Утопија Томаса Мора

Томас Мор

Томас Мор је рођен у Лондону 1478. године, као син истакнутог лондонског адвоката и судије. На Оксфорду је студирао грчку и латинску књижевност, по сопственој жељи, али се на очев наговор враћа у Лондон да би студирао права (нешто корисно по мишљењу оца).

После завршених студија отпочео је посао у адвокатури. После 15 година узорног грађанског живота позван је на двор. Није жeлео да се излаже oпасностима политичког живота и да изгуби личну независност, али је ипак сматрао да је дужност сваког доброг човека да служењем држави допринесе друштву.

На двору је нападао Лутера док је краљ Хенри VIII био у добрим односима са католичком црквом. Када је дошло до разлаза због питања развода, након смене кардинала Вулсија, Мор је постао краљев канцелар. На том положају је реформисао судство. На положају врховног судије повео је само 31 месец. Оставку је поднео након краљевог развода и женидбе Аном Болен, али није прихваћена.

Године 1534. одбио је да прихвати краљев декрет по којем би свако дете Ане Болен било пуноправни наследник краљевског трона, као и да призна краља и за врховног духовног владара. Утамничен је. Пријaтељи и породица су га убеђивали да попусти краљу. Погубљен је 1535. године, а четири века касније католичка црква га је прогласила светитељем.

Мор је био пријатељ са Еразмом Ротердамским, који му је посветио своје дело Похвала  лудости.

Првобитна акумулација капитала и „крваво закнодавство“ у Енглеској у доба Томаса Мора као узрок неправде у друштву

„Кметство је у Енглеској ишчезло крајем XIV века и највећи део становништва представљали су слободни сељаци на својим самосталним поседима. Међутим, развoј фламанске вунарске мануфактуре изазвао је пораст цене вуне, што је у новом острвском племству родило незаситу похлепу за лаким стицањем новца. Почиње претварање ораница у пашњаке, слободни сељаци се насилно протерују са својих имања, чак су и поједина села била разрушена да би се ослободио више земљишта за испашу оваца. У веома кратком времену Енглеска и Европа били су преплављен просјацима, разбојницима и скитницама. […] Закони Хенрија VII и Хенрија VIII тежили су да суровошћу искорене ове проблеме или да натерају обесправљене сељаке на рад. Тако је током владавине Хенрија VIII извршено 120 погубљења месечно!

Мор, који је током своје судске каријере настојао да отклони грешке у законима и правосуђу, посветио је велику пажњу стању у Енглеској свога доба. […] Узрочно-последични однос Мор наглашава у првој књизи Утопије, сликовито представљајући стање у Енглеској речима „овце прождиру људе“. […] Смртна казна не решава проблеме који настају првобитном акумулацијом капитала, а који су прави узрок разбојништва и свеопштег осиромашења сељака и најамника. Она чак делује контрапродуктивно, јер изазива револт код становништва које је, с једне стране, изгубивши своје поседе и могућност да прода своју радну снагу, доведено до руба егзистенције, а са друге стране престрого санкционисано за стање у коме се налази. […]

Следећи поједине Платонове мисли, богато лично искуство и надовезујући се на изворне хришћанске идеале, Мор узрок друштвених проблема налази у постојању приватне својине. У свету у којем живи, види „само неку заверу богатих, који се, тобож за рачун и у име државних интереса, боре једино за своје личне интересе“. Феудални систем, који је изродио племство Мооровог доба, омогућавао је стицање богатства експлоатацијом кметова, као и ратним пљачкањем. Наслеђивање тако стеченог богатства све више је продубљивало разлике између сиромашних и богатих. Богатство се гомилало у рукама племства, породица са дугом традицијом пљачкања што локалних кметова, што суседа током разних сукоба у борби за престиж. Међутим, управо су такви људи управљали државом, и мор је на двору имао прилику да се лично увери колико је то лицемеран и себичан сталеж, колико чврсто и бескомпромисно држи стеге друштва у својим рукама, користећи државу за заштиту својих интереса. Увиђајући даје држава инструмент који један сталеж користи да би себи осигурао привилегован положај у друштву, Мор је схватио да није довољно само променити друштвене односе, већ даје потребно и саму државу организовати на начин који никоме неће пружити прилику даје користи у личне сврхе.“[1]

Морова Утопија

Мор је увидео да у Енглеској није идеално, али ни игде другде у Европи. Међутим, извештаји о Новом свету и друштвеним односима који су постојали међу тамошњим племенима, појачали су Морово уверење да је равноправније друштво ипак могуће. Традицији супроставља напредак путем усавршавања, те представља претечу просветитељства. Тиме што главним проблемом сматра постојање приватне својине (због неправедног начина како је она стечена) и што сматра да идеално замишљена власт треба да уреди све сегменте друштва може се сматрати и претечом комуниста. Баш су они много касније показали колико је Морову идеју (не)могућ остварити. Мада, тога је био свестан и Мор („Тврдим да у утопљанској држави има врло много ствари које ја и нашим државама више желим него што их очекујем.“[2]). Истовремено у Моровом делу је приметан утицај Платона, од којег је преузео (не само) идеју осмишљавања идеалне државе и начин како да се то оствари (преко просвећеног владара, у Моровом случају освајача нове територије, попут прекоокенаских поседа, што је тада било актуелно). Преузео је и форму дијалога у  првој књизи Утопије (где се још није прешло на опис Утопије).

 

Владари – чиме се баве, а чиме би требало

Владари се радије баве вештином ратовања (коју не познајем нити желим да је упознам) него благотворним вештинама мира. Они са кудикамо више ревности настоје да било којим средствима, дозвољеним или нечасним, добију нова царства, него да добро управљају земљом коју су стекли.“[3

„Поред овог примера, ја краљу указујем на чињеницу да ће сви ови његови ратни планови, који само због њега доносе несрећу толиким народима, његову благајну исцрпсти, његов народ упропастити, па ипак на концу завршити потпуним крахом. Стога нека краљ чува земљу својих отаца, нека је колико год више може унапређује, нека се стара да она постане што богатија, нека воли своје поданике и нека настоји да од њих буде вољен, нека живи заједно с њима и нека њима управља благо, а друге државе нека остави на миру, јер му је већ и ова којом управља довољно пространа, па чак и преко тога.“[4]

Да ли је филозофима (ученима) место на дворовима (у политици)

Покварићеш и упропастићеш сваки комад чим у њега унесеш нешто без икакве везе, па макар то што дајеш било по себи и много боље. Ма какав био комад што се приказује, у њему играј, и то што боље можеш и не квари му целину само зато што си се ти присетио неког другог који је бољи! Тако је исто и у држави, као и на саветовањима код владара. Ако се погрешна мишљења не могу из корена ишчупати и ако ти ниси у стању да по својој вољи лечиш грешке које су се у животу усталиле, онда због тога ипак не треба одустајати од државних послова, као што не треба ни брод оставити у бури под изговором да не можеш савладати ветрове. Уосталом, извесно неуобичајено и сасвим необично мишљење не треба ни износити, јер знаш да неће палити код људи који ο томе сасвим супротно мисле, већ треба да покушаш околишним путем и да настојиш да ο свему, уколико то од тебе зависи, расправљаш на један приступачан начин. На тај начин ти ћеш постићи бар толико да неко зло умањиш, ако већ ниси у стању да га преокренеш на добро. Јер немогуће је да све буде добро ако сви људи нису добри, а ја очекујем да сви људи буду добри тек кроз дуги низ година.

Кад бих ја поступио, одговори Рафаел, на начин који ми ти предлажеш, задесило би ме само једно: лечећи лудило других с њима бих и сам полудео. Јер ако хоћу да говорим истину, онда је нужно да говорим онако.[5]

Јер не видим куда води онај твој заобилазни пут којим, кажеш, треба поћи да би се бар корисно расправила и до најмање могуће мере умањила извесна зла, кад је већ немогуће да се сва преокрену на добро. Ту нема места за неко прикривање нити је дозвољено да се пред нечим очи затварају. Морају се отворено одобравати и најгори савети и треба дати свој потпис и на најодвратнију одлуку. Иначе, важи као шпијун па готово и као издајник свако онај ко се само уздржано изрази ο некој рђавој одлуци. […] Према томе, никад се не пружа прилика да можеш нешто корисно допринети чим си у друштву онаквих људи који ће и најбољег човека покварити пре но што би се сами поправили. У општењу са овим изопаченим људима или ћеш се и сам изопачити или ћеш као невин и поштен служити за заклон туђој злоћи и глупости. Нема, дакле, никакве могућности да оним заобилазним путем нешто поправиш. Због тога Платон једним дивним поређењем објашњава зашто се с правом филозофи одричу учешћа у државничким пословима. Они гледају како народ расут по улицама, стално кишне на јакој киши и, знајући да изласком на улицу и наговарањем људи да се склањају не би ништа друго постигли већ би једино и сами покисли, остају у својим кућама задовољни што су бар сами склоњени кад не могу да излече глупост осталих.

 И за мене је исто тако извесно, драги мој Море (да кажем искрено шта мислим), да тамо, где постоји приватно власништво, где сви све мере новцем, једва може икада бити да у држави влада било правда било напредак, сем ако не мислиш да се правично ради онде где све стоје најбоље долази у руке најгорих, или да влада благостање онде где шака људи држи све, па се ни ови не осећају сасвим пријатно док су сви остали у највећој беди.[6]

О заједничкој имовини

Описао сам вам што сам могао верније облик оне државе коју ја стварно сматрам не само најбољом већ и једином која се с правом може назвати истинском државном заједницом. Свуда се, иначе, говори ο општем добру, а у ствари свако мисли само на своју приватну корист. У овој земљи, где нема никаквог приватног власништва, људи се сасвим озбиљно старају ο интересима заједнице. И једни и други имају разлога што тако раде… Онамо, напротив, где све припада свима, нико се не плаши да ће му нешто недостајати, само ако се стара да заједничке житнице буду пуне. Тамо не постоји неправедна подела добара нити уопште има сиротиње и просјака. Сви су богати, иако нико нема ничег свога. Зар има, збиља, већег богатства од радосног и мирног живота без брига, кад човек не мора да дрхти за свој насушни хлеб… Каква је то правда кад неки племић или златар“‘ или зеленаш или најзад било који од оних који или ништа не раде или раде нешто што није од стварне користи по друштво, кад, дакле, такав човек води диван и сјајан живот, иако ништа не ради или ради сувишан посао, док на другој страни надничар, таљигаш, занатлија живи у таквој оскудици и води тако бедан живот да положај теглеће стоке изгледа кудикамо бољи, јер њен рад није непрекидан, њена храна није много гора, а сем тога њој је много пријатније, и, најзад, марва не брине ο будућности? Ови људи, међутим, раде толико важне послове да без њих не би могла издржати ниједна државна заједница ни циглу годину дана. Па ипак, садашњица их исцрпљује радом који је за њих бесплодан и некористан, а помисао на бедну старост морално их убија, пошто им је већ сама надница толико бедна да од ње не могу подмирити ни потребе радног дана. Како је далеко од њих могућност да сваког дана бар нешто одвоје на страну за своје старе дане!

Зар није неправедно и незахвално ово друштво које толико расипа на оне што их називају племенитима, на златаре и остале људе исте врсте, на људе што потпуно беспослице или живе од улагивања или израђују предмете за празна уживања, док се, с друге стране, уопште не брине ο земљорадницима, угљарима, надничарима, таљигашима и занатлијама, ο људима без којих ниједно друштво не би могло опстати? Док су ови људи млади, друштво њихов рад искоришћава, а кад остаре или оболе, оставља их у крајњој беди и, не сећајући се више њихових заслуга и заборављајући њихове толике услуге, као крајњи незахвалник препушта их да умру најбеднијом смрћу… Тамо је новац сасвим избачен из употребе, а тиме су одстрањени и услови за појаву грамзивости за златом. Колико је невоља тиме осујећено, колико је злочина тиме искорењено! Коме нису познате преваре, крађе, пљачке, свађе, побуне, метежи, обрачунавања, убиства, издаје, тровања, све злочини који се свакодневно разним казнама више освећују него сузбијају, а који би нестали чим би новац био укинут! Поред тога, одстрањивањем новца нестали би истог тренутка и страховања, стрепње, бриге, замор и несаница. Штавише, кад би се новац сасвим укинуо, одмах би и сиромаштво ишчезло, јер оно највише, изгледа, долази од оскудице у новцу… И сами богаташи, без сумње, знају то добро, јер им је познато како је боље не оскудевати у оном што је нужно него имати у изобиљу оно стоје сувишно, како је боље бити ослобођен од многих невоља него бити окружен огромним богатством.“[7]

 

[1] Милош Милић у предговору Утопији (Београд, 2002), стр. 8-10.

[2] Томас Мор, Утопија, Београд 2002, стр. 192.

[3] стр. 49-50.

[4] стр. 74.

[5] стр. 81.

[6] стр. 83-84.

[7] стр. 186-190.

Advertisements

Оставите коментар

Објављено под ренесанса

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s