Мађарска од настанка до Турака

Порекло, досељавање и пљачкашки походи

Мађари су били номадски (узгајали су стоку и нису имали стално станиште, него су се селили у потрази за пашњацима за исхрану стоке) коњички народ азијског порекла. Дошли су у Панонску низију 896. године.

Сеобу Мађара у Панонску низију, односно Карпатски басен, изазвао је напад бугарског цара Симеона I на Византију 895. године. Тадашњи цар Лав VI је, према писању свога сина Константин Порфирогенита, позвао у помоћ Турке (мислио је на Мађаре) који су живели источно од Бугара и са којима су Византинци, преко посланика, трговаца и мисионара, од раније били у вези. Мађари су напали Бугаре, тако да су се ови, закључивши са царем Лавом VI мир, повукли са византијске територије. Тада су, међутим, Бугари наговорили Печенеге, народ који је живео источно од Мађара, да нападну на њихова небрањена станишта са леђа, док је главнину мађарске војске везала Бугарска. Како би избегли уништење између две ватре, Мађари, односно један њихов део, напустили су своја склоништа и, под вођством Алмошевог сина Арпада 895/896. године прешли преко Карпата у Панонију.

Миленијумска кула на Гардошу (фото: Јелена Лукић)

Миленијумска кула на Гардошу (фотографисала Јелена Лукић)

У време доласка Мађара западним делом Паноније владала је Великоморавска кнежевина (распала се 907. доласком Мађара) а источним Бугарска. Између је била пустош. Панонија се налазила на периферији обе државе, што је олакшало освајање Мађара.

Приликом прославе хиљадугодишњице досељавања Мађара у Панонију 1896. као успомена на тај догађај подигнути су споменици на најсевернијој, најисточнијој, најзападнијој и најјужнијој тачки (Миленијумска кула на Гардошу у Земуну) Угарске.

Постоји теорија да је долазак Мађара раздвојио Словене и направио поделу на западне, источне и јужне. Али и пре тога су простору Паноније живели Авари и Бугари. Словени који су остали у добром односу били су они које су Мађари раздвојили. Мађари су јужним Словенима били и брана од Немаца.

Из Панонске низије Мађари су преузимали пљачкашке походе у западну Европу, пре свега ка Италији и Немачкој. Продори на запад заустављени су након пораза од Немаца на реци Леху код града Аугзбурга 955. године. Након престанка пљачкашких похода основна делатност Мађара је постала пољопривреда.

Католици

Мађари су хришћанство примили крајем X века. Почеком XI века је краљ Стефан увео порез цркви – десетину, коју је и он плаћао са својих поседа. Крајем XI века је краљ Ладислав донео закон по којем су сви становници села били обавезни да иду у цркву, а они који то не би поштовали да буду кажњавани батинама. Онај ко би изостао са недељног богослужења због пијаце одузели би му коња; ако је недељом ловио, изгубио би коња и пса; они који су по паганском обичају приносили жртве код дрвећа или извора, плаћали би једним волом. Тај закон је био на снази до краја XVIII века.

Поглавар католичке цркве у Мађарској од почетка па до данас је Острогонски надбискуп. На мађарском се тај град зове Естергом. Тај град се налази на северу Мађарске. Први свештеници и бискупи у Мађарској били су странци, углавном Италијани и Немци. И у каснијим вековима се дешавало да се предност да странцима.

Формирање државе

Први краљ Стефан крунисао се око 1000. године. Стефан на грчком значи овенчани (крунисани). То име је добио након покрштавања. Стефан се умешао у рат цара Василија II у борби против Самуила. Касније се, међутим, једна Стефанова сестра удала за Самиловог сина.

Основу државне организације чинили су краљевски поседи. Краљ је имао 4/5 земље, а сви остали 1/5. Државна територија се делила на управне јединице – жупаније. На челу жупанија били су жупани, који су у краљево име обављали административну, судску и војну власт. Жупан је за своју службу задржавао 1/3 прихода, а 2/3 је предавао краљу.

Мађари су се успешно укопили у западноевропски хришћански свет након напуштања паганства. На простору Панонији били су између великих сила Франачке, касније Немачке, и Византије. Остали су независни независни до Мохачке битке 1526. године.

Мађарском, односно Угарском (назив који за средњовековну мађарску државу из политичких разлога и даље користе народи који су се 1918. године ослободили мађарске власти, како би истакли да је она била вишенационална, па да те територије нису биле искључиво мађарске), је до XIV века владала домаћа династија Арпадоваца. Од тада се смењују стране династије – чешки Пшемисловићи (1301-1307), француски Анжујци из јужне Италије (1308-1437), Луксембуршка династија (1387-1437), аустријски Хабзбурзи (1437-1439 и 1445-1490) и пољски Јагелонци (1440-1444, 1490-1526). Мађарски краљеви су се женили странкињама.

Доба владавине Арпадоваца – ширење на Балкан и Јадран

Једанаести век у историји Мађарске су обележили походи Немаца на Мађаре, а XII византијско – угарски ратови и византијски утицај на Угарску. Срем, Банат, Браничево и Мачва су биле пограничне обласи, где су се смењивале византијска и угарска власт. Византија и Мађарска су се у средњем веку отимали и око Београда. Тако су 1127. године Мађари срушили византијски Београд и његовим каменом утврдили суседни угарски Земун, да би 1154. године Византијa узвратила истом мером, срушивши Земун и београдским каменом поново градећи Београд.

У XIII веку Мађарску је опустошила инвазији Монгола (1241/1242). Уследило је изграђивање одбрамбених утврђења и тако настају слободни (краљевски) градови. Поред краљевских градова, постојали су и други – на пример црквени градови. То су углавном била бискупска седишта. Они су обично имали мању аутономију од краљевских градова. Језгро данашњег главног града Мађарске чинила су три насеља са два различита статуса. Тек је 1872. године, спајањем Будима, Старог Будима и Пеште, настала Будимпешта.

Освајањем Славоније и Хрватске (1102) и далматинских градова Задра, Шибеника, Трогир и Сплита (1105) Мађарска је постала медитеранска земља. За Далмацију су касније вођене борбе против Млетачке и Византије. Угарски Задар су 1202. опљачкали и заузели крсташи, предвођени Млечанима, на почетку Четвртог крсташког похода. Угарски краљ је на чело освојених хрватских земаља поставио намесника који се звао бан. Бан је обично био неки мађарски племић или члан угарске владајуће куће. Територија којом је владао бан називала се бановина или банат.

Краљ Емерих (1196-1204) се умешао у династички сукоб у Србији, подржавши долазак на власт Вукана, уместо брата Стефана, па је у своју краљевску титулу укључио и Србију (1201), што ће чини и други краљеви Мађарске до 1918. године. За време последњих владара из династије Арпадовића дошло је до слабљења краљевске власти и уздизања великаша. Током владавине последњег Арпадовца и првог Анжујца на престолу Угарске, Славонијом је у њихово име управљао Владислав, син Драгутина Немањића. После изумирања Арпадоваца, због сродничких веза са њима на престо су, поред Анжујаца и Хабзбурга претендовали и Немањићи (Драгутин, ожењен мађарском принцезом, и његов брат Милути).

Уздизање под Лајошем I (1342-1382)

Средњовековна Мађарска је врхунац достигла за време владавине краља Лајоша. Водио је млетачке, балканске и напуљске ратове.

Од Млечана је трајно освојио источну oбалу Јадрана (1358) и наметнуо им плаћање данка (1381). Положај далматинских градова под мађарском влашћу након Задарског мира (1358) регулисан је тако да су они имали обавезу да помогну краља у походима са по једном лађом, а иначе су имали потпуну унутрашњу аутономију. И Дубровник је признао власт мађарског краља 1358. године. Котор је дошао под мађарску власт након распада српског царства (1371). Тада се мађарска власт на Јадранском мору простирала од Кварнера до Драча. После Лајошеве смрти све далматинске градове изузев Задра освојио је босански бан Твртко, рођак мађарске краљевске породице. Касније су власт над Далмацијом најпре повратили Мађари, а затим почетком XV века Венеција, која ће владати Далмацијом до турског освајања.

Лајош је освојио Молдавију, а владар области Видина у северозападној Бугарској (преостали део Бугарске који није потпао под турску власт) постао је угарски вазал. На Балкану је Лајош ратовао још против Србије и Босне. Од Лајоша је вероватно српски цар Душан привремено освојио Београд (1354. или 1355).

Напуљски ратови су били чисто династички, и имали су мало везе са самом Мађарском. Привремено је под власт мађарског краља дошло Напуљско краљевство. Мађари су се упознали са италијанском културом, а Италијани су се уплашили мађарских похода.

Под Лајошем су персонално уједињене Мађарска и Пољска (1370-1382), којом је такође владао. Лајошева Угарска се простирала од Јадранског до Црног мора и скоро до Балтичког мора.

Турска освајања

Од краја XIV века почели су турски упади и пустошења мађарске територије. Када се после окупације Бугарске и Мађарска нашла непосредно угрожена од Турака, позиву мађарског краља Жигмунда Луксембуршког (1387-1437, немачки цар је постао 1433, а краљ Чешка 1435. године) за помоћ одазвали су се витезови из више европских земаља, пре свега из Француске. Велика, али сувише разнолика хришћанска војска поражена је код Никопоља (тврђава у Бугарској) 1396. године. Победу Турцима донео је јуриш турске коњице превођен турским вазалом, деспотом Стефаном Лазаревићем. Битка се завршила катастрофалним поразом хришћана.

Победа Монгола над Турцима код Ангоре (1402) привремено је ослободила Мађарску од турске опасности. Српски деспот Стефан Лазаревић се ослободио турске зависности и постао вазал угарски, добивши Београд, Мачву и поседе у Мађарској (1404). Деспот Стефан Лазаревић се споразумом у Татри 1426. сагласио да врати Угарској Београд и Голубац, као надокнаду за признавање Ђурађа Бранковића као његовог наследника Србије. Турци су 1521. године освојили Београд, Шабац и градове у Срему.

Епилог

Крајем средњег века Мађарска се простирала целом Панонском низијом, на површини већој од 325 хиљада квадратних километара (што је порвшина знатно већа од Душановог царства и Југославије) насељеном са око 3,5 милиона становника. Продор Турака су покушали да зауставе у бици код Мохача 1526. године.

Када је Сулејман I Величанствени 1520. године ступио на престо, Османско цартво је обухватало преко 1,5 милион квадратних километара, имало 12-13 милиона становника, а његова војна снага је надмашивала уједињене војне силе европских држава. У Мохачкој бици Турци су имали 4 пута више војника од Мађара.

Након Мохачке битке Мађарском су завладали аустријски Хабзбурзи и Турци Османлије.

Литература: Историја Мађара, Clio, Београд 2002.

Advertisements

Оставите коментар

Објављено под Мађари, средњи век

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s