Принципи историје Божидара Кнежевића

„Све су се науке развиле из практичног искуства из животних потреба… Историја је прво писана с практичног гледишта, ради поуке, примера, јер се веровало да је историја учитељ живота. По томе свака наука почиње као практична вештина; вештина је прва фаза сваке науке… историја је прво била вештина описивања догађаја и извлачења моралне лекције из њих.

И као што је физичка снага основ прве аристократије у свим историјским друштвима, тако је физичка снага клица и моралне снаге (vis, vir, virtus). У историји човека влада моћи старија је од владе дужности; из идеје моћи развила се морална идеја. Прво право јесте право јачега. Историју човечанства чинила су до данас само силни и моћни; историја је била само апологија снаге и силе, а све се више обрће нејакима и малима као и религија.

Првобитно човек себе узима за мерило свега у спољнем свету, све односи на себе и о свему суди по себи; све што бива по истим мотивима који и њега покрећу… И сва је историја првобитно само историја појединих личности; историја времена и народа концентрисавана је у појединим личностима; историја народа јесте прво у биографијама појединих моћних индивидуа, владалаца и јунака, у описивању њихових живота и дела. Неразвијена историјска свест сматрала је поједине личности као покретаче свега; поједине људе који су урадили штогод у друштву гледала је као апсолутне творце тога, не видећи и не знајући дуги низ претходних припрема, борби и погодаба, које су изазивале у живот такве ствари. Тако је историја била прво историја личности, после је настала историја идеја. Све веће разумевање историје даје видети да су све величине људске само продукат извесног времена и осталих погодаба, да су они велики само за доба у којима живе, и да је свака величина људска условљена историјом, прошлошћу и својим временом, друштвеном средином. Личности се све више увиђају као оруђа историје, додирујући свој смисао и своју вредност само у вези с многим другим, пре и после.

И што је друштво неразвијеније, поједине личности имају све више снаге и уплива, све су више носиоци свега бивања и догађања. Моћне су личности први центри кристалисања друштава; за њих је везана судба племена и народа. Племена су добијала имена по личностима које су их водиле. Првобитна народна поезија у појединим личностима персонификује карактерне особине народа. Првобитно нису институције, него људи, живе личности. Ере су прво рачунате по животу појединих личности; певачи, гуслари, јесу код младих народа чувари драгоцених успомена народног живота и историје њихове.

И кад се нешто у друштву напада, прво се нападају личности па онда систем; борба против личноси увек је прва фаза борбе против система. Тако је борба пробуђеог духа с религијом отпочела борбом против личности папа и духовника; тако у првој грчкој комедији исмевају се савремене личности, и тек касније комедија узима предмет опште смешне ствари друштва. Тако владалац не влада више људима него државом.

Гледање и тражење непосредне користи у историји јесте њена прва фаза. Огледи и доживљаји прошлих нараштаја требало је да служе као углед и лекција за будуће. Историја је и код нових народа била дуго слуга етике, која је у историји тражила само примере и угледе.

Чулна представа простора постаје пре апстрактног појма времена… Географија, која изучава ствари Земљине и људске у простору, старија је од историје, која испитује законе људског живота у времену.

Наука је прво у служби религије. Историја народа била је прво само један део историје богова, те су историју народа прво писали духовници.

У историји народа првобитна влада промењивих воља појединих личности све више се своди на владу сталних и непромењивих закона, који управљају свим људским стварима.

Историја је почела бележењем и описивањем појединих, локалних радњи, догађаја, народа и времена, и биографијама и хроникама. Све даљим прогресом, обухватајући све више времена, историја све више обухвата све стране и појаве живота људског у простору и времену – обичаје и законе, религију, уметност и језик, философију и науку, литературу и материјалну културу и све форме друштвеног живота; носилац историје све је мање поједини јунак, поједини народ, поједино време, а све више човечанство у свима временима.

И свако добро јесте само у пропорцији; све је добро на свом месту и у своје време; чим пређе своје границе простора и времена оно постаје зло – деспотизам, ропство, суровост и несвест примитивног човека… Само се у целини историје може видети потреба и вредност свега на свом свету и у своје време, у одређеним границама количине, величине и снаге, само се у тој целини може видети разлог свему што је постојало и што постоји… Увиђајући да је све потребно на свом месту и у своје време долази се до све тачније правде, јер је и правда резултат пропорције ствари; све тачније одређивање вредности сваке ствари води све већој правди. Као и истина тако и правда своди ствари у њихове праве границе, на прав меру њихове вредности, према њиховој величини, снази, трајности, и што су те границе тачније и правда је виша. И као истина тако је и правда сувише велики и узвишени принцип да би се могао видети у једној садашњости, у појединим временима и просторима; највиша правда може се наћи само у целини историје. Увиђајући да су све ствари потребне у извесним границама простора и времена, и да све мају вредности у тим границама, одаје се и правда свим стварима, те историјски разум све више сужава кругове осуде, смешног, глупог и жалосног, ширећи кругове правде и права.

Пошто је правда резултат пропорције ствари, то је неправда резултат диспропорције ствари. Пошто до данас ни новац ни хлеб, ни власт, ни имање, ни образованост, ни слобода ни правда, ни дужности нису биле пропорцијално распоређивани у друштвима људским, то није било ни правде; увек су до данас у појединим временима, код појединих народа и класа гомилани с једне стране и власт, и имање, и слобода, и образованост, и права, а са друге стране дужности и сиротиња, ропство и незнање.

Пошто је свака ствар потребна и има вредности у одређеним границама простора и времена, то је и свака ствар праведна на свом месту и у своје време… Пропорционизација ствари води општем мирењу ствари и хармонији њиховој…  Пропорционизација и контемпоризација ствари, доводећи све ствари у узајамну зависност и једновремени живот, воде процесу органског спајања, воде организацији ствари у један велики организам.

Са све већом вредношћу и потребом времена све више расте вредност и потреба научне историје. Све се науке баве изучавањем ствари у простору, само историја изучава ствари у времену. Пошто је са све зрелијим духом људским потреба разумевања ствари све већа, и пошто све што постоји јесте само резултат дугог низа претходних појава, то се ниједна ствар не може потпуно разумети без знања њене прошлости и предвиђања њене будућности. Све што постоји, постоји само у историји и из ње, те да би се нешто разумело мора се знати историја његова. Са све већом потребом разумевања ствари све је већа потреба историје; највише разумевање може бити само историјско разумевање. Постајући све виша једина филозофија ума људског, она све више увлачи у себе, освајајући регионе свих осталих наука, правећи све људско и земаљско историјским, те је све више потребна свима осталим наукама и стоји према њима као време према простору, као свест према несвести.

Пошто све постаје онда када је потребно и траје док је потребно, то и све нестаје онда када постане непотребно, те све оно што нестаје јесте непотребно; остаје само оно што је потребно да остане. А све непотребно јесте само луксуз који се прво у невољи жртвује.

Тако што је доцније историјско доба, оно је све више сложен резултат свих ранијих историјских времена човека и природе; што је доцнији живот човечанства, то су и све многобројнији и заплетенији конци из којих је исплетена цивилизација људска и историјски живот човеков, то су све многобројнији и заплетенији фактори, снаге и појаве цивилизације.

Цела књига: Божидар Кнежевић, Човек и историја, Нови Сад 1972.

Advertisements

Оставите коментар

30. августа 2016. · 10:40

Затворено за коментаре.