„Реч „каста“ је португалског порекла и значи „чистоту племенског порекла“. На индијском језику касте се означавају речју „џати“ (рођење) или речју „варна“, што значи „боја“. Касте су биле старе социјалне групе, које су у одређеним подручјима обухватале људе повезане заједничким крвносродним пореклом, заједничком професијом, заједничким верским обредима, и људе који стоје на истоме ступњу на социјалним лествицама. […]
Те основне касте били су: брахмани (свештеници), кшатрије (војници), ваишија (земљорадници, занатлије и трговци) и најзад шудре (доњи друштвени слојеви, састављени од угњетених и бесправних сиромаха, који су готово били у положају робова). Верска идеологија старе Индије изградила је специјалан систем религијских веровања, која су заснивала тај кастински систем и привилегије трију виших каста.“
В.И. Авдијев, Историја Старог истока, Београд 1952, 313.
„С временом [у другом миленијуму] су потомци ових освајача покорили велики део [пот]континента [Индије]. Нипошто се нису мешали са староседеоцима. Та се подвојеност учврстила и претворила у друштвени поредак који постоји и дан-данас – кастински систем. У том систему су занимања строго одвојена једна од других. Рецимо, неки су били ратници и заувек остали ратници. И њихови синови су могли бити само ратници. То је била војничка каста. Осим ње било је и других, једнако неспојивих са осталима. Постојале су, рецимо, занатска и сељачка каста. Нико се никада није смео издвојити из касте којој припада. Сељак никада није могао постати занатлија нити обрнуто; то није смео ни његов син. Није се смео ни оженити девојком из неке друге касте, нити јести за истим столом или се возити заједно са припадником друге касте. У неким деловима Индије је и данас тако.
Највишу касти чинили су свештеници, брамани. Они су били изнад ратника, водили су рачуна о подношењу жртава, обожавању храмова и (као и у Египту) сопственој учености. Морали су напамет учити свете молитве и песме, памтили их и неизмењене преносили дуже од хиљаду година, све док их једном нису записали. То су биле, дакле, четири касте, које су се гранале у бројне поткасте, потпуно одвојене једне од других.
Постојао је и живаљ који се уопште није смео прикључити некој касти. То су биле парије. Они су обављали најпрљавије и најнепријатније послове. Нико се није смео дружити са њима, чак ни припадници нижих класа. Већ би и њихов додир могао да запрља. Зато су се звали недодирљиви. Морали су чак пазити да ни сенка њиховог тела не падне на другог. Јер се и сенка сматрала нечистом! Људи баш умеју да буду зли.“
Е. Гомбрих, Кратка историја света за младе, Београд, 2007, 58-59.
Историјска читанка 