Богумили (катари)

Секта богумила се јавља у Бугарској у време цара Петра (927-969).  Названа је по оснивач, попу Богумилу. Његово учење се развило под утицајем дуалистичких учења источњачких секти (масалијанаца и павликијанаца) чије је присталице византијска влада расељавала по Тракији, у суседству словенског становништва Бугарске и Македоније. Корени богумилства су везани за старо манихејство, које се развило из старе персијске религије.

„Учење је у III веку засновао извеси Мани, и оно је било мешавина старе персијске религије, гностицизма, хришћанства, па чак делом и будизма. У позној антици манихејство је узело маха широм Римског царства и у IV веку имало је више поклоника од хришћанства.

Победом хришћанства манихејци су потиснути и протерани их западних земаља, али су у Азији били распрострањени све до XI века. Неким турским народима у средњој Азији манихејство је било такорећи државна религија, док је у Кини било значајана верска зајдница све до IX века.

Но, религија је у неку руку преживела и западније од тих простора. На Балкану је била заступљена међу Бугарима, одакле су је мисионари пренели на териториу Југославије, где се у Босни оформила као засебна богумилска црква. Сматра се да су мисионари отуд пренели манихејство XII века преко Италије на југ Француске, придобивши брзо велики број присталица.“[1]

Засновано на теорији супростављености добра и зла, која потичу од Бога и Сатане, који владају светом и чија међусобна борба условљава човеков живот и све што се у свету збива. Материјални свет је Сатанина творевина, па су се богумили окретали искључиво духовном свету. Богумили су имали негативан однос према књигама Старог завета, давајући предност Новом завету, нарочито јеванђељима. Тежили су аскетском животу, одбацивали црквене обреде, читаву црквену организацију, негирали су потрeбу за храмовима, свештенствоми светим тајнама – крштењем, причешћем, браком. Нису признавали култ крстoва, иконе, мошти светаца. Борили су се против читавог поретка, против државе, против моћних и богатих. У Босни је такво социјално тумачење вере напуштено, тако да се богумилска црква сврстала уз владара и властелу, штитећи њихове интересе и одупирући се Угарској.

„Живот правоверног катара био је у потпуности обележен тим контрастом између духовности, као нечег доброг, и телесности, као сталног извора зла. Мушкарци и жене морали су бити чедни (јер је рађање деце подразумевало наставак везивања душе за материју), одрицали су се једења меса, и живели у потпуном сиромаштву. Но ти строги захтеви важии су само за великодостојнике (perfecti – „савршени“), који су обављали функцију катарских свештеника.

Бројни „верници“ (credentes) могли су да остану у браковима и воде прилично нормалан живот. међутим, поткрај живота су зарад спасења морали да се подвргну катарском обреду consolamentum, који је представљао ослобађање од материје. Обред се најчешће врши на самртној постељи, али има сведочанстава да су многи катари након њега сами себи окончавали живот постом до смрти (endura). Веровало се да они што умру не обавивши consolamentum остају заробљени у материји тако што се поново роде у људском обличју (упореди будизам!).

Можда изгледа необично што је једно животу тако позитивно веровање узело маха у области тако прожетој животном радошћу као што је југ Француске. Вероватно је њена предност лежала у томе што су prеfecti заиста живели по строгим идеалима вере, што је било у оштром контрасту према богатим хришћанским свештеницима и монасима.

Тешко је рећи да су манастри на југу Француске били у XII веку корумпиранији од оних у другим местима, али нема сумње да је катарски покрет представљао реакцију против званичног свештенства и његовог неуспеха да живи у складу са идеалима које је само проповедало. Симпатије које је аритократија гајила према катарима делом се омогу објаснити и тиме што су јој они давали повод да се супростави потраживањима цркве у земљи и новцу.“[2]

Богумилство је ухватило јаког корена у Бугарској и нарочито у Македонији, наишло је затим на велики одјек и ван граница Бугарског царства, ширећи се по различитим називима у Византији (након слома Првог бугарског 971. и Самуловог царства 1018. године), Србији, а нарочито у Босни, Италији, јужној Француској и Немачкој. У XII и XIII веку су представљали прву заиста велику јерес у Западној Европи. Богумили, или под другим називима бабуни, патарени, катари (од грчке речи чист), албижани (по граду Албију, једном од њиховић највећих центара у Француској), и њихови малоазијски претходници, су носиоци једног великог покрета који се ширио од Јерменије до јужне Француске, долазећи час овде, час тамо до јачег изражаја. Највећи полет богумилски покрет је доживљавао у епохама криза и невоља, јер су његови песимистички ставови који одбацују овоземаљски поредак у таквим епохама налазили нарочито плодно тле и јак одјек.

Литература:

[1] Нудберг,  201.

[2] Нурдберг, 202.

Advertisements

Оставите коментар

Објављено под средњи век

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s