Криза полиса у IV веку

Зашто је настала криза полиса и у чему се огледала?

Током Пелопонског рата (431-404) Хеладу су захватила страховита разарања. Нарочито је страдала Атика, коју је обухаватала атинска држава. Њу су Спартанци пустошили и током прве фазе рата (Архидамов рат 431-421), када су Атињани избегавали одлучујућу битку жртвујући  имања у Атици,  и током последње фазе рата (Декелејски рат 413-404), када су Спартанци освајањем Декелеје стекли упориште на територији Атике. После рата број грађана Атине је драстично опао. Пораз Атине је такође тумачен као крај раздобља у ком је дошло до најсјајнијег процвата хеленске културе.

Као што то обично бива, након ратних разарања Хеладе током Пелопонеског рата, већина становништва је нагло осиромашила, а неколицина појединаца се нагло обогатила. Социјалне разлике су се повећале. Таква ситуација великих социјалних разлика доноси веће незадовољство народа.

Највеће количине богатства слиле су се у Спарту. У њој је постојао отпор елите према богатсву које се у виду ратог плена и персијске финансијске помоћи слило у руке спартанских војсковођа. Прибојавали су се да ће богатство угрозити саме темеље спартанског друштва, које се заснивало на једнакости и скромности. По спартанској владајућој идеологији спартијати су били „једнаки“ и то не толико по једнаким политичким правима, колико по заједничком стилу живота који су делили, као и заједничком погледу на свет. То је подрaзумевало да имовинске разлике не смеју постати сувише велике. У Спарти је стога било забрањено поседовање племенитих метала, али су похлепни заповедници ову забрану лако заобилазили давањем злата и сребра на чување богатим храмовима ван Лаконије. Изразито конзервативна Спарта није пристајала да се прилагоди променама које је ново време доносило. Одсуство војних реформи је довело до пораза Спарте, а управо је на војном уређењу почивало и друштвено уређење Спарте.

Стечена средства су потом често улагана у разне послове, чиме се иметак додатно увећао. Аристотел је у својој Политици писао и о томе у чему се састоји вештина стицања богатства. Основу богаћења видео је у стицању монопола над производњом или продајом нечега, односно у одсуству конкуренције. Сматрало се да грађање бављење економијом, у жељи за стицањем линог богатства, одвлачи од бављења политиком, у интересу општег добра заједнице. Политику је Аристотел дефиницао као „практичну делатност која се бави  организовањем људи да на најбољи начин уреде међусобне односе“.

Међутим, нису сви своје изненада стечено благо улагали у послове, него је доста трошено и искључиво на разне врсте задовољастава и луксуз, чиме су брзо ликвидиране чувена скромност и строгост спартанских обичаја. Али, исти ти прохтеви за сјајем и луксузом, „забављањем и разметањем“ како се изражава Платон у својој Држави, постали су уобичајна појава и у Атини и другим хеленским полисима, о чему сведоче и сачувани говори хеленских беседника и  филозофа, као и друштвено ангажована дела хеленских књижевника (Аристофанове комедије).

Криза полиса се одражавала и кроз учестале грађанске ратове међу хеленским полисима, који су се протегли и кроз IV век. Оно што се у међувремену променило јесте природа самог рата. Војне операције и нове технике су сада све више подразумевале високо обучене војнике, који су били спремни да се током дугих временских периода боре на бојиштима која су се налазила далеко од куће. То је стајало у непремостивом сукобу са уобичајним схватање војске полиса као војске пуноправних грађана, будући да они нису располагали ни временом ни вештином потребном за овакав вид ратовања. Из ти разлога, војска састављена од грађана губи на значају, а тиме и грађански осећај дужности према полису.

Изгубивши тако своју унутрашњу снагу и живот, грчки полиси су као бледа сенка своје некадашње моћи постали лак плен за Македонију.

Литература: Иван Јордовић, Стари Грци, Београд 2011, 372-388.

Advertisements

Оставите коментар

Објављено под Антика

Затворено за коментаре.