Вештице – од извора страха до предмета жаљења

Још су средњовековни хришћански теолози разграничили хришћански систем веровања од магијске праксе, у којој су видели остатке паганских обичаја. Тако дефинисано одступање од правоверног приписивано је утицају нечастивих сила. Римокатолички теолози су тврдили да је за празноверне магијске радње потребна помоћ демона, који потврђује закључивање савеза са ђаволом. То је означавало отворено окретање леђа хришћанској вери, односно јерес, што је био најстрашнији могући злочин неког хришћанина. Тако је кажњивим преступима сматрано и врачање ради здравља (beneficia), врачање ради наношења штете другом (maleficia), у шта је спадало и љубавно врачање, али и пророковање и тумачење снова (divinatio).

Време прогона вештица

Прогони вештица у западној Европи се јављају у XV веку, а најучесталији су били крајем XVI и у првој половини XVII века.  До врхунца лова на вештице долази у време борбе католика против реформације, када су протестанти и многе католичке ритуале сматрали папским празноверјем.

Како је изгледало вештичарење?

Вештица су се плашили и њени суседи и властодршци. Изазивала је страх због својих магијских моћи, које су приписиване вези са ђаволом. Понекад би њено зло било усмерено против целе заједнице, испољавајући се у виду природних непогода, као што су прекомерне падавине или пожари, што је у претежно пољопривредним друштвима тога доба имало изузетног значаја.

„Као посебно обележје своје оданости ђаволу, чијим је савезником и слугом сматрана, добијала је посебни белег на телу, за који су демонолози тврдили да не може да крвари нити да изазове икакав бол ако се прободе.1  Тужиоци су стога помно испитивали сваки делић тела да би открили ове белеге који би постали доказ вештичарења. У Шкотскoј је у XVII веку деловао велики број професионалних трагача за вештицама, познатих као „пробадачи“, који су били специјализовани за лоцирање ових белега.“2

Магија, коју су вештице наводно користиле, није увек била нарочито компликована. Углавном се састојала у изговарању неке клетве. У неким случајевима је захтевала још мање труда, па су тако неке вештице могле да нанесу зло једноставно гледајући своју жртву, а неке већ тиме шо би на њу помислиле. Повремено би вештице користиле и неку врсту магијске опреме, као што је лутка начињена по лику одабране жртве, коју би пробадали или уништавали ради повређивања дотичне особе.

Веровало се да је вештица била намамљена да служи ђаволу неким смишљеним чином демонског искушења, при којем би ђаво вештици нудио богатство, сексуални однос или неки други извор људске среће. Сматрало се да су вештице са сатаном уговор закључивале путем сексуалног чина, а да је за ту прилику ђаво узимао лик мушкарца или жене. Веровало се и да је вештичарење тајна организација попут јеретичких секти, и мислило да се ђаволове слуге у знатном броју окупљају на ноћним сусретима на банкетима и оргијама, где играју у великом колу и обожавају ђавола. Да би могле све брзо стићи на таква места неки су претпостављали како су вештице могле и да лете.

Сматрајући је сатаниним савезником активно укљученом у изазивању и ширењу зла, посебно су се плашили вештичијег разорног деловања на морал. Њен злочин је представљан толико ужасним да је сматран за посебан преступ (crimen exceptum) који је требало гонити уз много мање ограничења него друге секуларне или верске злочине. Зато су се током суђења вештицама понављали неки од најекстремнијих облика судске тортуре, све док оптужена не би признала кривицу.

„Иако вештице нису чиниле већину ствари за које су их оптуживали, многе од њих би на крају поверовале у то да су истинске вештице.3

Током XV и почетком XVI века теолози, инквизитори и световне судије донекле су рашчистили (али се нису у свему усагласили) да су вештице јеретици отпали од Бога који уз помоћ ђавола, коме су се обавезали уговором, желе Божјем створењу да донесу пропаст. Међу зла која су наводно изазавле вештице спадају: невреме, импотенција, неплодност, болест и смрт људи и животиња, али такође и одузимање млека и пениса (ово последње свакако само у машти коју је код дотичног мушкарца заслепио ђаво), а ту је и демонска опседнутост. Нови деликт вештичарења тако се показује као тајна завера криминалне суперпотентости којој на располагању стоји застрашујући арсенал магијско-чаробњачког оружја. Вештичарење се тако без отпора уградило у претеће сценарије једног (претпостављеног) апокалиптичког последњег времена у коме божји гнев грешно хришћанство кажњава тешким искушењима.“4

КО СУ ЗАИСТА БИЛЕ  ОСОБЕ  ОПТУЖЕНЕ КАО ВЕШТИЦЕ?

Вештице су најчешће биле старе жене, физички слабе, сиромашог материјалног стања, лошег друштвеног положаја и зависиле су од материјалне помоћи заједнице. Иако тако сагледане у модерној литературу представљају предмет жаљења, за савременике су, ипак,  биле извор страха.

Вештице нису биле само особе женског пола, али су жене чиниле више од 80% особа оптужених да се баве враџбинама у XVI и XVII веку. По традицији исцелитељи у европским земљама биле су жене. Оне су своје магијске моћи могле и да злоупотребе, а чињеница да се многи њихови пацијенти нису опорављали од њихових третмана учинила их је лаким метама за оптужбе.

„Ако су ове исцелитељке изазивале гнев суседа због превисоких цена својих услуга, врло лако могла да се користи да се умере њихове финансијске амбиције.5 Ако су ове исцељитељке пружале и услуге бабица, што су многе чиниле, могућност да се посумња у њих била је још много већа. Бабице су биле у прилици да нашкоде новорођенчету, а пошто је стопа смртности деце у то доба била врло висока, сумња је често била усмерена на њих.6 Веровање да вештице жртвују ђаволу некрштену децу било је широко распрострањено.

Једна од основних одлика католичке реформе била је захтев да се парохијске свештеници строго придржавају целибата који је прописала црква. За многе свештенике, посебно за оне који су били прилично опуштени у том погледу, искушења је било на претек. Један од начина да се изађе на крај са оваквим искушењима, као и са осећањем кривице због враћања лошим навикама, био је да се нечисто понашање припише женама вештицама које су у својим заједницама важиле као симболи сексуалности.“7

У неким случајевима на појединце је падала сумња да се баве вештичарењем просто зато што су јавно показивали своју сексуалност.

Вештица је позивала своје суседе да се придржавају традиционалног хришћанског морала који је налагао да се пружа помоћ онима којима је неопходна. Међутим, у временима велике немаштине, материјалне тешкоће су одвраћале људе од њихове хришћанске дужности. Пропуст да уделе милостињу изазивао је осећај кривице који су неки отклањали оптужбом да се наметљива особа бави вештичарењем, чиме се подносилац тужбе истовремено ослобађао обавезе пружања милостиње.

„И у католичким и у протестантским областима мушкарци су од жена очекивали да буду покорне, чедне и скромне. Другим речима, требало је да буду „добре супруге“.“8

Вештица је углавном била оличење неженствености. Била је нападна, пркосна, бахата и осветољубива. Таква се није уклапала у слику о мушком ауторитетету и мушким мерилима женственог понашања. За вештице су жене понекад оптуживали и њихови мужеви, па чак и деца. У многим случајевима су одрасла деца и њихови супружници прибегавали оптужби за вештичарење да би се осветили мајци која није одобравала њихов брак.

Некада су мотиви оптужби за вештичарење били политички (противници) или економски (конкуретнти)

„Како су ђаво и његови помагачи уопште могли да раде све те чудесне ствари? Обично би се ту упућивало на аргумент такозваног permissio Dei (Божјег допуштења), тј. да ђаво може да учини једино оно што му је Бог допустио… Грешници су кажњени односно покренути на преобраћање (што није занемарљиво), Бог је искушао чврстину вере код добрих и побожних, загорчао им пролазне радости света, тако да би своје мисли још интезивније могли да усмере ка достизању вечног блаженства. Зато је требало да правоверни  патњу, коју су им нанела ђаволска и вештичија дела, подносе стрпљиво и богобојажљиво. Световним властима су, како католички тако и протестанстки пропагатори прогона, увек изнова наметали дужност да вештице строго кажњавају.9

Веровање у магију, чарање и вештичарење као образац тумачења ипак се показао делотворним. Болест, патња и ударци судбине лакше су се могли објаснити у том контексту. Коначно, веровање отвара значајну психолошку могућност да се именују кривци.10 Вештице су у стресним и напетим ситуацијама служиле су као жртва целој заједници. Убијајући вештице, сељаци су се светили за магијска зла која су задесила њих и њихове вољене, истовремено потврђујући тезу да су баш враџбине биле извор њихових несрећа.11

Вештица је била одређени тип особе која је нарушавала широко прихваћена правила понашања у заједницама XVI и XVII  века. Правила којима је она пркосила односила су се на четири области живљења: добросуседске односе, женственост, морал и религију. Вештица је била лош сусед. Увек спремна да узврати оштрим речима, изгледа да је имала склоност да проклиње.12 Који год да су били узроци необичног понашања вештице извесно је да су се у њеном присуству њени суседи осећали нелагодно и да је то код њих стварало дубок отпор према њој. Разуме се да су постојали различити начини да се изађе на крај са лошим суседом. Једна могућност је била не обраћати пажњу на њу, што је у варошким и сеоским срединама на почетку модерне Европе често било неизводљиво.13 У великим градовима ретко су подизане оптужбе за вештичарење, иако су се у њима често  одржавала суђења.14

Вештица из XVII века је, дакле, била сиромашна стара жена, чешће неудата него удата, која се није понашала добросуседски, женствено, морално и у складу са владајућом религијом.“15

Жигошући поступке и веровања науке вештице као јеретичка и ђаволска, циљали су на то да искорене сујеверје нижих класа.

Литература:

  • Р. Вилари (прирeђивач), Ликови Барока, Clio, Београд 2004, 285-314.
  • Rita Foltmer, Veštice, Laguna, Beograd 2010.

1  Ликови Барока, Београд 2004, стр. 288.

2  исто, стр. 288.

3  исто, стр. 292.

4  Rita Foltmer, Veštice, Beograd 2010, стр. 41.

5  Ликови Барока, Београд 2004, стр. 294.

6  исто, стр. 294-5.

7  исто, стр. 296.

8  исто, стр. 306.

9  Rita Foltmer, Veštice, Beograd 2010, стр. 46-7.

10  исто, стр. 39.

11  Ликови Барока, Београд 2004, стр. 309.

12  исто, стр. 304.

13  исто, стр. 305.

14  исто, стр. 306.

15  исто, стр. 309.

 

Advertisements

Оставите коментар

Објављено под Европа

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s