Вавилонско ропство папа

Хришћанска црква је имала велики утицај у средњовековној Европи. У време оптерећено бројним ратовим, заразним болестима и гладима вера је пружала утеху становништву да их након мука на овом свету чека живот вечни након смрти, ако овај живот проживе у склад са принципима вере, који су подразумевали да се мирно прихвати да и несреће долазе по промисли Божјој, која људима није увек докучива, јер не могу да посматрају читаву заједницу у вечности.

Црква је заједница хришћана. Они су првих векова били прогањани у Римском царству (до 313. године), да би касније (у последњој деценији IV века) хришћанство постало званична вера царства (након чега је уследио преокрет, па почели прогони пагана). Хришћанска црква се након поделе Римског царства (395) временом и сама поделила (званично тек 1054. године) на источну (православну – „правоверну“) и западну (католичку – „општу“).

Догматске разлике нису биле бројне (главна разлика је да Свети Дух код католика не происходи само од Бога оца, него и од Сина – Христа), веће су биле разлике у црквеној пракси (поред визуелних, католичко свештеници не могу да ступају у интимне односе са женама, за разлику од православних, који не могу ни да постану свештеници док се не ожене, такође православни морају да носе браде, за разлику од католичких, приликом причести у католичкој цркви се служи бесквасни хлеб, а у православној са квасцем), а кључни су били политички разлози. Било је покушаја да се подела превазиђе. Када је Византија (Источно римско царство) била угрожена са истока нападима Турака помоћ је тражена од хришћана из западне Европе. Тамо је једина општа институција, која је превазилазила границе држава и повезивала људе који су говорили различитим језицима била католичка црква. Да би позвали хришћанске владаре да помогну хришћанима које су угрожавали муслимани (након крсташких ратова) поглавари католичке цркве су тражиле да их и у православном свету признају за поглаваре. Два покушаја уније Васељенске („светске“ у смислу универзалне) патријаршије у Цариграду са поглаварима католичке цркве (склопљеним у Лиону 1274. и Фиренци 1429. године) нису успели јер је нису прихватили свештенство, монаштво и становништво Византије (па ни тражену војну помоћ са запада нису добили).

Владари су помагали цркву (ширењем хришћанства, градњом нових храмова и манастира), а црква је пружала идеолошку потпору власти, пропагирајући поданицима да је свака власт од Бога одређена, те да треба да јој буду верни као што су и Богу верни. Божанско порекло власти симболично се огледало у крунисању владара од стране црквеног поглавара.

Међутим, односи између католичке цркве и световних власти нису увек били добри. На челу католичке цркве  био је епископ Рима, познатији као папа (на грчком „отац“). Нису се све папе задовољавале највећим духовним ауторитетом у западној Европи, него су тежиле и највећој моћи, да буду изнад царева и краљева. Бавећи се политиком све више су се удаљавали од хришћанских идеала (што је проузроковало покрете за реформацију цркве). Папе су у XII веку изашли као победници из сукоба (борба за инвеституру – око именовања епископа) са царевима Светог римског царства немачког народа. Моћ католичке цркве достигла је врхунац у XIII  веку, када су се папа успешно супроставиле царевима у борби за превласт у Италији и Западној Европи. Али крајем XIII и у XIV веку папе су постале зависне од краљева Француске, након сукоба са француским краљем Филипом IV (1285-1314) због његове намере да опорезује свештенство у Француској.

„Људи који су служили краља Филипа били су крајње бескрупулозни, и нису бирали средства да би дошли до циља. Они су веровали да се убедљиво изнесеним оптужбама може уништити сваки проивник, само ако су оптужбе довољно тешке и бројне. А мучења по судском налогу могла су бити изнуђена сведочења која су потврђивала и највероватније оптужбе.

Филип IV имао је мање спорове са папом Хоноријем IV (128-1287) и папом Николом IV (1288-1291), али, пошто су они били доброћудни људи, није дошло до озбиљније кризе. Онда се 1294. године десет кардинала који су чинили Колегијум састало ради избора наследника Николе IV. Колегијум кардинала држали су под својим надзором две моћне римске племићке куће  – Орсини и Колона. Док су се представници ове две куће надмудривали у конклаву, њихове присталице водиле су крваве бојеве на улицама Рима. На крају, један од кардинала дошао је на сјајну и дотада нечувену идеју да се постигне компромис. За папу је изабран један дубоко поштовани пустињак који је живео на некој планини у напуљској краљевини [основали је Викинзи, али их је надживела]. Ступајући на престо, потпуно затечен оним што му се догодило, узео је име Целестин V. Пре него што је достојни, али и сасвим невини и наивни, папа успео да се ослободи притиска свог природног господара Карла II Анжујског, краља Напуља, био је приморан да постави дванаест нових кардинала, од којих осам Француза (и Карло је био Француз) и четири Наполитанаца. Убрзо су и папа и кардинали закључили да једном свецу није место на престолу светог Петра [био је први еписком Рима], па се, после мање од годину дана, Целестин одрекао положаја. Целестина је на ову одлуку наговорио, ако не и натерао, најенергичнији међу кардиналима Бенедето Гаетани, који је у децембру 1294. постао папа под именом Бонифације VIII (1294-1303).“

Taј папа је настојао да увећа моћ папства као институције, али и богатство своје породице.

„Почетком своје владавине, дао је свом синовцу новац из папске благајне да купи неко драгоцено имање. Породица Колона, која је и сама желела то имање, преотела је пошиљку са новцем за куповину и склонила отето благо у једно од својих упоришта. Бонифације је одмах прогласио крсташки поход против Колона, заузео њихове замкове, поделио њихове земље својим рођацима, а припаднике њихове куће је прогнао или позатварао. На тај начин стекао је мноштво непријатеља међу римским племством. Пошто је тако ослабио свој положај у својој земљи, лакоумно се упустио у сукоб са двојицом најмоћнијих владара у Западној Европи.

Француски краљ Филип IV и енглески краљ Едвард I припремали су се 1295. године за рат око војводства Гаскоње и намеравали су да дођу до неопходних средстава опорезивањем свештенства у својим земљама. Бонифације је на то 1296. године издао булу Clericis laicos, којом је свештенству у свим државама забрањивано да без сагласности папе плаћају порезе владарима. Краљ Филип је одмах ставио забрану на извоз злата и сребра из свог краљевства, чиме је прекинуо претицање новца на папски двор. Овај први судар, Бонифација је брзо уразумио. Признао је краљевима право да опорезују свештенство у случају велике потребе, али и да сами одређују колике су то потребе. Како би у потпуности исказао своју наклоност француској монархији, Бонифације је прогласио Луја IX за свеца. Међутим, слози између краља Филипа  Бонифација убрзо је дошао крај.

Један епископ из јужне Француске навукао је на себе непријатељство краља Филипа и овај је одлучио да га уништи уз помоћ својих правника. Они су смислили импресиван списак оптужби и Филип је папи упутио захтев да рашчини епископа да би он могао да га казни. Иако је епископ био оптуже за јерес и хрпу порока, било је јасно да захтев има политичку позадину, па је Бонифације одбио да преузме било какве мере. После жестоке размене оптужби а краљем Филипом, изда је булу којом је потврдио ставове изнесене у Clericis laicos. Управо овом приликом Филип је затражио општенародну подршку и сазвао скупштину сталежа свог краљевства.“

Папа је инсистирао на врховној власти папа над краљевима и претио Филипу изопштењем из цркве. Француски краљ је реаговао контранападом.

„Филип се ослонио на услуге једне посебно занимљиве личности по имену Гијом де Ногаре, који је био стари мајстор вештине измишљања оптужи и проналажења сведока који ће потврдити њихову искреност. На пример када је једном краљ посумњао да га поткрада еписком Троа, који је био задужен за прикупљање прихода у грофовији Шампањи, упутио је тамо Ногареа. Ногаре је, на своје и краљево задовољство, изнео и доказао да је епископ сковао заверу са једном вештицом у намери да убије краљицу забадањем чиоди у њену слику и да је починио разне друге злочине. Када је једаред Ногареов помоћник упитан на суду да ли сведок ког је довео даје исказ потпуно добровољно, он је одговорио да је тако, додајући да га је смао мало подстакао тиме што га је свукао, прелио медом и обесио изнад кошнице. Таквом домишљатом и оданом слуги Филип је поверио задатак да савлада папу Бонифација. Ногаре је почео са већ уобичајеним писком оптужби. Бонифације је оптужен за јеретика и чаробњака који је дубока загазио у црну магију. Наводно је отровао известан број високих црквених достојанственика. Можда најмаштовитија у дугом писку оптужби јесте изјава сведока да је Бонифације имао љубавнице да би прикрио чињеницу да је содомиста. Пошто је прикупио доказе за своје оптужбе, Ногаре је кренуо у Италију у друштву једног од непомирљивих Бонфацијевих непријатеља, Скјара Колоне. У околини Рима они су окупили нешто присталица породице Колона као и већи број обичних разбојника и кренуо на Ањани, где је Бонифације одсео кд својих рођака. Ова скупина очајника напала је град, 7. септембра 1303. године, и заробила старог папу. Иако су племићи из колине брзо натерали Ногареа да ослободи папу, претрпљени страх и понижење били су превише за Бонифација и он је убрзо умро.“

Наредни папа је брзо умро, па је  изабран Kлимент V (1305-1313). Он је за своје боравиште узео град Авињон, на источној обали Роне. Град је био у саставу Бургундије, која се налазила на територији Светог римског царства, али уз границу са Француском и под контролом француских кнежева из анжујске куће. Тако је папа потчињен француском утицају. Од 28 кардинала које је поставио папа Климент 25 су били Французи.

„Папство је победило Хоенштауфене [владали Светим римским царством немачког народа], али је онда само пало у руке Капета [владали Француском од 987. до 1328. године]. Француски папа окружен француским кардиналима живео је у граду у којем се говорио француски, на самој граници француске државе.“

Климент је једва успео да избегне понижење да осуди папу Бонифација који је био у сукобу са краљем Филипом. Ногаре је тражио да се папине кости ископају из земље и јавно спале, али се на крају завршило са тиме што је папа „повукао све црквене казне које су изречене Филипу или било оме од његових слугу у вези с догађајима и објавио да су краљеви поступци били исправни и достојни похвале“.

Након овога краљ Филип IV и његове слуге упустиле су се у још један „једнако „частан“ подухват“. Планирао је да одузме имовину преосталих темплара, након што више нису бранили Свету земљу у Палестини (коју су трајно освојили муслимани), него уживали на својим имањима, која више нису служила сврси за коју су дата (скупљану средстава за одбрана од муслимана у Светој земљи).

„Међутим, краљ Филип није био човек који ће признати да му је једини мотив чиста похлепа. Њему јe био потребан бољи разлог. Често се износи мишљење да је он сматрао темпларе опасним по своју државу. Мада није немогуће видети опасност у једном дисциплинованом војничком реду, тешко је поверовати да су темплари били довољно бројни а толико забрину Филипа.

Без обзира да лу га на то навели страх помешан са похлепом или чиста похлепа, краљ је одлучио да уништи темпларе. Опет су се његови стручњаци дали на посао. Они су објавили да је ред напустио своје старо правило и усвојио друго, препуно богохулних јереси. Наводно витез је приликом пријема у ред морао да се одрекне Христа и изводи скаредне обреде пред киповима ђавола.“

Сви темплари у Француској су похапшени. На то је и енглески краљ Едвард реаговао хапшењем вођа реда у Енглеској. Претраживањем зграда темплара нису пронађени докази за оптужбе против њих. Филипови иследници су онда својим методама мучења изнудили признања од заточених темплара. Међутим, када је папа послао своје изасланике темплари су пред њима повукли ранија признања. Спаљивањем 50 темплара неки неугодни сведоци су уклоњени, а остали одвраћани од повлачења признања.  Папа Климент је још једном био приморан на чудну одлуку, компромисну, али ипак у корист краља.

„Ред није осуђен, али је наређено да се он распусти, а Филипу су упућене честитке због ревносног онављања дужности. Француски краљ је неколико година држо имовину темплара у својим рукама. Онда ју је предао хоспталцима [другов витешком реду основаном након Првог крсташког рата], али им је испоставио и рачун за трошкове које је имао док је ту имовину стекао и док је њом располагао. Едвард I је такође запленио имовину Храма, покупио оно најбоље, а остатке предао хоспиталцима, али темпларе није дирао.

Седиште папства било је у Авињону седамдесет две године. Иако су настојали да буду истински верски поглавари хришћанства, наследници Климента V нису успевали да се ослободе надзора француских краљева. Њихова зависност од Француске је била толико да им нико није веровао, чак и када су стварно били непристрасни. Уз то, мада авињонске папе нису биле ни зле ни изопачене, духовност им није била јача страна, а живели су раскошно у свом лепом граду. Подигли су величанствену палату, која се још уздиже на обали Роне, и опколили су град високим зидинама.“

Папе су одласком из Рима изгубили приходе од заоставштине Светог Петра, па су морали да траже нове. Зато су у овом периоду унапредили систем прикупљана папских прихода из читаве католичке Европе. Против тих пореза највише су негодовали краљеви Енглеске, јер су авињонске папе сматране савезницима краљева Француске, против којих су енглески краљеви ратовали. Енглески краљеви су средином XIV века забранили папама да именују на црквене положаје у Енглеској и укинули могућност жалбе на одлуке енглеских судова страним судовима (што је било уперено против папског суда).

„Неких двадесет година касније, ова политичка кампања против папске власти попримила је облик чисте јерес у мисли Џона Виклифа [која ће утицати на појаву хусита]. Дакле, раздобље током којег је папа боравио у Авињону и које се обично назива вавилонским ропством папа, нанело је велику штету угледу и утицају папства.“

Литература: Сидни Пеинтер, Историја средњег века, Београд 1997, 460-468.

 

 

Advertisements

Оставите коментар

Објављено под Европа, Енглеска, Француска, средњи век, црква

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s