Сви народи који су развијали цивилизације на простору старог истока, сем Хебреја, веровали су у више богова. Њихове религије биле су политеистичке (многобожачке). Богове су поистовећивали са природним појавама према којима су били немоћни.
„У она стара времена када су се на територији Месопотамије појавила прва насеља стално настањених земљорадничких племена, религија најстаријих племена Сумера и Акада сводила се углавном на примитивни фетишизам. Даљи развитак религије довео је до појаве култа природе. Ниски ниво материјалне културе и технике стављао је човека у јаку зависност од околне природе и њених стихија. Осећајући своју немоћ у борби с природом, стари становници Месопотамије гледали су са страхом на ужасну стихију разбеснеле воде, која је плавила сву низију у периоду изливања Тигра и Еуфрата. Дивље звери из пустиње уливале су страх у човекову душу. Видећи у страшним појавама природе деловање, а понекад и инкарнацију неких виших, моћних и натприродних бића, стари становници Месопотамије обожавали су природу у разним њеним формама и манифестацијама. Немајући могућност да рационално објасне законе који владају у природи и који доводе до смењивања годишњих доба, немајући могућност да нађу смисао тајни живота и смрти човека и природе, примитивни људи стварали су фантастичне легенде, у којима се живот природе одражавао као живот натприродних и моћних духова и богова, чији су ликови и радње приказивани према лику и обличју смртних људи.“
В.И. Авдијев, Историја Старог истока, Београд 1952, 62-63.
Богови нису имали само људско обличје.
„Становници Месопотамије су своје богове углавном замишљали у људском облику, мада са фантастичним елементима попут крила.
Египћани су своје богове најчешће представљали кроз комбинацију људских (антропоморфних) и животињских (зооморфних) црта. Обично су имали људска тела и животињске главе – оних животиња које су сматране пратиоцима датог божанства.“
Немања Вујичић, Историја, уџбеник са одабраним историјским изворима за први разред гимназије, Београд 2020, 224.
Временом, са развојем држава и поједини људи попримају божанска обличја.
„Али са појавом најстаријег робовласничког друштва и деспотске државе старински култ природе претрпљује модификацију, фантастично одражавајући постојање државе и цареве деспотске власти. У складу са тим стари се богови природе постепено претварају у богове власти и господарења, покровитеље државе и царске власти. Богови који су раније били персонификација природних сила, постају сад оваплоћење апстрактних појмова правде и силе, небеске судије, страшни ратници и моћни цареви.“
В.И. Авдијев, Историја Старог истока, Београд 1952, 64.
Подршку богова нису задобијали моралним животом, на основу написаних правила, него даровима, најчешће жртвовањима животиња. Ритуал је био важнији од веровања. С обзиром да је судбина зависила од воље богова, она се пре важних подухвата покушавала открити прорицањем. То се обично чинило посматрањем неба, птица и утробе животиња.
У Египту свештеничке дужности нису биле посебно занимање, него су их обављали људи различитих професија. Стари Египћани су веровали у више богова. Врховни је био бог Сунца Ра.
Први фараони старог царства сматрани су инкарнацијом Хоруса, бога сокола. Каснији фараони, не одустајући сасвим од ове тврдње, били су признавани као богови – потомци бога сунца Ра или бога Озириса, владара подземља.
Фараон Аменофис IV (1350-1334) је у XIV веку спровео верску реформу којом је увео веровање у једног бога Атона (сунчев диск). Аменофису IV је било засметало претерано јачање Амонових свештеника из Тебе који су се обогатили захваљујући богатим даровима фараона након успешних похода. У част новог бога је променио име (Ехнатон – слуга Атона) и саградио и нову престоницу Ахетатон (Атон на хоризонту). Време владавине његове и његових непосредних наследника назива се период Амарне, по локалитету где се налазила престоница.
„Период Амарне један је од најславнијих у египатској историји. Краљ Ехнатон је загонетна фигура у његовом средишту, он је био предмет опера, представа и приповедака, а сматрали су га на разне начине идеалистом, индивидуалистом, монотеистом, интернационалистом и пацифистом. Материјал за проучавање ове историјске фазе је обиман, али тешко разумљив, па је изазвао многа опречна мишљења.“
Амели Курт, Стари Исток, први том, Београд 2004, 192.
Каснији Ехнатонови наследници су обновили традиционалну веру. Ехнатона су избрисали из египатске историје. Кад је ипак било неопходно споменути га само је називан „непријатељ“.
И у персијском царству су владаре обожавали попут богова. Божанска природа царске власти наглашавана је дворским церемонијама као што је проскинеза (обавезно клањање пред царем). Цар је палатом ходао по црвеним теписима на које нико други није смео да крочи. Персијска религија је била дуалистичка, са веровањем да је свет подељен између добра и зла, који су у вечној борби, у чему учествују и људи.
Историјска читанка 