Век прекретнице за Европу којом је доминирала Шпанија

„Јасно је да је живот данас у процесу убрзаних и дубоких промена, а да је, наспрам тога, имао другачије, много мирнији ритам током прошлих векова, и наравно, тако се догађало и у XVI веку, посебно у руралном свету.

Ако сада нашу пажњу усмеримо на тај век, видећемо да читаво то доба пружа и превише прилика да се изненадимо пред феноменом промена. То се догађало у XVI веку, тачније двадесетих година тог века, када се рађа Филип II [краљ Шпаније од 1556. до 1598. године]

Најпре догађај од највишег значаја који је изменио владајуће знање о Земљи, јер је један португалски поморац, у служби императора Карлоса V [немачки цар Карло V и шпански краљ Карлос I], пловио стално на Запад, и пошто је стигао до обале јужне Америке, пронашао је пролаз кроз који је ушао у нови океан, Пацифик. Ту је наставио велики подухват, какав човек никада пре није ни покушао да оствари, да до Источног света стигне пловећи западним путем, а тиме је уједно и доказао свима оно што су неки мудраци тврдили још од Антике, а што су разумни људи сматрали фантазијом: да је Земља округла. Тиме се јавило чудесно питање: како могу да се држе на Земљи антиподи? Шта их то држи на Земљи, јер налазе се наглавце и, по логици, морали би да падну у бездан? Али, било је већ сигурно да ствари тако стоје: морепловци који су ишли са Магеланом (њих неколико, истина, јер већина је нестала заједно са самим Магеланом у току подухвата) вратили су се у Шпанију 1522. и изазвали велико поштовање.

То говори да су људи рођени око 1527, савременици принца Филипа, чинили генерацију која се налазила у оквиру великог чуда. То еј јако модерна генерација, која се чудесно истиче из свега претходног, из концепције Земље до тада тако средњовековне.

Баш у то време један пољски свештеник звучног имена, никола Коперник, велики математичар, велики познавалац мудрости Антике, и велики посматрач неба, открио је да су прорачуни астронома из његовог доба погрешни, и тиме се опет све вратило на интересантну теорију једног античког  и мало познатог мудраца: Аристаркоа из Самое. Питање је било ништа мање него изазов свему ономе што нам показују чула: да ли се Земља креће иако људска бића нису способна то да примете? Сви су тврдили да је Земља центар космоса, и да се, према томе, небески свод окреће око ње: то је било најразумније у шта се могло веровати, јер било је довољно видети како сунце излази сваког дана и како иде по своду од јутра до ноћи. А све то тврдила је и божанска књига, књига над књигама: Света Библија, чиме је престајала свака дискусија. […]

Дакле, ту смо пред јединственим временом, када се припрема нови онцепт Земље и космоса. Али одједном, и у томе има мало промене, то је доба ратова и страдања. Међу тим ратовима је и највећи који је могао да се замисли: војници Карлоса V боре се против трупа Папе. Држећи се свог положаја привременог шефа италијанске државе, Клемент VII је заборавио да је уједно и пастир Хришћанства, па је објавио рат Императору.

Настала је велика забуна у читавом Хришћанству, посебно у Шпанији. То је ситуација коју ће Луис Вивес, из своје осматрачнице у Брижу, не двоумећи се, назвати грађанским ратом између хришћанских народа, што ће Турска добро искористити за своје офанзиве на Централним Европу, Заиста, исте године када се ствара папски савез против Императора, 1526, баш тада Сулејман Величанствени побеђује на Мохачу краља Луја [Лајоша] II од Угарске, и заузима готово читаву мађарску краљевину.

Не треба заборавити да је то и време када Лутер завршава свој немачки превод Библије, као крик протеста против читаве структуре Цркве којом управља Папа из Рима, и време кад се воде сукоби са Еразмом због проблема слободне воље. И да се наведу велика имена, тада у Фиренци умире Макијавели, а да му се његово политичко лукавство није послужило да задржи поверење својих суграђана, и када у Енглеској Томас Мор, аутор Утопије, и даље ужива заштиту свог краља Хенрија VIII.

А у Шпанији? Каква је и како изгледа Шпанија? Прво што можемо да кажемо је да је Шпанија, као политички ентитет, тек недавно стекла своје јединство, због чега је оно још увек било јако крхко. Заиста, прошло је тек пола века од уједињења круна кастиље и Арагона: мало више од тридесет година од завршетка Реконкисте, заузимањем Гранаде, а то је такође било време када су укључена и Канарска острва, што је довршио Алонсо Фернандес де Луго освајањем 1946. острва Тенерифе. Још мање времена је прошло, скоро нимало, од када је Фернандо Католик на Кортесу 1515. укључио краљевину Навару у Круну Кастиље.

Јасно је да су ти људи из Европе XVI века зачуђени присуствовали међународном успону хиспано Монархије, када су старе легионарске трупе, предвођене Великим Капетаном, биле у стању да истерају Французе из краљевине Напуљ, када је Педро Наваро владао севером африке и освојио Триполис. Да то не буде све, после открића Америке дошло је до освајања Антила и улазак на Велико копно, победом над мексичком империјом Ацтека.

Управо 1528, када је принц Филип имао годину дана, Ернан Кортес се враћа у Шпанију. То је човек из легенде: његово име је већ мит. Сам хроничар његових подухвата, Бернал Диас дел Кастиљо, то ће рећи на маестралан начин:

„… слава о његовим великим подухватима летела је по свој Кастиљи…“

Без сумње, упркос тoме што су ти подухвати били недавни, и томе што је њено политичко јединство било крхко, Кастиља и читава Шпанија пролазиле су кроз етапу еуфорије.“

Мануел Фернандез Алварез, Филип II, Београд 2016, 14-16.

 

Advertisements

Оставите коментар

10. новембра 2018. · 15:27

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s