Настанак политичких странака у Србији

„Упркос сличној процедури настанка, српске политичке странке су се у неким важним елементима разликовале од својих европских узора. У готово монолитном, сиромашном и претежно неписменом друштву оне нису настале као представници појединих делова друштва и заступници њихових интереса пред државом. Оне су се формирале у оквиру уске престоничке елите, окупљањем слично мислећих људи, образованим најчешће на западним универзитетима. Као најобразованији део друштва, интелектуалци су нужно улазили у политику, што их је одвајало од професије, али је и њихов политички ангажман чинило специфичним. Можда су управо због тога они своју улогу у политици доживљавали као мисију, као нешто више од политике, што је страначки живот бојило специфичним тоновима.“

Дубравка Стојановић, Србија и демократија 1903-1914, Београд 2003, стр. 251.

Прве политичке странке у Србији су званично настале 1881. године. Обухваћен је читав актуелни идеолошки спектар: либерализам – Либерална странка, конзервативизам – Српска напредна странка и социјализам – Народна радикална странка.

„Либерална и Напредна биле су странке са малим бројем чланова, без изразито јаке организације, утемељене највише у личном угледу својих вођа, по чему су највише личиле на европске кадровске партије.“

Дубравка Стојановић, Симболи и кључне речи у дискурсу политичких странака у Србији почетком 20. века, Годишњак за друштвену историју, 2002, 1-3, 30.

Претече Либералне странке у политичком животу Срба прате се још од Светоандрејске скупштине 1858. године, када су кнеза Александра Карађорђевића сменили уставобранитељи. Либерали су били најпопуларнији 60-их година, када су се борили за „слободу изнутра и независност споља“ (национално уједињење и грађанске слободе), односно против апсолутизма кнеза Михаила. Када је дозвољено формирање политичких странака ова групација се већ истрошила. Либерална странка се противила већем уплитању необразованих народних маса у политику и нису имали развијену страначку организацију, што је било неопходно за функционисање модерних странака у време општег права гласа. На челу са вођом Јованом Ристићем, који је био један од намесника малолетног Милана Обреновића, либерали су водили Србију кроз ратове 1876-1878, а после Берлинског конгреса (на којем је Јован Ристић био представник Србије) владали до октобра 1880. године и још само од августа 1892. до априла 1893. године. Након преврата 1903. године странка се поделила, а од већег дела је настала Народна (национална) странка, која неће поновити утицај своје претходнице.

Напредна странка је била, у свом почетку, странка слободоумне западњачке интелигенције, која је хтела да од још патријархалне Србије начини савремену европску државу, и да уведе у државну управу строгу законитост.

„Напредњаци су сами своју странку квалификовали као конзервативну, не налазећи да је та одредница на било који начин у несагласности са именом које је странка носила.“

Олга Поповић-Обрадовић, Парламентаризам у Србији 1903-1914, Београд 1998, стр. 60.

Појава радикала избацила је напредњаке из колосека. Деспотизам гомиле учинио им се опаснијим од деспотизма владара, па су се ставили у службу краља, који је по њиховом мишљењу остао једини бранилац државне идеје насупрот сељачкој демагогији радикалне странке. У краљевој служби Напредна странка, која никада није исповедала демократска начела, али је имала доста либералне идеологије, изгубила је постепено скоро сав свој либерализам и постала временом дворско-конзервативна странка.

Напредњаци су, уз подршку двора спровели модернизацију Србије у првим годинама независности државе (на власти су били од октобра 1880. до јуна 1887, са прекидом између септембра 1883. и фебруара 1884). Омогућено је организовано политичко деловање (1881), независност судства (1881), обавезно основно образовање (1882). Реформе су спроводили сувише брзо, не водећи рачуна о финансијама, због чега су државу довели под туторство страних банака, што је било наличје њихове реформаторске политике. Након силаска са власти уследио је линч напредњака од стране народа (пребијани су, чак и убијани). На власт су касније дошли још једном захваљујући краљу Александру (од јуна 1895. па скоро до краја 1896. године), али се одмах након што их је краљ оборио са власти (влада Стојана Новаковића) странка расформирала. Безуспешно (нису остварили ранији утицај) је покушано са њеном обновом два пута у XX веку (1906. Стојан Новаковић и 1920. његов син Милета Новаковић).

Никада у народу нису стекли популарност као либерали 60-их или радикали 80-их година, па су више личили на групу интелектуалаца него на политичку странку. Напредњаци су чак предлагали измене устава и изборног закона, по којем би већи утицај на политику добили богатији грађани и државни чиновници. На тај начин су хтели да неутралишу бројност необразованог народа. Образлагали су то речима да „главно је обезбедити превагу ума над сировим бројем“. Либерали су се некада народу додворавали својим национализмом, а радикали својом сељачком политиком, а напредњаци су водили рачуна само о државним интересима.

„Насупрот овим двема странкама које су имале уску социјалну основу, Радикална странка се појавила као широки народни покрет који је окупио претежно сиромашно сељаштво, што је вође странке често наводило на то да између српског народа и Радикалне странке стављају знак једнакости. […] Радикална странка је била типична масовна партија.“

Народна радикална странка је формално била прва основана странка (у јануару 1881. године). Већина њених вођа, на челу са Николом Пашићем, је у младости била наклоњена социјалистичким идејама (били су следбеници Светозара Марковића), али и свесна да у претежно сељачкој земљи каква је Србија није било услова за социјализам (оријентисан на радништво), те да политичке циљеве и борбу треба прилагодити постојећим околностима. Залагала се за децентрализацију, локалну самоуправу, социјалну правду, веће учешће народа у политици и ограничавање свемоћи владара.

Радикали су први организовали одборе у унутрашњости земље. Били су једина странка која је радила са сељацима. „Тиме што су артикулисали интересе сељака (локална самоуправа) и њихове отпоре (према модерној држави која утерује порез), они су сељаштву, коме је претила социјална пропаст, створили не само политички већ и емоционални завичај“. Године 1903. су освојили 88% скупштинских места. Милан Обреновић их је сматрао агентима Карађорђевића. Мислио је да ни они сами не верују у свој програм, него га само користе да стекну поверење сељака. Краљ Милан је хтео да влада аутократски, а радикали су хтели да га ограниче уставом и издејствују парламентарну монархију, у којој ће у ствари владати они као најјача странка, јер су били најпопуларнија у народу, који је углавном био необразован и живео на селу. То је довело до великог сукоба краља Милана са радикалима.

Дуга борба Народне радикалне странке и династије Обреновић била је завршена Мајским превратом 1903. године и победом радикала. Ступајући на престо краљ Петар Карађорђевић се заветовао да ће владати у оквиру устава, онако како су то желели радикали, и том свом завету је остао веран. Краљ Петар Карађорђевић, који је на власт дошао из емиграције, када је већ имао 60 година, није угрожавао парламентарну демократију. Није се мешао у страначку борбу и пуштао је да влада она странка која је имала већину у парламенту. На тај начин, како су радикали говорили, била је повраћена слога између круне и народа.

Преостале странке у Краљевини Србији нису добиле значајнију подршку бирача.

„Либерализација политичког живота довела је и до појаве првих класно одређених партија – Сељачке слоге и Српске социјалдемократске партије. Биле су то прве класне политичке организације са јасно одређеним социјалним програмима. Међутим, у већ од раније подељеном српском бирачком телу те две странке нису нашле своје место. Био је то показатељ да је страначка подела у Србији била идеолошка а не социјална, па је сељаштво наставило да гласа највећим делом за радикале, док се малобројно, претежно занатско радништво определило за странку самосталних радикала. Иако је могла рачунати на најбројнији друштвени слој, Сељачка слога [учествовала на изборима 1905, 1906. и 1908, али је успела да уђе у парламент само 1905. године, и то са само једним послаником] није имала снаге да конкурише доминантним радикалима, па се убрзо угасила. Са своје стране, социјалдемократи су, нашавши се политички изоловани и друштвено неутемељени, постепено напуштали свој узор – Немачку социјалдемократску партију (чији су Ерфуртски програм у потпуности преузели [па су од конкурената оптуживани као издајници због блиских веза са Немцима]), приближавајући се бољшевичком [руском комунистичком] типу странке.“

Дубравка Стојановић, Србија и демократија 1903-1914, Београд 2003, стр. 255.

Најбољи резултат им је био 5,3% на изборима 1912. године, када су се први пут осим у варошима кандидовали и у окрузима (на селу).

Највећу промену на политичкој сцени Србије после 1903. године изазвала је подела доминантне Народне радикалне странке издвајањем Самосталне радикалне странке крајем 1904. године. Те две странке обележиле су политичке борбе у Србији у наредних 10 година до Првог светског рата.