Сеобе између простора и култура

„Ерозија „pax ottomanice“ као и „турски ратови“ (испрва под хабзбуршким, затим под руским вођством) појачали су миграције, услед којих су етничке прилике, када су посреди насеобине у балканском простору и пограничним подручјима, још више испретуране. […]

У време османске владавине одигравале су се две врсте сеоба: унутрашње империјалне сеобе, на једној, и трансимперијалне сеобе из Османског царства у подручја хабзбуршке, венецијанске или руске империје, с друге стране.  Унутрашње сеобе су у време османског пропадања постајале све јаче. Делови сеоског живља у отвореним долинама за саобраћај настојали се да се спасу од притисака којима су били изложени, не само повећањем дажбина него и од провинцијских моћника, као и од ратних дејстава, па су потражили уточиште у боље заштићеним , издвојеним и недоступним брдским пределима (на пример у Црној Гори и Херцеговини). Сељаци су постали сточари и полуномади. Али чим би природни ресурси у брдским пределима, услед увећања становништва или природних катастрофа, били исцрпљени, започела би повратна сеоба. Та кретања овамо-онамо између равница и брда доприносила су конзервирању или регенерацији архаичних животних форми, које су се код полуномадских племенских друштава у динарском побрђу могле боље одржати него код становништва које се у равници бавило ратарством. […]

И миграције у подручја изван османског царства постајале су све чешће. Те сеобе кретале су се у правцу Хабзбуршке монархије, нарочито у тадашњу јужну Угарску, као и хабзбуршку Војну границу на хрватско-славонском тлу, те на венецијанску и руску територију. За своје војне услуге сељаци насељени као „граничари“ (Власи, како се у изворима већином означавају) за узврат су у хрватској и славонској „Крајини“ добијали низ привилегија. Међу бројним трансимперијалним миграцијама, у погледу њиховог значаја у „колективном памћењу“, истичу се сеобе Срба на север у 17. и 18. веку. Оне до данас спадају у најважнија „места у српском сећању“. У више таласа је тада велики део становника долине Мораве и Вардара, с косова, ибарског подручја и из источносрпских предела напустио свој завичај, прешао Саву и Дунав, пошао на север и северозапад и настанио се на царској територији. Подручја која су они напустили постепено су попуниле и настаниле друге групе народа – пре свега из брдских простора на западу  и југозападу (дакле, из данашње Црне Горе и северне Албаније) – међу њима и хришћански Албанци и албански муслимани. Повод за велику сеобу на север 1690. било је хабзбуршко освајање Србије, чијим се трупама прикључило више хиљада српских (и албанских) добровољаца у очекивању царске победе. Међутим, после успешне османске противофанзиве, делови становништва, под вођством српског патријарха Арсенија III Чарнојевића, избегли су, из страха од одмазде, у Хабзбуршку монархију и понели са собом мошти цара Лазара. Цар Леополд I загарантовао је избеглицама слободу вероисповести и сопствену црквену организацију (Леополдова повеља од 21.8.1690). Место Карловци у Срему (Сремски Карловци) изабрано је 1716. за седиште српских митрополита у Хабзбуршкој монархији. […] Цар је дао и загарантовао верске привилегије које су, пре свега, обезбедиле опстанак колективног идентитета, па их је православно свештенство свом шестином бранило од поновљених покушаја Католичке цркве да оствари унију. Број и етницитет миграната (с Косова и на Косово) не могу се поуздано утврдити.  Српски патријарх говори у свом писму из 1706. наследнику цара Леополда, о „40 000 душа“, кои су под његовим вођством напустили Косово. […] После сеобе на север 1690. уследили су 1739. године – после двадесетогодишње хабзбуршке владавине у северној Србији (између Пожаревачког и Београдског мира) – нови таласи избеглица хришћанског становништва у Хабзбуршко и Руско царство. […]

Трећа реакција на све већи притисак у османском царству (поред унутрашње миграције и миграција изван граница) била је „сеоба“ изван културних граница (boundary-crossing). Тиме се мисли на промену вере, језика и свакодневног живота. Многи преци осам милиона муслимана који данас живе у балканском простору (без житеља европске Турске, односно Источне Тракије) променили су вру и прихватили ислам тек у време пропадања Османског царства – и то сопственом одлуком. По свој прилици томе је мање по среди била вера, а више преживљавање или длука из каријеристичких разлога. […] Околност да је муслиманска раја плаћала мањи порез него хришћанска и да је припадност исламу пружала нове шансе за напредовање, деловала је у време све већег притиска као снажан подстицај за промену вере.

Просторне и културне миграције из политичких и/или економских разлога спадале су у свакодневницу у балканском простору, нарочито у фази распадања Османског царства. бекство на хабзбуршку или венецијанску територију или повлачење у брда били су један од могућности да се људи спасу из економско-социјалне беде. Промена вере била је друга могућност.“

Холм Зундхаусен, Историја Србије од 19. до 21. века, Београд 2009, 54-60.

Advertisements

Оставите коментар

7. маја 2017. · 17:05

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s