Архиве категорија: Антика

На корак до краја света – Александар на Хифасису

Македонски краљ Александар III (познатији као Александар Велики) великим освајањима на три континента створио је највећу државу у дотадашњој историји, у којој је (ради учвршћења власти) спровео мешање развијених култура Грка и источних народа. То је постигао за 33 године живота, који је изненада окончан (323. п. н.е.) због последица напорних похода. Иако Александар није доживео ниједан пораз на бојном пољу, заустављен је пре него што је стигао до циља.

„… а затим је кренуо с војском до реке Хифасис, нејисточније од пет река Пенџаба.

Хифасис је најисточнија тачка до које је стигао Александар. Даље није ишао. О томе зашто је на овом месту прекинут полетан и невиђеним успесима крунисан освајачки поход, извори наводе неколико разлога.

Наиме, информације које је добио од локалних житеља с оне стране реке подбадале су његову страст да крене даље и да своје дело доврши освајањем преосталих земаља до океана који окружује земљу. Међутим, војска је била исцрпљена сталним напорима. Осам година је било протекло откако се налазила у рату; тешки климатски услови, храна на коју није навикла, све суровије борбе измучиле су је и никакви нови планови нису је могли загрејати. О непознатим земљама источно од Хифасиса говорило се различито. Неки су тврдили да постоји богата земља чији су становници добри ратари  храбри ратници са аристократском владо која управља праведно. У тих индијаца било је слонова много више него у осталих, и то великих и јаких. Према другима, с оне стране реке се простирала пустиња дуга дванаест дана хода, а затим је долазла велика река Ганг, широка око 30 стадија и најдубља од свих индијских река. С оне стране Ганга живели су народи Гандариди којима је краљева Ксандрам. Његова војска је бројала 200 000 пешака, 20 000 коњаника, 2 000 борних кола и 4 000 за рат опремљених слонова. Александар није у први мах поверовао овим вестима, али му је Пор то потврдио.

Војска, дотучена тропским кишама које су седамдесет дана лиле без престанка, са страхом је мислила на нова страдања која је чекају. Настало је колебање, незадовољство, жеља да се стане, да се врате. Понеки су тврдили да неће поћи за Александром, ако овај буде хтео да их поведе даље. Да би стао на пут немирима и спречио да страх продре у његове борце, Александар је одржао говор у коме је најпре указао на то да уложени напори нису били бесплодни и наброја многе земље које су од Хелеспонта до Каспијских врата и Инда потпале под македонску власт, а затим покушао да убеди војску да до коначног циља ратовања не преостаје много: до реке Ганг и Источног мора, по његовој представи, није било далеко, а ово море, повезано са Хирканским морем, чини у свари део океана који са свих страна окружује земљу. Тако ће се, кад допру до океана, границе њихове власти поистоветити  са границом коју је божанство ставило земљи. Треба учинити још мали напор да се оно што преостаје од Азије дода ономе што је већ стечено, малени простор великом. Када пређу целу Азију, онда ће он испунити и премашити свачије наде: вратиће у домовину оне који буду хтели да оду, а остале наградити тако да ће им завидети они који буду одлазили.

Када је Александар завршио настала је тишина – нико није хтео ни да се противи краљу, ни да прихвати његов позив. Најзад се ослободио стари официр Кен и у име војске рекао да мисли да је боље да се учини крај напорима и погибељи. од оних Македонаца који су са Александром пошли у рат мало их је преостало – многи су погинули, други су као неспособни за рат остављени у позадини, а много их је помрло од болести. Они који су остали ни телом више нису јаки, а и духом су клонули. Сви они чезну да се врате својим домовима, да виде своје родитеље, своје жене и децу, да се врате својим кућама, богатству и сјају који им је Александар извојевао, Кен моли Александра нека се и он врати да види своју мајку, да донесе у очинску кућу силне и велике победе, па нека после, ако му се прохте, поново крене у рат. Други Македонци ће га радо следити.

Када је Кен завршио свој говор, присутни су бурно одобрили, многи су чак и сузе пролили. Нио више није проговорио. Александар се очито наљутио и распустио скупштину. Сутрадан их је опет сазвао и рекао да неће никога силити да пође с њим. Он ће наћи људе који ће пратити свог краља. А они који хоће да се врате, нека иду, нека јаве својима да су се вратили оставивши свог краља усред непријатеља. Изливши на тај начин свој бес, Александар се затворио у свој шатор и два-три дана чекао неће ли доћи до каквог преокрета. Али тишина која је владала у табору била је јасан знак да војска није могла да се одазове његовом позиву. Четвртог дана жртвовао је на обалама реке ради прелаза, али су жртве биле неповољне. Тада је он одлучио да одустане од своје намере и објави повратак.

[…]

Понекад се каже да је то био први и једини пораз Александров, прва капитулација и њу су му наметнули његови борци. Шта би било да је тврдоглаво остао код своје намере? Тешкоће које су их чекале биле су несавладиве, а пут до океана дужи него онај који су прешли. Поход би се морао завршити катастрофом. Тренутак двоумљења на Хифасису и одука о повратку изгледају као почетак опадања у Александровој војничкој каријери. После тога није доживео више великих победа. Али то се тако чини само зато што је смрт прерано прекратила његов живот. ако се искључи тај непредвидив моменат, никаквог опадања нема. Одлуком о повратку, Александар је доказао да је умео да господари собом и својим страстима. Уз романтичну чежњу за непознатим и несавладивим имао је довољно разборитости и здрава разума да оцени реалне могућности. Са војницима је извојевао победу, без њих он није могао даље. Уместо да се у вом његовом поступку види капитулација пре војском, треба видети победу над самим собом. То му је обезбедило јединствену славу војсковође који није никад био поражен.“

Литература: Фанула Папазоглу, Историја хеленизма, Београд 2010, стр. 123-125.

Advertisements

Оставите коментар

Објављено под Антика

„Хлеба и игара“

„Римски цареви трудили су се да буду омиљени у народу да би ојачали своју власт у односу на Сенат. Уобичајени начин за стицање популарности били су подела жита плебсу и приређивање јавних забава. […] Израз „хлеба и игара“ (panem et circenes) сковао је римски песник Јувенал (почетком 2. века)  жалећи за грађанима Рима који су, због бесплатног хлеба и игара, изгубили интерес за политику. Исти израз користимо и данас за методе којима власт стиче подршку народа задовољавајући тренутне и неважне потребе. Осим што постаје популарнија, власт на овај начин скреће пажњу јавности далеко важнијих проблема.“[1]

Које су то државне игре причињавале Римљанима толику разоноду?

Државне игре

„Игре у почетку представљају религиозни чин, мада се већ пред крај Републике, а нарочито у доба Царства, њихов култни карактер не опажа тако јасно. Ипак, увек се брижљиво следи строго утврђен ритуал, уз приношење жртве, процесије и церемоније које величају победнике. Игре, дакле, и даље имају сакрални карактер.

Можемо да разликујемо заветне игре (ludi votivi) које се одржавају само једном, на пример у знак захвалности боговима због неке победе (Трајан је, тако, одредио 123 дана за прослављање својих победа над Дачанима) и игре које се одржавају сваке године. Ових је, пред крај републике, било осам и укупно су трајале седамдесет седам дана. […]

За време трајања Царства трајање годишњих празника постаје све дуже, док није достигло укупно сто седамдесет пет дана. Магистрати (едили и претори), који су, у име државе, задужени за њихово организовање новцем из државних фондова, знатно повећавају суму коју је одредио трезор. Дешава се и да појединци организују игре за народ. Празници почињу великим шареноликим дефилеом (pompa) од Марсовог поља до Великог цирка, пролазећи поред Јупитеровог храма на Капитолу. Поворку чине музичари, плесачи, уметници, свештеници… а свечано пролазак траје читавог дана; уз спектакл се често дели храна и приређују вечере. Представе се одигравају у цирку, амфитеатру, позоришту и, понекад, на стадиону. Не треба да заборавимо и базене направљене за приказивање нумахија, током којих су реконструисане оно поморске битке у којима су Римљани победили.

Циркуске игре

Ове игре су вероватно најстарије и њихов успех никад није оспорен. . Приказују се спортске вештине (трке, песничење), али најпопуларније су трке двоколицама које публика страсно прати и у узаврелој атмосфери се клади. У двоколице су упрегнута два, четири, па и шест и осам коња (понекад камиле, тигрови, слонови) и обично обиђу седам кругова. Екипе су подељене у четири групе: зелени (заштитна боја плебса), плави (омиљена боја аристократије), црвени и бели. У доба Царства трке имају чак симболичан и космички карактер. Дванаест боксова из којих трке стартују представљају дванаест месеци у години и дванаест сазвежђа кроз које Сунце пролази. Четири двоколице које крећу су као четири годишња доба. направе седам кругова (седам планета из Птолемејевог система, седам дана у недељи) око два граничника који се налазе на крајевима централне spina (излазак и залазак сунца). Боје група симболизују истовремено једно годишње доба, једно божанство и један елемент (зелено = пролеће, Венера, земља; црвено = лето, Марс, ватра; плаво = јесен, Сатурн или Нептун, вода; бело = зима, Јупитер, ваздух). Поједини кочијаши су праве звезде, али било је и царева који се нису устезали да учествују у тим тркама.

Игре у амфитеатру

Ту се најчешће одржавају борбе гладијатора (munera), борбе животиња и лов (који су се обављали углавном ујутру). Те venations подразумевале су обимну инфраструктуру за хватање дивљих животиња у разним поднебљима и њихово пребацивање у Рим, уз минималне губитке. Царство стиже у им преко своје фауне и Римљани, током векова, откривају крокодила, хипопотамуса, носорога… жирафу (у доба Цезара), тигра (за време Августа). Током читаве Августове владавине убијено је 3.500 животиња, а 5.000 за само један дан, у доба Тита, 80. године, приликом свечаног отварања Колосеума. Али, нису све животиње масакриране, било је и дресуре, животињских парада (волови обојени у бело, овце у ружичасто, нојеви јарко црвено или лавови са златним гривама…). Ова врста спектакла јавила се касније од трка двоколицама. Први лов је приказан 186. године пре Христа, а борбе гладијатора јавиле су се у 3. веку пре Христа. Тада је то био приватни религиозни обред, пореклом из Етрурије, једна врста приношења људске жртве душама мртвих. […] Први дрвени амфитеатар је саграђен тек 56. године пре Христа, а камени 27. године пре Христа. Познато је да је опрема гладијатора зависила од његове улоге и врсте борбе. […] У доба Царства, ови људи (осуђеници, ратни заробљеници или добровољци) сматрани су херојима, мада су, по свом статусу, одбачени. обучавани су у посебним школама (ludi gladiatorii) и условљени да се боре на живот и смрт. Ако избегну смрт, добијају слободу.

Сценске игре

Сценске игре су у Рим, 264. године пре Христа донели етрурски глумци. Дуго су представе приказиване на дрвеним скелама које су се, одмах после завршетка расклапале. Цензори су се плашили да би позориште могло да има штетан утицај на римске обичаје. Прва камена зграда сазидана је тек 55. године пре Христа, за владавине Помпеја. Представе су углавном приказиване у време одређенх игара […] У питању је потпуни спектакл (плес, песма – музика има велики значај) који се обраћа свим чулима (важну улогу има декор, коришћене справе су често зачуђујуће, а није заборављено ни чуло мириса, па се распрашује парфем). У доба Републике ludi [игре] су дар магистрата. Гледаоци извесно време заборављају политички живот (negotium) и препуштају се сластима otium-a, у прилично идеалној атмосфери раскоши и страсти. публика бучно суделује. Исказује своје осећање слободе (libertas). У доба Царства сценске игре су претежно политичке. Цар је editor ludi и грађанин нема више другог начина да изрази свој став, сем дочеком владара, приликом његовог појављивања.

Игре на стадиону

Оне су имале мање успеха, и то тек у доба Царства. Трке, борбе, скокови, бацање диска… све је то било ближе грчком менталитету. Рим је имао само један трајни стадион, саграђен по жељи Домицијана, који је такође дао да се изгради и одеон за музичка надметања.“[2]

О другим разонодама Римљана може се прочитати у:

Жан Ноел Робер, Стари Рим, Београд 2009.

[1] Татјана Катић, Историја за први разред гимназије свих смерова, Завод за уџбенике, Београд 2013, 173.

[2] Жан Ноел Робер, Стари Рим, Београд 2009, 204-208.

Оставите коментар

Објављено под Антика

Цар филозоф

„Народи ће бити срећни тек онда кад или филозофи постану краљеви или краљеви постан филозофи“ сматрао је чувени грчки филозоф Платон. Марко Аурелије је био пример остварења Платоновог идеала филозофа на челу државе.

„Марко Антонин је читав свој живот посветио филозофији; својим беспрекорним карактером надвисио је све друге цареве.“[1]

Иако је рођен Риму (121), био је шпанског порекла. Римски цар (161-180) је постао као усвојеник претходника на престолу (као и претходна 3 цара). За време његове владавине на државне функције с дошли и други филозофи. Царство су током тог периода захватиле невоље – пустошења, глади, епидемије куге, устанци и дуготрајни ратови са Парћанима и германским племенима. Док су му тешко падале државничке обавезе утеху је налазио филозофији, а своја размишљања је забележио у белешкама названим „Самом себи“, које су нађене и објављене након цареве смрти.

“На дан царске сахране дошла је до изражаја толика љубав према њему да нико није мислио да га треба жалити, јер су сви били убеђени да су га богови прихватили и да се њима вратио.“[2]

Ево неких од белешки цара који је остао упамћен као филозоф:

„мени ниједан од њих не може наудити, јер не може нико да ме наведе на срамно дело.“ (2.1)

„људи раде један против другога ако се један на другога љуте или се међусобно избегавају“

„Божја су дела пуна провиђења. Случајни догађаји нису неприродни. Они су повезани и испреплетани руком провиђења. Све извире из њега. А напоредо с њим иде Нужност и оно што користи свему, чији си ти само сићушни део.“ (1.3)

„У сваком тренутку и као Римљанин и као муж храбро мисли на то да своје предстојеће послове мораш обавити са озбиљним и неусиљеним достојанством и љубављу према људима, слободно и правично и да све остале мисли одстраниш да би могао сачувати своје спокојство. У томе ћеш успети ако све што радиш радиш свестан тога да би то могло бити последње дело у твоме животу, далеко од сваке бесциљности и без страсне мржње према одлуци разума, без претварања и себичности и без роптања на судбину која ти је додељена.“ (1.5)

„Да ли те узнемиравају догађаји који се збивају ван тебе? Потруди се да једном научиш нешто заиста корисно и престани да луташ. а чувај се и друге заблуде: јер су будале они који се целог свог века труде и муче, а не мају пред очима циљ према томе коме би могли усмерити своје тежње и мисли.“ (1.7)

„Воли оно мало стручног образовања које си стекао и у њему тражи утеху! проведи остатак свога живота као човек који је све своје ствари од срца предаобоговима у руке! А од самога себе немој стварати ни господара ни роба ма кога човека!“ (4.31)

„Уједно треба да мислиш и на то да и истрајност у ономе што радиш има своју вредност и свој разлог. Јер ти посао неће досадити ни дојадити само ако се стварима од мање важности не бавиш више него што треба.“ (4.32)

„Буди као стена о коју се таласи непрестано ломе. Она стоји непокретна, а море које око ње бесни постепено се смирује. Никада немој рећи: „тешко мени јаднику кад ми се то морало десити!“ Него: „Благо мени што живим безбрижно, што ме садашњи положај није срушио и што се не бојим будућности, иако ми се то десило.“ Јер се тако нешто могло свакоме десити, али није свако у стању да у таквој прилици остане безбрижан.“ (4.49)

„Ако се у зору пробудиш зловољан, помисли ово: „Пробудио сам се зато да као човек кренем на посао. Па зар да онда будем зловољан кад се спреман да радим оно због чега постојим и због чега сам и дошао на свет.?“ (5.1)

„Људи се не могу дивит твојој оштроумности. Можда. Али има других ствари за које се не може рећи: „Ја немам дара за то“. Ради, дакле, оно што је потпуно у твојој моћи: буди чисте душе, достојанствен, издржљив, презири чулне насладе, буди задовољан својом судбином, немој имати великих прохтева, буди добар, независан у доношењу судова, природан човек; мери своје речи, буди великодушан. За р не схваташ колико си ствари већ могао урадити, а да при том уопште ниси морао да се правдаш како за њих немаш способности или си неспретан?“ (5.5)

„Понеко је спреман да тражи благородност чим некоме учини услугу. Други, опет, не рачуна на то а ипак сматра да му је његов ближњи дужник и да зна шта му је он учинио. Трећи свега тога уопште некако није свестан, него је сличан лози која даје грожђе, и пошто је једном донела плод не тражи ништа више…“ (5.6)

„Као што кажемо: „Асклепије је нашем познанику наредио да јаши, да се купа у хладној води или да иде бос,“ тако исто можемо рећи и: „Природа је нашем пријатељу доделила болест, осакаћење, губитак или неку сличну штету.“ Јер и овде реч „доделила“ има слично значење. „Он је овоме или ономе преписао ово или оно као корисно по његово здравље.“ А у нашем случају, оно што се свакоме од нас дешава, одредила је природа као корисно за судбину света.“ (5.8)

„Твоја ће душа бити онаква каква су и представе за којима тежиш. […] Свака ствар тежи за оним за шта је створена. У тој њеној тежњи њезин је циљ. а онде где је циљ, тамо је и корист и спас сваке ствари. Спас разумног бића је у заједници“ (5.16)

„Мисли често на то како догађаји и ствари брзо пролазе и неприметно се губе. Ствари су непрестано у току, као река, њихова дејства се непрестано мењају, њихови узроци мењају се хиљадуструко, и ништа, може се рећи, није трајно. И бескрајност прошлости и безграничност будућности у којој се све губи, непрестано су око нас, и то сасвим близу. Па зар није луд онај који се у таквом свету размеће, који дозвољава да ништавила вуку тамо-амо, или јадикује, као да има ичега што би могло да му задаје бол за дуже време или чак заувек?“ (5.23)

„Како си се досада односио према боговима, родитељима, браћи, жени, деци, учитељима, васпитачима, пријатељима, рођацима или робовима? Можеш ли о своме понашању према свима њима рећи за себе оно што каже песник: „Никоме није учинио зла, никога није увредио својим речима?“ [Хомер у Одисеји] Сети се и сега онога што си морао претрпети и тешкоћа које си већ поднео. И тога да је тво живот већ при крају и да се твоја служба завршава. Мисли и на то колико си лепога видео, колико си наслада и бола презрео, колико прилика да се појавиш у сјају пропустио, и коликим си безобзирним људима пружио своју љубав.“ (5.31)

„Најбољи је начин освете да не узвраћаш истом мером!“ (6.6)

„Веровао је у снагу врлине, која садржину живота налази у испуњавању дужности и у служби заједници“

„У свему што радим сам или помоћу другог, морам да тежим за оним што је корисно и што одговара општој ствари.“ (7.5)

„Кад неко погреши према теби, ти се одмах питај шта је н сматрао за добро а шта за зло кад је тај претуп учинио. ад то будеш увидео, сажалићеш се над њим и нити ћеш му се дивити нити се љутити на њега. (7.26)

„Одбаци сваку уображеност. Укроти страсти. Сазнај оно што се и теби и другима дешава. Разликуј и раздвајај оно што те задеси, на узрок и садржину. Мисли на свој последњи час.“ (7.29)

„Може неко бити бољи од мене у песничењу, али ме у уљудности, скромности, оданости судбини или благости према преступима ближњег неће превазићи.“ (7.52)

„Чувај се да према нечовеку не поступаш онако као што о поступа према човеку.“ (7.65)

„Отуд ми знамо да можда Телаугов карактер није био бољи од Сократовог? Није довољно само то што је Сократ славније умро, што је вештије расправљао са софистима, истрајније проводио ноћи под ведрим небом на снегу и леду, што се јаче противио кад му је било наређено да доведе Саламињанина и што је гордо шетао улицом, јер би то понашање, уколико је историјски тачно, могло дати повода за размишљање. Прво треба мислити на то какву је душу имао Сократ; да ли је био у стању да се задовољи тиме што ће према своимближњима бити правичан, а пред боговима побожан; је ли могао да се не љути на неваљалство других људи; да ли је служио нечијем незнању; је ли оно што му је животни ток доноси примао као необично и неподношљиво и да ли је ум свој пуштао да трпи заједно са телом?“ (7.66)

„Сасвим је могуће постати божји човек, а да те нико не препозна. Мисли увек и на то да срећан живот зависи од врло малог број ствари; ако си морао напустити наду да ћеш се прославити као филозоф или физичар, на значи да нећеш моћи постати човек слободан, моралан, пун љубави према ближњем и покоран боговима.“ (7.67)

„Суштина савршеног карактера састоји се у томе да сваки дан проведе као последњи, да не бесни, да није укочен и да се не претвара.“ (7.69)

„Неко се радује овом, а неком оном. Ја се, међутим, радујем када ми је разум здрав, кад се не окреће ни од једнога човека, нити од онога што овоме може да се деси, него све посматра и прима благонаклоно, а сваку ствар употребљава према њеној вредности.“ (8.43)

„„Убијају нас, раскидају нас, проклињу нас и гоне“, кажеш ти. А да ли све то значи нешто ако је душа чиста, разумна, трезвена и правична, и ако таква остане? То је као кад би човек приступио чистом извору па га обасуо грдњом, а он то, наравно, не би чуо, нити би престао да и даље даје добру пијаћу воду. Чак и кад би у њега бацио блато и прљавштину, и он би то брзо избацио, испрао и уопште се не би испрљао. а како да нађеш баш такав неуништиви извор, а не неки извор без воде? Тако што ћеш се у сваком тренутку трудити да сачуваш слободу духа ведром, простосрдачном и чистом расположењу.“ (8.51)

„Људи су на свету један ради другога. Или их почи бољему, или их подноси!“ (8.59)

„Безбожан је онај који чини грех. свеопшта природа створила је сва бића да буд једно уз друго, да помогну једно другоме кад треба, да једно другоме не чине никакво зло. Онај који ради против њене воље, греши пред најузвишенијим божанством. Онај ко лаже, греши пред истим тим божанством.“ (9.1)

„Човек који се боји страдања, бојаће се једног дана свега на свету. А већ само то је безбожно. онај, пак, који тежи за насладама, неће се плашити ни да чини неправду.“ (9.1)

„Онај који греши, чини то на своју сопствену штету. Онај који је крив, крив је према самоме себи, јер самога себе чини рђавим.“ (9.4)

„Неправду врши често и човек који нешто не уради, а не само онај који нешто уради.“ (9.5)

„Треба искоренити уображење. Спречити нагоне. Угушити прохтеве. Задржати разум у својој власти.“ (9.7)

„Општи узрок је као брзак који све одвлачи собом. Како су бедни човекољупци који се баве државничким пословима и при том мисле да поступају као филозофи. Будале! Али, човече, па ша да се ради? Оно што природа у овом тренутку захтева од тебе. Не сањај о Платоновој држави! Буди задовољан ако си макар за један корак пошао напред. Не презири ни најмање напрдовање.“ (9.29)

„Мисли и на то како многи људине знају ни твоје име, како ће га многи брзо заборавити, и како ће те многи који те данас уздижу до неба већ сутра кудити, и на то да ни сећање које ће после смрти остати, ни посмртна слава не вреде да се говори о њима.“ (9.30)

„Богови или опште немају моћи, или је имају. Ако је уопште немају, онда, зашто се молиш? А ако је имају, зашто се не молиш да учине да се ниједне ствари не бојиш, д ане жудиш за њом и да се на њу не љутиш? Зашто се место тога молиш да ти неке ствари даде, а неке не? ако уопште помажу човеку, они му свакако и у томе могу помоћи. Али ћеш можда рећи: „Богови су учинили да то од мене зависи.“ Зар није боље да у слободи користиш оно што су ти они препустили, него да ропски тежиш за оним што није у твојој моћи? Ко каже да нам богови не помажу и у оним стварима које су у нашој моћи? Почни да се молиш и видећеш! Овај овде се моли:

„Учини да спавам са овом женом!“ А ти реци: „Угуши моју жудњу да са њом спавам!“ Други каже: „Кад бих само могао да се ослободим овог човека!“ А ти, моли: „Угуши моју жељу да га се ослободим!“ Трећи моли: „Само да не изгубим своје дете!“ А ти кажи: „Само да сузбијем свој страх да ћу га изгубити!“ Управљај своје молитве уопште тако и пази шта ће се догодити!“ (9.40)

„Ако самога себе називаш: добрим, скромним, истинољубивим, разумним, постојаним у мишљењу, великодушним и слично, онда се чувај да те једног дана не назову другим именом. А ако једном изгубиш ова имена, онда им се опет брзо врати […] Али, постоји једна јака снага која помаже да се увек мисли на поменуте врлине: она се састоји у томе да имаш богове у души, да никада не заборавиш како они не желе да м ласкамо, него да се сва разумна бића труде како би постала њима слична, и да човек врши дужност човека као што смоква врши дужност смокве, или пас дужност пса, или пчела посао пчеле.“ (10.8)

„Кад ћеш, најзад, наћи спокојство у једноставној природности? Кад у достојанству и озбиљности?“ (9.9)

„Не расправљај о томе какав треба да буде човек, него ти сам буди такав.“ (9.16)

„Знај да је човек који се због нечега љути или је због нечега нерасположен, сличан прасету које се приноси на жртву и које се рита ногама и дере: такав је и човек који се ваља по своме лежишту и сам за себе оплакује човекову судбину. Мисли само на то како је разумноме бићу дато да добровољно следи догађаје, и као ти догађаји некако морају да иду један за другим.“ (10.28)

„Како је труо и покварен онај човек који каже: „Решио сам да искрено и поштено поразговарам са тобом.“ Шта радиш ти, човече? тако нешто не сме се унапред рећи. То се мора само показати. То мора бити написано на челу, сам глас мора тако да звучи, у самим очима мора се то видети, онако као што вољени човек одмах све открива у погледима оних који га воле. Искрен човек мора бити као човек који се јако осећа на зној, тако да сваки који му се приближи мора то запазити, хтео или не хтео.“ (11.15)

„Помисли на то да су последице нашег гнева и љутње због неких дела теже него што су сама дела због којих смо се почели љутити и гневити. […] А гнев је, као и туга, знак слабости. Зато што су и једно и друго рањени и морали су се повући из боја.“ (11.18)

„Све се ствари по својој природи морају мењати, преображавати и нестајати, да би после њих могле доћи друге.“ (12.21)

„Онима који те питају: „Где си видео богове и на основу чега закључујеш да они постоје те их тако поштујеш?“ треба одговорити овако: прво, њих наше очи стварни не виде; а затим: ја нисам видео ни своју душу, па је ипак ценим. Тако је и са боговима: да они постоје, то закључујем по дејству њихове моћи која ми се свуда јавља, и зато их поштујем.“ (12.28)

[1] Царска Повест, Животопис Марка Антонина Филозофа, Београд 2009, стр. 112. (1.1)

[2] Царска повест (18.2)

Цитирано према:

Марко Аурелије, Самом себи, Београд, 1998. (предговор написао Милош Н. Ђурић)

Додатно о Марку Аурелију као цару:

Н. А. Машкин, Историја Рима, Београд 2005, 433-438.

Оставите коментар

Објављено под Uncategorized, Антика

Подела власти у Римској републици

На челу Римске републике (509-27), за разлику од данашњих република, није био један председник, него је више Римљана обављало државне функције, које су називане магистратуре, а дужносници који их обављају магистрати.

Магистрати

У доба Републике магистратуре трају годину дана, добијају се изборима и јерархијски су подељене. Осим тога, обављају се без накнаде (то је почаст) и групно, да би се избегло, чак и на највишем нивоу, да појединац приграби сву власт. Сваке године се на комицијама [народне скупштине, у Римској републици су постојале три врсте] обављају избори на којима се одређује ко ће управљати пословима Рима. Тако нико не може да задржи власт дуже од годину дана и потребно је да прође неколико година пре него што може да конкурише за вишу функцију. Јер, кандидат мора да прође „пут почасти“ (cursus honorum) који га води од најнижих функција до врховне власти, путем који, после сваке етапе, постаје све краћи. Дакле, учињено је све да би се спречила жеља за лично влашћу. У Риму је магистрат, кога је изабрао народ, само његов представник, који влада у његово име и често, по престанку функције, том народу мора да положи рачуне. Најзад, да би неко могао да следи тај пут стицања угледа, морао је бити грађанин без физичких недостатака (јер се то сматрало лошим предзнаком), да је десет година служио у војсци и да није био осуђиван.

Лествице које чине тај успон су квестор, едил, претор и конзул. Да би се припремио, кандидат прво има мала задужења, на пример као војни трибун, а поред тога учествује у војној кампањи. Мимо овог пута стицања угледа, само бивши конзул може да очекује да постане цензор или, у случају озбиљне кризе, диктатор.  Ова последња функција није изборна. Диктатора именује један конзул, после одлуке Сената. Биран је само у озбиљним ситуацијама и на власти је само шест месеци. Он себи бира помоћника који има титулу заповедника коњице. Има сву власт и остали магистрати су му потчињени. На другој страни, плебејац може а пстане народни трибун.

Избори се углавном обављају у јулу, а на функцију се ступа првог јануара наредне године, […] Магистрати током мандата уживају известан имунитет и сви грађани су дужни да их поштују, јер су они отелотворење суверености римског народа (majestas). Свако, дакле, у њиховом присуству мора да устане и скине капу, а ако је у питању коњаник, са сјаше, да не би био оптужен за непоштовање.“

Одвијање гласања

„Мада је у Риму систем теоријски демократски, он у пракси не омогућава сваком грађанину да се изрази. Гласање се, наиме, обавља два пута: најпре у оквиру сваке центурије [војне јединице] или сваког племена обави гласање којим се добије већина, а затим, када сегласа на комицијама [народним скупштинама, три врсте су постојале у Риму], свака центурија или племе имају само један глас. А гласање се закључује чим је постигнута већина, чак и ако сви представници центурија или триба нису стигли да се изјасне.

На центуријатским комицијама, центурије се изјашњавају по класама, почев од витешке и прве класе, дакле од најбогатијих. Уз то, из прве класе прво се изјашњава једна центурија коју је одредила судбина (дакле, богови!) – praerogativa, и резултат њеног избора објављује се пре него што и питају друге. Сујеверје или страх од замерања најмоћнијима углавном доводи до тога да онај којег је изабрала praerogativa има највеће шансе да га изабере прва, а затим и друга класа. Када је постигнута већина, гласање се прекида. Остале класе, поготово најсиромашније, немају, никада могућност да гласају.

Такође је и однос између покровитеља и клијената такав да су клијентима заштитници у тој мери потребни да не могу да гласају друкчије од њих. Тајно гласање се уводи тек 139. године пре Христа.

У трибутским комицијама се такође рачуна само један глас по племену, а они који могу да дођу у Рим (који је једино место на којем се гласа) и гласају, свакао не спадају у најсиромашније. Уз то, ако неко сеоско племе нема представнике, магистрат који председава гласањем може да именује замену, коју одабере по свом нахођењу!

 

Политичке групације

„У Риму нису постојале политичке партије у данашњем смислу. Ипак, у време Републике разликујемо два велика покрета чији су припадници имали различите ставове. На једној страни optimati (оптимати), којима су припадали аристократи (али не и сви нобили)  и који су заступали политички конзерватизам, а на другој populares (популари), непријатељски настројени према Сенату, , у које су спадали и они који су се, да би владали, ослањали на плебс.

Популари се јављају у 3. веку пре Хр., у време када људи потекли из народа допиру до највиших кругова власти. Развијају теорије које се ослањају на грчку филозофију, али и на римску традицију и радо се позивају на митско златно доба када „свето сиромашно порекло“ да једни тлаче друге. Залажу се за бесплатну поделу добара народу и предлажу социјалне законе (на пример аграрни закон браћа Грах). Али, ове идеје, за поједине амбициозне људе који желе да направе политичку каријеру, истовремено представљају и средство  којим могу то да остваре (Фламиније, Марије, Цина, Катилиниа, Помпеј, Крас и Цезар спадају у најславније).

Заправо, пре би требало говорити о групама које су све одане свом вођи (Маријева група, или Цезарова), а те групе се спајају у partes. До тога долази због природе односа који међусобно сједињују људе и мрежа створених политичким клијентелизмом који учвршћује везу између клијената и њиховог покровитеља.“

Више о институцијама и вршењу власти у Риму можете прочитати у: Жан-Ноел Робер, Стари Рим, Београд 2009, 94-107.

Развој и промене уређења Римске републике

„Необично уређење Рима развијало се кроз серију компромиса, а тачна расподела моћи између три територије никада није одређена с правом прецизношћу. Након протеривања краљева, краљевска власт прешла је у истом облику на двојицу конзула, иако уравнотежена и ограничена због замене двојице владара једним, годишњих промена врховних магистрата и ограничавања њихових повластица док се налазе у оквиру градских зидина. Једна цењена привилегија краља, право да одлучује о свим случајевима који су се односили на живот и слободу римских грађана, остала је у рукама народа и љубоморно је чувана до последњег периода Републике. Са институцијом трибуната јавио се један нови елемент, чији је основни циљ био да штити плебејце од тиранске злоупотребе конзулских овлашћења. Краљевски  атрибути конзула губили су се један за другим, док његово достојанство и престиж у великој мери нису умањени. Питање финансија препуштено је квесторима, дужност контроле и допуне листе Сената припала је цензорима, а судска власт конзула предата је претору. Како је притисак судских послова растао и Рим почео да добија космополитски аспект, преторство је подељено и сада је други претор одлучивао о питањима која су се тицала интереса странаца. Када су Сицилија и Сардинија припале Риму, именована су још два претора, да воде послове ових провинција, а још касније број претора порастао је на шест, да би се обезбедила годишња смена владара у овостраној и Оностраној Шпанији. До тренутка до којег смо стигли, првобитне функцје магистрата расподељене су међу преко двадесет магистрата, различитих по положају и овлашћенима. Ипак, са свим овим ограничењима, место конзула и даље је представљало највиши положај у држави и вођење важних ратова углавном је поверавано једном од конзула.“

Нови populus (народ) уочи кризе Римске републике

„Још од првих дана Републике, када су конзули владали са готово краљевским овлашћењима, народ, окупљен у већима, држао се као највиша власт у држави.  гласањем народа бирани су магистрати, закони су увођени или укидани, доношене су пресуде о правима или животима римсих грађана и решавана питања рата и мира. У теорији, народ је остао суверен и дуго након пада Републике задржала се таква ситуација. Али између теорије и праксе, у периоду о којем говоримо, већ је постојао велики јаз. Након освајања Италије бирачко тело било је расуто по широком пространству и за велики део становништва било је физички немогуће да искористи своја политичка права. Било је потребно више недеља или месеци да се организује заиста  репрезентативан састанак са удаљених делова полуострва, а у међувремену би државни послови потпуно стали. Чак и ако занемаримо овај материјални проблем, парламентарна машинерија Римљана имала је и формална ограничења која су озбиљно ометала њено ефективно функционисање. Две скупштине, центуријска и трибутска, нису имале тачно одређене дане састајања и сазиване су само на позив магистрата.  Тако сазване, нису имале право на иницијативу нити на дебате,  већ су биле строго ограничене на питања које би покренуо председавајући званичник. Лишени управљачких права, једино право које им је остало било је да прихватају или одбијају предложене мере. Осим тога, најугледнији чланови овог тела углавном су били одсутни , борећи се у ратовима или заузети са својим имањима са којих се до Рима путовало више дана. Из свих тих разлога  суверени populous свео се на обичну руљу коју си чинили осиромашени људи, уништени земљорадници, пропали војници, људи зависни од богаташких кућа и свакојаке придошлице, које су у град дошле привучене могућношћу за залудан и лагодан живот.“

Више о узроцима кризи Римске републике можете прочитати у Древни Рим, Београд 2006, 338-362.

Оставите коментар

Објављено под Антика

Морални аспект слободног времена у римској републици и царству

Република – „Реч res publica означава „опште добро“ и истиче превласт организовања политике заједничке свим грађанима над res private (приватно добро).“[1]

Врлина – „У доба Републике развијају се и достижу врхунац основни морални принципи који су служили на част Римљанима, нарочито у 2. веку пре Хр., ако је веровати најзначајнијим филозофима и историчарима антике, попут Цицерона, знад свега је врлина (virtus) која могућава способност да се неко понаша као човек (vir) по правди и правилима части.“[2]

Слободно време

„Римљани су захваљујући освајањима и распрострањености ропства (чак и најсиромашнији грађани имају бар једног роба) имали доста слободног времена (otium) које је требало испунити. Taj otium може бити посвећен личним пословима или доколици. Ту наступа морална димензија otium-a. Како се проводи слободно време? Не радити ништа значи препустити се разврату (на грчки начин: otium greacum) и то је оно што оштро напада Катон Цензор. Otium honestum (израз потиче од Цицерона) представља одмор проведен у размишљању, уздизању духа, повратку себи саом, једном речју, оно што чини добро политичару, пре него што крене у акцију. […]

Али овакво морално уздизање односи се само на елиту која је истовремено богата и образована. Поред тога, потребан је и оквир да би се оно развило, далеко од буке града, на неком од раскошних поседа, оази спокоја и тишине, таквих је много изван Рима, нарочито од последњег века Републике. […] Они који су богати, али који нису филозофски настројени, задовољавају се да раскош својих домова користе да би засенили друге, увелико се препуштајући разврату, а последице оргија отклањају жестоким ловом на коњима и са псима.

Што се тиче сиромашних – који чине већину – они се задовољавају јединим задовољствима који им омогућавају да испуне слободно време: купањем (у доба Царства, терме) и представама током државних игара. Терме и места на којима се одржавају представе за њих су прилика да се мешају са богаташима, да искораче из своје, често бедне, свакодневнице, да покушају да се чује и њихов глас. Трке двоколицама, борбе гладијатора,  позоршне представе имале су неоспорно увек велики успех и пружале слику космополитизма пресонице света. Треба се ослободити потцењивачког става који су о тим спектаклима имали хришћански посматрачи и схватити да су Римљани на њих гледали на сасвим дручији начин од оног који нам је, на пример, оставио Августин. Са моралног аспекта, за највећу осуду је позориште, јер глумац доживљава деперсонализацију и препушта се некој врсти проституције. С друге стране, само гладијаторске борбе имају у очима Сенеке, Цицерона, или Плинија Млађег (које је тешко сматрати окрутним!) и нешто моралних квалитета. Ови одбачени људи, осуђени на готово извесну смрт, који храбро пристају да се боре до краја, поново налазе, овим добровољим самоубиством, достојанство и постају оличење врлине (virtus). Сенека хвали храброст бораца пред смрт, њихово стоичко саможртвовање, а Плиније бележи да „те борбе могу да узбуде, због рана и презира према смрти, и  учине да се чак и код робова и криминалаца јави жеља за славом и победом.“ У доба Царства, грађанин је постао докони гледалац и запоставља своју политичку улогу у граду. Нема више прилике да упражњава virtus. Арена, за њега, показује оквир у којем се доказује част, а virtus се врши преносно.  Борбе гладијатора враћају грађанину његово људско достојанство. Ето због чега се узбуђује, опчињен храброшћу онога ко га представља, који се уместо њега свети због понижења  што је као грађанин постао непотребан и чини да заборав властито очајање и згађеност животом (taedium vitae)…“

Више о разонодама Римљана можете прочитати у:  Жан-Ноел Робер, Стари Рим, Београд 2009, 204-219.

[1] Жан-Ноел Робер, Стари Рим, Београд 2009, 25.

[2] Жан-Ноел Робер, Стари Рим, Београд 2009, 27.

1 коментар

Објављено под Антика

Предности и ране римског освајања Италије

„Римско покоравање Италије био је неопходан корак у напретку цивилизације и, попут свих великих догађаја у кругу људских активности, донело је са собом измешане плодове добра и зла. Са једне стране, успостављен је ред и мир дуж целог полуострва, после ометајућих сукоба који су трајали током генерација. Дивљи Самнити нису више могли да се спусте са својих планинских утврђења да би пачкали богата поља ии разарали развијене градове Кампаније. Без страха од узнемиравања, Марси и Пелигни су пред долазак зиме терали своја стада из хладних долина Апенина на низијске пашњаке Апулије. Стари варварски живот непрекидних пограничних сукоба, напада и противнапада, приведен је крају и Етрурци, Умбри, Самнити и Кампанијци живели су у миру једни поред других. Ако би и дошло до неких несугласица, оне су решаване у трибуналима владајуће државе. То су биле велике предности, а било је и других које би помогле Италијанима да се утеше због губитка независности.  Када би отпочео период спољних ратова они су имали удео у слави и у плену освајања. И мада су врата привилегије ада љубоморно чувана, она нису била потпуно затворена, и за потчињеног Италијана увек је било наде даће побећи из тог тешког положаја и достићи пуно достојанство римског грађанина.

Али, с друге стране, унутрашњи сукоби који су трајали последњих сто година нанели су тешке ране италији. Читаве области у којима је становништво цветало сада су биле опустошене, насељене неколицином дивљих сточара, који су пазили стоку својих богатих господара. Систем великих поседа за испашу, који Плиније описује као пропаст Италије, постајао је све распрострањенији, а руку пд руку с њим ишло је пропадање земљорадње. Сада је такође почело безумно уништавање планинских шума које су представљале природни резервоар, задржавајући накупљену воду после великих киша и тако спречавајући плављене низијских области. Широки приобални појас, некада покривен кукурузним пољима, маслињацима и виноградима, на тај начин је претворен у мочварна стецишта зараза.“

Гедис и Гросет, Древни Рим, Београд 2006, 172-173.

Оставите коментар

13. марта 2017. · 21:08

Кориолан

„Најпоноснији међу поносном римском аристократијом био је Гај Марције, који је још као дечак добио велико признање за своје храбре подухвате у бици код Регилског језера. Његов највећи успех, међутим, десио се неколико година касније, у рату са Волсцима, када је, скоро без ичије помоћи, успео да заузме град Кориол [493. пре н.е.], по којем је добио име Кориолан. Али његово надмено држање и презир према свима нижег ранга окренули су народ против њега и када се кандидовао за конзула, био је одбијен. Подстакнут тим неуспехом, постао је још окрутнији према плебејцима и у години немаштине, када је предложио да се кукуруз из државних амбара прода по ниској цени, он се одлучно изјаснио против тога и укорио дрскост народа који је од увођења трибуната исказивао све већу непослушност. „Нека се стави тачка“, рекао је он за крај, „на ове слабићке уступке. Што им више дајемо, они ће више тражити, док држава не западне у анархију. Ако хоћете мене да послушате, овако ћете одговорити на њихове жалбе: Без трибуна, или без кукуруза!“ Овај смели напад на њихово једино средство одбране толико је разбесне плебејце да је Марције једва избегао да буде раскомадан на путу кући из Сената. Ово незадовољство, штавише, није се смирило дк Сенат није пристао да се Марцију суди пред племенским већем, које еј тада први пут добило функцију судског тела. Марције је избегао казну добровољним одласком у изганство; повукао се у Анциј, где га је љубазно примио Атије Тул, веома утицајан човек међу Волсцима. Захваљујући уловом предлогу, Марције је постављен за врховног вођу војске Волсца што је овај са одушевљењем прихватио видевши да се на лак начин домогао средства за освету. Најпре је предводио Волсце до обале лација, од Цирцеје до Лавинија, пљачкајући град за градом и отављајући за собом рушевине и пустош. Затим је прошао кроз област северно од брда Албе и, заузевши пет градова, улогоровао се на удаљености од осам километара од Рима.

У међувремену, међу Римљанима је владала пометња и паника. Није се ни помишљало на отпор; једина нада им је било подстицање саосећања код непријатеља. Петорица изасланика, најстарији и најцењенији међу патрицијима, послати су да траже мир. Али, Кориолан их је послао назад, рекавши да неће да чује ни за какве услове уколико Римљани не пристану да врате све градове и области одузете од Волсца и да их учине римским грађанима. Тада су свештеници и пророци, одевени у огртаче и носећи своје свете предмете, у свечаној колони пошли из Рима у логор Волсца. Међутим, Кориолан је остао непоколебан и ни нису вратили никакву поруку мира. У тој нерешивој сиуацији Рим је спасен захваљујући инстикту једне жене. Наиме, Јунона је, ако прича каже, усадила мудру мисао у ум валерије, аритократске госпође, док се молила у богињином храму, када јој је глас шапнуо на уво: „Њему није стало до предака, не занимају га свештеници, али послушаће сву мајку и жену.“ Тако је Валерија отишла код Волумније, Кориоланове жене, и код његове мајке Вентурије и рекла им: „Узмите своју дечицу за руку и заједно пођите овом храбром човеку, баците се на колена и молите за милост према Риму и према вама самима.“ Жене су устале и отишле код Кориолана; када је он угледао њихову жалобну одећу и лица пропала од гладовања и жалости, срце му је коначно смекшало и рекао је: „Мајко, успела си. Али спасивши Рим, уништила си свога сина.“ Затим је без одлагања одвео војску и опасност кја се надвила над Римом је окончана. Али, Волсци нису могли да опросте Кориолану што је пропустио прилику да покори њихове старе непријатеље и осудили су га на смрт као издајника.“

Гедис и Гросет, Древни Рим, Beograd 2006, 98-100.

Оставите коментар

11. марта 2017. · 20:33