Реакција јавности на Мајски преврат 1903. године

“Мајски преврат” представља једну од највећих прекретница у историји Србије. У том погледу 1903. година се може поредити са 1804. на почетку претходног, 1918. деценију и по касније, те 1945. средином и 2000. крајем истог века. Становништво Србије је имало велика очекивања од наредног периода. Завршена је вековна борба династија која је оптерећивала Србију од њеног настајања. Након уклањања владара који је сматран тиранином очекивало се успостављање демократије. Начин на који се до тога дошло згрозио је јавност у Европи, иако су у Србији према томе остали равнодушни.

„Србија је закорачила у 20. век са стравичним убиством, које је тај епитет заслужило не само чином одузимања живота, већ и начином обрачуна са остацима жртава. Тела су била унакажена [„Обдукцијом су утврђене двадесет и три ране на краљевом и двадесет на краљичином телу“][1], а затим избачена кроз прозор у дворску башту. Двор је био демолиран и опљачкан. После убиства двор је одавао слику бахате разузданости, а тако су очевицима изгледале и београдске улице којима је војска, углавном припита, суверено господарила. […]

Дан после убиства, у Београд је пристигло око две стотине страних извештача. Уместо да сакрије срамоту своје војске, влада их је пустила да разгледају место убиства, да преврћу по личним краљичиним стварима и постељи, те да све фотографишу. […] Престоница је била окићена заставама и у њој је владало пранично расположење које се граничило са еуфоријом. Страним посматрачима Београд је личио на „огромну лудницу“.[2]

[…]

„Сврха образовања у просвећивању и цивилизовању друштва је затајила, уступивши предност примитивним нагонима. „Узор“ и „модел“ сличних обрачуна са неистомишљеницима или противницима дубоко се укоренио у српској средини, у којој је увек било самозваних појединаца који су правду узимали у своје руке. Коментар научника Јована Цвијића био је да је уклањање краља било извршено „на балкански начин“, али је то правдао као „неизбежну нужност“. У том случају, сувише је коментаисати претоничку штампу, која је о убиству краља писала: „Овај радостан глас одјекнуће радосно широм целог Српства. Син српског Нерона пао је од руке официра, српских витезова.“ Службене новине су објавиле бројне телеграме упућене „првој влади слободне Србије“, у којима се одавала славе убицама, „јунацима јучерашњег историјског чина“. Еуфорији „нове ере“ подлегао је и највећи црквени великодостојник митрополит Иноћентије, који је за краљева живота уживао његову велику наклоност. Митрополит је на вест о убиству краљевског пара заставама окитио свој двор, одбио да обави опело и одмах је укинуо молитве за покојнике у цркви. У говору у Саборној цркви похвалио је народ што је „спокојним и достојанственим држањем“ показао „зрелост“. Tакав иступ нaишао је на оштар протест Руске православне цркве, која је у Казанском сабору организовала парастос покојном краљу.

После стравичног догађаја 11. јуна [по садашњем календару], 13. јуна у један ујутру, тела краљевског пара су на пожарним колима превезена од двора до Цркве Светог Марка и покопана су на тамошњем гробљу уз на брзину очитао опело, којем је присуствовао једино краљев собар. Изнад њихових хумки није горела свећа ни кандило, само су стајала два мала крста од цинка, на којима су црном бојом била исписана имена Александар Обреновић и Драга Обреновић. Апсурд је да су краљевском пару споменик подигли тек Аустријанци за време окупације 1917. године.“[3]

[1] Сузана Рајић, Александар Обреновић, Београд 2011, стр. 450.

[2] С. Рајић, 451-452.

[3] С. Рајић, 527-528.

Advertisements

Оставите коментар

4. новембра 2015. · 22:06

Затворено за коментаре.