Реформе календара

Реформа календара, коју је спровео папа Гргур XIII, била је неопходна будући да година коју је Цезар преузео од Египћана, а која је од тада важила у готово целој западној цивилизацији, није била довољно прецизна мера за соларни циклус. важећа соларна година – време које је Земљи потребно да обиђе своју путању око Сунца – износи 365 дана, 5 сати, 48 минута и 46 секунди. То је за 11 минута и 14 секунди мање него 365 ¼ дана египатске године. Због тога су датуми у календару постепено изгубили потребну везу са догађајима које условљава Сунце, као и годишњим добима. За кључни датум, пролећну равнодневницу, од које се рачунао Ускрс, на првом Никејском сабору [325. године] одређен је 21. март. Али, непрецизност јулијанског календара, која је временом нарасла, претпостављала је да ће 1582. годне пролећна равнодневница заправо наступити 11. марта.

Иако је папа Гргур XIII данас на злу гласу због јавног одобравања бруталног покоља протестаната у Паризу на дан Светог Вартоломеја (1572), у извесним областима био је одличан реформатор. Чврсто је одлучио да поправи календар. Достигавши врхунац покрет за реформу календара који се развијао најмање један век, папа Гргур је наредио да за 4. октобром треба да уследи 15. октобар.То је такође значило да ће наредне године пролећна равнодневница наступити, као што налаже природни соларни календар, 21. марта. На тај је начин природна година поново враћена на оно што је била 325. године. Преступне године старог јулијанског календара биле су поново прилагођене. Да би се спречило ново гомилање једанаестоминутног раскорака сваке године, Грегоријански календар је изоставио преступан дан из година које се завршавају стотинама, осим уколико су дељиве са 400. тако је створен модерни календар по којем се запад још увек управља.

Напросто зато што је реформа потекла из Рима, протестантска енглеска и протестантске америчке колоније упорно с одбијале да јој се приклоне. Тек 1752. уверили су их да треба да спроведу промену. Стара календарска година по којој су се до тада равнали почињала је 25. марта, али је година по новом календару почињала 1. јануара…

Раније, 1582. године, када је папа Гргур избацио десет дана из календара дошло је до негодовања и пометње. Слуге су тражиле своју уобичајену месечну плату за овај скраћени месец, док су послодавци то одбијали. Људи су приговарали да им је папски декрет скратио живот.

Свет никада није у потпуности прихватио грегоријанску реформу. Источна православна црква, оклевајући да се повинује било ком римском правилу, задржала је јулијански календар за сопствено рачунање Ускрса [а руска, српска и грузијска црква задржале су јулијански календар не само за рачунање Ускрса, него у потпуности]. И тако хришћански свет, које је на окупу наводно требало да држи Пророк мира, није био кадар да се сагласи чак ни око датума слављења ускрснућа светог Спаситеља.

Док многим западњацима календар можда не значи више од система за хронолошко књиговодство, он се показа као једна од најчвршћих људских установа. Та чврстина делимично потиче од моћне мистичне ауре Сунца и месеца, а делимично од тачно утврђених граница годишњих доба. Револуционари су често покушавали да реформишу календар, али је њихов успех био кратког даха. Националним споразумом Француске револуције успостављен је одбор за реформу календара – кога су чинили математичари, један васпитач, један песник и чувени астроном Лаплас – који је створио нови календар љупке рационалне историје. Њихов децимални календар је 1792. године заменио седмодневну недељу десетодневном која се звала декада, у којој је сваки дан добио латински нумерички назив, а три такве седмице чиниле су месец. Дан је био подељен на десет часова, од којих је сваки имао по сто минута, а сваки минут по сто секунди. Поред 360 дана дванаест месеци, додатних 5 или 6 дана добили су поучна имена: Врлине, Дух, рад, Мишљење, Награде, са једним преступним даном који је прозван пролетерски, голаћки празник, а био је посвећен празновању и забави. Овај календар, који је смишљен да олабави притисак цркве на свакодневни живот и мисао, потрајао је несигурно само тринаест година. Када је Наполеон постао владар Француске, он је вратио у употребу грегоријански календар са његовим традиционалним свецима и празницима, за шта је добио благослов од папе.

У Кини је револуција из 1911. године донела реформу којом је, паралелно са традиционалним кинеским календаром, уведен западњачки календар.

Совјетски Савез је 1911. са циљем да укине хришћанско рачунање времена грегоријански календар заменио револуционарним. Ту је недеља требало да има пет дана, четири радна, а пети слободан, а сваки месец састојао би се од шест недеља. Сваке недеље требало је да се допуни број од 365 или 366 дана додатним данима, који би били празници. Грегоријанска имена месеци су задржана, али су се дани у недељи напросто обележавали бројевима. Совјетски савез се 1940. године поново вратио на познати грегоријански календар.

Данијел Борстин, Свет открића, Београд 2001, стр. 9-12.

римски месецифотографисано из: Жан-Ноел Робер, Стари Рим, Београд 2009

Март је назван по богу рата. У античко доба је сезона ратовања почињала у марту.

Advertisements

Оставите коментар

30. августа 2016. · 11:50

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s