Светозар Милетић као градоначелник Новог Сада и његов однос са кнезом Михаилом

Главни градски споменици

Централни трг главног града Републике Србије, Трг Републике у Београду, краси споменик (1882) кнезу Михаилу Обреновићу (1823-1868), а централни трг главног града Аутономне покрајине Војводине, Трг Слободе у Новом Саду, краси споменик (1939) Светозару Милетићу (1826-1901).

Кнез Михаило се изборио (дипломатијом, а не ратом за који се спремао), да турски војници коначно (априла 1867) напусте Београд и преостале утврђене градове у Кнежевини Србији, која је тада још званично била део Османског царства. Имена тих градова су исписана на споменику: Београд, Смедерево, Кладово, Шабац, Ужице, Соко. Споменик је постављен тако да кнез показује руком ка тада још неослобођеним крајевима. Конкурс за израду споменика кнезу Михаилу расписан је 1873. године. Израдио га је италијански вајар настањен у Београду Енрико Паци, који је и у родној Фиренци изградио неколико споменика. Споменик је висок 11 метара, а дугачак 8,46 метара. Бронзана статуа на коњу изливена је у Минхену. Споменик се налази преко пута Народног позоришта, које је основано на иницијативу кнеза Михаила, и отворено у години његове смрти, мада на другој локацији од данашње (у данашњој згради је од 30. октобра 1869.). Од тада се трг на којем је кнежев споменик звао Позоришни трг. Зграда Народног позоришта подигнута је на месту порушене Варош капије у оквиру које је био и затвор у којем су Турци мучили Србе.

Споменик Светозару Милетићу се налази испред градске куће Новог Сада, у којем је Светозар Милетић био градоначелник. И у близини споменика Милетићу налази се позориште, за чије оснивање му припадају заслуге.

Оснивање првог позоришта

У сарадњи са Светозарем Милетићем, Јован Ђорђевић је у „Србском дневнику“ отпочео акцију за оснивање Српског народног позоришта. Милетић је у истом листу писао да је позориште „оно што нам треба и што немамо, без чега нисмо народ, нисмо Србљи…“[1] Светозар Милетић је као председник српске читаонице у Новом Саду, у оквиру читаонице јуна 1861. образовао позоришни одбор, који се следеће године издвојио и организовао као Друштво за Српско народно позориште, на чијем челу је био Милетићев сарадник и пријатељ Јован Ђорђевић. Њих двојица су заједнички саставили Устав Друштва за Српско народно позориште, по којем је задатак позоришног друштва био да се „српска позоришна уметност стварањем и приказивањем укорени, развије и распростре у српском народу, с тим да за њега не буде само нов начин духовне забаве, него да се њоме оствари тежња народа за лепшим и вишим народним животом“. Потом се глумци из путујуће позоришне групе Јована Кнежевића пријављују градоначелнику и председнику Читаонице Милетићу и главном позоришном човеку Ђорђевићу, тако да се на седници од 28. јула 1861. године успоставља позоришна трупа а и њена управа. Прва представа првог сталног народног професионалног позоришта код Срба одржана је 4. августа 1861. године.“[2]

 Градоначелник Новог Сада

Иако је Милетић градоначелник Новог Сада био у два мандата, оба су превремено окончана. Први пут је изабран 3. априла 1861. године, дан пред састанак Благовештенског сабора (на којем су Срби исказали незадовољство због укидања територијалне аутономије коју су у извесној мери имали у Војводству Србија и Тамишки Банат). Са њиме су тада изабрани и књижевници Јаков Игњатовић за главног бележника (“Милетић је хтео да пружи доказ Мађарима, да је он искрен поборник споразума између Срба и Мађара, па је зато за великог бележника изабран баш Јаша Игњатовић, као један од најтипичнијих мађарофила међу угарским Србима тог времена. Према томе, Игњатовићев избор треба схватити само као један уступак Мађарима, у духу тадашње (краткотрајне) српско-мађарске сарадње на политичко-уставном пољу.“)[3] и Јован Јовановић Змај за првог подбележника. За време Милетићевог управљања Новим Садом српски језик је уведен као званични.

„Намесништво, као врховна извршна власт за Угарску, тражило је од Новог Сада да се у службеној преписци служи „законито званичним“ језиком. Милетић не само да није попустио овом тражењу, него је још заоштравао сукоб. На његов предлог, главна градска скупштина доноси статут по коме се српски језик уводи као службени не само у унутрашњим стварима града, него и у саобраћају са претпостављеним властима.“[4]

„У којој је мери Милетић био одлучан у борби за употребу српског језика у новосадској општини, показује једногласан закључак Градског представништва: … Да се на горе споменуте одпусте високославног Унгарског Намесништва изјави, да је варош ова себи, по припадајућем јој праву, статут саставила по ком је језик србски као званичан уведен, којим ће се и од сада радити…; – а уједно да се изјави и сажаљење што код високосл. Унг. Намесништва нема чиновниках који језик наш и известија наша разуму.[5]

„Милетић је отишао и даље. Јула 1861. градски одбор донео је одлуку да се почетком школске године 1861/62. укине немачка реалка [гимназија] у Новом Саду, која је наметнута граду 1857, за време Баховог апсолутизма [режим назван по министру полиције Александру Баху је после гушења револуције 1848/49. током 50-их година спроводио политику централизације и германизације]. („Милетић је наиме с разлогом мислио да је, поред Српске православне гимназије, у Новом Саду сасвим непотребна – немачка католичка реалка, па је предложио да се она укине“[6])

Ове мере имале су за циљ, колико је то у оним приликама и условима било могућно, ликвидацију последица Бахове германизаторске политике у једном граду чије је становништво у већини било српске народности.“

Отпор новог магистрата намесништву у питању српског језика и немачке реалке довео је до Милетићевог суспендовања с дужности градског начелника крајем јануара [у фебруару по да нашњем календару] 1862.“[7]

„За све време  свога начелниковања, он се поштено трудио да од Новог Сада начини српско средиште.“[8] А по речима Јована Скерлића у томе је и успео – „од 1860. године Нови Сад постаје неоспорно духовна метрпола српског народа.“[9]

Маја 1867. године „Светозар Милетић је по други пут изабран за градског начелника, а Лаза Костић за великог бележника. Антоније Хаџић изабран је за почасног великог бележника, а Коста Трифковић за великог подбележика. Тога дана када је Милетић изабран за градоначеника у школама није било наставе јер су у манифестацијама учествовали и професори и ђаци.“[10]

„Милетић се опет сукобио са вишим властима због тога што им је сва акта слао на српском језику. Министарство унутрашњих послова га оштро опомиње и тражи од њега да убудуће сва акта шаље на мађарском. Милетић одбија тај захтев […] Незадовољно овим одговором, Министарство именује бачког великог жупана за комесара и ставља му у задатак да испита да ли је Милетићев избор био правилан. Исправност Милетићевог избора није се могла оспорити, али је, на основу комесаревог извештаја, Министарство дошло до закључка да градско представништво тобоже није законито изабрано. На новим изборима опет је изабрана претежна већина српских представника […]“[11]

„То 1867. године још није било тешко. Бирачку листу ће још неко време Срби састављати, и нису у њу уносили сиротињу, већином несрпску, која се досељавала у Нови Сад тражећи зараде. Од 1900 бирача, Срба је било 1150, а свих осталих 750.“[12]

„ […] а спор око званичног језика наставио се и даље. Он је поново стављен на дневни ред градског представништва, 7. септембра 1867. Али овог пута је предлог који је подржавао Милетић остао у мањини. Већину је добио предлог Јована Хаџића-Светића да се, сходно наређењу министарства унутрашњих послова, убудуће записници шаљу, поред српског оригинала, и у мађарском препису. […]

Али и после овог делмичног неуспеха Милетић је остао на дужности градоначелника и бранио Нови Сад од денационализаторске политике мађарске владе. Он је подржавао Матицу српску и Српско народно позориште, настојао је да се у Новом Саду отвори Правна академија са српским наставним језиком [„да не би млади Срби морали да одлазе на немачке и мађарске правне факултете, да тамо студирају немачка и мађарска права.“][13], опет се залагао за дефинитивно укидање немачке католичке реалке [„коју је град издржавао и закључи да сваки наставник мора знати и српски; тада то је значило да наставник мора бити Србин“][14]. Због свега тога Светозар Милетић постао је веома непоћудна личност за реакционарну мађарску владу,  и она је решила да отме из његових руку ову важну позицију, макар и насилним путем. Чекао се само погодан тренутак.

Андрашијева влада сматрала је да је такав тренутак дошао после убиства кнеза Михаила, маја 1868. И влада у Србији, и Андраши у Угарској покушали су да исконструишу оптужбе против Милетића и прикажу га као једног од организатора атентата. То им није пошло за руком, али…“[15] је комесар суспендовао Милетића са функције градоначелника јула 1868. године, „тврдећи да је стајао у свези са иностраним компромитованим особама (владимиром Јовановићем и Љубеном Каравеловом) и да је држао бунтовничке говоре против мађарске државе.“[16] Али, откуд уопште идеја да Милетића оптуже за везу са убиством кнеза Михаила?

Однос Милетића и Михаила

Светозар Милетић је дужност градоначелика обављао док је Србијом владао кнез Михаило Обреновић. Једном су се ради договора сусрели, брзо у неслози разишли и у сукоб ступили.

„У лето 1861. године Милетић је боравио у Србији, јер се „из Београда желело да оде и обавести кнеза Михаила у корист либерала“. Суштина је била о томе да кнеза обавести о радњи Благовештенског сабора. Милетић је био примљен у аудијенцију код кнеза Михаила, али договор око осмишљавања заједничке политичке акције није постигнут. Кнез Михаило му је помагао да пређе у Србију и прихвати министарски положај, али је Милетић то одбио, с образложењем да му је дужност да настави своју политичку активност у оном делу српског народа у којем се родио. Тада није постигнут ни договор о осмишљавању заједичке политике, и Милетић је после два дана боравка у Београду био приморан да се врати у Угарску. О Милетићевом протеривању из Србије Филип Христић је Илији Гарашанину писао: „Немам када да вам пишем какву бруку и покор  учини овде Милетић из Новог Сада. Прешао је једно вече па целу ноћ по кафанама  провео, напијајући у здравље Грујића, ваше и Ристића, а викајући на Н. Христића као последњег човека и потврђујући да ће књаз чрез њега пасти итд. Он је мислио да је у једној архаичној земљи где нема никакве власти и да се с лумповима не може другојачије поступати но штап у руку па управо на чамац. Ето тако вам је прошао тај славни Србин и велики државник у Аустрији. Мера строга, али сходна беснилу једног демагога.“ До савске обале Милетића је испратио Јован Ристић.

У августу 1861. године, збoг критике режима кнеза Mихаила, забрањен је улазак „Србског дневника“ у Кнежевину Србију. Милетић је због тога прекоревао  власти у Србији, тврдио је да тиме онемогућавају слободу штампе и говора, „да за слободну и независну мисао у Србији више нема простора, да је Србија неуставна држава и да се у њу уводи диктатура“. У својој критици Милетић се издавао за браниоца Устава Кнежевине Србије, а све у интересу „најчистије љубави и тежње за срећом и напретком“ њеним.  Лист „Видовдан“ га је опињао да пази шта чини, јер је Србија језгро и гарант целом народу српском. Међутим, Милетић је одбацио свако „Видовданово“ поистовећивање тадашње владе у Србији са државом Србијом. Потом је Милошу Поповићу, брату Ђуре Даничића, „неверној вери сваког господара“, пало у део да у „Видовдану“ нападне Милетића „ради цезарских намера“ његових. Али, када је 1862. године, после кризе изазване сукобом на Чукур чесми и бомбардовања Београда од стране турског гарнизона, кнез Михаило почео да ствара народну војску, Милетићеве стране биле су поново на његовој страни. „Велика је заслуга владајућег кнеза, што је за народ оружје набавио и Србију оружао, као што је и највећа кривица досадашњих влада [уставобранитељских] да за 16 година мира у том обзиру скоро ништа учинили нису, тако, да је година 1862. Србију наприправну нашла.“ После тога Светозар Милетић ја стао на становиште да у „Србском дневнику“ више не расправља о унутрашњим приликама у Кнежевини Србији, осим у случајевима када се радило о општесрпским интересма. Милетић је истовремено покушао да поправи односе са кнезом Михаилом, и да посредством Јована Бошковића договори разговор са владом у Београду. Упркос свим тим напорима, забрана уласка „Дневника“ у Србију остала је на снази до 1864. године, када је и обустављено његово излажење.“[17]

„Сукоб између Заставе и Михаилове владе нарочито се заоштрио за време устанка на Криту и рата Пруске и Италије против Аустрије 1866. године. Милетић и [Владимир] Јовановић су сматрали да је у моменту, када су Аустрија и Турска заплете у оружане сукобе,  дошао погодан тренутак за отпочињање ослободилачког рата и устанка. Штавише, Јовановић је одржао везу с италијанским националним револуционаром Мацинијем и прихватио његов план заједничке борбе против Аустрије и Турске.

Мацинијев план доставио је Владимир Јовановић Михаиловој влади. Али, он у Београду није прихваћен. Европска криза завршила се тиме што су, као резултат дипломатских преговора између Србије и Турске, повучене турске посаде из градова у Србији. То је била сва корист коју је Србија извукла из европског заплета, уместо да је, како су сматрали Милетић и Јовановић, искористила повољну прилику и почела рат против Турске. Застава је заоштрила своје нападе на београдску владу, сматрајући да су Аустрија и Турска дале Михаилу градове као награду за његово помирљиво држање 1866. Кад је, затим, Михаило отишао на подворење султану у Цариград, да се захвали за градове, Застава то узима као знак да београдска влада и не мисли озбиљно на рат и устанак против Турске. Застава чини сасвим јасне алузије на држање кнеза Михаила који је за време озбиљних догађаја на Балкану, кад је Турска била заузета критским устанком, одлазио да гледа циркуске представе и циркуску менажерију… Нападима се придружио и Змај, својом песмом Српски градови и турски барјаци.“[18]

Либералног политичког опредељења, Милетић је критиковао кнеза Михаила као и либерална опозицији у Србији, због тога што је ограничио политичке слободе у Србији ради борбе за национално ослобођење Срба од Турака, а да се устручава да предузиме конкретне акције у том погледу. „Милетић је сматрао да унутрашње политичке слободе  и борба за национално ослобoђење не могу бити одвојене. […] Оснивање Уједињене омладине српске додатно је погоршало његове односе са Кнежевином Србијом. Због забране да се омладинска скупштина одржи у Београду односи између србијанске владе и Милетићевић либерала до крајности су нарушени. Када је 1867. године од стране србијанске владе допуштено одржавање омладинске скупштине у Београду, Милетићу, који је написао њен устав, био је забрањен улазак у Кнежевину Србију, због чега су многи пречански Срби на скупштини изостали. Они, пак, који су у Београд отишли, нису прoпустили ниједну прилику да одрже здравице, и то најпре, Светозару Милетићу. Избор Јеврема Грујића за председника скупштине влада није хтела да прихвати. забранила је омладини заседање у дворишту Велике школе. Онемогућавање одржавања омладинске скупштине у Београду, довело је до тога да су односи Милетићевих либерала и владе у Београду непоправљиво нарушени.  Милетић је истовремено за мађарску владу постао крајње непожељна личност и једва су чекали повољан тренутак да га уклоне са места градоначелника. Када је 11. јуна 1868. убијен кнез Михаило, Милетић је доведен у везу са тим догађајем, мада је сам подржао избор Милана Обреновића за кнеза. Сматрао је да би рад и одлуке Велике народне скупштине приликом избора кнеза имале већу тежину и значај да она није деловала у условима опсадног стања и преких судова. Оцена је да је, ипак, Велика нородна скупштина донела важну одлуку изабравши за кнеза младог Милана Обреновића, мада је касније критиковао владу и намесништво због начина на који је Милан дошао на престо „позивом на војску и увођењем опсадног стања“.

Одмах после атентата на кнеза Михаила Милетић је у „Застави“ изразио осуду тог злочина, одбацио је свако евентуално приписивање одговорности за то дело Омладини и Народној странци, поричући при том и оптужбе о везама са Карађорђевићима. Али, већ у току јуна 1868. године влада у Београду предузела је кораке у циљу обрачуна са либералима из Милетићевог круга, а и у циљу његове „политичке ликвидације“. Међутим, посланчки имунитет заштитио је Милетића да тада не буде затворен са Владимиром Јовановићем. […] из Србије су такође уследиле оптужбе на рачун Милетића и „Заставе“, као директних подстрекача на убиство кнеза Михаила.“[19]

„У намесничким  листовима Милетић је оптуживан да у уједињеној српској држави жели да буде ако не краљ, оно бар председник републике. Влада је о свом трошку издала против њега један плакат у неколико хиљада прилика. Блазнавчеви [један од тројице намесника Михаиловом малолетном наследнику кнезу Милану] агенти обилазили су, наоружани буџама, јавне локале и премлаћивали Милетићеве присталице. Намеснички режим подигао је против Милетића праву хајку.“ Мађарске власти су то искористиле да га смене са места градоначелника. „И тако је Милетић градоначелник пао, а Милетић Србин и патриота се још већма уздигао, – као што је лепо рекао Јосиф Подградски, који је некада, у Пожуну [Братислави] учио Лицеј са младим Милетићем.“[20]

Након завршеног Лицеја, млади Милетић је отишао на студије у Беч и још тада је дошло до првог контакта њега и Михаила Обреновића, док је Милетић био сиромашни студент права, а Михаило бивши кнез Србије у изгнанству. Милетић је у Бечу боравио од јесени 1849. године. Безуспешно се обратио за материјалну помоћ патријарху Рајачићу „Милетић је провео годину дана у Бечу без стипендије, у веома тешким материјалним приликама, подучавајући децу богатих грађана, између осталих и имућног трговачког сина Михаила Полита, потоњег вођу десног крила Милетићеве Народне слободоумне странке. Јануара 1850. добио је помоћ од 40 форината из Текелијиног фонда. А тек крајем 1850. решио је своје материјално питање, добивши стипендију од 500 форината годишње од бившег кнеза Михаила Обреновића. С њим заједно исту толику стипендију добио је и Бранко Радичевић. Материјално добро обезбеђен,  Милетић је спокојно могао да настави студије. […] Примајући стипендију од Михаила Обреновића, он поставља изричит услов да ће се и убудуће слободно политички опредељивати и слободно изјашњавати своје политичко мишљење.“[21] „Овом добротвору посветио је и докторску дисертацију и у посвети је, између осталог, писао да ће за најсветију дужност сматрати да се народу одужи за оно што је кнез њему учинио“.[22]

 

Литература:

  • Душко М. Ковачевић, Светозар Милетић, Београд 2009.
  • К. Н. Милутиновић, Светозар Милетић, Загреб 1939.
  • Никола Петровић, Светозар Милетић, Београд 1958.
  • Васа Стајић, Београд [после 1937]
  • Дејан Микавица, Светозар Милетић, Нови Сад 2016.
  • Код два бела голуба III (Стари Београд), Београд 2010.

 

[1] Душко М. Ковачевић, Светозар Милетић, Београд 2009, 48.

[2] Ковачевић, наведено дело, 48-49.

[3] К. Н. Милутиновић, Светозар Милетић, Загреб 1939, 54.

[4] Никола Петровић, Светозар Милетић, Београд 1958, 80.

[5] Милутиновић, 54-55.

[6] Милутиновић, 55.

[7] Петровић 80.

[8] Милутиновић, 57.

[9] Милутиновић, 52.

[10] Ковачевић, 77.

[11] Петровић, 132.

[12] Васа Стајић, Београд [после 1937], 87-88.

[13] Милутиновић, 58.

[14] Стајић, 89.

[15] Петровић, 132-133.

[16] Стајић, 90.

[17] Ковачевић, 51-52

[18] Петровић, 170-171.

[19] Ковачевић, 80-81.

[20] Милутиновић 60.

[21] Петровић, 48.

[22] Дејан Микавица, Светозар Милетић, Нови Сад 2016, 41.

Advertisements

Оставите коментар

Објављено под Србија

Затворено за коментаре.