Друштвена структура феудализма

„Феудализам је био вид организовања друштва и стварања неопходног реда у једно доба када није постојала државна власт и кад чак није постојао ни појам „држава“. Заснивао се на врло сложеној и бујној мрежи личних везивања, запечаћених доживотним заклетвама.

У локалним оквирима један ситнији земљопоседник који није био довољно безбедан да препусти своју земљу неком моћнијем од себе и закуне му се да ће бити његов „човек“ и верно му служити „речју и делом“, што је у случају ратара значило да ће му давати део жетве и/или изводити радове за њега. За ратника је пак то значило да ће оружјем служити господару, сениору. Вазали су заузврат добијали заштиту од сениора и своју земљу, али више не као власници, већ као кметови. Могли су да је користе и живе од њених плодова.

Дакле, феудализам је био систем узајамног обавезивања којим је мали човек стицао право на извесну заштиту, а онај значајнији – људе на које се могао ослонити. Зависно од друштвеног положаја уговорених страна, однос између сениора и вазала (оног који се заклео на оданост) могао је подразумевати и готово потпуну једнакост или пак велику неједнакост.

На државном плану, и краљ је имао вазале чији су поседи били огромна војводства и грофовије, много веће од дела земље којом је он сам директно владао. Краљевски вазали су, наравно, били у обавези да служе краљу, делом шаљући му војску, делом управљајући добрима у његово име, али сам краљ је дуго сматран првим међу једнакима. Насупрот томе, постојала је велика разлика између обичног ратара на малом делу земље и његовог властелина. Права и дужности обеју страна нису били дефинисани законима (није их било), већ локалним обичајним правом, које се временом прихватало као норма. То објашњава зашто се вид феудализма разликовао од земље до земље.

Ма колико сложена била друштвена структура заснована на личном обавезивању појединаца, она је била једино што је до XIV  века држало државе на окупу. Потом је постепено почео да се развија модернији државни апарат који је мало-помало преузимао власт и правосудне функције које су дотад обављали вазали различитог ранга. Феудализам се стално мењао. Средином XIV столећа већ се изгубило много од његовог садржаја, али су форме опстале још дуго. Феудализам је настао у одређеним материјално-политичким условима и толико је обележио друштвене односе, али и начин размишљања и ставове у читавој западној Европи, да су се они примењивали и кад више није било поменутих предуслова. Наслеђе феудализма живело је у менталитету још дуго после његовог краја.

Савремена истраживања показују да су и у најдоследније спроведеним феудалним системима, попут оног француског, велике групе становника, сељака и других, остајале изван тог система. То су били самостални земљопоседници невезани ни за једног сениора. Монетарна економија добијала је све више на значају и допринела распаду феудалне структуре, која се првенствено заснивала на робној или услужној размени. Међународној цркви био је потребан образовани кадар, а њега је захтевао и пораст трговине.  У XII веку развија се образовни систем, што кулминира настанком великих универзитета крајем тог столећа. Високо образовање је у принципу било доступно свима који су могли да се издржавају током студија. У томе им је помагала и црква, али и појединци који су ради спаса своје душе завештавали новац за школовање сиромашних студената. Универзитетски образован кадар био је различитог порекла, а припадао му је и свет из најсиромашнијих слојева.

Повећање броја интелектуалаца, нарочито оних школованих за области права, обезбедио је круни испомоћ нове врсте. Полако али сигурно у већини западноевропских земаља развијао се државни апарат…“

Михаел Нурдберг, Динамични средњи век, Београд 2011, 123-124.

Зашто и како је феудализам опадао у Европи?