„Религија представља најјачу спону која уједињује Рим и толико се поистовеђује с њим да је њено упражњавање чин патриотизма.“
Жан-Ноел Робер, Стари Рим, Београд 2009, 151.
Доживљај религије
„Осврћући се на успон града до власти на Средоземљу и шире, каснији Римљани своје изузетне успехе нису приписивали само војној вештини. Сматрали су да су побеђивали јер су богови били на њиховој страни: побожност и богобојазност јамчили су им победу. Супротно томе, сваки неуспех приписивали су некој грешци у односима с боговима: можда су се оглушили о неповољнa знамења, погрешно извели важан обред или грубо прекршили верска правила. Римљани су се својом побожношћу разметали пред осталим светом.“
Meri Bird, SPQR: Istorija starog Rima, Beograd 2020, 94-95.
Римљани су религију сматрали темељом своје моћи.
„Традиционална римска религија значајно се разликовала од религије како је обично схватамо данас. Велики део савременог религијског речника – укључујући и реч „религија“ и „понтификат“ позајмљен је из латинског, што прикрива неке значајне разлике између религије древног Рима и наше. У Риму није било доктрине као такве, није било свете књиге нити било чега што бисмо могли назвати системом вере. Римљани су знали да богови постоје; нису у њих веровали нагонски, по природи, у смислу блиском већини савремених религија, нити је римска религија нарочито водила рачуна о личном спасењу или моралности. Углавном је била усредсређена на обреде смишљене да одржавају добре односе између Рима и његових богова и тако обезбеде успех и напредак Рима. Жртвовање животиња било је централни елемент ових обреда који су иначе били веома разнолики. Неки су били толико необични да боље од било чега другог поткопавају савремени стереотип о Римљанима као укоченима и сталоженима: током светковине Луперкалија у фебруару, на пример, наги младићи трчали су по граду и шибали све жене које сретну (то је свечаност која се одвија у уводној сцени Шекспировог Јулија Цезара). Начелно гледано, била је то религија поступака, а не веровања.“
Meri Bird, SPQR: Istorija starog Rima, Beograd 2020, 95-96.
Страни утицаји
Римљани су прихватали и религијске утицаје народа са којима су долазили у додир. Настојали су да се упознају са боговима својих непријатеља и да их приволе на своју страну. Од Грка су Римљани преузели антропоморфизам, приписивање људских својства боговима. Стари римски богови поистовећени су са хеленским. Са освајањима на истоку почео је и продор источњачких култова, које су најпре ширили робови. Римљани су од најстаријих времена велики значај придавали породичним боговима покровитељима. Важно место у римској религији заузимао је и култ предака. Велику пажњу Римљани су придавали знамењима и пророчанствима.
„Овакво обиље религија у Риму објашњава се великом толеранцијом Римљана и њиховим страхом да се не замере неком божанству ако му не пруже уточиште у свом граду.“
Жан-Ноел Робер, Стари Рим, Београд 2009, 154.
| Јупитер | врховни бог, муња и громова |
| Јунона | богиња брака, заштитница породице и римског народа |
| Минерва | бог мудрости, заштитник ученика и занатлија |
| Нептун | бог мора, заштитник поморске трговине |
| Марс | бог рата и пољопривреде |
| Венера | богиња лепоте и љубави |
| Дијана | богиња месеца и дивљих животиња |
| Вулкан | бог ватре, заштитник ковача |
| Церера | богиња плодности |
| Меркур | бог трговине, заштитник путовања |
| Аполон | бог светлости, заштитник уметности |
| Плутон | бог подземног света |
| Сатурн | бог времена, Јупитеров отац |
„Подршка богова била је темељ римске политике, а сматрало се суштински неопходним да се никаква политичка одлука не донесе док не постане јасно да нема неповољних знакова.“
Meri Bird, SPQR: Istorija starog Rima, Beograd 2020, 257.
Римских богова је било безброј, на хиљаде.
Култови
„Само култни чинови успостављају и јачају уговорне везе које сједињују људе и богове. Римљани тиме не исказују верско осећање, већ очекују од бога гаранцију да ће их штитити, у замену за понуђену жртву или молитву.,,Do ut des“ (,,Дајем ти да би ми дао“) говорило се у античко доба. А држава је одговорна и она је организатор култова чији је надзор поверен првосвештеницима.“
Жан-Ноел Робер, Стари Рим, Београд 2009, 152.
Свештеници су били државни службеници.
Постоји још доста религијских обреда типично римског порекла, попут завета (votum), који се састоји у томе да се богу да неко обећање (на пример, изградња храма) у замену за тренутну добит devotio којим се неки војни командант жртвује, „даје се“, да би приморао божанство да обезбеди победу, evocatio, магијско-религиозни чин којим је могуће добити заштиту непријатељског божанства позивајући га да дође у Рим („евоцирање“).
Жан-Ноел Робер, Стари Рим, Београд 2009, 153.
Међу култним обредима страног порекла, етрурског или грчког, треба поменути тријумф (церемонију током које се победнички цар пореди са Јупитером и пење се на Капитол утврђеним путем, […] и преклињање (чин захвалности неком божанству које се обавља падањем ничице пред његовим кипом и љубљењем шака, колена и стопала).“
Царски култ
У принципату цареви су поштовани као богови након смрти, а у доминату су сматрани боговима још за живота.
„Од почетка 2. века пре Хр., под утицајем грчке филозофије и источњачке религиозности, Римљани су почели да верују да су поједини људи „предодређени“ и да извршавају божанску мисију. Поједини, попут Суле и Помпеја, сматрали су да уживају посебну заштиту неког божанства, а Цезар је тврдио да потиче од Венере. Цезар је, додуше, после смрти и проглашен за бога, 42. године пре Хр.
Жан-Ноел Робер, Стари Рим, Београд 2009, 156.
Август је тада схватио да царски култ може да има уједињујућу улогу у Царству, поготово код оних народа који су навикли, попут Египћана, да верују да је њихов владар бог. Међутим, Римљани који немају наклоности према монархији и привржени су одређеним републиканским вредностима, нису спремни да свом цару одају пошту као богу, Август, дакле, води рачуна да се тај култ односи искључиво на генија самог цара, а не на њега самог. Тако је и он (као и његови наследници) проглашен за бога тек после смрти. Ипак, допушта оријенталном становништву да му подигне храм, под условом да се у њему слави и Рим. Треба сачекати 3. век и цареве попут Аурелијана и Диоклецијана, да би неки владар за живота био проглашен богом.“
Хришћанство као најозбиљнија конкуренција
„Свакако, првобитна религија која је, пре свега, била заснована на складу са природним силама (numina) обогаћена је многим утицајима, италским, етрурским и грчким који јој дају она одличја која су нам позната до 3. века пре Хр. Други пунски рат и појава источних религија мистерија у Риму изазваће озбиљне религиозне кризе, појачане утицајем грчких филозофија на римско друштво и политику. Пред крај Републике и, још више, у доба Царства, упркос Августовом покушају враћања на старо, римски ритуали више не задовољавају људе чији се менталитет променио. Религије спасења постају све популарније јер одговарају новим духовним потребама. То су услови у којима ће се развијати хришћанство.“
Жан-Ноел Робер, Стари Рим, Београд 2009, 151.
Историјска читанка 