Абдикација престолонаследника Ђорђа Карађорђевића

Убиством краљевског пара који није имао наследника 1903. године је окончана владавина династије Обреновић. После скоро пола века (након 1858. године) на престо се вратила династија Карађорђевић. Унук вође Првог српског устанка је на престо дошао крајем шесте деценије свог живота, који је углавном провео у Француској и Швајцарској. Краљ Србије је постао као удовац. У браку са црногорском принцезом Зорком (преминулом на порођају 1890.) имао је петоро деце, од којих је преживело троје. Најстарија је била ћерка Јелена, која је имала браћу Ђорђа (1887-1972) и Александра (1888-1934). За наследника престола је одређен старији Ђорђе. Браћа се међусобно нису подносила. Отац није успео да се зближи са синовима толико да би могао да контролише њихово необуздано понашање.

„Краљев труд, с једне, и сложени односи између њега и деце, као и њихова природа, с друге стране, олакшавају да се објасни његов  неуспех као оца и старешине породице Карађорђевић. Краљ се трудио да изгради неопхосно заједништво, међусобно поверење и хомогеност. Али, краљева уздржана природа, војничка крутост и држање отежавали су његово зближавање са децом. Својим особинама одбијао је децу од себе. У годинама када није било могуће изменити стечене навике, суочен са дечијом самосталношћу, краљ Петар је постепено губио контролу над њима. Томе су посебно допринели Ђорђева самовоља, претеривање, сукоби са официрима и цивилима и непримерно понашање, али и Александрова тајанственост, блискост са одређеним групама официра. Догодило се оно што је краљ Петар настојао да избегне од почетка своје владавине. Наиме, Београд је био велика паланка, углед нове династије није био велик и чврст, успомене на недавно уклоњену династију Обреновић биле су веома свеже у свести људи, а број њихових присталица значајан; лажи, страсти, претеривања, и подметања наилазили су на плодно тле, а утицаји са стране на домаће прилике и расположење били су приметни. Ту су лако, од најмањих младалачких претеривања, изгреда и шала, настајале невероватне приче, надуване до крајности, често неодрживе, на рачун појединих чланова династије. Краљевић Ђорђе је брзо постао мета многих новинских натписа, карикатура и критика. Краљев неуспех да наметне своју вољу допринео је да синови нису показивали много обзира према јавности, спремност да чувају и јачају углед династије, подстичу уважавање за њу и њене чланове.  Уместо да живот краљевске породице буде миран и тих, да не привлачи пажњу јавности, догодило се супротно. Двор се временом претворио у стаклену куглу у коју је свако радознало настојао да завири и нешто сазна, а потом да своја сазнања и утиске прича јавно и безобзирно по граду. То је нанело велику штету угледу краљевске породице.

[…]

Краљеве невоље са децом започеле су у тренутку њиховог доласка у Београд. Различитог темперамента, нарави изгледа и склоности, Јелена, Ђорђе и Александар нису могли наћи топлину и мир родитељског дома, који су им били потребни. Вишегодишњи живот ван земље начинио је од њих стране у Србији, где су неки на њих гледали као на туђинце и непожељне, други настојали да их користе за своје себичне циљеве, увлачили их у политичке интриге и негативно утицали на њих. Без мајке, а удаљени од оца, деца су тражила ослонце и подршку где су их могли наћи.“

Принц Ђорђе је у Србију дошао са 16 година, након што је његов отац постао краљ.

„Немиран, радознао и доброг срца, брзо је показао склоност за изазивање јавности и појединаца својим поступцима и понашањем. Показао је способност да избегне строгу стегу и дисциплину, како очеву, тако и својих наставника. Временом је постајао пуст, диваљ и за многе неподношљив, што су јавност и појединци краљу Петру оштро замерали. У почетку су то били ситни испади, дечачки несташлуци, који су касније прерасли у непријатне инциденте и физичке сукобе. Његове пустоловине добијале су широки публицитет, па се но што се у другим срединама сматрало младићким испадима и непромишљеношћу, У Београду и Србији доживљавало као скандал који није приличио престолонаследнику.“

Неке од таквих ситуација су прелазак залеђене Саве на коњу и лумповања у кафани која су се често завршавала тучом.

„Грађани и престолонаследикови непријатељи, чији је број стално растао, као и противници династије, нису лепо гледали на његове пустоловине. На понашање принца Ђорђа жалили су се краљу Петру, који га је прекоравао и саветовао, али без успеха. По свему судећи, краљ Петар је имао разумевања за његове лудости, јер је пред пријатељима и неким министрима говорио да је и сам у младости лудовао и да је престолонаследик „права његова крв“.

Престолонаследника није успео исправно да васпита ни отац ни професори. Школовање престолонаследника, започето је у Русији,  а настављено у Србији, и поред жеље руског цара да се синови српског краља образују у Русији. Главни професор је тражен у иностранству. Краљ Петар је одлуку о васпитању својих синова препустио владама.  Иако је првобитно био прихваћен предлог да се за престолонаследниковог гувернера доведе угледни педагог из Немачке или Белгије, влада је трагала за официром, а престолонаследниковог гувернера је изабрао француски министар рата, са чиме су се сагласили српски краљ и влада.

„Мајор Левасер је био озбиљан, спрема и искусан официр од кога се, не без разлога, очекивало да оствари неоствариво: да наметне своју вољу и обузда неумерени темперамент младог престолонаследика.“

О природи престолонаследника његовог будућег гувернера је упознао француски отправник послова:

„Објаснио је да ће се Левасер сусретати са живим и интелигентним краљевићем  чија је „личност рђаво уобличена, а морално образовање веома занемарено“. Успомене на боравак у Женеви и Петрограду заменили су официри са којима се највише дружио, међу којима је нашао своје узоре. Дружећи се са њима постао је груб и бруталан, научио је да псује. Његов отац имао је због тога многе непријатности, морао а је кажњавати и пожурио је да нађе личност која ће га контролисати и на њега позитивно утицати.“

Левасерова намера да наметне дисцилину престолонаседнику наишла је на отпор принца Ђорђа, који је био одлучан да избегне стеге које му је у васпитању наметао француски официр. Посао му је отежавао снажан утицај престолонаследниковог пријатељство са чувеним математичарем.

„Михаило Петровић Алас пробудио је престолонаследниково интересовање за математику, али је подстакао и његову самовољу и неполушност, склоност ка природи, посебно за риболов. Њих двојица су се виђали и дописивали, а на Сави, где је престолонаследник имао рибарски чамац „Караш“, дружили су се са аласима. Пријатељство је трајало годинама и остало непомућено упркос настојањима многих да га поремете. престолонаследник је понекад користио Михаила Петровића као посредника у својим односима са штампом, често веома лошим.“

Престолонаследников гувернер је намеравао да одустане од посла изјавивши да престолонаследник има злу природу коју више не може да поднесе. Ситуација се погоршала са престолонаследниковим пунолетством септембра 1905. године. Краљ је  имао све непријатније невоље са престолонаследником, чије понашање је све више осуђивано, па се „размишљало о његовом уклањању из наслеђа, што је претило да доведе до унутрашњих превирања у земљи.“

Мисија престолонаследниковог гувернера је окончана након што га је принц Ђорђе физички напао. Краљ Петар је због тога сина казнио са десет дана затвора у Горњем граду на Калемегдану. Ни то није утицало на промену његовог понашања. У Београду се о њему говорило као о „врло самовољном и пустом младићу , који воли да мучи људе и животиње, псује простачки, не поштује оца и не боји се никога“. О његовом понашању ширили су се гласови и изван Србије.  Атински лист  „Акрополис“ је писао о „престолонаследниковим оргијама са краљевском круном на двору“, а француски дипломатски представник у Србији је за њега тврдио да је „дегенерик“.

„Гласови о уклањању краљевића Ђорђа из наследства све упорније се ширила. Штавише, појединци, официри и цивили, припремали су за то планове. Кад се Србија у јесен 1908. године суочила са анексијом Босне и Херцеговине, припреме су биле прекинуте.  Престолонаследник је играо активну улогу у данима кризе, потицао национално осећање народа и путовао у Петроград да тражи цареву подршку. То је подстакло написе у угарској и немачкој штампи да ће краљ абдицирати и престо уступити престолонаследнику Ђорђу; говорило се о завери против монархије и претварања Србије у републику. […]

Настала је необична ситуација. Док су појединци у земљи размишљали о његовом уклањању из права наслеђа, одређени кругови у иностранству (Аустро-Угарска, Немачка) видели су га као будућег краља.“

Инцидент који је преваишао све претходне престолонаследникове био је када је изазвао смртни случај. Од последица пребијања у болници је марта 1909. године преминуо дворски послужитељ Стеван Колаковић. О томе су писале поједине новине. У болници је управник града изнудио признање жртве да је до повреде дошло његовом кривицом. Да је натеран да потпише да је сам пао низ степенице, а не од последице удараца, Колаковић је дан пред смрт у писму саопштио жени, тражећи од ње да подигне тужбу и тражи издржавање породице. Престолонаследниково понашање је у јавности наишло на критике многих.

„Нерасположење према њему потхрањивали су његови некадашњи другови из кафане и редова младих официра са којима је дошао у сукоб. Међу њима су били Мајор Драгутин Окановић, Драгутин Димитријевић Апис, Антоније Антић, Владимир Туцовић, Петар Живковић и други. Заправо, већ у лето 1907. официри и појединци блиски двору припремали су план а уклањање престолонаследника.“

Са планом да збаце Ђорђа завереници су се обратили његовом брату Александру, кога су планирали да прогласе за престолонаследника.

„Престолонаследник је сазнао за намеру ових официра према њему па им је правио различите непријатности. Упркос свему, Апис је ступио у везу са неким истакнутим политичарима и обавестио их да већина официрског кора жели да се изврши ромена у редоследу наслеђа престола. Официри и људи блиски краљу радили су на Ђорђевом уклањању са престола, може се тврдити, без краљевог знања. Њихова намера да у своје планове увуку политичаре наишла је на повољан одговор. “

Под притиском напада јавности, престолонаследник је одлучио да се повуче. Своју одлуку је саопштио председнику владе писмом у којем је писало:

„Узбуђен скроз неоправданим и неправичним инсинуацијама, које је једна несрећна случајност изазвала у извесним круговима нашег јавног мнења, част ми је у одбрану како моје досад ничим неокаљане части, тако и моје потпуно чисте и мирне душе учинити Вам ову изјаву: најдубље проникнут неодољивим дужностима, која ми моја савест у овом тренутку налаже у интересу отаџбине, ја се одричем свих права и прерогатива које ми по Уставу припадају. Ова моја одлука је непоколебљива. Према томе ја Вас молим господине председниче да по њој поступите и да учините што треба, да добије највишу санкцију. Одричући се на свагда свих права на престо која ми по земаљском Уставу припадају ја ћу ипак бити увек готов да као Србин и војник свој живот принесем на жртву краљу и отаџбини. Изволите примити господине председниче уверење мога сталног поштовања. Ђорђе.“

Престолонаследникова одлука била је неопозива. Оптужбе против себе сматрао је неоснованим, а Колаковићево убиство несрећним случајем. Абдикацију је сматрао својом патриотском дужношћу. Његову одлучност у том тренутку нису могли да поколебају ничији савети. Ускоро се показало да је одлука била брзоплета и да је престолонаследник због ње зажалио.

Одмах по пријему писма, [председник владе Стојан] Новаковић га је доставио краљу Петру. Себе и владу огласио је ненадлежним за решавање таквих питања, која су „по Уставу припадала краљу Петру“.

О одлуци престолонаследника председник владе је сутрадан обавестио Народну скупштину (одговарајући на питање посланика) и чланове Владе, који о абдикацији нису хтели да расправљају. У попоподневним и вечерњим сатима краљ је убеђивао сина да промени своју одлуку, али је Ђорђе то одлучно одбијао. Престолонаследник је своју одлуку потврдио и сутрадан, 27. марта, на састанку у двору којем су поред њега присуствовали краљ, чланови Владе, председик и потпредседници Народне скупштине, председници Државног савета и Касационог суда.

„Наредног дана, 28. марта, „Српске новине“ објавиле су краљеву прокламацију српском народу у којој га обавештава о Ђорђевој абдикацији и преношењу права престолонаследника на млађег сина.“

Ђорђе Карађорђевић се после предомислио и више пута изражавао жељу да му се врати право на наслеђе престола. Ту могућност више нико није озбиљно разматрао.  Наредних година Ђорђе је наставио да изазива невоље „стављајући поново на муке оца, брата, Владу и своје критичаре у јавности и политици. […] Сукоби са братом, хладноћа према сести и недолично понашање према официрима и политичарима одбили су од њега и оно мало преосталих пријатеља. Неумереност је постајала наглашенија  како је престолонаследник Александар учвршћивао свој положај и утицај. Ђорђе није ни покушао да прикрије своју љубомору. […] Ђорђево понашање неизбежно је отуђило од њега и краља Петра, његовог најпоузданијег заштитника.“

У лето 1911. Ђорђе је отпутовао у Париз, уз дозволу краља Петра да тамо настави школовање. Време у Паризу је проводио забављајући се, често у друштву проблематичног света. „Такав начин живота исцрпљивао је и раздраживао Ђорђа и забрињавао његове најближе. Све више је слабио.“

„У лето 1912. године криза је достигла врхунац, па се краљевић морао обратити за помоћ истакнутом париском лекару и професору на Сорбони др Ернесту Дипреу. После неколико прегледа и разговора у лекарском конзилијуму (др Дипре, др Гутон, др Доајен) установљена је и дијагноза. У њој се наводио да се пацијент налазио у стању нервозе са напетошћу и нестабилношћу, имао је хипохондричне сметње, страх од тровања, неповерење, бојазан од слабости, идеје о самоубиству. Захтевало се да буде под сталним надзором стручног лица. Др Дипре је тврдио да је болесник био у стању да почини неразумне и опасне поступке. У опширном извештају секретара посланства говорило се о честим променама расположења болесника. У таквим тренуцима Ђорђе није прикривао своје расположење и унутрашња хтења. Примао је лекове за умирење.

 […]

Док су многи мислили да и говорили да је Ђорђе почео да луди, др Дипре није био таквог мишљења. Његово стање описао је овим речима: Краљевић Ђорђе није медицински луд, али је за сваког нормалног човека иначе луд, јер такви се типови у Европи слабо виђају, управо никако… Узрок томе је неваспитање крајње, разузданост, пустоловлук… Др Дипре је такође мислио као сви они који су краља Петра сматрали одговорним за Ђорђево здравствено стање, а изнад свега за његово неваспитање и разузданост.“

Ђорђе је тврдио да није био болестан, а да га нико неће из „лудих политичких разлога“. За време Другог балканског рата (1913) Ђорђе се налазио у Србији. Био је нерасположен сматрајући се запостављеним јер није добио команду над четом. Ситуација се променила следеће године. У биткама Првог светског рата (1914-1918) најзад је нашао себе и показао своју велику храброст, типичну за Карађорђевиће.

Литература:

Драгољуб Живојиновић, Краљ I Карађорђевић, Београд 2003, 325-363.

Advertisements

Оставите коментар

Објављено под Србија, XX век

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s