Државом је владао фараон, власник све земље, за којег се веровало да је божанског порекла. У управљану државом фараон се ослањао на племство (аристократију), које је било из владарске породице или је личним заслугама стекло поверење владара.
„Важан аспект египатске званичне службе био је и теоријска могућност да се свако може уздићи до високог положаја – то није било ограничено на затворене, традиционалне аристократске групе. Ова могућност за напредовање давала је подстицај и мотив за „поуке“ као књижевни облик и објашњава непрестано бодрење да треба „пратити човека достојног и не презирати га зарад његовог ранијег сиромаштва, већ га поштовати, јер је његово богатство плод његових заслуга и божанске милости“. Дуге генеалогије, којима се изражава понос због нечије породице и племенитог порекла, нису присутне у натписима у гробницама – уместо тога, превладавају теме личних служби и на који начин их краљ награђује. Иако је јасно из брижљиве анализе да су се породичне везе умногоме користиле да би се осигурао приступ и обезбедило напредовање по лествици званичне службе, у начелу није постојала наследна служба, нити право на положај по основу племенитог рођења. Преовлађујућа идеологија била је да је званичник долазио на положај само зато што је добро обављао своје јавне дужности за краља и народ, помажући сиромашнима и убогима, судећи правично, добро плаћајући раднике, уздржавајући се од тлачитељског поступања. Овај узвишени концепт дужности и оданости држави представљао је идеал, а теоријски и једини разлог због којег је неко долазио на уносно место.“
Амели Курт, Стари Исток, I том, Београд 2012, 149-150.
Становништво се делило на слободно и зависно (робови). Слободно становништво је имало радне и војне обавезе према држави. Робови су били ратни заробљеници или становници који нису испунили обавезе према држави.
Основу египатског друштва створиле су сељачке заједнице. Већина сељака је била слободна, мада је постојала малобројна класа робова. Између сељака и царског двора, бар у време старог царства, није стајао ниједан значајан друштвени слој – није било трговаца, на пример, и постојао је само рани зачетак локалног племства. Цела организација земље, укључујући и трговину са другим земљама и систем наводњавања, били су у рукама царског двора. Рад сељака био је или опорезиван или су они били регрутовани да раде на насипима, јарцима, каналима за наводњавање и монументалној архитектури, као што су пирамиде. Мора да су сваке године мобилисане десетине хиљада људи да би својим јавним радовима створили грађевине таквог обима које и данас постоје, мада они можда нису радили у тако ужасним условима, како је наша уобразиља створила представу о „египатском ропству“. Пре увођења сталног наводњавања, рад на обради земље није могао уопште да се одвија, или се одвијао у веома малом обиму. Сада историчари сматрају да су и пирамиде и систем наводњавања изграђени мобилизацијом радне снаге у току овог непродуктивног периода, а да нису држали хиљаде робова на раду целе године.
Историјска читанка 