Страдање и оживљавање Србије у Првом светском рату

„Не може свако да поднесе ово. Треба ту срце од камена и живци од гвожђа па да се не свисне.“

Бранислав Нушић, Деветстопетнаеста, Београд 2006, 101.

Србија је била приморана да уђе у рат, када јој није одговарало, пошто је била исцрпљена претходним Балканским ратовима (1912-1913). Морала је да брани територију од знатно бројније аустроугарске војске, у чијем саставу је било Срба и других Југословена. Прве године рата је успевала да се одбрани, а на наговор савезника чак и продре на територију противника у Срем. Следеће 1915. године Србију су окупирале Аустроугарска, Немачка и Бугарска. Жртве су биле огромне – страдало је око 1 250 000 људи, односно скоро трећина становника. Највише губитака је било међу мушком популацијом између 17 и 60 година, чак 55%. Остварен је циљ уједињења Срба, Хрвата и Словенаца, захваљујући победи савезника и поразу Аустроугарске.

Србија није могла самостално да се одбрани од вишеструко веће суседне царевине, али је рачунала на помоћ савезника, превасходно Руског царства, које је било повезано савезом (Антанта) са Француском и Великом Британијом. Међутим, зарад победе у рату против Аустроугарске и Немачке, Антанта је покушавала да на своју страну приволи Италију и Бугарску, обећавајући им делове територија на које је претендовала Србија, која је Нишком декларацијом, 7. децембра 1914. године за свој ратни циљ прогласила не само ослобођење Србије, него и других Срба и свих јужнословенских народа у Аустроугарској и уједињење са њима.

Напад Аустроугарске на Србију 1914. године

Србија се са Аустроугарском граничила на северу, преко Саве и Дунава (зато се влада изместила из пограничног Београда у Ниш) и на западу, преко Дрине. Ради изненађења главни напад је био са запада. Прва битка вођена је на планини Цер.

„Срби су скупо платили овај успех, изгубивши четрдесет седам официра и скоро три хиљаде војника; у једном пуку су погинули или били рањени сва четири команданта батаљона и тринаест од петнаест командира чета. Коњица која је насртала на аустријску заштитницу одједном се нашла пред цевима митраљеза који су за минут-два покосили два ескадрона довољно непромишљена да јуришају на њих. Ово је био први пример стравичне немоћи коњице пред савременим оружјем, што ће се касније необориво доказати у Француској. Но аустријски губици били су још већи. Током битке и касније комите су их нападале готово непрекидно. Планина Цер је ушла у српске легенде као историјска победа. Двадесетог августа преживели аустријски војници повукли су се мучно назад у Босну одакле су и дошли, изгубивши двадесет осам хиљада људи. Ово је била прва победа Антанте у овом рату. Логична аустријска реакција била би смена генерала Поћорека, који је командовао овим поразом. Но утицај двора у Бечу био је довољно јак да сачува положај и њему и Хецендорфу [начелнику генералштаба]. Кривица је уместо на њих двојицу сваљена на несрећне чешке јединице које су дејствовале на челу операције; говорило се да су изневериле цара. Званична истрага слома на Церу утврдила је да су своју дужност ваљано извршиле само немачке јединице.

Срби нису били довољно снажни да искористе успех и одмах крену у потеру за непријатељем који се повлачио ка западу. Но 20. августа, на захтев фелдмаршала Хецендорфа, хабзбуршка армија с границе Србије и Мађарске пребачена је у Галицију, чиме су Поћорекове снаге знатно ослабљене. Неке аустријске јединице су једно време настављале продор Србију, али врло малодушно и у потпуној оскудици. […]

До 24. августа на српском тлу није остао ниједан Аустријанац осим четири и по хиљаде ратних заробљеника. Срби су имали шеснаест хиљада мртвих и рањених, а Аустријанци више него двоструко. Број жртава деловао би стравично да није било покоља који ће ускоро захватити читаву Европу. Хабзбуршко царство с војском сачињеном од неспособних официра и незаинтересованих војника само је изазвало сопствено понижење. Сићушна балканска земља показала се способном да искасапи нападаче тако да су се повукли назад преко Дрине као најобичнија руља.“

Макс Хејстингс, Катастрофа: Европа иде у рат 1914, Београд 2014, 241, 243.

Након одбацивања првог напада, српска војска је чак прешла и на тло Аусторугарске.

„Двадесетосмог августа Срби су извели сопствени упад на хабзбуршко тло; неке јединице прешле су Саву западно од Београда и окупирале аустријски град Земун. Заповедник аустријске Дунавске флотиле известио је да су Земунци ,,с великим одушевљењем дочекали српске војнике, засипали их цвећем и махали заставама“. Сутрадан је железнички мост преко Саве између Београда и непријатељске обале, који су Срби оштетили на самом почетку рата, поправљен довољно за пешачки саобраћај. Јован Жујовић је био међу онима који су прешли на северну обалу да види свој бомбардовани град с некадашњих аустријских артиљеријских положаја и сними неколико фотографија. Многи становници мађарског Земуна искористили су прилику да пређу у Београд. Били су српског рода и нису желели да буду мета одмазде кад се Аустријанци врате. Даље на југу почетком септембра четрдесетак српских и црногорских батаљона прешло је у Босну, где су се следећих седмица водиле омање борбе.

Српска влада се за време скупо плаћеног предаха трудила да обезбеди сваку могућу помоћ од својих савезника, што је постављало извесне практичне невоље за копнену земљу са слабом саобраћајном мрежом.“

Макс Хејстингс, Катастрофа:Европа иде у рат 1914, Београд 2014, 245-246.

За, на Церу остварену, прву победу Антанте над снагама Централних сила, генерал Степа Степановић је унапређен у чин војводе. Аустроугарска је после поново напала, а српска војска је извојевала још једну велику победу у Колубарској бици, предвођена генералом Живојином Мишићем, који је након тога добио чин војводе. У првој фази битке, током друге половине новембра, српска војска се повлачила, Аустроугарска је заузела Београд. Након кратког предаха и опоравка српска војска је у првој половини децембра извела контраофанзиву, која се завршила заузимањем Београда 15. децембра 1914. године.

Србија је успела да заустави Аустроугарску, али није могла до краја да јој се одупире. Међутим, допринела је каснијој победи савезника, који ће преживелу Србију спасити и наградити.

„Вође Србије и Аустрије полако су схватале да су се њихове војске недвојљиво упетљале у борбу која обема странама прети пропашћу. Рат је Србију претворио у пустош и однео јој животе седамсто педесет хиљада људи, то јест шестину становништва, што је процентуално далеко највећи број жртава међу свим зараћеним земљама. У том погледу Аустрија је остварила свој циљ: Србија је тешко кажњена за улогу коју су неки припадници њеног народа одиграли у убиству надвојводе Франца Фердинанда. С друге стране, војска фелдмаршала Хецендорфа претрпела је срамоту коју никакви каснији успеси не би могли спрати. Овде је звоно најавило скори слом Хабзбуршке царевине. Но балканска звона брзо су заглушили громогласни ударци на другим бојиштима и у западној и у источној Европи.“

Макс Хејстингс, Катастрофа:Европа иде у рат 1914, Београд 2014, 249-250.

Међутим, претходно је Србија доживела катастрофу током окупације Аустроугарске, Немачке и Бугарске, која је започела октобра 1915. године.

Окупација Србије 1915. године

„Српска влада је непристајањем на капитулацију војске и повлачењем из Србије показала да се не мири с поразом, те да ће у сарадњи са савезницима и уз њихову помоћ продужити борбу против Централних сила све до коначне победе, ослобођења отаџбине и повратка у земљу. Док се то не оствари, требало је учинити све да би се преживели војници опоравили, цивили били збринути, а државни органи обављали своје послове.“

Мира Радојевић, Љубодраг Димић, Србија у Великом рату 1914-1918, 2014, 190.

Узалудни дочек савезника 1915. године

Српска војска се повукла ка Косову и Метохији, а пошто јој је Бугарска пресекла пут преко Македоније и Грчке, српска војска и пратња су преко Црне Горе и Албаније кренуле ка Јадранском мору. Пут је водио преко високих планина током хладне зиме. Додатни проблем су представљали напади Албанаца, али су барем Црногорци неко време задржали аустроугарску војску, једанаест дана током јануара 1916. године. Истог месеца Црна Гора је капитулирала, а кнез Никола Петровић побегао у Француску и више се није вратио у Црну Гору. Сахрањен је у руској цркви у Сан Рему, у Италији, 1921. године.

Српска војска, на челу са остарелим краљем Петром и његовим сином, регентом Александром, стигла је до албанске јадранске обале почетком 1916. године, одакле је савезничким бродовима пребацивана на Крф. Цивили су пребацивани и у Бизерту, луку у француском Тунису. Немобилисани ђаци и студенти су слати на школовање у Француску.

Први светски рат је почео у Србији. За исход рата српски фронт је био споредан, али је допринео слому Аустроугарске и то више губитком угледа него војним поразима, јер је једанаест пута многољуднија Аустроугарска лако могла да обнови снаге против истрошене Србије, чија војска је имала успеха, али су становници стравично патили.

Српска војска је била у саставу савезничких снага које су у септембру 1918. године започеле пробој Солунског фронта и приморале на капитулацију Бугарску, 28. септембра 1918. године. За заслуге у том подухвату, који се завршио ослобођењем Црне Горе и Србије, у чин војводе је унапређен генерал Петар Бојовић. Српска војска је чак прешла Саву, Дунав и Дрину, ослобађајући по Аустроугарској територије будуће југословенске државе.

„Србија је стравичном ценом платила свој пркос према Аустрији из 1914; следеће године Централне силе прегазиле су читаву земљу и остатке војске натерале у избеглиштво. Но много касније, пошто су изгубили отаџбину, Срби су оданошћу савезничким циљевима извојевали једну од најзначајнијих Пирових победа у историји – остварили су своју велику амбицију стварањем Југославије, земље која је обухватила велики део истока Хабзбуршке царевине и потрајала више од седамдесет година.“

Макс Хејстингс, Катастрофа: 1914 – почетак краја, Београд 2014, 367-368.