Демагогија кнеза Милоша Обреновића

„Утврђивање владалачке власти био је један циљ Милошеве политике; задовољавање сељака био је други. Милош никада није пристајао да дели власт са господом; уопште није марио да буде икакве господе у његовој земљи; али навек је био готов да саслуша жеље и потребе сељачке масе, и да их, колико год могуће, задовољи. Један деспот који себе сматра за првог слугу народа, – то је био Милош. У прокламацији коју је издао по повратку у Србију, он је узвикнуо: Народе, снаго моја… Он је осећао да је његово самодржавље, само примљено од једне задовољне сељачке масе, може постојати.

У његовој политици осећа се с једне стране један националистички, а с друге стране један демагошки правац. С једне стране, он тежи да задовољи националистичке прохтеве који су јаки не само код образованих чиновника него и код простих сељака; с друге стране, тежи да одмах у законима и у управи отклони све оно на шта се сељак највећма жали и виче. […]

Као у спољашњој политици, тако и у унутрашњој Милош је гледао да задовољи широку народну масу. Он је живо разбирао на шта народ највећма виче, и хтео одмах да отклони све народне муке и невоље, чак и онда када се то није могло тако брзо учинити.

Међу народним жалбама, на једно од првих места, долазе жалбе на спорост судова: парнице трају годинама, и народ, који долази тако тешко до свога права, сматра да његова права нису довољно заштићена. Због тих народних жалби, Милош обраћа нарочиту пажњу уређењу судова. […]

Милошеве судске реформе доиста су убрзале суђење. У први мах, од тога су највише користи имали зеленаши, који су сада долазили много лакше до наплате својих дугова него раније. Последња заштита дужника која се налазила у спорости суђења, била је нестала; пресуде по дуговима, изрицане брзо по писменим исправама, извршаване су још брже преко нарочитих судских извршитеља. Ова брза наплата дугова пала је баш у време једне новчане кризе; имања дужника продавана су у бесцење, – и народ, који је раније викао на сувише споро суђење, стао је сада викати на сувише брзо. На Малогоспојинској скупштини дигла се читава олуја на министра правде Јефтимија Угриновића. […]

После 1830, када су се турске спахије морале селити из Србије, он није дао нипошто да њихове спахилуке приграбе наши великаши. Он је поставио начело, да је земља онога ко је ради, – и тиме обезбедио слободан сељачки посед. Али ето где је сада претила опасност да сељаку отму земљу његови зајмодавци, који би се постепено начинили земљорадничком аристократијом као влашке спахије. Крај такве аристократије, један неограничен кнез као Милош не би био више могућан: његово самодржавље претпостављало је земљу распарчану на велики број малих сељачких сопственика. […]

По једном гледишту, сељак се задуживао из стварне потребе: радиност се развијала, са све већим развијањем радиности, капитал је бивао све потребнији; […] Сељак ће бити презадужен за све дотле докле зеленашки капитал буде једини доступан сељаку. Ако смо ради да се сељак спасе зеленаша, треба организовати кредит, -треба створити новчане заводе код којих ће сељак добијати потребан капитал по умерени интерес.  Ово гледиште заступали су поглавито млађи либерали, људи који су учили економске науке на страни, као МИлован Јанковић и Владимир Јовановић.

Друго је гледиште било ово. Сељак се не задужује из стварне потребе, него због својих многобројних махна. Добивши пуну економску слободу, негоњен од власти да ради, и непоучаван како да ради, сељак се уленио . Он празнује сувише дана у години; беспосличи по механама; очекује у својој пољопривреди много више од дарежљивости природе него од свога властитог труда. Наш сељак није раден […]

Сељачка нерадиност и сељачки луксуз јесу главни узроци сељачке презадужености. Уз то долази и одавање сељака на трговину; сваки би хтео трговати, јер је то лакше него орати и копати.[…]

 Када се утврде прави узроци сељачке презадужености , онда постаје јасно да се давањем јевтиног кредита сељаку не би ништа добило. КРедит не би учинио сељака ни вреднијим ни штедљивијивим, нити би одбио од трговине оне многобројне сељаке који за њу нису. Јевтин кредит само би појачао склоности сељака ка задуживању. У једној земљи са тако неразвијеним привредним животом као што је наша, кредит није тако прека потреба. Што треба нашем сељаку, нерадном и назадном, без основних појмова из економне науке, то је ,,пољска регула“. […] Ово друго гледиште да зеленаштво не треба сузбијати организовањем кредита него стављањем сељака под туторство власти, заступали су махом консервативци у дукатовачким чланцима. Спор између либерала и консервативаца у питању зеленаштва био је у ствари спор између присталица привредне слободе и присталица полицијског регулисања привредног живота. Либерали су остављали сељаку неограничену слободу трговања и задуживања, и мислили да спасу сељака од зеленаштва тиме што би му понудили јевтинији и солиднији кредит од зеленашкога. Консерватици нису допуштали сељаку ни задуживање ни трогвање без претходног одобрења власти; чак ни у пољопривредним пословима сељак не би био слободан, него би морао радити по ,,регулама“ које би власт прописала. Либерали су се позивали на начела економске слободе, која су тада била примљена у науци. Консервативци су тврдили да је пракса старија од теорије, и да економска начела која су постала у великим индустријским и трговачким земљама просвећенога запада, не одговарају примитивним приликама такве сељачке земље као што је наша. Спор између либерала и консервативаца,иако се водио поводом чисто економних питања, добио је брзо политички значај. Лиуберали су оптуживали консервативце да, посредством полицјског надзора над привредним животом сељака, желе појачати моћ полиције. Консервативци су пребацивали либералима да са својим обећањима јевтинијега кредита воде демагошу политику, и да би та зајмодавна банка о којој су они говорили имала за циљ да просипањем новаца у народ задобија сељаке за либералну странку.У ствари ни либерали ни консервативци нису давали Милошу оно што је он тражио, а то је брзо решење зеленашког питања. […]

Милош није могао тако дуго да чека. Он је налазио да се сузбијање зеленаштва мора нешто учинити одмах. Отуда код њга уместо једне велике систематске политике, низ малих мера, од којих неке одговарају либералним, а неке консервативним назорима, док су опет неке чисто његове. ОД консервативаца је узео идеју о пољској регули. Такву једну регулу он је био издао 1837, крајем своје прве владе. Он је успоставља 15. Септембра 1859, У тој се регули предвиђа, у којим се роковима имају свршити поједини пољски радови, и колико се од које врсте хране има посејати. Извршење ове уредбе остављало се нарочитим економима, који још нису постојали, него су се имали тек установити. Они нису установљени никада,и пољска уредба остала је стога непримењена. Та је уредба била само једна лепа жеља, и ништа више.

Милоша је нарочито мучило то, како да помогне оним сељацима који су већ били запали у зеленашке дугове, и који су се налазили у опасности да изгубе земљу. Они су запомагали највише, и њима је помоћ била најпотребнија. Консервативци и либерали, сувише заузети великим плановима будућности, говорили су о овој невољи садашњости тек узгред. Међутим, за Милоша је било најважније да тој невољи нађе лека, јер од тога је зависила популарност његове владе код сељака. 3. Октобра 1859 Милош издаје овај законски пропис. Кад год дужник, од кога поверитељ наплату дуга судским путем тражи,изјави да је дуг прекомерним интересом нарастао, он ће бити дужан показати под заклетвом колики је дуг најпре био. Да би се спречило кривоклетство, заклетва се неће полагати пред судом, већ у цркви, пред окружним протојерејем и у присуству председника суда. Колико би дужник под заклетвом принао, толико би морао после платити, додајући, разуме се и закони интерес на то.

Код масе задужених сељака ова је мера била несумњиво популарна. Иначе, она је била врло опасна. Чим је од његове заклетве зависило колико ће имати на име дуга да плати, дужник је дошао  у велико кривоклетства: ако је пре дужник био пљачкан од несавесног повериоца зеленаша, сада се могло десити да поверилац буде опљачкан од несависног дужника кривоклетника. Што је главно када су зајмодавци видели да од савесности и добре воље дужника зависи колико ће им од цвог дуговања вратити, зајмодавци су престали давати зајмове: закон од 3. Октобра 1859. уништио је и оно мало кредита што је у земљи било. Примајући заклетву против облигације, закон је тај био подешен за једно примитивно вече, у коме се још верује у светињу заклетве, и у коме писмена доказна средства још нису постала неопходно потребни услови привредног промета.  […]

Закон од 3. Октобра, који је скоро сасвим уништио доказну снагу облигације, протумачен је тако, да дужници имају  да плате повериоцима колико сами хоће; да би се сузбио зеленашки кредит, кредит уопште био је заљуљан из основе. Закон од 3. Октобра није се могао одржати; већ идуће године, новембра 1860, одмах по Михаиловом доласку на владу он је био  укинут. […]

Једна од тих невоља биле сз шумске таксе; на народним скупштинама, оне су обележаване као „ једна од највећих народних тегоба “. Те су таксе заведене 1857, при крају Карађорђеве владе, и биле један од главних узрока његове непопуларности. Раније, шумске таксе у правом смислу нису ни постојале. Ко је хтео да сече шуму, имао је дати само један грош за објаву, без обзира на број дрва које је хтео посећи, без обзира на њихову каквоћу, без обзира чак ни на циљ сече,- да ли се дрва секу ради личне потребе или за трговину. Тек 1857. дошао је један закон који је према свима тим околностима прописао праву тарифу. Народ је то схватио као потпуну забрану сече шуме; он је викао на чиновничку господу што му одузимају шуму, без које исто тако не може опстати као ни без ваздуха. Народне жалбе су беле тако једнодушне , да је и Милош, већ 20. Марта 1859, поукидао све шумске таксе, и повратио старо благословено стање, када се, за један грош, добијало неограничено право сече. […]

Узета у целини, Милошева сељачка политика сведочи о доброј вољи да се бар најглавније тегобе народне одмах отклоне. Народ је дочекао Милоша са великим поверењем, као једног владаоца који је изашао из народа, зна од чега народ пати. И уме одмах да му помогне. О његовом скоро видовитом погађању народних потреба и о његовој скоро басненој срећи у свршавању послова, причала су се чуда. То није био чиновнички кнез као Карађорђевић, него кнез сељачки,- и народ је одмах навалио на њега са молбама и жељама, онако као што би прост свет навалио на каквога разглашеног врача. Милошев положај није био лак. Он је, истина, познавао народни живо, али, за 20 година његовог бављења на страни, народни се живот непрестано развијао и није више био онако прост као за време његове прве владе. Била су искрсла нова, врло тешка и замршена питања,- довољно је поменути питање зеленаштва,- која Милош није могао решавати на основу свога старог искуства, и која шта више,  у пуном старачком опадању, са јако смишљеном проницљивости, није могао ни потпуно схватити. Али, како је цео свет искао од њега да та питања реши, и веровао да их он може решити, само ако хоће, Милош је морао нешто учинити. Извикан чудотворцем, Милош је морао дати уместо чуда бар опсене. Питања пред којима се нашао, Милош није решавао лаган, методично, читавим низом добро смишљених мера, од којих су неке у први мах могле бити и непопуларне, али су се у крајњем резултату показивале благотворне. Уместо тога он је ударио у једну више или мање демагошку политику, гледао да народу одмах да неке олакшице, па му после тога треутног олакшања било још горе него раније. колио су његове мере биле срачунате на тренутни успех, видело се одмах под кнезом Михаилом, који је скоро у свим питањима морао узети други правац, и који је опозвао два најглавнија Млошева закона, – закон о укидању касације и зако о смањивању зеленашких дугова. Али, ако се Милош није показа велики државник који зида за будућност, он се показао оно што је увек био, велики портунист и велики вођ гомиле. За време његовог бављења на страни, народни се живот могао јако променити, али не и народни карактер. Гомила остаје гомила, – или, као што је Милош својим језиком говорио, рита остаје рита. У општењу са гомилом Милош, своје друге владе, био је исто тако велики мајстор као и своје прве владе. н је одмах осетио шт народ управо жели, – и то му је брже боље дао, – или, ако му није могао дати, умео је бар да га лепо завара. Ма какви изгледали његови закони, проучавани у својим крајњим последицама, они су, за први тренутак, имали тачно оно дејство које је Милош хтео, а то је да задовоље и умире народ.“

Литература: Слободан Јовановић, Друга влада Милоша и Михаила, Београд 1933, 102-128

Advertisements

Оставите коментар

Објављено под Србија

Затворено за коментаре.