Авињонско ропство папа

Моћ католичке цркве достигла је врхунац у XIII веку, када су се папа успешно супротставиле царевима у борби за превласт у Италији и Западној Европи. Али, крајем XIII и у XIV веку папе су постале зависне од краљева Француске, након сукоба са француским краљем Филипом IV (1285-1314) због његове намере да опорезује свештенство у Француској.

„Људи који су служили краља Филипа били су крајње бескрупулозни, и нису бирали средства да би дошли до циља. Они су веровали да се убедљиво изнесеним оптужбама може уништити сваки противник, само ако су оптужбе довољно тешке и бројне. А мучења по судском налогу могла су бити изнуђена сведочења која су потврђивала и највероватније оптужбе.

Филип IV имао је мање спорове са папом Хоноријем IV (128-1287) и папом Николом IV (1288-1291), али, пошто су они били доброћудни људи, није дошло до озбиљније кризе. Онда се 1294. године десет кардинала који су чинили Колегијум састало ради избора наследника Николе IV. Колегијум кардинала држали су под својим надзором две моћне римске племићке куће – Орсини и Колона. Док су се представници ове две куће надмудривали у конклаву, њихове присталице водиле су крваве бојеве на улицама Рима. На крају, један од кардинала дошао је на сјајну и дотада нечувену идеју да се постигне компромис. За папу је изабран један дубоко поштовани пустињак који је живео на некој планини у напуљској краљевини. Ступајући на престо, потпуно затечен оним што му се догодило, узео је име Целестин V. Пре него што је достојни, али и сасвим невини и наивни, папа успео да се ослободи притиска свог природног господара Карла II Анжујског, краља Напуља, био је приморан да постави дванаест нових кардинала, од којих осам Француза (и Карло је био Француз) и четири Наполитанаца. Убрзо су и папа и кардинали закључили да једном свецу није место на престолу светог Петра, па се, после мање од годину дана, Целестин одрекао положаја. Целестина је на ову одлуку наговорио, ако не и натерао, најенергичнији међу кардиналима Бенедето Гаетани, који је у децембру 1294. постао папа под именом Бонифације VIII (1294-1303).“
Сидни Пеинтер, Историја средњег века, Београд 1997, 461-462.

Taј папа је настојао да увећа моћ папства као институције, али и богатство своје породице.

„Почетком своје владавине, дао је свом синовцу новац из папске благајне да купи неко драгоцено имање. Породица Колона, која је и сама желела то имање, преотела је пошиљку са новцем за куповину и склонила отето благо у једно од својих упоришта. Бонифације је одмах прогласио крсташки поход против Колона, заузео њихове замкове, поделио њихове земље својим рођацима, а припаднике њихове куће је прогнао или позатварао. На тај начин стекао је мноштво непријатеља међу римским племством. Пошто је тако ослабио свој положај у својој земљи, лакоумно се упустио у сукоб са двојицом најмоћнијих владара у Западној Европи.

Француски краљ Филип IV и енглески краљ Едвард I припремали су се 1295. године за рат око војводства Гаскоње и намеравали су да дођу до неопходних средстава опорезивањем свештенства у својим земљама. Бонифације је на то 1296. године издао булу Clericis Laicos, којом је свештенству у свим државама забрањивано да без сагласности папе плаћају порезе владарима. Краљ Филип је одмах ставио забрану на извоз злата и сребра из свог краљевства, чиме је прекинуо претицање новца на папски двор. Овај први судар, Бонифација је брзо уразумио. Признао је краљевима право да опорезују свештенство у случају велике потребе, али и да сами одређују колике су то потребе. Како би у потпуности исказао своју наклоност француској монархији, Бонифације је прогласио Луја IX за свеца. Међутим, слози између краља Филипа Бонифација убрзо је дошао крај.

Један епископ из јужне Француске навукао је на себе непријатељство краља Филипа и овај је одлучио да га уништи уз помоћ својих правника. Они су смислили импресиван списак оптужби и Филип је папи упутио захтев да рашчини епископа да би он могао да га казни. Иако је епископ био оптужен за јерес и хрпу порока, било је јасно да захтев има политичку позадину, па је Бонифације одбио да преузме било какве мере. После жестоке размене оптужби а краљем Филипом, изда је булу којом је потврдио ставове изнесене у Clericis Laicos. Управо овом приликом Филип је затражио општенародну подршку и сазвао скупштину сталежа свог краљевства.“
Сидни Пеинтер, Историја средњег века, Београд 1997, 462-463.

Папа је инсистирао на врховној власти папа над краљевима и претио Филипу изопштењем из цркве. Француски краљ је реаговао контранападом.

„Филип се ослонио на услуге једне посебно занимљиве личности по имену Гијом де Ногаре, који је био стари мајстор вештине измишљања оптужи и проналажења сведока који ће потврдити њихову искреност. На пример када је једном краљ посумњао да га поткрада епископ Троа, који је био задужен за прикупљање прихода у грофовији Шампањи, упутио је тамо Ногареа. Ногаре је, на своје и краљево задовољство, изнео и доказао да је епископ сковао заверу са једном вештицом у намери да убије краљицу забадањем чиоди у њену слику и да је починио разне друге злочине. Када је једаред Ногареов помоћник упитан на суду да ли сведок ког је довео даје исказ потпуно добровољно, он је одговорио да је тако, додајући да га је саmо мало подстакао тиме што га је свукао, прелио медом и обесио изнад кошнице. Таквом домишљатом и оданом слуги Филип је поверио задатак да савлада папу Бонифација. Ногаре је почео са већ уобичајеним писком оптужби. Бонифације је оптужен за јеретика и чаробњака који је дубока загазио у црну магију. Наводно је отровао известан број високих црквених достојанственика. Можда најмаштовитија у дугом писку оптужби јесте изјава сведока да је Бонифације имао љубавнице да би прикрио чињеницу да је содомиста. Пошто је прикупио доказе за своје оптужбе, Ногаре је кренуо у Италију у друштву једног од непомирљивих Бонфацијевих непријатеља, Скјара Колоне. У околини Рима они су окупили нешто присталица породице Колона као и већи број обичних разбојника и кренуо на Ањани, где је Бонифације одсео код својих рођака. Ова скупина очајника напала је град, 7. септембра 1303. године, и заробила старог папу. Иако су племићи из околине брзо натерали Ногареа да ослободи папу, претрпљени страх и понижење били су превише за Бонифација и он је убрзо умро.“
Сидни Пеинтер, Историја средњег века, Београд 1997, 463-464.

Наредни папа је брзо умро, па је изабран Kлимент V (1305-1313). Он је за своје боравиште узео град Авињон, на источној обали Роне. Град је био у саставу Бургундије, која се налазила на територији Светог римског царства, али уз границу са Француском и под контролом француских кнежева из анжујске куће. Тако је папа потчињен француском утицају. Од 28 кардинала које је поставио папа Климент 25 су били Французи. Свих седам авиоњонских папа били су Французи.

„Папство је победило Хоенштауфене [владали Светим римским царством немачког народа], али је онда само пало у руке Капета [владали Француском од 987. до 1328. године]. Француски папа окружен француским кардиналима живео је у граду у којем се говорио француски, на самој граници француске државе.“
Сидни Пеинтер, Историја средњег века, Београд 1997, 465.

Климент је једва успео да избегне понижење да осуди папу Бонифација који је био у сукобу са краљем Филипом. Ногаре је тражио да се папине кости ископају из земље и јавно спале, али се на крају завршило са тиме што је папа „повукао све црквене казне које су изречене Филипу или било оме од његових слугу у вези с догађајима и објавио да су краљеви поступци били исправни и достојни похвале.

Обрачун са темпларима

Након овога краљ Филип IV и његове слуге упустиле су се у још један „једнако частан подухват“. Планирао је да одузме имовину преосталих темплара, након што више нису бранили Свету земљу у Палестини (коју су трајно освојили муслимани), него уживали на својим имањима, која више нису служила сврси за коју су дата (скупљану средстава за одбрана од муслимана у Светој земљи).

„Међутим, краљ Филип није био човек који ће признати да му је једини мотив чиста похлепа. Њему јe био потребан бољи разлог. Често се износи мишљење да је он сматрао темпларе опасним по своју државу. Мада није немогуће видети опасност у једном дисциплинованом војничком реду, тешко је поверовати да су темплари били довољно бројни а толико забрину Филипа.

Без обзира да ли су га на то навели страх помешан са похлепом или чиста похлепа, краљ је одлучио да уништи темпларе. Опет су се његови стручњаци дали на посао. Они су објавили да је ред напустио своје старо правило и усвојио друго, препуно богохулних јереси. Наводно витез је приликом пријема у ред морао да се одрекне Христа и изводи скаредне обреде пред киповима ђавола.“
Сидни Пеинтер, Историја средњег века, Београд 1997, 466.

Сви темплари у Француској су похапшени. На то је и енглески краљ Едвард реаговао хапшењем вођа реда у Енглеској. Претраживањем зграда темплара нису пронађени докази за оптужбе против њих. Филипови иследници су онда својим методама мучења изнудили признања од заточених темплара. Међутим, када је папа послао своје изасланике темплари су пред њима повукли ранија признања. Спаљивањем 50 темплара неки неугодни сведоци су уклоњени, а остали одвраћани од повлачења признања. Папа Климент је још једном био приморан на чудну одлуку, компромисну, али ипак у корист краља.

Зашто су витезови темплари били неопходни током крсташких ратова?

„Ред није осуђен, али је наређено да се он распусти, а Филипу су упућене честитке због ревносног обављања дужности. Француски краљ је неколико година држао имовину темплара у својим рукама. Онда ју је предао хоспиталцима [другом витешком реду основаном након Првог крсташког рата], али им је испоставио и рачун за трошкове које је имао док је ту имовину стекао и док је њом располагао. Едвард I је такође запленио имовину Храма, покупио оно најбоље, а остатке предао хоспиталцима, али темпларе није дирао.

Седиште папства било је у Авињону седамдесет две године. Иако су настојали да буду истински верски поглавари хришћанства, наследници Климента V нису успевали да се ослободе надзора француских краљева. Њихова зависност од Француске је била толико да им нико није веровао, чак и када су стварно били непристрасни. Уз то, мада авињонске папе нису биле ни зле ни изопачене, духовност им није била јача страна, а живели су раскошно у свом лепом граду. Подигли су величанствену палату, која се још уздиже на обали Роне, и опколили су град високим зидинама.“
Сидни Пеинтер, Историја средњег века, Београд 1997, 467.

Зашто су постојала тројица папа у исто време

Папе су одласком из Рима изгубили приходе од заоставштине Светог Петра, па су морали да траже нове. Зато су у овом периоду унапредили систем прикупљана папских прихода из читаве католичке Европе. Против тих пореза највише су негодовали краљеви Енглеске, јер су авињонске папе сматране савезницима краљева Француске, против којих су енглески краљеви ратовали. Енглески краљеви су средином XIV века забранили папама да именују на црквене положаје у Енглеској и укинули могућност жалбе на одлуке енглеских судова страним судовима (што је било уперено против папског суда).

„Неких двадесет година касније, ова политичка кампања против папске власти попримила је облик чисте јерес у мисли Џона Виклифа. Дакле, раздобље током којег је папа боравио у Авињону и које се обично назива вавилонским ропством папа, нанело је велику штету угледу и утицају папства.“
Сидни Пеинтер, Историја средњег века, Београд 1997, 468.