Тенкина завера

„Борба између кнеза и Савета, почета 1855, ушла је 1857. у своју трећу годину. Било је и сувише јасно да они више не могу заједно, али је исто тако било јасно да ова два противника не могу један другом ништа. Према доживотном кнезу стајао је доживотни Савет. Стање је било несносно и опет безизлазно.

До излаза се ипак дошло, али не мирним начином, него катастрофом. Крајем септембра 1857. власт улази у траг једној завери против кнежева живота, у коју су уплетени председник Савета Стефан Стефановић Тенка, председник врховног суда Цветко Рајовић, уз њих још три саветника, који су сва тројица били ранији министри: Паун Јанковић Баћа, Павле Станишић, Радован Дамјановић. Ти великодостојници били су се заверили да убију кнеза преко најмљеног убице. Они су нашли једног сељака из крагујевачког округа, Милосава Петровића, који је био убио човека, и од тог доба тумарао које куд, кријући се од власти. Том бегунцу из притвора дали су новаца, набавили лажан пасош, турили пушку у руке, и послали за кнезом у Брестовачку бању да га ту убије. Ради веће сигурности, нашли су једног свештеника, који је Милосава заклео на крст да ће завршити убиство за које је примио паре. Поред свега тога, Милосав није урадио ништа. Он се вратио у Београд, стао уцењивати заверенике, и узео од њих око хиљаду дуката. После тога, један човек коме се поверио Милосављев шурак, оде и каже све власти. Завереници буду одмах затворени. То је у главним цртама „Тенкина завера“, названа по Стефану Стефановићу Тенки, који је међу завереницима био највиши чином, и који је набавио новац за заверу.“

Тенкина завера била је од великог утицаја на однос кнеза и Савета. Она је окуражила кнеза на једну врсту државног удара против Савета. Влада је покушала да искомпромитује цео Савет тим поводом. Први резултат завере био је да је влада разорила стари опозициони Савет. Четири саветника је отишло у затвор, 6 приморано на оставку, један је наводно сам дао оставку, двојица компромитована, и само 4 била сигурна, од којих 2 кнежева рођака. Али кнез је, променивши састав Савета, ту стао.

Кнез Александар Карађорђевић је био аустрофил, насупрот свом Савету који је нагињао Русији. Појачање кнежеве власти на штету Савета могло се тумачити као појачавање аустријског утицаја. Стога су Русија и Француска реаговале на последице Тенкине завере. Уследиле су дипломатске компликације које ће се рђаво завршити по кнеза Александра Карађорђевића. Порта се умешала, јер је промена чланова Савета извршена без доказа кривице њихове пред Портом, како је било предвиђено уставом 1838. Послала је свог изасланика. На крају су завереници постали жртве свога гоњења од стране кнеза.

Литература: Слободан Јовановић, Уставобранитељи и њихова влада (1838-1858), Београд 1933, 262-313.

Занимљиво да је претходно 1848. године кнез ушао у сукоб са Саветом јер је за председника Савета, без питања и сагласности Савета, поставио Стефана Стефановића Теку, каснијег организатора завере против кнеза. (Миладин Стевановић, Кнез Александар Карађорђевић, Београд 2008, 128)

Оставите коментар

Објављено под Србија

Затворено за коментаре.