Априлски устанак у Бугарској (1876)

„Османски Балкан је због устанка [у Херцеговини 1875] постао нестабилан. Пошто су му се бугарски добровољци прикључивали, обновљени Бугарски комитет у Букурешту одлучио је да искористи тренутак и изазове побуну  у Бугарској. Септембра 1875. избила је та побуна и убрзо пропала. Необесхрабрени, планрали су следећи покушај за престојеће пролеће, у намери да га учине истовремено с изнова разбукталим герилским ратом у Босни и очекивано интервенцијом Србије и Црне Горе.

Априлски устанак претвори се у још једну катастрофу. Иако је касније постао један од најзнаменитијих догађаја у бугарској интерпретацији националне историје, он би изазвао мало пажње да није било његовог гушења. У немогућности да изазову народни одзив, устаничке вође морале су да се ограниче на планинске градове. Главнину устаничке војске чинили су учитељи, свештеници, студенти и занатлије. Већи део становништва није хтео да учествује у припреми устанка, ни касније када је устанак започео, док је један део у ствари подржавао османску власт. Богатији хришћани нису желели револуционарну авантуру, а муслимани су јој још мање били наклоњени. Било је издаја и међусобног оптуживања.

Порта је била одлучна да сломи сваки покушај устанка на том осетљивом подручју. Пошто на располагању није имала редовне трупе, поново је почела да регрутује башибозук, нередовне трупе састављене од муслиманског становништва. Домаћи Турци, помаци, Черкези и избеглице од „неверничке“ власти упустили су се у страховиту освету, искаљујући је на хришћанским сељацима, углавном невиним за ранија убиства муслиманских цивила у устанку. Насиље су често вршили људи који су и сами били жртве – сељаци чији су сродници побијени или бедни Черкези. Не само да је већина устаника побијена већ су читава села опустошена и спаљена, док је око 30.000 људи погинули (тај број је, у складу са наклоностима, касније увећаван или умањиван). Тако је за неколико недеља устанак окончан.“[1]

Zname_Aprilsko_vastanie.svg

„Тако је за кратко време бугарски устанак потпуно савладан. Његово гушење праћено је страховитим турским репресалијама. У тим „бугарским грозотама“, о којима се глас разнео по целој Европи, наносећи Османском Царству, велику моралну и политичку штету, потпуно, или делимично, је спаљено око 80, а опљачкано 200 села; лизу 30 хиљада људи, жена и деце били су жртве турске и башибозучке одмазде и бесног терора. Те су жртве биле у потпуној несразмери са снагом устанка, али ће оне, ипак, допринети ствари будућег ослобођења Бугара од Турака.“[2]

Одјек бугарског устанка у Великој Британији

„У формулисању и спровођењу своје политике током кризе 1875-1878, Велика Британија је полазила од својих традиционалних опредељења: одржавати интегритет слабе Турске, како би се преко ње обезбедила британска превласт у Источном Медитерану и спречило руско овладавање мореузима Босфор и Дарданели. Због тога је Британија била и против ослободилачких покрета Балканских народа, гледајући у њима само експоненте Русије и ништа више. За све друго њена званична политика била је глува и слепа. Међутим, упорност у борби коју су Срби у Босни и Херцеговини показали током 1875-76. године све јасније припремање Србије и Црне Горе за рат, те жртве које су Бугари поднели у пролеће 1876. узнемирили су британску јавност и конзервативна Дизраелијева влада на то није могла да остане неосетљива. У њеној политици појавио се нови став: Турску, ипак, не треба бранити по сваку цену, поготово што је она један државни банкрот који Европи више ни дугове не може да враћа. Зато треба пустити балканске народе да с њом одмере снаге. Ако су у стању да је сами победе нека је потисну са Балкана и нека оснују самосталне националне државе, које ће после тога љубоморно чувати од сваке хегемоније, па и руске. Ако ли нису за то кадри – у шта је Дизраели чврсто веровао – онда им не треба ни дозволити да се ослобађају уз туђу помоћ, већ их само, „у име човечности“, избављати од турске одмазде.“[3]

[1] Стеван К. Павловић, Историја Балкана 1804-1945, Београд 2004, 162-163.

[2] Чедомир Попов, Грађанска Европа III (1871-1914), Београд 2010, 221.

[3] Попов, 213.

Advertisements

Оставите коментар

Објављено под Балкан, Бугарска

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s