Напредак Kраљевине Србије под Обреновићима је био спутан трошењем енергије у борби против апсолутизма владара. Током владавине краља Александра Обреновића у политику су се мешали његови разведени родитељи Милан и Наталија, све док су били у Србији. Напустили су Србију 1891. године, Милан одрекавши се српског држављанства за новац, али се касније ипак незаконито вратио у Србију и постављен је за команданта војске, па коначно напустио Србију из протеста због синовљеве изабранице, те умро и сахрањен у иностранству 1901. године. Претходно је преживео и покушај атентата 1899. године у сред дана у Кнез Михаиловој улици, када га је метак само окрзнуо и оставио огреботину.
Краљ Александар Обреновић је извео четири државна удара, први 1893. када је преузео власт прогласивши се пунолетним, други 1894. године, када је укинуо устав из 1888. и вратио устав из 1869, који је владару давао знатно већа овлашћења, а трећи и четврти пут у истом дану 1903. године, када је најпре укинуо устав и изменио састав Сената, Државног савета и судова, вратио старије законе о општинама и штампи, а потом исти устав вратио на снагу. Током десет година владавине краљ Александар је допринео промени 12 влада. Сукоб краља са радикалима обновљен је током последњих година XIX века.
Женидба са удовицом Драгом Машин, од њега десетак година старијом (званично десет, мада се тврдило да је дванаест) дворском дамом његове мајке, изазвала је осуду јавности. Противници женидбе прогањани су као политички противници. Њихово незадовољство, појачано због превеликог утицаја краљичине браће, достигло је врхунац када се открило да је лагала да је трудна. Марта (23. по тадашњем календару) 1903. године избиле су масовне демонстрације београдских студената, радника и дела грађанства. Након што је полиција спречила демонстранте, наоружане каменицама калдрмисаних улица, да приђу двору, они су по центру града полупали просторије дневних листова наклоњених краљу.
„За све време разбијања редакција листова (укупно пет) полиција није интервенисала! Говорило се да није желела да изазива крвопролиће, а постигла је оно што је било главно: демонстрација није дошла до двора. Причињену штету владиним листовима, зна се, надокнадиће државна каса.“
Триша Кацлеровић, Мартовске демонстрације и Мајски преврат 1903, Београд 1950, 38-39.
Међутим, до крвопролића је, ипак, дошло у трећем чину демонстрација.
„Кад је завршена поподневна демонстрација, демонстранти а са њима и вођство, разишли су се сваки на своју страну. Али су овде-онде и даље остале омање групе или појединци, шврљали по улицама, па и на Малом и Великом Калемегдану. На месту где су стајали „рингишпили“ дошло је до задиркивања и чаркања речима између остатка демонстраната, младића и жандарма. У том чаркању један жандарм удари једног радника, остали скочише у одбрану нападнутог. Тада један жандарм испали револверски хитац на једног младог радника и лако га рани. Ту се десио и студент технике Милан Петковић (брат песника „Диса“), који је такође учествовао у демонстрацији. Он је, револтиран оним што је жандарм урадио са радником, а по природи пргав и нервозан, потегао револвер и ранио тог жандарма. Због тога настане сукоб и оно што се доцније догодило. Како је ту било још неколико жандарма то и они почеше да пуцају, те нека лица беху лакше рањена. Због ове пуцњаве појединци су почели бежати, док су се други скупљали, протесту- јуни против поступка жандарма који пуцају у ненаоружане људе. Жандарми потискују сакупљене људе, позивају их да се разиђу.“
Триша Кацлеровић, Мартовске демонстрације и Мајски преврат 1903, Београд 1950, 39.
Грађани, махом млађи, гађали су жандарме каменицама, а они узвраћали пуцњима. Укључили су се и ватрогасци, који су јаким млaзевима воде обарали људе на земљу. Појавили су се и војници, најпре на коњима, али без намере да газе људе. Војска је одушевљено поздрављена од демонстраната и није употребила силу против њих. Био је то наговештај војне завере, који је уплашио краља, али се тада није могло ући у траг доказима који би оправдали ту сумњу. Сукоб је окончан после два сата, око осам увече, са појавом кише. У сукобима су погинула два радника, један гимназијалац и једна служавка. Полиција је забележила шест рањених, али је било више оних који нису смели да се појаве у амбуланти или болници, плашећи се да их не затворе и казне као учеснике у сукобима. Повређен је био и 21 полицајац. Исте ноћи ухапшено је 123 људи, углавном демонстраната. Већи део је постепено пуштен, али је мање од 20 њих у затвору дочекало крај владавине краља Александра Обреновића и пуштено на слободу месец дана касније, када се одустало од тога да им се суди.
„У јавном мнењу двадесет трећи март одјекнуо је страховито. Од 1891 када је протеривана краљица Наталија, неких дванаест година дакле, на београдским улицама није било крвопролића. Свет је замерао полицији највише стога, што је употребила оружје против метежника онда кад су они већ одбијени од двора. Мартовске жртве биле су све млади људи између шеснаесте и двадесет друге године. Убијени су на месту један калфа од осамнаест година и један ученик св. савске школе од двадесет година; међу рањеницима био је један гимназист петог разреда и један матурант; то је дало повода јадиковању како се због једне обичне манифестације убијају „невина деца“. Број жртава у први мах јако је преувеличан. Причало се да је ноћу између двадесет трећег и двадесет четвртог марта затрпавано десет до петнаест у исти гроб; сарањивало се не само у Београду него и у Топчидеру; било је чак лешева бачених у Саву и Дунав с конопцем око врата. Исто су тако преувеличавани и случај непокорности у војсци. Говорило се да је сам краљ наређивао војсци пуцање на народ, али да је она одрекла послушност, и да се само тако избегло још веће крвопролиће од онога које се десило. Тај краљ који хоће да просипа крв, али кога војска неће да слуша, изазивао је мржњу, а није уливао страх: горем положају пред јавним мнењем Александар се зацело није могао надати.
Као 1889 за време линчовања напредњака, као 1891 за време пуцања на присталице краљице Наталије, Београд је и овога пута био до крајности потресен крвавим призором који је видео. Али, ако је раније за просипање крви кривио владу и полицију, сада је кривио краља. У јавном мнењу било је дотле неопредељених елемената, који нису знали коме управо да верују: опозиционој штампи, која је војевала против краља и његове „тираније“, – или владиној штампи, која је војевала против опозиције и њеног, „анархистичног схватања слободе“. После двадесет трећег марта сва та колебљива маса стала се приклањати гледишту опозиције. Као што је рекао Драгиша Васић, Београд је био сав у прећутној завери против краљевског пара и против режима.“
Слободан Јовановић, Влада краља Александра, III књига, Београд 1936, 296-297.
Након демонстрација краљ је извео свој последњи државни удар.
„Двадесет трећег марта били су метежи; двадесет петог, на Благовести, објављен је краљев проглас на народ, да се Априлски устав „на кратко време“ и „до даље наредбе“ обуставља. Краљ је за тај свој чин давао ове разлоге: Скупштина није поштовала његова уставна права; штампа се разуздала, и што је главно, појавиле су се „струје које су се користиле оним што је Устав дао да траже оно што је Устав забрањивао“. Другим речима, радикална странка није се држала своје погодбе с краљем, и терала је с политичким слободама даље него што су то допуштали сигурност династије и добар ред у држави. Поред разлога унутрашње политике, краљ је помињао и разлоге спољашње политике: прилике на Балкану биле су врло озбиљне, и Србији је стога требало слоге и дисциплине.“
Слободан Јовановић, Влада краља Александра, III књига, Београд 1936, 297-298.
Устав је био ван снаге 45 минута, пред поноћ, 24. марта 1903. године. Толико неограничене власти је краљу било довољно да уреди институције према својим потребама. Изгледа да су за тих 45 минута прошле и тешке спољашње прилике на Балкану, на које се краљ позивао.
„Један београђанин провео је, двадесет петог марта, цело пре подне код куће. Када је на подне изишао на улицу, он је видео свугде излепљене прогласе о успостављању Априлског устава, о коме није имао ни појма да је обустављен. Он је трљао очи од чуда и питао се да није луд. Када се обавестио у чему је ствар, њему је изгледало да није луд он, него цела земља… Наш политички живот са периодичним укидањем и успостављањем Устава и с државним ударима који су се узајамно потирали, доиста је личио на лакрдију. Врхунац те лакрдије била је ова диктатура од три четврти сата. У чаршији су се подмигивали и дошаптавали: Овако шта ни Домановић у својој „Страдији“ није био кадар измислити!“
Слободан Јовановић, Влада краља Александра, III књига, Београд 1936, 299.
Присталице демократије су сматрале да је краљ парламентаризам извргао руглу. Није боље мишљење било ни о његовом браку, кoји ће га коштати власти и живота.
Историјска читанка 