Немањићи – смене на престолу (породични односи и страни утицаји)

Немањићи су најдуговечнија српска династија која је владала Србима у средњем веку без престанка више од 200 година. Моћније суседне државе Византија, Угарска и Бугарска су, свака у своје време, значајно утицале на промене на српском престолу. Њих су изазвали и сами Немањићи сукобима око власти, који су били карактеристика њихове владавине, што није био изузетак у односу на друге државе тог доба.

Независност

Оснивач династије Стефан Немања је завладао око 1166. године, након сукоба са браћом у којем је један од њих страдао. Да иступи самосталније Немању је охрабрила наклоност византијског цара, од чије подршке је до тада зависио владарски положај у Рашкој, што је био првобитни назив за српску земљу која се развила око града Раса у близини данашњег Новог Пазара. Владавина великог жупана Стефана Немање је значајна јер се изборио за самосталност српске државе ратујући против Византије. Сукоби су окончани (1190) женидбом Немањиног сина Стефана Евдокијом, рођаком византијског цара. Због тог брака окончана је и Немањина владавина. Када је таст Немањиног сина постао цар (након збацивања брата) Немања се (1196) повукао са престола у корист сина. Међутим, против Стефанове власти се побунио његов старији Брат Вукан. Уз помоћ Мађара Вукан је Стефану преотео престо (1202), али је Стефан већ следеће године повратио престо уз помоћ Бугара. После тога, исцрпљена борбом која је пустошила земљу, браћа су се помирила. Наставио је да влада Стефан, који је у међувремену (1200) отерао жену која му је донела власт, јер је Византија ослабила, па принцеза одатле виша није имала политички значај. То је постало очигледно када су Цариград 1204. године освојили витезови из Западне Европе. Они су кренули у Четврти крсташки поход када им се обратио сестрић Стефановог таста, у име свог оца, који је тражио помоћ да се врати на престо. Крсташи су прихватили да за новац врате на византијски престо Исака II Анђела, који је био цар када је Немања био велики жупан Рашке. Они су то испунила, али он није имао да им плати обећани износ, па су они опљачкали и освојили византијску престоницу. Византија се рапала на више држава. Највећи утицај на том простору је имала Венеција, која је и финансирала поход који се завршио освајањем Цариграда. Стефан се 1207. или 1208. године оженио Аном Дандоло унуком венецијанског дужда, који је био на челу Млетачке републике. Владавина Стефана је била значајна јер је утврђена независност Србије добијањем краљевске круне (1217), која је стигла из Рима уз посредовање Венеције, због чега је била значајна Стефанова друга жена. Тако је Немањин син Стефан постао Првовенчани („првокрунисани“, јер је добио венац – лат. corona, од чега потиче реч круна).

Ипак зависност

Стефана су након смрти (1228) наследила тројица синова. Најстаријем  Радославу су мајка и жена биле Гркиње и сам се осећао као Грк. Чак се и у црквеним питањима саветовао са грчким охриским архиепископом, чиме је угрозио српску црквену самосталност, коју је постигао (1219) његов стриц Растко (у монаштву Сава), који је тада био и први поглавар српске цркве. Архиепископ српски је због тога напустио Србију. Већи проблем за краља Радослава представљало је то што је његов таст и заштитник (још један Грк), који је био епирски деспот/солунски цар (владар једне од држава насталих на тлу распале Византије после 1204. године) поражен од бугарског цара. Властела је онда збацила Радослава (1233) и на престо довела његовог млађег брата Владислава, који је постао зет бугарског цара, који је тада био најмоћнији владар на Балкану. Нови потрес на Балкану и у Србији изазвала је најезда Монгола. Србију нису опустошили колико Угарску, због другачијег рељефа, али су већу штету причинили у Бугарској, која је потчињена монголској власти. Тиме је краљ Владислав изгубио ослонац, па је властела и њега сменила (1243) и на престо довела његовог полубрата (сина Венецијанке Ане Дандоло) Уроша. На његову власт Монголи су позитивно утицали, јер су због њихове најезде из Угарске побегли немачки рудари (из Саксоније), које је Урош примио у Србију, ге су унапредиле рударску производњу, а тај привредни развој је значајно увећао владарске приходе. Угарска се временом опоравила, па је српски краљ поражен од угарског краља постао његов вазал (1268). Урош је касније поражен и од сина Драгутина који му је преотео престо (1276) уз помоћ угарског краља, за чију ћерку је био ожењен.

Успон

Краља Драгутина нико није морао да збацује са престола јер је сам пао са коња и озбиљно повредио ногу.Сматрало се да га физички недостатак дисквалификује као владара. Наследио га је (1282) брат Милутин, уз договор да њега наследи Драгутинов син, јер је Милутин после учвршћивања власти прекршио договор и заробио Драгутиновог сина, који ће се касније ослободити, па је касније против њега ратовао и Милутинов син Стефан (по задужбини нам познатији као Дечански), који је због власти наредио и убиство рођеног брата Константина, којег је њихов отац одредио за наследника. Пре тога је краљ Милутин владао најдуже од свих Немањића (скоро 4 деценије). Његова владавина је значајна због великих освајања. Најпре су Немања и његов син проширили Рашку на југу и истоку отприлике до граница данашње Србије, а пошто њихови наследници нису даље напредовали у том погледу, Милутин је српску државу проширио на југу освајајући Македонију од Византије, док те територије није добио у мираз оженивши петогодишњу византијску принцезу Симониду, чиме је почела значајнија византизација Србије. Док је освајала територију Византије, Србија је прихватала церемоније, обичаје и културу те развијеније државе. Орођавање са византијским двором Милутина није спречило да касније обећа папи прелазак Срба у католичанство ако му помогне подршком у будућој борби против Византије. Међутим од тога није било ништа, а чак ни односи са Византијом нису погоршани. Осим против Византије, краљ Милутин је током своје дуге владавине ратовао и против других суседа (Бугара потчињених Монголима, Мађара, Хрвата, а чак су и неки албански великаши учествовали у коалицији против њега). Милутин са суседима није само ратовао него и склапао бракове. Иако је код Немањића и други брак био узузетак, Милутин се женио 5 пута, од чега 4 пута странкињама, међу којима су биле и Мађарица (рођена сестра Милутиновог рођеног брата Драгутина) и Бугарка, али је наследник рођен у браку са српкињом. Он се звао стефан и сматра се најнесрећнијим Немањићем, јер га је у младости отац ослепео, а у старости син заточио након чега је умро под неразјашњеним околностима. То чак нису једине несреће које је претрпео, а сам је изазвао неке трагедије пре него што је заузео престо (1321). Његова владавина је значајна због битке код Велбужда (данашњи Ћустендил), након које (1330) је Србија први пут постала моћнија од Бугарске. Међутим, та победа је краља коштала престола јер властела није била задовољна што није искоришћена за територијално ширење Србије на рачун Бугарске, него само да се на бугарски престо постави син сестре српског краља, која је раније била бугарска краљица. Након губитка престола Стефан Дечански (та његова задужбина је највећи српски средњовековни споменик, а завршена је 4 године након његове смрти) је лишен и живота (1331), на већ описани начин.

Врхунац и крах

Владавина Стефановог сина Душана представља врхунац средњовековне српске државе. Искористио је грађанске ратове (око власти) у Византији и са мало напора, без иједне веће битке на отвореном пољу (војне операције сводиле су се углавном на опсаде појединих градова, који већином нису дуго пружали отпор), одузео је Византији више од половине територије царства, а територију своје државе скоро удвостручио. Држава којом је Душан владао је постала царство, али и полугрчка држава. Планирао је Душан и освајање Цариграда, али му је за то недостајала флота, па се обратио Венецији, која тада није била заинтересована да му се придружи у том подухвату. Након изненадне смрти цара Душана (1955) наследио га је једини његов син Урош, тада деветнаестогодишњак. Убрзо је почео распад царства и распарчавање српске државе. Урош је умро (1371) без наследника, чиме је окончана владавина Немањића Србима.

Advertisements

2 коментара

Објављено под Србија, средњи век

2 одговора на “Немањићи – смене на престолу (породични односи и страни утицаји)

  1. Повратни пинг: Српско „златно доба“ и „турски јарам“ у „арени сећања“ – […]

  2. Повратни пинг: Српско „златно доба“ и „турски јарам“ у „арени сећања“ – […]

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s