Друго француско царство (1852-1870)

Друго царство је трајало 18 година, као и Јулска монархија. Друго царство је у суштини било диктатура једног човека коме је народ поверио своју судбину. Долазећи после периода криза и револуција, он је том народу обећао оно чега је народ био највише жељан, а то је био мир. Наполеон III, када је говорио о миру, није правио разлику између унутрашњег и спољашњег мира. Ипак, његова спољна политика није била мирољубива. Завршавајући са периодом револуција, отпочео је период ратова. И Рестаурација (1815-1830) и буржоаска монархија (1830-1848) избегавале су ратове. Ни један ни други режим није захтевао ревизију уговора Бечког конгреса, који је вратио Француску у границе пре револуције и пре Наполеона. Оба режима осуђивана су од националиста да воде малодушну спољну политику, недостојну Француске и њене ратне славе. Ревизионистичка политика Наполеона III није била чисто француска. Путем ревизије уговора из 1815. године није смерао само да прошири границе Француске, него је смерао да прекроји целу карту Европе. Руководио се начелом народности, насупрот историјском праву, које су заступале највише Русија и Аустрија. Водио је рат против обе те државе и допринео уједињењу Италије и Немачке, које су имале више користи од спољње политике Наполеона III, него сама Француска. За помоћ око уједињења Италије заузврат је Француска присајединила Ницу и Савоју, а уједињење Немачке се показало кобно за Наполеона III и Друго француско царство, које је 1870. године поражено од Пруске, која се показала опаснијим противником од Аустрије. Француска је тим поразом изгубила спољни углед, али и Алзас и Лорену, а Наполеон III je свргнут са власти новом револуцијом. У време Наполеона III, већина Француза више није била жудела за ратном славом, него су жудели за сређеним унутрашњим приликама, које ће им омогућити да се посвете привреди. Национализам се одвојио од бонапартизма, када се на бонапартистички режим свалила одговорност  за једну националну катастрофу, као што је био пораз код Седана 1870. године.

Наполеон III и Бизмарк

Као и сви режими који умањују политичке слободе, тако је и режим Наполеона III гледао да подизањем материјалног благостања надокнади недостатак политичких слобода. Велико дело Другог царства на пољу привредне политике била је изградња главне железничке мреже. Железница је утицала на целокупан привредни развитак Француске. У пољопривреди се више није производило само за локално тржиште. Железница је и убрзала померање са села у град.

У унутрашњој политици Наполеон III узимао је с почетка став спасиоца друштвеног мира, који је био угрожен револуцијом од 1848. године. Начин на који је он спашавао друштвени мир, био је прост: он је појачавао ауторитет власти, по оном старом правили да безвлашће ваља сузбијати стегом. У својој првој фази (до 1860. године) Друго царство је било потпуно лични режим. После крваво угушене антибонапартистичка побуне, децембра 1851. године, свака политичка слобода је суспендована. Парламент је био обесмишљен, а штампа јако спутана. Током прве фазе Другог царства тај режим је потпуно остварио замисао диктатуре која се врши у име народне суверености.  Народ је пренео вршење своје суверености на цара, – и зато, свака критика цареве политике има се сматрати као непоштовање народне воље.

Парламентарна форма монархије била је за сада сачувана и заснивала се чак и на општем праву гласа за мушкарце старије од 21 године, али законодавна скупштина изабрана тим општим правом гласа није имала право ни да доноси законе и укида их, па чак ни да их предлаже. Једино је могла да дебатује о законским предлозима владе и ставља на њих „добронамерне“ примедбе. Владу је постављао цар и она је само њему одговарала. Скупштина није бирала чак ни свог председника, него га је постављао цар.

„Привидно нешто већа права од Законодавне скупштине имала су друга два дома парламента: Сенат и Државни Савет. Али, њихови чланови нису били бирани, него их је постављао цар. Он их је могао и сменити, па од независног држања и слободног изражавања ни у овим телима није било ни трага.“

Чедомир Попов, Грађанска Европа (1770-1914), II том: Политичка историја Европе 1815-1871, Београд 2010, 290.

Цар је сам бирао и своје министре. Поред устројства централне државне власти, диктаторски режим манифестовао се и на другим пољима јавног живота.

Опозиција је била десеткована прогонима. До 1857. није изабран ниједан републикански посланик. Опозиција режиму наставила је да делује, али не у скупштини него по салонима, или у избеглиштву у Енглеској, Белгији и Швајцарској.

Свака диктатура, ако хоће да траје, мора привезати за себе извесне друштвене снаге. Друго царство се ослањало на војску и цркву. У војсци су биле живе успомене на Наполеонова освајања, и да би се показао достојним потомком свог великог претка, Наполеон III je водио ратове који су војсци давали прилике да стекне нову славу. Снага армије била је доиста импресивна. По броју војника (400 хиљада) француска армија је била друга у свету (после руске), а по опремљености и борбености можда и прва (шездесетих година превазићи ће је пруска). Црква је давала идеолошку основу режиму. Цркву је придобио тиме што је повратио основно и средње образовање под њено окриље (да преваспитава француски народ, који је просветитељска филозофија заразила безверјем), повећало буџет министарства вера, забрањивање антирелигиозних списа итд.

Ратни савет одржан у Туилерију 11. јануара 1856

Друго царство је намеравало да себи привуче и сељаштво  и радништво. Сељаштво се поводило за свештенством. Наполеон III док је уживао поверење цркве био је сигуран и са сељачком масом. Он није губио из вида ни економске интересе сељака и, на пример, приликом склапања трговинског уговора са Енглеском ставио је те интересе испред интереса индустрије. Радништво му је било теже да придобије. Није им било довољно што је повратио опште право гласа, јер избори нису били слободни. Учинио им је уступке на пољу социјалног законодавства. Синдикати су остали забрањени, али штрајк више није био кривично дело. Покушао је и буржоазију да задовољи, покретањем послова на изградњи железничке мреже и улепшавањем великих градова. У Паризу су се рушили стари тесни сокаци и просецале нове широке улице: то је, с једне стране, олакшавао саобраћај, а с друге, отежавало барикаде. Изгледало је да се свет више интересује за привредне ствари, него за политичке. Буди се апетит за забављањем и уживањем – и Париз добија изглед града раскоши и сладострашћа. У тој атмосфери ништа се више не узима нарочито озбиљно, па фанатизам ранијих револуционара изгледа смешан.

Летње вече на париским булеварима [итд.]: [штампа] 
1869

„Између Другог царства и буржоаске монархије било је сличности у томе што су оба режима одвраћала пажњу с политичких проблема на економске проблеме, који су с продирањем капиталистичког поретка добијали велику важност. Али између два режима била је та разлика што је Луј Филип владао готово искључиво са великом буржоазијом, докле је Наполеон вукао к себи све друштвене снаге које је Луј Филип био пренебрегао, – радништво и сељаштво, цркву и војску. Влада Луја Филипа била је либералнија, али је влада Наполеонова имала ширу социјалну основу, и своју диктатуру извињавала је тиме, што се на други начин није могло у кратком року побољшати стање доњих редова.“

Слободан Јовановић, Примери политичке социологије – Енглеска, Француска, Немачка (1815-1914), Београд 1990, 149.

Наполеон ИИИ у Лиону [31. мај 1856]: [штампа] 
1856.

Међутим, режим Другог царства, ипак, није водио подједнаку бригу о свима.

„Пораст богатства, међутим, није значио и повећање благостања свих житеља Француске, па ни уклањање беде и сиромаштва одређених друштвених слојева и категорија. Несразмера и неправда у расподели остварених богатстава овде је била драстичнија него у Енглеској могло би се рећи да је била вапијућа. Док су у Енглеској богати постали још богатији, а сиромашни у сваком случају мање сиромашни“. у Француској је било слојева који су и у то време чак и апсолутно осиромашили. Добар део пролетаријата – нарочито сеоског и неквалификованих радника – живео је и даље у крајњој беди. То може да покаже овај податак: за првих десет година Царства трошкови живота повећани су за 50%, а наднице ових категорија радника порасле су само за 10%. Радничка класа Француске, осим тога, није била законом заштићена, као енглеска, нити је имала икакве политичке слободе које би јој омогућиле да се бори за сво је интересе. Радни дан је у Француској трајао 12, а понекад и 13-14 ча сова. Нарочито тежак био је положај дечје и женске радне снаге, која је плаћана за 45-85% мање него мушка. И општи третман радника у јавном и друштвеном животу био је понижавајући и дискриминаторски: на пролетаријат се гледало као на најнижу друштвену категорију, коју треба држати у строгој стези. Ситуацију је унеколико ублажавала чињеница да је радничка класа, ипак, била знатна мањина становништва Француске. Градски живаљ Француске повећао се од 1850. до 1870. године са 24% на 31% укупног становништва. Само половина градског живља припадала је пролетаријату. На селу већ живи око 4 милиона припадника беземљашких, дакле, пролетерских породица, али и оно је само мањи део сеоског становништва.

Тежину положаја и беду радничке класе уочавали су и владајући кругови Другог Царства. Сам Наполеон III који је владао захваљујући подршци и гласовима сељачких маса, увек је водио већу бригу о политичком расположењу радника него сељака. И поред тога, у материјалном погледу Царство је за побољшавање прилика у којима је живео пролетаријат, сасвим мало учинило. Једине мере, више филантропске него реалне, биле су стварање већег броја добротворних друштава за помоћ сиротињи, болесницима, старима итд. Учинак акција ове врсте, ма колико племенит, био је ограничен и мале практичне вредности.

Насупрот овоме, Царство је цркви и католичком клеру пружало сасвим реалну материјалну, моралну и политичку подршку. Заузврат. црква и клер постали су веран савезник и помагач режима.“

Чедомир Попов, Грађанска Европа (1770-1914), II том: Политичка историја Европе 1815-1871, Београд 2010, 293-294.

У Нанту, цар додељује награде људима који су се посветили током поплава: [штампа] 
1856.

У својој другој фази, режим Другог царства је од 1860. године постао либералнији, а пред крај своје владавине Наполеон III попушта и парламентаризму. Зашто је дошло до промене? Наполеон III се замерио цркви спољном политиком подржавања италијанског уједињења, што је било и на штету Папске државе. Подршку буржоазије дефинитивно је изгубио трговинским уговором са Енглеском. По том уговору Француска је спуштала царине на производе енглеске индустрије, да би Енглеска спустила царине на производе њене пољопривреде. Поједине гране француске индустрије нашле су се у тешком положају услед конкуренције напредније енглеске индустрије, којој француске царине више нису сметале – то је према царском режиму онерасположило део буржоазије који је био умешан у послове тих индустрија. И радништво се окреће од режима под утицајем револуционарне пропаганде Карла Маркса и Прве интернационале (1864).

Као и сви лични режими, тако се и Друго царство држало личним угледом свог носиоца. Лични углед Наполеона III заснивао се на његовим успесима у спољној политици. Међутим, 60-их година срећа га издаје. Савладао је Аустрију и Русију (Кримски рат), али је Немачка уједињења под вођством Пруске, која је опаснија и Француској ненаклоњена. На изборима 60-их раст број гласова за опозицију. Повољна околност за режим је нејединство опозиције.

Губитак подршке бирачког тела политици Другог царства у великој мери је резултат неуспеха Наполеонове спољне политике после 1860. године. У својој политици Наполеон је много инсистирао на интересима европског мира, а упркос томе, готово непрестано је ратовао: у Европи, Азији, Африци, Америци. Од 1860. почиње опадање француског утицаја у Европи.

„Припајање Нице и Савоје, Француској биће једини истински и трајни успех европске политике Другог Царства.“

Чедомир Попов, Грађанска Европа (1770-1914), II том: Политичка историја Европе 1815-1871, Београд 2010, 302.

Француски поход на Мексико – колонијална политика Другог француског царства

Када је режим Другог царства заснован, осећао се замор након револуционарне 1848. године и тражила се јака влада да поврати ред и мир. После две деценије реда и мира Другог царства, а и материјалног благостања, заборавило се на невоље револуције фебруара 1848. године и полицијска стега се чинила излишном, тражио се повратак политичке слободе. 

„Ресторација и влада Луја Филипа били су класни режим; влада Наполеона III била је лични режим. Пад Наполеона разочарао је Француску о личном режиму уопште. После тога она се бојала да своју судбину повери једном „спасиоцу“. Способности човечије нису нешто стално, – и као што се на Наполеоновом примеру видело, исти човек који је у једном тренутку имао снаге и вештине да „ликвидира“ револуцију, био је доцније у стању да својом неодлучношћу и неувиђавношћу приреди земљи једну спољашњу катастрофу. Докле је његова власт остајала иста, његове способности у току година непрестано су слабиле, и његова оронулост у неку руку била је почетак државног назадовања. За време Велике револуције један конветовац је рекао: „Француска, чувај се појединаца!“ После пада Другог царства, Француска се чувала личног режима као живе ватре. Она се вратила идеалима демократије – и услове добре управе није више тражила у генијалности једног Богом даног вођа, него у сталном надзору који обични грађани воде над својим управљачима.“

Слободан Јовановић, Примери политичке социологије – Енглеска, Француска, Немачка (1815-1914), Београд 1990, 154.

Највећа грешка Другог царства било је започињање рата са Пруском. Не може се приписати само Наполеону, јер је вођење политике препустио министрима. Пруска је 1870. имала знатно бројнију армију од Француске, иако је имала мање становника. Рат је почео првог дана августа 1870. године, а 3. септембра у Париз је стигла вест да је велика француска војска присиљена на предају у Седану и да је цар заробљен. Уследила је револуција којом је проглашена република, не само у Паризу, као 1848. него и у другим градовима. Револуција је окончана без крвопролића. Мировним споразумом са Пруском Трећа француска република је изгубила провинције Алзас и Лорену, са милион и по становника. Тај мир је изазвао велико незадовољство становника. У Паризу је успостављена Комуна. Социјалистичка револуција је спречена у грађанском рату који је однео 20 хиљада људских жртава.