„Грчки фанариотски управни службеници и православни архијереји били су на врхунцу своје моћи у XVIII веку. У то време они су били далеко најутицајнији међу разним подређеним народима у Османском царству. Али, то није увек било тако. У XVI веку Јужни Словени, а не Грци, играли су нарочито истакнуту улогу у царским пословима. Један од разлога био је тај што је турско освојење Угарске (1526) коначно уверило Јужне Словене у трајност турске власти и у то да јој се треба прилагодити. Други разлог је био тај што је мали број Грка прихватио ислам, док је велики део словенских житеља Босне и Херцеговине прешао у ислам и тако се квалификовао за вршење високих дужности. У ствари, велики број Босанаца и јесте доспео до највиших положаја. У то време је Мехмед-паша Соколовић постао велики везир и искористио свој утицај да издејствује обнову Српске патријаршије. Турци су у великој мери користили српске одреде да чувају северну границу, а српски језик је био у општој употреби у дипломатској преписци. У складу с тиме, један посматрач из XVI века је записао: „У наше време османски владари цене тако високо Далматинце да их постављају за паше у покрајинама, морнарици и војсци, па и за велике везире који управљају целим царством, и удају за њих своје ћерке, сестре и сестричине…. Османским царством влада словенска нација“.“
Ако су Словени у XVI веку управљали Царством, Грци су до XVIII века преузели њихово место. Један од разлога је био тај што су се Словени дискредитовали тако што су помагали хабзбуршкој војсци кад год би прешла Дунав. Други разлог је био тај што су од половине XVII века Турци почели наилазити на врло велике тешкоће у вођењу спољних послова. Они више нису били у положају да диктирају услове својим суседима. Први пут су морали да воде дуге и сложене дипломатске преговоре. Али они нису били за то припремљени јер су до тада сматрали да западноевропски језици и култура нису вредни њихове пажње. Сада су увидели да морају користити услуге оних који познају стране земље и стране језике. Под тим околностима, такозвани фанариоти су се почели придруживати штабовима османских званичника и официра у својству тумача и секретара.
Назив „фанариот“ је изведен из имена северозападног дела Цариграда, односно четврти Фанар („Четврт светионика“). После преласка цркве Св. Софије у руке Турака, патријарх се неколико пута селио и напослетку је 1601. установио своје седиште у тој четврти. Она је с временом постала средиште не само грчког свештенства, него и грчких трговаца. Ти трговци, или фанариоти, како су их почели називати, били су врло успешни људи. Закупљивали су царске порезе, унајмљивали су монопол соли, предузимали уговорне послове, успоставили су контролу над трговином црноморском пшеницом и постали главни снабдевачи двора. Те делатности су их доводиле до честе сарадње са западним светом, па су стекли непосредно знање западних обичаја и језика.
Ушавши најпре у ниже нивое османског чиновничког апарата, фанариоти су се постепено пели до највиших положаја.
[…]
Од 1716. године фанариоти су служили и као намесници у молдавској и влашкој кнежевини с титулом „господара“ тј. кнеза. До 1711. године Кнежевине су плаћале султану данак, а он је признавао њихову пуну аутономију, укључујући и право бојара да бирају своје кнезове. Такво стање је владало све док Петар Велики није напао Молдавију, а кнез Димитрије Кантемир прешао на његову страну. Тај догађај је навео османску владу да појача контролу над Кнежевинама, које су сада почеле добијати нов стратешки значај као бедем против ширења руског и хабзбуршког царства. У складу с тиме, почев од 1716. до избијања грчке револуције 1821. године, на положај господара Кнежевина су редовно постављани фанариотски управни службеници.
Фанариоти нису само контролисали високе и уносне положаје у османској бирократији него су се инфилтрирали и у Цариградску патријаршију и у великој мери овладали њоме.“
Лефтен Ставријанос, Балкан после 1453. године, Београд 2005, 256-258.
Историјска читанка 