Колебање око уласка Србије у рат 1876. године

Кнежевина Србија је међународно признање независности стекла 1878. године на Берлинском конгрес, где је њену делегацију предводио Јован Ристић. Томе су претходили ратови против Турака 1876. и 1877/78. године. У првом је малобројнија и лошије опремљена српска војска поражена, што је остало без трајнијих последица захваљујући руској дипломатској заштити, а у другом је, ратујући са руском војском, остварила значајне успехе, који су доведени у питање због другачијих интереса Руског царства, које је званично било против првог рата, а у други је позивало Србију, која је тада оклевала са уласком  рат, након искуства у претходном. Око уласка Србије у први рат различити су били ставови народа, кнеза и странака.

Несугласице између кнеза Милана и Јована Ристића у питању рата

Кнез Милан се са владом либерала (у којој је министар спољних послова био Јован Ристић) разилазио по питањима и унутрашње и спољне политике.

„Њихова штампа писала је ратоборно; он је био противан рату… Кнез је дао владу либералима зато што је морао, али, и поред тога, остао је противан рату. Иако млад човек, он није био понет националним одушевљењем које је владало у Београду. Све до своје четрнаесте године живео је  Влашкој и Француској; када је после Топчидерске катастрофе дошао у Србију, знао је боље француски него српски, – и премда је доцније научио наш језик добро, говорио га је увек са страним акцентом. Ни његова мајка Влахиња ни његов васпитач Француз нису га научили да осећа српски; по својим присним осећањима он је био међу нама странац. Оно ратоборно расположење које је Херцеговачки устанак распалио код нашега света, кнезу милану је било неразумљиво. Он је ценио политичку ситуацију трезвеније него људи који су били старији и искуснији од њега, али чији су суд помутила та националистичка осећања за која је он био непријемчљив. Он је видео јасно да, ако би дошло до рата, ми бисмо ратовали сами, без иједног савезника. Велике силе биле с противне рату; наше везе са балканским државама биле су лабаве и несигурне. Од таквога рата који би Србија водила сама против Турске,  Милан се уплашио. Он није имао омладинску веру у „снагу и величину Србинову“, није држао да Срби могу сами бити Турке. Он је предвиђао нашу катастрофу у случају рата са Турском. Та народна катастрофа, држао је он, била би и његова лична катастрофа; после једнога несрећног рата, он не би могао остати на престолу. Милан није био куражан човек, – и сваку је опасност преувеличавао. Он је имао једнога ујака, пуковника Катарџи, који је, иако војник, био велика кукавица: тај јак му је непрестано говорио, да пази да не изгуби престо. Херцеговачки устанак добио је за Милана значај велике личне опасности. Главно је било сачувати своју кожу, – и говорећи против рата, Милан је имао један сувише личан и нервозан начин који је умањивао снагу његових иначе јаких политичких разлога. Он је био тако пренадражен, да је у једном тренутку нервне исцрпљености пао у постељу.“[1]

Ратоборност публике

„Ратно расположење наше публике није попуштало. Ако се влада колебала између рата и мира, публика се све више загревала за рат. Новине су из броја у број доносиле ратоборне чланке; противници рата ћутали су мудро, – и чули су се само његови проповедници. […] Патриотскога одушевљења било је и сувише; оно је морало наћи себи одушке. […] Ратна грозница није ухватила цео свет, али и сами противници рата, гледајући његове присталице шта раде и како вичу, стали су веровати у неизбежност рата; посредним путем и они су пали под сугестију ратоборне агитације. Опште уверење о неизбежности рата изазвало је застој у пословима, који се сваким даном све јаче осећао. […] под притиском пословне кризе, чак и мирољубива београдска чаршија говорила је, – боље и рат, него овако ратно стање без рата.“[2]

Држање странака  у питању рата

„Какво је било држање појединих странака у питању рата? Консервативци нису били за рат. Њихов вођ Мариновић мислио је да би нас  случају рата, велике силе оставиле нашој судбини, и да би нас Турци сигурно тукли. Њихова војска била је не само многобројнија него и боље наоружана.“

Али конзервативци нису имали храбрости да се отворено одупру јакој ратоборној струји у народу, па су влади препустили одлуку, али и одговорност за евентуални неуспех подухвата.

„Радикали посматрали су рат готово искључиво с гледишта унутрашње политике. Они су се, на првом месту, питали, да ли ће ратно стање допринети јачању или слабљење бирократског система. Они су се бојали, да либерали не траже рат само тога ради, да би се дочепали диктатуре и учврстили бирократски систем. Радикални листови писали су да би рат био прилика за либерале да „ухвате народ за перчин“, па да га „и даље јашу“, – и да рат тражи „грабљива бирократија“, која жели да се „мало поткрепи“ и „осигура од сваког народног покрета за слободом“. Да би спречили либерално-бирократску диктатуру, радикали с наваљивали да, у случају рата, Скупштина или бар један њен одбор стално буде на окупу; да се број чиновника сведе на најмању меру; да се чиновницима који не буду на војној дужности, плата укине или јако смањи, итд. Размишајући о овим ратним мерама, радикали су, најзад, почели желети рат као јединствену прилику за кидање бирократског система. Са нашом установом народне војске, рат је дизао на оружје сељачку масу: наслоњена на наоружано сељаштво, Народна скупштина, ако би била стално на окупу, могла би изнудити од владе какве би хтела реформе. Под изговором ратне нужде могла би покидати тако велики број чиновничких звања и извршити у тој мери смањење чиновничких плата, да би бирократски систем био за увек растројен, а чиновничко господство и богатство за увек уништено. По замисли радикала, рат је имао да нас ослободи не само страних, него и домаћих тирана, – и они су га желели стога што он није значио за њих само рат, него такође револуцију.

Либерали су били за рат одмах чим се чуло за Херцеговачки устанак. Увек националистичка странка, они су, шездесетих година, дали своме национализму ратоборни правац, – и рат за народно ослобођење и уједињење постао је главна тачка њихова програма. Они су нападали кнеза Михаила што „пропушта прилике“ и једнако одлаже рат. Херцеговачки устанак чинио им се прилика коју не треба, и која се не сме пропустити. „Тужној раји“, која је годинама чекала да је Србија ослободи, досадило је чекање, – она је сама устала на оружје. Србија, која није имала куражи да прва почне борбу, ваља да има бар толико образа да не бежи од борбе која је и без ње почела; оставити Херцеговачки устанак без српске помоћи, било би право издајство. Консервативци с удоказивали да је рат ствар рачуна а не осећања. Уместо што би Србија ишла за Херцеговцима, који су кренули устанак на срећу, Херцеговци треба да иду за Србијом, која ће заратити онда када буде наде у успех. За разлику од консервативаца, либерали су сматрали рат за ствар осећања: наше народно ослобођење није се дало остварити мудром државном политиком, него само патриотским одушевљењем и револуционарном енергијом. Са свога националистичког романтизма, либерали су више ценили инстикт и снагу гомиле него разум и вештину државника. Чим су видели Босну и Херцеговину побуњену, њима се успех чинио упола обезбеђен; требало је само још и Србију надахнути духом буне… Консервативци и либерали били су два супротна политичка типа. Хладни и позитивни кабинетски политичари, консервативци нису саосећали са масом, и нису размевали њену снагу; стога су потцењивали херцеговачки устанак као мали локални покрет, који не може бити од пресудног тицаја на нашу државну политику. Идеалисти и револуционари, либерали су пуштали да их носе велики покрети масе, чију с неодољивост осећали и у чију су победу веровали; стога су Херцеговачки устанак прецењивали као почетак велике националне револуције, према којој и наша држава мора подесити свој рад […] консервативци су веровали у чудотворну моћ кабинетских комбинација; либерали у чудотворну моћ слепе револуционарне куражи.“

У корист рата либерална штампа је поред разлога спољне политике наводила и разлоге унутрашње политике.

“У садашњим границама ми не можемо економски напредовати. Нисмо били у стању подићи нашу индустрију, и остали смо сиромашна земљорадничка земља. Ми посрћемо под теретом једнога војног буџета који премаша наш снагу; морамо или већ једном ратовати, – или престати са ратном спремом, па се вратити на мирољубиву туркофилску политику старих уставобранитеља. Због рђавог економског стања, наш јавни живот покварио се. После Русије, ми смо земља у којој се комунизам најјаче шири. Под утицајем комунизма, спремају се нови нараштаји којима је више стало до социјалнога питања него до националнога, и којима је дража добро уређена општина него велика и моћна држава. Спас од комунистичке заразе лежи у рату. Рат ће разбудити и ојачати патриотска осећања, – и национализам ће сузбити комунизам. Као што су радикали мислили да ратом растроје бирократски систем, тако су либерали мислили да ратом угуше комунизам.

Либерали су били најјача странка; од њихова држања зависило је углавном хоће ли бити рата или не. Они с прихватили мисао рата безусловно, – хтели рат што пре и пошто пото. У писању либералног „Истока“ осећало се нешто одлучније и самосвесније него у писању консервативне „Шумадије“ и радикалног „Ослобођења“. „Истокова“ девиза била је: Сад или никада! Он је доказивао да овако згодне прилике неће скоро бити; противници рата већи су грешници од Вука Бранковића; он је издао свој народ; они убијају његову будућност. У ватри дискусије „Истоку“ се дешавало да тврди да услове успеха не треба много прорачунавати, него треба играти va banque, јер боље је и да пропаднемо, него да вегетирамо као мала држава неспособна за живот. У овоме писању било је нечег лудог, али у исто време и смелог, – а у политици смела лудост јаче утиче него несмела мудрост.

Либерални „Исток“ био је потпомогнут од војвођанских листова, нарочито Милетићеве „Заставе“ […] војвођанска интелигенција одушевљавала се још више за рат него србијанска. Готово потпуно лишена политичког искуства, она није имала ни приближне представе о војним и дипломатским тешкоћама рата, него је мислила да, када до рата дође, све мора ићи онако лепо и глатко као на једној патриотској представи. Иначе, војвођанско одушевљење за рат било је прилично површно, што се најбоље видело при скупљању прилога за херцеговачке страдалнике, с којим је ишло сасвим траљаво. […] Али, иако је за војвођанских листова стајала једна углавном апатична публика њихво писање узимало се у Београду врло озбиљно. „Застава“ је онда сматрана за најважнији лист у Српству и читана је као неко политичко јеванђеље, те је од ње свак стрепио…“[3]

Зашто је рат био неизбежан

„Тако је после неколико месеци колебања мисао рата победила. Србија је имала нешто мање него милион и по становника; Турска више од четрдесет милиона; мисао да Србија ратује са Турском личила је на безумље, али у том безумљу било је нечега неизбежнога. Нараштај који је у том тренутку одлучивао о судбини Србије, био је опијен национализмом. И породица, и школа, и новине, и књижевнот, и цео јавни живот с политиком кнеза Михаила и омладинским покретом, будили су и распаљивали националну самосвест. На све стране слушало се једно исто, а то је да смо ми Срби, – и да, као Срби, имамо заветну мисао покајати Косово. Српство је постало једна вера за коју се живи и мре, и та вера имала је своју Библију, – народне песме, које се нису читале ради чистоте и лепоте језика, него ради надахнућа за велике патриотске подвиге. Тај националистички занос био је огромна морална снага; руковођен мудром и енергичном владом, могао је дати много. Али, после погибије кнеза Михаила, тај занос остао је без управе и компаса. Уставу од 1869. његови противници замерили су, да је пажњу народа скренуо с питања спољашње политике на питања унутрашње политике. Догађаји од 1875, када је цела Србија мислила и говорила само о херцеговачком устанку, показали су, да је и под Уставом од 1869. могуће усресредити пажњу народа на питања спољашње политике, – али тај Устав имао је други недостатак: он није давао довољно јемства против националистичке пренадражености коју питања спољашње политике често изазивају. Слободна штампа омогућила је шовинистичко узбуњивање света, па чак и вештачко стварање ратоборног расположења. Народна скупштина, састављена махом од сељака, није била врло ратоборна, али, необавештена и наивна у стварима спољашње политике, она је слушала интелигенцију. У интелигенцији било је настало цепање на странке, и странке су се отимале за популарност. Рат за ослобођење и уједињење изгледао је популаран: ниједна странка није смела да се против њега отворено изјави; чак и оне странке које су у основи биле противне рату, правиле су се ратоборне. Једно тело као стари Савет, које би противставило државни разлог патриотским страстима, и услед опште узбуђености остало хладно и смишљено, – такво тело није постојало. Стари бирократски државници били су потиснути; њихова места заузели су публицисти, говорници, агитатори, партизани, и демагози, – људи који живе и трепере заједно с публиком, – и чија снага лежи баш у томе што њеним страстима повлађују , уместо да им се одупру. Међу тадашњим политичарима само Мариновић и Ристић били су дорасли тешкој дипломтској ситуацији у којој се земља налазила. Али Мариновић је био сувише слаб да се са јавни мњењем бочи, – а Ристић, одбачен од кнеза, морао се јавном мнењу удварати, да би га оно кнезу наметнуло. Кнез, који је пријатељима мира остао последње уздање, био је, и поред своје младости, доста увиђаван, али имао је нерве слабе, и што је главно, нико се није нашао да га у одсутноме часу подржи; ни консервативци, који су се бојали одговорности, ни руска дипломатија, која није имала јединства правца.

Рат од 1876. био је крајња последица оне ратоборности која се развијала у националистичкој атмосфери шездесетих година. Устав од 1869, са слободном штампом, скупштинском владом и страначком утакмицом, био је подеснији за ширење популарних струја него за њихово сузбијање. Без сумње, ратоборност наше публике није била тако велика да јој јака влада не би могла одолети. Али јаке владе није било, – и не наилазећи нигде на препреку и противтежу, шовинизам је надвладао. У својој победи он је повукао све за собом, – чак и једну Скупштину, која је била ратоборна само упола, и једног кнеза, који није био ратоборан нимало.“[4]

[1] Слободан Јовановић, Влада Милана Обреновића, књига I, Београд 1933, 430-434.

[2] исто дело, 494-496.

[3] исто, 496-507.

[4] исто, 515-518.

Advertisements

Оставите коментар

Објављено под Србија

Затворено за коментаре.