Тајна белине римске одеће

„Римљани верују да је бела одећа беља да су боје на шареној јасније кад се одећа пере у мокраћи, а тај чаробни састојак уклања и упорне мрље. И Римљани су у праву. Јесте, на ту чудесну материју, људску мокраћу, ослања се свака mater familias кад су посреди мужевљева блистава бела тога и њено заводнички обојено, танко рубље за спавање. То је зато што мокраћа садржи посебну компоненту, амонијак, који се појављује у детерџентима за прање јe два миленијума касније. У време кад се амонијак није могао добити синтетичким путем, најбоље га је било добити из оних јефтиних складишта која раде на сопствени погон и позната су под називом људска мокраћна бешика.

Урин заправо садржи уреу и много азота. Ваљар урин меша с мало земље и оставља да недељу дана стоји у отвореном ћупу. Бактерије из земље нападају азот из урина (тај азотни садржај је и разлог што се мокраћа може употребљавати као ђубриво) и производе амонијак као нуспроизвод. Још један нуспроизвод тог процеса јесте загушљиви смрад који испуњава просторију и код ненавиклих сместа изазива мучнину.

Амонијак је неопходан при прању одеће јер људска кожа обилује жлездама које луче масну, воскасту материју звану себум [лој]. Он штити и влажи кожу, а по врелом летњем дану у Риму његови хемијски састојци зној Римљана претварају у емулзију, па кожа добија сјај који је хлади уместо капљица зноја који низ њу цури. Невоља са себумом јесте што оставља трагове на одећи која се масти и потом прља јер се прљавштина лепи за масноћу. Обичном водом се таква прљавштина не може опрати. Вода с додатком мокраће као посебним састојком користи амонијак да разложи масноћу и очисти одећу.

Али чекајте! То није све! Римска одећа боји се бојама направљеним од природних материјала попут семена, лишћа, лишајева, коре дрвета и бобичастих плодова. То нису постојане боје. Не само да одећа пушта боју кад се пере, већ и док се носи уколико боје за влакна тканине нису фиксиране хемијским агенсом познатим као мочило. Мочило се везује за хромофоре који бојилу дају боју и окружују је заштитном мрежом. Најбоља мочила у прединдустријском друштву налазе се – погодили сте – у устајалој мокраћи.“
Филип Метизак, 24 сата у старом Риму, Београд 2018, 178-180.

Уз то, тоге су се још додатно дотеривале.

„Док се један такав „шатор од тоге“ дими на сумпорним испарењима, робови раде на другој тоги – чешљају је кожом јежа да би подигли нити на површини тканине – услед чега тканина за тогу изгледа дебље и раскошније, а тиме се и постиже да сумпор доспе до сваког влакна. Ако је посреди тога за посебну прилику, од ваљара се може тражити toga candida. Те тоге су изузетно беле јер се трљају кимолском кредом, што одећи даје нарочит бисерни сјај.
Toga candida је била посебно важна за политичаре јер су је носили сви који су се кандидовали за јавне положаје.“
Филип Метизак, 24 сата у старом Риму, Београд 2018, 182-183.