Настанак хришћанства

„Године 109. нове ере Плиније Млађи напустио је Италију и своју раскошну сеоску вилу и кренуо на пут од најмање четири недеље до три хиљаде километара удаљене провинције Битиније. Овог правника, адвоката и бившег конзула тада на прагу педесете године, цар Трајан именовао је за новог намесника Битиније с посебним задатком да проучи стање у тамошњим градовима. Била је то велика територија, простирала се дуж већег дела јужне обале Црног мора, заузимала је скоро четрдесет хиљада квадратних километара, укључујући и остатке некадашњег Митридатовог краљевства Понта. […]

На основу око сто преживелих писама која је разменио са царем током свог боравка у Битинији знамо шта је Плиније предузимао у погледу организације и управе над провинцијом, правних спорова, обнове градова, управљања финансијама и царског протокола. […] Свако царево писмо путовало је до Плинија најмање два месеца, чак и ако се одмах пошаље из палате.

[…]

Вероватно би и Трајана и Плинија изненадило кад би сазнали да ће две хиљаде година касније најпознатији део њихове преписке бити онај који се бави наизглед неважном, али незгодном новом религијском групом која им је трошила време – хришћанима. Плиније је признао да није сигуран како да поступа према њима. У почетку им је пружио неколико прилика да се покају и погубио је само оне који су то одбили („та тврдоглавост и непопустљивост свакако морају бити кажњени“). Но, онда му је достављено још много имена јер су људи кренули да поравнавају старе рачуне оптужујући своје непријатеље да су хришћани. Плиније је и даље дозвољавао онима који су под истрагом да се покају и докажу своју невиност изливајући вино и палећи миришљаве штапиће пред статуама цара и истинских богова. Но, како би сазнао шта је основа свега тога, наредио је да се две хришћанке муче и саслушавају (у древној Грчкој и Риму робови су могли да дају законски важеће исказе само под мукама), и закључио је да је хришћанство „ништа друго до настрано и бунтовно“. И даље је желео од Трајана потврду да је његов поступак исправан. Цар је мање-више то потврдио, мада је додао упозорење: „За хришћанима не треба трагати“, написао је, „али ако су оптужени и проглашени кривима треба да буду кажњени.“ Ово је најстарија расправа о хришћанству изван јеврејске или хришћанске литературе.“
Meri Bird, SPQR: Istorija starog Rima, Beograd 2020, 426-428.

Хришћанство и јудаизам су били једине монотеистичке (једнобожачке) религије у старом веку. Њихови следбеници нису признавали постојање више богова, Јевреји од V века пре Христа, а хришћани од почетка (појаве Христа), због чега су били прогоњени од римских власти. Први прогон хришћана десио се у Риму 64. године, за време владавине цара Нерона, када је избио велики пожар у граду. Нерон је оптужио хришћане за изазивање пожара како би се ослободио оптужби да је он спалио Рим да би га преуредио по својој замисли. Цар Трајан Деције (249-251, рођен у Сирмијуму) је издао наредбу по којој је сваки римски грађанин био дужан да поднесе жртву паганским божанствима и да тако докаже верност цару и званичној римској религији. Не треба заборавити да је цар био и врховни свештеник у Римском царству, па се непоштовање званичне религије могло тумачити и као непоштовање цара, а јевреји и хришћани су ту били најпроблематичнији јер су били монотеисти па нису могли да поштују обе религије. Бројни хришћани, који су одбили да се повинују царевој наредби, сурово су мучени и убијани. Цар Диоклецијан је 303. године забранио хришћанима богослужења.

Године 313. године цар Константин је издао Милански едикт о толеранцији, којим је дата слобода исповедања свим религијама у царству. Године 325. године одржан је сабор у Никеји, на којем је утврђена основа хришћанске вере – симбол вере.

Популарности хришћанства допринело је пропагирање једнакости међу људима, због чега се нова вера раширила међу најсиромашнијима, јер им је за трпљење мука на овом свету обећавало живот вечни у рају, а проповедало је и једнакост међу људима пред Богом, па тако и између робова и господара. Они су се окупљали у хришћанске општине, где су делили имовину која је постала заједничка. На челу црквених општина били су епископи, који су сматрани наследницима апостола (12 првих Христових следбеника). Римски епископ се смaтрао наследником Светог Петра, првог међу Христовим апостолима. Веома значајни су били и епископи великих хришћанских центара Јерусалима, Александрије, Антиохије и Константинопоља, који су се назвали патријарсима.

„Хришћани су за Римљане у почетку само једна јеврејска секта. Али, и сами Јевреји су према хришћанима непријатељски расположени, јер ови отпадници могу својом прозелитистичком агитацијом [за промену вере] да угрозе предности које им омогућава римска власт. Јевреји ће их, дакле, оптужити пред Нероном 64. године. Провокативно понашање хришћана и организација њихове вере крајем 2. века приказују их опасним по безбедност и јединство Царства. Неколико царева покушава прогонима да искорени хришћанство, од Деција (249-251) до Диоклецијана 303. године. Међутим, Константин показује наклоност према хришћанима (Милански едикт 313 и Сабор у Никеји 325) и на самртној постељи прелази у хришћанство. Мало-помало, хришћани продиру у кругове власти и успевају да се наметну, забранивши декретом старе култове и затварајући храмове, почетком 4. века. Напокон, 24. фебруара 391. цар Теодосије декретом оглашава званично престанак римске религије.“
Жан-Ноел Робер, Стари Рим, Београд 2009, 151-152.

У петом веку су цареви били заштитници хришћанства, као једине праве вере. Године 380. цар Теодосије је хришћанство прогласио званичном религијом царства, а многобожачке религије су забрањене. Од тада је веровање у више богова сузбијано. Паганима је забрањено да се бране на суду и ступају у војску, а од краја века и пагански ритуали, па тако и Олимпијске игре, одлуком цара Теодосија 393. године. Наредио је и уништење нехришћанских храмова, а међу уништеним здањима нашла се и Александријска библиотека. За ширење паганства међу хришћанима је била предвиђена и смртна казна.