Брак који је окончао владавину династије Обреновић

Краљ Александар Обреновић (1889-1903) се женидбом 1900. године ослободио очевог туторства (практично савладарства), што је требало да му омогући самосталнију владавину.

„Бити запажен син крај оца Милана Обреновића је било врло тешко, упркос неоспорној инелигенцији и природној надарености. У очевом присуству се краљев ауторитет никако  није могао учврстити, јер су политичари свих партија непосредно облетали око краља Милана, као центра политичке васионе. Његов отац није трпео противречење, а поседовао је такву моћ убеђивања да је успевао да сломи и најискусније“[1].

Непосредно након женидбе, од којег су га одвраћали, краљ је био највећи оптимиста у животу.

„Заљубљени двадесетчетворогодишњи владар је „зажарених образа“, са пуно ентузијазма, причао о људској срећи, о љубави, о ведрој и сјајној будућности, породичној радости. Његовим годинама је пристајало да буде „очаран, опијен и занесен“, али многи су сматрали да његова изабраница није пристајала његовом високом положају. Без обзира на бројна уверавања да женидбом са удовицом „копа јаму династији“, краљ је био упоран да неће да се жени „из државних обзира“, већ да је нашао жену „према срцу“. На сва одвраћања понављао је да воли Драгу, да без ње неће да живи и да му је надоместила породичну атмосферу која му је од детињства недостајала. Када су му говорили о „лаком моралу“ његове веренице, на то уопште није обраћао пажњу. […] Чудио се како неко може бити против његове женидбе када је он једини српски владар који живи у срећи, слози и искреној љубави са својом женом, што се повољно одражава и на државне послове.“[2]

Да краљица Драга стекне популарност утицали су политичари.

„Прву збуњеност у народу и питање зашто млади краљ узима за жену удовицу старију од себе, разгонили су локални страначки прваци. Све политичке странке су ускоро нашле свој рачун у новонасталим околностима и женидбу су приказали народу као позитивну по државу. Радикали су калкулисали да је краљевом женидбом заувек онемогућен повртак краља Милана [због којег су вође странке после Тимочке буне и неуспелог Ивањданског атентата 1899. биле осуђиване на вишегодишње робије и смртне казне] у Србију, те су му нудили подршку, али су заузврат захтевали да се врати строга уставна владавина.“[3]

Главни задатак краљице био је да краљу роди наследника престола.

„После лажне трудноће постепено се почела стварати фама о њеној [краљичиној] покварености, нискости, обрачунима са противницима. […] Посебно се женски део вишег београдског друштва, иако је срдачно приман у двору, уротио против краљице, обичне грађанке која се усудила да и поред своје прошлости седе на краљевски престо. […] [Љубомир] Каљевић каже да у Србији никада није било сличног примера „тако безочне и ниске кампање читавог табора жена“ Питао се како је могуће да се онај исти народ који је давао бројне изразе сагласности и одушевљења према краљевој женидби после кратког времена преобрати у најогорченијег противника краљице и краља. Исти људи су их најодушевљеније дочекивали по Србији, а „иза леђа, по буџацима“ су их оговарали и нападали. Била је то важна чињеница за оцену морала и грађанских врлина читаве генерације. До тренутка очекиваног краљичиног порођаја владао је притајени отпор, а после је све прерасло у отворени протест и кренуло странпутицом. Краљ је доиста веровао да ће са Драгом имати порода и зато је био у шоку када је сазнао истину, јер се за очински позив припремао и веома се радовао.“[4]

Порођај је очекиван почетком маја, а краљицу су почетком априла прегледала два доктора који су због тога дошли из Русије.

„За другог се веровало да припада тајној руској полицији и да његов долазак има везе са сумњама да се може десити да цар кумује „подметнутом детету“, на шта је краљица Наталија упозорила надлежне личности у Петрограду. У Београд је припео и француски доктор Коле, који је 1900. констатовао „постојање знакова трудноће“, а не трудноћу, како се доцније правдао.“ [5]

Лекари из Беча и Букурешта, који су је прегледали крајем априла у констатовали да трудноће нема.

„До данас је остало неразјашњено да ли је краљица заиста желела да обмане краља и да подметне дете које није могла да роди. Има много основа да се помисли да је иницирала веридбу својом наводном трудноћом. То није био први пут да је краљица тврдила да је трудна. Тврдила је краљу да је већ два пута „бацила“ његово дете и он је сматрао да, без обзира на све потешкоће и препреке које стоје на путу њиховом евентуалном браку, он мора да их пренебегне. Притиснут моралном одговорношћу, коју му је Драга наметнула, сматрао је да нема право да је више нагони да „уништава своје здравље“ и да му част и дужност налажу да се венча са њом.“[6]

Краљ је размишљао о разводу.

„Сазнање да ће остати без наследника, чиме преузима одговорност за гашење династије, није лако падало краљу. Када су му говорили да Драга не може имати деце, он се бранио одговором да ће се у том случају развести. Гласине о разводу су почеле да круже почетком 1902. године. говорило се да краљ и краљца више нису у односима као некада и да краљ помишља на абдикацију. […] Кружиле су и приче да је краљ одмах после лажне трудноће хтео да се растави са краљицом, али је страховао од скандала јер се говорило да је и краљица, преко своје браће, имла присталице у војсци и да су претили да се краљ не би нанео главе ако би се нешто догодило њиховој сестри. Постоје наговештаји да је Михаило Вујић, као председник владе, одбио да радикали и други пут истерују из земље српску краљицу [претходно Наталију, након сукоба са краљем Миланом]. Александар о томе није говорио и само посредни знаци указују да је схватио да му будућности са краљицом Драгом нема. […] Земља је призивала развој на сав глас све тешкоће Обреновића. […]

Сматра се да је утицај краљице на супругу ослабио у јесен 1902. године. […] Не можемо се сложити да је био „омађијан“ својом женом, како су неки савременици тврдили. Све чешће потезано питање краљичиног брата а престолонаследника временом су краља навели да се у разговорима оштрије изрази о краљици и да потврди да њој нема „места ни посла“ у том питању и да ће бити лоше по њу ако му се супростави. […] Крајем 1902. године се испоставило да су краљ, а са њим и цела земља, у изолацији због краљице. […] Краљева изјава британском дописнику да има само двадесет седам година и зашто онда не би имао свог  сина, јасно указује на његову намеру да то питање реши разводом, јер другог начина да се оствари потомство није било. Поред тога, краљ је желео да обнови доносе са мајком, очигледно са циљем да се послужи њеном популарношћу и да што једноставније преброди кризу која би настала разводом. […] Прве две недеље маја 1903. [бивша] краљица Наталија се ломила да ли да приђе и помогне сину у невољи, иако је сматрала да је за насталу ситуацију сам крив [и она се била противила женидби сина са њеном дворском дамом]. Ако се узму у обзир њени ранији ултиматуми сину, вероватно је и овог пута коначна одлука зависила од испуњавања неких предуслова.

Времена за остварење плана о разводу није било. Мајку је вест о синовљевој погибији затекла у Француској. Краљеви планови после удаљавања краљице не могу се поуздано раконструисати. Сматрало се да је желео да разводом ублажи последице последњег државног удара [свој трећи и четврти државни удар извео је у истом дану 1903. године, када је најпре укинуо устав и изменио састав Сената, Државног савета и судова, а потом исти устав вратио на снагу][7], када је изгубио потпору свих политичких странака [сматрали су да је краљ тиме извргао парламент руглу].“[8]

Краља Александра је овај брак коштао власти и живота. Краљевски пар је убијен у официрској завери. Тиме је окончана и владавина династије Обреновић.

[1] Сузана Рајић, Александар Обреновић, Београд 2011, стр. 524.

[2] С. Рајић, наведено дело, 495-496.

[3] С. Рајић, 298.

[4] С. Рајић, 495-498.

[5] С. Рајић,498.

[6] С. Рајић, 498.

[7] Први свој државни удар краљ Александар је извео 1893. године, када је преузео власт прогласивши се пунолетним, а други 1894. године, када је укинуо устав из 1888. и вратио устав из 1869, који је владару давао знатно већа овлашћења.

[8] С. Рајић, 498-502.

Advertisements

Оставите коментар

Објављено под Србија, XX век

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s