Сарадња и сукоби Краљевине Србије са Аустроугарском и Русијом

„Борба између Русије и Аустрије за превласт над Србијом у знатној мери је одређивала развој те земље у току целог XIX века. Она је дубоко утицала не само на српске односе с другим земљама него и на српску унутрашњу политику. Српске политичке вође су се сврставале у аустрофиле и у русофиле. Први су обично били поклоници западне културе, а на Русију су гледали као на азијску и полуварварску државу. У складу с тим, они су били убеђени да српски национални интереси налажу блиске односе с Аустријом. Најзначајнија у аустрофилском табору је била Напредњачка странка и после 1878. године њој је снажну подршку давао кнез Милан.

Русофили су, с друге стране, били окупљени углавном у Радикалној странци. И њена идеологија водила је порекло са Запада. Њени челници су, међутим, били под снажним утицајем разних руских прогнаника у Швајцарској, почевши од анархисте Бакуњина до заступника свих варијанти социјализма. С временом су вође Радикалне странке свој социјализам и републиканизам замениле национализмом и монархизмом, па су тако постале прихватљивије за конзервативно српско сељаштво. У спољној политици радикали су, за разлику од напредњака, сматрали Русију предводником словенског света и заштитником словенских народа од њихових традиционалних непријатеља Немаца и Турака. Такав став су одобравали многи Срби и чинио је основу снажне подршке Радикалној странци у народу.

До абдикације Милана Обреновића 1889. Србија је била чврсто опредељена за проаустријску политику. Миланов несрећни син и наследник Александар колебао се између Аустрије и Русије, безуспешно покушавајући да обезбеди подршку себи и својој непопуларној краљици. Убиство и Александра и његове краљице 1903. године довело је до промене династије и до промене у општој националној политици. Покорност Бечу замењена је тада независнијом и више националистичком политиком. Једна од последица тога био је такозвани царински рат, привредни сукоб са снажним политичким примесама. Политичка компонента је постајала све значајнија што је Србија под новим режимом у Београду постајала привлачнија за Јужне Словене под хабзбуршком влашћу. Отворен сукоб је избио када је Аустрија анектирала Босну и Херцеговину у октобру 1908. године. Од тада је Аустрија постала смртни непријатељ Јужних Словена, а Србија неподношљива претња за Хабзбуршко царство. Сарајево и I светски рат били су логични исход тих деценија непомирљиве супротстављености.“

Лефтен Ставријанос, Балкан после 1453, Београд 2005, 428.

После ратова са Турцима (1876-1878), мала Србија, напуштена од Русије (којој су ближи били интереси Бугарске), морала је да се споразумева са Аустроугарском, која је тежила успостављању своје хегемоније на Балкану. Подршку на Берлинском конгресу (за територијално проширење у складу са ратним освајањима, насупрот захтевима Бугарске и Русије) Србија је Аустроугарској платила уступцима економским (изградња железнице и прихватање раније склопљеног, за Србију неповољног, аустријско-турског трговинског уговора) и политичким (усклађивање спољне политике, што је значило и одрицање од Босне и Херцеговине и територијалне везе са Црном Гором).

Народ, ипак, није могао да прихвати Немце, који су вековима владали Србима, као савезнике, него је, и поред великог разочарења 1878. године, остао веран највећем словенском народу – Русима. Двор је резоновао у складу са актуелним околностима, а народ емотивно, уздајући се у трајнији ослонац. То је сукоб династије и најпопуларније (радикалне) странке, уздигло и на размимоилажење у спољној политици. Са аустрофилском политиком се није слагао ни вођа либерала Јован Ристић, па се кнез Милан у аустрофилској политици ослањао на напредњаке (Милана Пироћанца и Милутина Гарашанина), који нису били популарни у народу, што тада још није било пресудно, јер је пре увођења парламентарне демократије формирање владе зависило од воље владара.

„Шестог маја 1881. године нова влада је склопила трговински споразум који је предвиђао тако ниске дажбине на аустријско-српску трговину да је то било скоро равно царинској унији. То је одговарало српским сељацима, који су добили скоро неограничено тржиште у Хабзбуршком царству. С друге стране, српска индустрија је остала готово без икакве заштите од конкуренције аустријских произвођача мануфактурних добара. Осим тога, целокупна српска привреда је била доведена у опасну зависност од Аустрије. Између 1884. и 1892. године приближно 87 одсто извоза и 66 одсто увоза Србије отпадало је на трговину с њеним северним суседом.

Много озбиљнији од трговинског споразума био је политички пакт који је Милан склопио на своју руку, приликом посете Бечу, у јуну 1881. Када је тај документ донео у Београд, Пироћанац и Гарашанин су запретили да ће поднети оставку у знак протеста због услова које је садржавао. А за то су заиста имали разлога, јер је текст захтевао од Србије да спречи сва сплеткарења на својој територији против Аустрије (укључујући словенске покрајине Босну, Херцеговину и Новопазарски санџак) и да не закључује никакав споразум с другим земљама без сагласности Аустрије. У замену за те необичне обавезе Аустрија је пристала да призна Милана за краља, уколико он одлучи да узме ту титулу, и да подржи Србију ако она покуша да се прошири на југ, уз напомену да се то не односи на Новопазарски санџак. Прочитавши текст тог пакта, Пироћанац је приметио да би „по таквој конвенцији Србија била у истом односу према Аустро-Угарској као Тунис према Француској“.

„Да би умирио министре, Милан се вратио у Беч да обезбеди измену услова. Успео је да испослује изјаву (30. октобра 1881) којом је одређивано да споразум „не може умањити право Србије да преговара и закључује споразуме, чак и политичке природе, с другим владама. Он не подразумева никакву другу обавезу за Србију, осим обавезу да не припрема и закључује никакав политички споразум који би био супротан духу и слову поменуте тајне конвенције“.

Ова јасна изјава задовољила је српске министре и политичка криза је прошла. Али, у суштини, она није имала никакву вредност. Да би је добио, Милан је недељу дана пре тога, 24. октобра, својеручно написао тајну изјаву којом је признао пуну важност првобитног споразума. „Овим прихватам званичну обавезу и јамчим својом чашћу и својим достојанством кнеза Србије да нећу ступити у било какве преговоре који би се односили на било какву врсту политичког споразума између Србије и неке треће државе без знања и претходне сагласности Аустро-Угарске“. Тако је Милан преварио министре, а своју земљу свео на положај аустријског Туниса.

Уверавања о подршци Аустрије нису решила Миланове проблеме. У ствари, његов положај се стално погоршавао, јер је опозиција његовој владавини била све јача. Један од разлога те непопуларности била је његова проаустријска политика, која је налагала прихватање онога што је највећи део Срба сматрао неприхватљивим – постојећег стања у Босни и Херцеговини и у јужним покрајинама под турском влашћу. Други разлог је било његово понашање према краљици Наталији, ћерки једног руског пуковника. Милан се ни у ком случају није могао назвати верним супругом, а пошто је Наталија била лепа и пуна духа, наклоност јавности је била на њеној страни. Осим тога, она је, природно, била проруски расположена, што ју је учинило још омиљенијом у земљи. Тако је захлађење односа у краљевској породици добило политички вид, при чему је непопуларну страну у сукобу свакако представљао Милан. Све чешће се могло чути да би Србији било боље кад би га заменио црногорски књаз Никола Петровић или Петар Карађорђевић, који је живео повучено у Женеви.“

Лефтен Ставријанос, Балкан после 1453, Београд 2005, 429-430.

„Са одласком са власти краља Милана и доласком радикала, за време владавине његовог сина, Краљевина Србија се почела удаљавати од Аустро-Угарске и приближавати Русији. По мишљењу Николе Пашића, Србија није могла себи допустити да се због Санстефанског мира и Берлинског конгреса љути на велику православну земљу, будући да је развој европских прилика најављивао судбоносни сукоб Германа и Словена. „Краљ Александар пак био је у погледу спољне политике ближи схватању свога оца, због чега је већи део његове владавине имао проаустроугарски смер. После повратка краља Милана у Србију, дипломатски односи са Русијом били су неко време чак и прекинути, а руски посланик повучен из Београда. […] Руско-српски односи поправљени су у време краљеве женидбе, када му је подршка била потребна, те је цар Николај II Романов, преко руског посланика, кумовао на венчању. Осим тога, Русија је помагала српску просветну и црквену политику у Старој Србији, усмерену на очување националне свести тамошњег српског становништва. И поред тих покушаја српска јавност није била задовољна постигнутим резултатима.“

Мира Радојевић, Љубодраг Димић, Србија у Великом рату, 1914-1918, Београд 2014, стр. 20-21.

Посета краља Александра Обреновића Русији

Царински рат

„Са ступањем на престо нове династије, српска политика је постала изразито националистичка и антиаустријска. Као таква она се исказала када је 1902. године истекла важност другог аустријско-српског трговинског споразума. Рок важности је продужен до 1. марта 1906, с тим да се у међувремену закључи нов споразум. Али преговори су запели, делимично зато што су Срби хтели више независности, а делимично зато што су интереси мађарске пољопривреде захтевали заштиту од српских производа. Дошло се до мртве тачке, на шта су Срби закључили један далекосежан економски савез с Бугарском. Њиме је практично успостављена слободна трговина између две земље, а грађанима обе земље омогућено је да раде и живе на територији друге. Било је предвиђено и успостављање царинске уније 1. марта 1917. године. У то време се помишљало и да би тај савез могао с временом довести до стварања уједињене српско-бугарске државе која би била довољно снажна да онемогући аустријски утицај на Балкану.

Аустрија је узвратила захтевом да се споразум поништи. Србија је одбила, па је Аустрија „открила“ да је српска стока болесна и затворила своју границу за даљи увоз. Тако је почео царински рат између српског Давида и аустријског Голијата. […]

Пошто је тако прешла Рубикон, Србија је почела очајнички да тражи нова тржишта. У томе је имала неочекиваног успеха. Од Турске је добила железнички транзит и утоварну зону у Солуну. У Египту је открила велико тржиште за своја говеда. Осим тога, склопила је трговинске споразуме с многим европским земљама, укључујући Немачку, Француску, Британију, Русију и Италију. Коначни исход био је тај да је Србија заиста успела да ублажи економску подређеност Аустрији. Две земље су најзад потписале царински споразум 27. јула 1910. године. Док је Србија пре царинског рата слала око 90 одсто свог извоза у Аустрију, после споразума је слала само око 30 одсто. Осим тога, Србија је почела да прерађује своје пољопривредне производе због веће удаљености својих нових тржишта. Уместо житарица, на пример, сада је извозила брашно, а уместо говеда, извозила је свеже и усољено месо и разне месне прерађевине. Србија је и знатно повисила увозне царине на нека мануфактурна добра, заштићујући тако први пут своју индустрију. Најзад, српска војска је сада имала француске, а не аустријске топове, што ће се показати од изванредне важности мање од једну деценију касније.“

Лефтен Ставријанос, Балкан после 1453, Београд 2005, 436.

Анексиона криза

Аустроугарска је Босну и Херцеговину окупирала одлуком Берлинског конгреса 1878. године, у складу са ранијом тајном сагласношћу Русије, а анектирала (припојила) октобра 1908. године.

„Одлука о анексији је донесена 3. октобра, турска влада обавештена 6. октобра и званично обзнањена 7. октобра. Анексија је изазвала кризу односа великих сила и у процесу припрема светског рата 1914. године одиграла је кључну улогу. Уочи анексије проглашена је и независност Бугарске.“

Сузана Рајић, Данко Леовац, Историја српског народа у 19. и почетком 20. века, Београд 2018, 313.

То је изазвало велико незадовољство у Србији.

„Сходно претходном споразуму с [руским министром спољних послова] Извољским, српски министар спољних послова Милован Миловановић је у ноти, којом је Србија протестовала код европских сила против анексије, унео захтев да се Србији такође одреде накнаде ако би Европа пристала на цепање Берлинског уговора. Оне су обухватиле територијално спајање Србије и Црне Горе појасом који би се пружио преко босанско-херцеговачког земљишта у области Полимља, пошто се није смело дирати у Санџак због Турске. Основна идеја ове накнаде лежала је у томе да се узаним појасом земљишта Босна и Херцеговина одвоји од Санџака и Косова, Србија и Црна Гора убаце између њих и на тај начин спречи даље продирање Аустро-Угарске на југ, с тим што би Србија уједно добила излаз на Јадранско море и у будућности омогућила уједињење с Црном Гором. Ако је у XIX веку Берлински конгрес штитио Балкан од Русије, сада је требало да га заштити од Аустро-Угарске. Србија се примила улоге европског стражара, али је тражила услове за то, територијалну баријеру између Аустро-Угарске и осталог балканског подручја под Турском.

Суштина захтева за компензацијама лежала је у напорима српског министра Миловановића да српски програм укључи у европски и да обезбеди територијалне добитке избегавајући рат. Оваква политика није наишла на одзив ни у Србији, ни код пријатељских великих сила. Захтев за накнадама у основи је значио признање чина анексије. Српска ратоборна јавност била је томе одлучно противна. Она се позивала на начело народности и захтевала је испуњење максималног националног програма, аутономију Босне и Херцеговине под сизеренством Турске, као увод у њихово уједињење са Србијом. Уместо узаног територијалног појаса, од Владе је тражена војна окупација Санџака и стављање Европе пред свршен чин. У Србији је дошло до унутрашњег расцепа: с једне стране национално компромисни захтев владе за накнаде, с друге ратоборна струја с Пашићем на челу.

Политичка компензација Србији није прихваћена у Француској и Енглеској услед енергичног одбијања Аустро-Угарске да је узме у разматрање. Поред Србије, највећи отпор анексији дала је Русија, потом Турска, у којој је проглашен бојкот аустроугарске робе.“

Димитрије Ђорђевић, Историја модерне Србије 1800-1918, 346-347.

Аустроугарска је припремала трупе на граници са Србијом. Јавност је била за рат. Опасност да ће до њега доћи је трајала месецима, док Русија, притиснута од Немачке, није пристала на анексију, са којом се онда 31. марта сагласила и Србија, јер сама није могла да ратује против Аустроугарске. Стога се усмерила на стварање балканског савеза.

Балкански ратови