Подела власти у Римској републици

На челу Римске републике (509-27), за разлику од данашњих република, није био један председник, него је више Римљана обављало државне функције, које су називане магистратуре, а дужносници који их обављају магистрати.

Магистрати

У доба Републике магистратуре трају годину дана, добијају се изборима и јерархијски су подељене. Осим тога, обављају се без накнаде (то је почаст) и групно, да би се избегло, чак и на највишем нивоу, да појединац приграби сву власт. Сваке године се на комицијама [народне скупштине, у Римској републици су постојале три врсте] обављају избори на којима се одређује ко ће управљати пословима Рима. Тако нико не може да задржи власт дуже од годину дана и потребно је да прође неколико година пре него што може да конкурише за вишу функцију. Јер, кандидат мора да прође „пут почасти“ (cursus honorum) који га води од најнижих функција до врховне власти, путем који, после сваке етапе, постаје све краћи. Дакле, учињено је све да би се спречила жеља за лично влашћу. У Риму је магистрат, кога је изабрао народ, само његов представник, који влада у његово име и често, по престанку функције, том народу мора да положи рачуне. Најзад, да би неко могао да следи тај пут стицања угледа, морао је бити грађанин без физичких недостатака (јер се то сматрало лошим предзнаком), да је десет година служио у војсци и да није био осуђиван.

Лествице које чине тај успон су квестор, едил, претор и конзул. Да би се припремио, кандидат прво има мала задужења, на пример као војни трибун, а поред тога учествује у војној кампањи. Мимо овог пута стицања угледа, само бивши конзул може да очекује да постане цензор или, у случају озбиљне кризе, диктатор.  Ова последња функција није изборна. Диктатора именује један конзул, после одлуке Сената. Биран је само у озбиљним ситуацијама и на власти је само шест месеци. Он себи бира помоћника који има титулу заповедника коњице. Има сву власт и остали магистрати су му потчињени. На другој страни, плебејац може а пстане народни трибун.

Избори се углавном обављају у јулу, а на функцију се ступа првог јануара наредне године, […] Магистрати током мандата уживају известан имунитет и сви грађани су дужни да их поштују, јер су они отелотворење суверености римског народа (majestas). Свако, дакле, у њиховом присуству мора да устане и скине капу, а ако је у питању коњаник, са сјаше, да не би био оптужен за непоштовање.“

Одвијање гласања

„Мада је у Риму систем теоријски демократски, он у пракси не омогућава сваком грађанину да се изрази. Гласање се, наиме, обавља два пута: најпре у оквиру сваке центурије [војне јединице] или сваког племена обави гласање којим се добије већина, а затим, када сегласа на комицијама [народним скупштинама, три врсте су постојале у Риму], свака центурија или племе имају само један глас. А гласање се закључује чим је постигнута већина, чак и ако сви представници центурија или триба нису стигли да се изјасне.

На центуријатским комицијама, центурије се изјашњавају по класама, почев од витешке и прве класе, дакле од најбогатијих. Уз то, из прве класе прво се изјашњава једна центурија коју је одредила судбина (дакле, богови!) – praerogativa, и резултат њеног избора објављује се пре него што и питају друге. Сујеверје или страх од замерања најмоћнијима углавном доводи до тога да онај којег је изабрала praerogativa има највеће шансе да га изабере прва, а затим и друга класа. Када је постигнута већина, гласање се прекида. Остале класе, поготово најсиромашније, немају, никада могућност да гласају.

Такође је и однос између покровитеља и клијената такав да су клијентима заштитници у тој мери потребни да не могу да гласају друкчије од њих. Тајно гласање се уводи тек 139. године пре Христа.

У трибутским комицијама се такође рачуна само један глас по племену, а они који могу да дођу у Рим (који је једино место на којем се гласа) и гласају, свакао не спадају у најсиромашније. Уз то, ако неко сеоско племе нема представнике, магистрат који председава гласањем може да именује замену, коју одабере по свом нахођењу!

 

Политичке групације

„У Риму нису постојале политичке партије у данашњем смислу. Ипак, у време Републике разликујемо два велика покрета чији су припадници имали различите ставове. На једној страни optimati (оптимати), којима су припадали аристократи (али не и сви нобили)  и који су заступали политички конзерватизам, а на другој populares (популари), непријатељски настројени према Сенату, , у које су спадали и они који су се, да би владали, ослањали на плебс.

Популари се јављају у 3. веку пре Хр., у време када људи потекли из народа допиру до највиших кругова власти. Развијају теорије које се ослањају на грчку филозофију, али и на римску традицију и радо се позивају на митско златно доба када „свето сиромашно порекло“ да једни тлаче друге. Залажу се за бесплатну поделу добара народу и предлажу социјалне законе (на пример аграрни закон браћа Грах). Али, ове идеје, за поједине амбициозне људе који желе да направе политичку каријеру, истовремено представљају и средство  којим могу то да остваре (Фламиније, Марије, Цина, Катилиниа, Помпеј, Крас и Цезар спадају у најславније).

Заправо, пре би требало говорити о групама које су све одане свом вођи (Маријева група, или Цезарова), а те групе се спајају у partes. До тога долази због природе односа који међусобно сједињују људе и мрежа створених политичким клијентелизмом који учвршћује везу између клијената и њиховог покровитеља.“

Више о институцијама и вршењу власти у Риму можете прочитати у: Жан-Ноел Робер, Стари Рим, Београд 2009, 94-107.

Развој и промене уређења Римске републике

„Необично уређење Рима развијало се кроз серију компромиса, а тачна расподела моћи између три територије никада није одређена с правом прецизношћу. Након протеривања краљева, краљевска власт прешла је у истом облику на двојицу конзула, иако уравнотежена и ограничена због замене двојице владара једним, годишњих промена врховних магистрата и ограничавања њихових повластица док се налазе у оквиру градских зидина. Једна цењена привилегија краља, право да одлучује о свим случајевима који су се односили на живот и слободу римских грађана, остала је у рукама народа и љубоморно је чувана до последњег периода Републике. Са институцијом трибуната јавио се један нови елемент, чији је основни циљ био да штити плебејце од тиранске злоупотребе конзулских овлашћења. Краљевски  атрибути конзула губили су се један за другим, док његово достојанство и престиж у великој мери нису умањени. Питање финансија препуштено је квесторима, дужност контроле и допуне листе Сената припала је цензорима, а судска власт конзула предата је претору. Како је притисак судских послова растао и Рим почео да добија космополитски аспект, преторство је подељено и сада је други претор одлучивао о питањима која су се тицала интереса странаца. Када су Сицилија и Сардинија припале Риму, именована су још два претора, да воде послове ових провинција, а још касније број претора порастао је на шест, да би се обезбедила годишња смена владара у овостраној и Оностраној Шпанији. До тренутка до којег смо стигли, првобитне функцје магистрата расподељене су међу преко двадесет магистрата, различитих по положају и овлашћенима. Ипак, са свим овим ограничењима, место конзула и даље је представљало највиши положај у држави и вођење важних ратова углавном је поверавано једном од конзула.“

Нови populus (народ) уочи кризе Римске републике

„Још од првих дана Републике, када су конзули владали са готово краљевским овлашћењима, народ, окупљен у већима, држао се као највиша власт у држави.  гласањем народа бирани су магистрати, закони су увођени или укидани, доношене су пресуде о правима или животима римсих грађана и решавана питања рата и мира. У теорији, народ је остао суверен и дуго након пада Републике задржала се таква ситуација. Али између теорије и праксе, у периоду о којем говоримо, већ је постојао велики јаз. Након освајања Италије бирачко тело било је расуто по широком пространству и за велики део становништва било је физички немогуће да искористи своја политичка права. Било је потребно више недеља или месеци да се организује заиста  репрезентативан састанак са удаљених делова полуострва, а у међувремену би државни послови потпуно стали. Чак и ако занемаримо овај материјални проблем, парламентарна машинерија Римљана имала је и формална ограничења која су озбиљно ометала њено ефективно функционисање. Две скупштине, центуријска и трибутска, нису имале тачно одређене дане састајања и сазиване су само на позив магистрата.  Тако сазване, нису имале право на иницијативу нити на дебате,  већ су биле строго ограничене на питања које би покренуо председавајући званичник. Лишени управљачких права, једино право које им је остало било је да прихватају или одбијају предложене мере. Осим тога, најугледнији чланови овог тела углавном су били одсутни , борећи се у ратовима или заузети са својим имањима са којих се до Рима путовало више дана. Из свих тих разлога  суверени populous свео се на обичну руљу коју си чинили осиромашени људи, уништени земљорадници, пропали војници, људи зависни од богаташких кућа и свакојаке придошлице, које су у град дошле привучене могућношћу за залудан и лагодан живот.“

Више о узроцима кризи Римске републике можете прочитати у Древни Рим, Београд 2006, 338-362.

Advertisements

Оставите коментар

Објављено под Антика

Затворено за коментаре.