Предности и ране римског освајања Италије

„Римско покоравање Италије био је неопходан корак у напретку цивилизације и, попут свих великих догађаја у кругу људских активности, донело је са собом измешане плодове добра и зла. Са једне стране, успостављен је ред и мир дуж целог полуострва, после ометајућих сукоба који су трајали током генерација. Дивљи Самнити нису више могли да се спусте са својих планинских утврђења да би пачкали богата поља ии разарали развијене градове Кампаније. Без страха од узнемиравања, Марси и Пелигни су пред долазак зиме терали своја стада из хладних долина Апенина на низијске пашњаке Апулије. Стари варварски живот непрекидних пограничних сукоба, напада и противнапада, приведен је крају и Етрурци, Умбри, Самнити и Кампанијци живели су у миру једни поред других. Ако би и дошло до неких несугласица, оне су решаване у трибуналима владајуће државе. То су биле велике предности, а било је и других које би помогле Италијанима да се утеше због губитка независности.  Када би отпочео период спољних ратова они су имали удео у слави и у плену освајања. И мада су врата привилегије ада љубоморно чувана, она нису била потпуно затворена, и за потчињеног Италијана увек је било наде даће побећи из тог тешког положаја и достићи пуно достојанство римског грађанина.

Али, с друге стране, унутрашњи сукоби који су трајали последњих сто година нанели су тешке ране италији. Читаве области у којима је становништво цветало сада су биле опустошене, насељене неколицином дивљих сточара, који су пазили стоку својих богатих господара. Систем великих поседа за испашу, који Плиније описује као пропаст Италије, постајао је све распрострањенији, а руку пд руку с њим ишло је пропадање земљорадње. Сада је такође почело безумно уништавање планинских шума које су представљале природни резервоар, задржавајући накупљену воду после великих киша и тако спречавајући плављене низијских области. Широки приобални појас, некада покривен кукурузним пољима, маслињацима и виноградима, на тај начин је претворен у мочварна стецишта зараза.“

Гедис и Гросет, Древни Рим, Београд 2006, 172-173.

Advertisements

Оставите коментар

13. марта 2017. · 21:08

Затворено за коментаре.