Начертаније

Нацрт или програм спољне политике Србије

„У деветнаестовековној Европи само две независне државе нису излазиле на обалу отвореног мора: Швајцарска и Србија. И док је Швајцарска до стварања уједињене Италије и Немачке била окружена сличним малим државицама, због чега је и успела да остане стабилна и богата, са Србијом није био такав случај. У 19. веку у саставу аутономне кнежевине Србије живела је четвртина српског народа, док је и после ослобођења четири јужна округа 1878. и присаједињења Косова и Метохије и Македоније 1912. у суседним државама још увек живео сваки други Србин. Настала у устанцима, сачувана захваљуући слабости Порте, неслози великих сила и вештини својих владара, Србија је током читавог 19. века била под притисцима, њено становништво потресали су немири, а држава је била недовољно богата да се развије и модернизује. Земљи једнаких у сиромаштву, током пола века претили су топови са зидина седам њених највећих градова у којима су се држали турски гарнизони, једине слободне пијаце за њену стоку налазиле су се у суседној Аустрији, чије су је власти виделе као опасност, а земљопоседници као конкурента.

Зато су српске политичке и интелектуалне елите још од времена Првог српског устанка планирале да створе велику државу, у којој би у слободи живели уједињени Срби, или чак сви балкански хришћани. У почетку веровали су да тиме само обнављају средњовековно српско царство о ком су још као деца слушали у тужним песмама сеоских гуслара, али су касније ти у иностранству образовани Европејци били сведоци стварања и тријумфа националнх покрета у Италији и немачкој, чије су принципе и поруке следили упорно и понекад слепо. будући да су непрекидно било под притиском великих сила, српски вадари и државници као да су се прбојавали да њихове велике намере не дознају њхови моћни суседи који су знали да би то значило пропаст њихових столетних царстава. Зато и поред великих намера и још већих надања нити један од нционалних планова није имао већу далекосежност и значај у будућности. Ни један, осим Гарашаниновог Начертанија.

[…]

Гарашанин, „велики човек из Гроцке“ без кога нису могли српски кнежеви, а ког су се плашили поједини европски цареви, данас је један од најпознатијих Срба на свету. Готово да нема анализе историје српског национализма која не спомене његово Начертаније – свега један ауторски таба дуг спис о политичком обједињавању Срба под суверенитетом Османског царства. До данас је остало непознато да ли је споменути текст написао лично Илија Гарашанин, пошто поједини историчари верују да је у ствари само редиговао текст потека из пера Франтишека Заха. О тексту Начертанија српски политичари су понешто незванично сазнали тек осамдесетих година 19. века, у време када је од Гарашанинове смрти прошла пуна деценија. У свету је Начертаније постало злогласно тек 1906. када га је за своје потребе почела да користи аустроугарска обавештајна служба у уверењу да ће нестанком Србије нестати и тешки политички и национални проблеми њене царевине. Поред тога што је реч о анализи прилика у областима које су окруживале Кнежевину Србију и препоруци о начину њиховог уједињења, текст Начертанија никако није био прецизан у мери у којој је то била Велика идеја коју су до 1921. следиле генерације грчких политичара, идеја о румунском уједињењу какву су је видели румунски либерали или одлука Призренске лиге из 1878. године. Штавише, иако о томе нема много речи у тексту Начертанија, неколико других текстова потеклих из круга Гарашанинових политичких пријатеља, од Јована Мариновића до британског конзула Фонбланка, говоре да је овај реалистични политичар сматрао за најизвеснији циљ уједињење српског народа из Османског царства у једну аутономну државу која би остала под суверенитетом Цариграда.“

Чедомир Антић, Кратка историја Србије 1804-2004, Београд 2004, стр 44-47.

 

О утицају Пољака на настанак Начертаније

“Формулисање државно-националног програма Србије четрдесетих година било је у тесној вези са делатношћу пољске емиграције на Балкану. После неуспелог устанка у Пољској 1830-1831. пољска емиграција, подељена на револуционарно-демократско и конзервативно крило, Развила је широку активност уперену против Русије, уз подршку Француске и Енглеске. Радећи на обнови Пољске, ова емиграција је раширила своју активност по Балкану, сматрајући његово подручје најпогоднијим за изазивање европског сукоба из кога би никла ослобођена Пољска, са тезом да би у случају распада Турске требало изградити југословенску државу као брану према Аустрији и Русији.

Кнез Чарторијски је први дао иницијативу за формулисање општег националног програма преко свог београдског агента Фрање Заха 1843. године […] „Србија мора радити на свом увећању“, писао је пољски кнез, „и то на рачун Турске са ослоном на Француску и Енглеску које немају посебних балканских интереса, као што је случај са Русијом и Аустријом. Србија мора тражити одлазак турских гарнизона из својих градова, ујединити се са Црном Гором и изићи на Јадранско море, вршећи привлачан утицај на Словене под Аустријом и Турском.“ […] Гарашанин му је [програму] дао две допуне: ублажио став према Русији, условљавајућ га руским држањем према Србији и сузио југословенску основу Заховог пројекта истичући у први план решење српског националног питања. Тако је 1844. године настало Начертаније Гарашанина које је садржавао ове основне мисли: Да би сачувала своју независност и извршила уједињење српског народа Србија мора обновити своје средњовековно балканко царство јачајући га на рачун Турске, ослобађајући Босну и Херцеговину, уједињујући се са Црном Гором и излазећи на Јадранско море. Пошто се Аустрија противила оваквом решењу балканског питања, Србија га може остварити само ослонцем на силе Зпадне Европе, на Србе ван Србије и јужне Словене, с којима мора успоставити што ближе односе. Идеје сажете у тајном плану Начертаније 1844. године руководиће укупну националну политику Србије све до 1918. године.“

Димитрије Ђорђевић, Националне револуције балканских народа 1804 – 2004, стр. 47-48.

 

 

Advertisements

Оставите коментар

25. новембра 2015. · 22:57

Затворено за коментаре.