Архиве категорија: Србија

Српско-грчки односи пре Првог светског рата

Почетак

Србија и Грчка успоставиле су дипломатске односе тек 1868. године. На приближавање ова два народа свакако су утицали географска близина, иста вера и вековно припадање цркве под јурисдикцију Цариградске патријаршије, али изнад свега и сличне историјске околности током дуго годишње турске владавине на Балкану. У прво време, солидарност и међународна сарадња двеју земаља огледала се у одзиву добровољаца у устанцима против Османлија, како током Првог српског устанка (1804-1813), тако и током Грчког рата за независност (1821-1830). Устанак 1804, који се de facto сматрао и првим ослободилачким ратом против Отоманске царевине, омогућио је Србима да стекну углед на Балкану и једну бољу слику на Западу, где је за многе западњаке ова земља била готово или у потпуности непозната. Иако овај устанак није довео до потпуног ослобођења српске територије, имао је великог одјека у областима Балкана које су се још увек налазиле под турском управом.

Јасмина Томашевић, Велики рат и „мали“ човек: сведочење српских војника, Нови Сад 2018, 229.

Фазе

Узимајући у обзир спољне факторе, могли бисмо издвојити три различите фазе српско-грчких односа, почев од првих ослободилачких борби за независност, па до Првог светског рата. Прва фаза обухвата период до Берлинског конгреса, када су се односи двеју земаља формирали око идеје о балканском савезништву које би представљало противтежу ослабљеном Отоманском царству Током друге фазе, Велика источна криза (1875-1878) и одлуке Берлинског конгреса довеле су до захлађења односа, када је Србија све отвореније показивала своје интересовање према југу, претендујући на области северне Македоније. Током ове фазе, идеја удружене борбе против Турске попримила је облик заједничког суочавања са бугарским утицајем у Македонији и трајала је до маја 1903, када је у Београду убијен краљевски брачни пар династије Обреновић. Након овог догађаја, који је изоловао Србију од већине европског света у којем је слика земље била знатно нару шена, Београд је усмерио пажњу ка Атини, у покушају да обнови добре, старе“ везе. Њихова заједничка борба поново је постала стварност током Првог балканског рата, док су српско-грчка сарадња и пријатељство достигли врхунац неколико месеци касније – у Другом балканском рату.

Ј. Томашевић, 230.

Православни народи Балкана против Турака

Прва фаза српско-грчких односа, која је трајала до Берлинског конгреса, одисала је романтичним духом епохе коју су обележили национални програми, као и балканска визија Ригаса Валестинлиса, познатијег као Рига од Фере. Поред Начертанија“ које је представљало основу српске спољне политике све до Првог светског рата, током истог периода тадашњи премијер Грчке Јоанис Колетис саставио је национални програм „Велике идеје (гр. Мегали идеа), којим се грчка држава водила све до Малоазијске катастрофе 1922. године. С друге стране, Рига од Фере – који је убијен у Београду 1798 – оставио је новим нараштајима идеју о једној балканској конфедерацији, изграђену на начелима Француске револуције, у којој би грчка култура имала почасно место. Одредио је православље као главну религију конфедерације, дајући тако посебан тон народима који су у Отоманском царству припадали православном милету. Надахнути Ригиним револуционарним идејама, Грци су посебну пажњу обратили на православну и патријаршијску Србију, која је под јурисдикцијом Цариградске патријаршије остала до 1879. године.

Ј. Томашевић, 230-231.

Уговор о савезу у случају сукоба са Османским царством потписан је 1867. године.

Приближавање два балканска народа је у одређеној мери олакшавало присуство грчке заједнице, која је на простору Србије боравила од почетка XVIII века. Махом је била реч о грцизираним Власима (Цинцарима) који су се бавили трговином у српским областима под турском влашћу, као и у областима тадашње Аустроугарске, у којој cy уживали значајне трговинске повластице. Ови носиоци грчке културе су путем својих економских активности успели да стекну значајне иметке а истовремено и друштвени и културни престиж у српском друштву. Иако се грчки елемент током XIX века интегрисао у српско друштво услед различитих околности, били су и даље видљиви његови трагови.“

По оснивању грчких основних школа у Србији – у Бео граду 1718, Новом Саду 1730. и Земуну 1794 – којих је до краја XVIII века било укупно двадесет и три, уследило је и увођење грчког језика у српско образовање, па се грчки учио готово у свим гимназијама, многим основним школама, као и у трговачкој школи у Београду.

Ј. Томашевић, 231-232.

Спорно питање – Македонија

Национални програми Грчке, Србије и саме Бугарско, који су све више били спровођени у дело нису могли да коегзистирају; другим речима, Балкан није био довољно велик како би истовремено на његовој мапи постојале Гарашанинова Велика Србија, Колетисова Велика Грчка и Велика – касније Санстефанска – Бугарска. У романтичарском и утопијском духу тога времена, Србија и Грчка су започеле преговор који су довели до поменутог уговора 1867 године. Њиме је било предвиђено да у случају поделе територије пораженог Отоманског царства Грчка припоји себи Епир, Тесалију. Тракију и Егејска острва, док би се Србија проширила на Босну, Косово и Метохију, северни део Албаније и на Црну Гору, сем ако се Цетиње не изјасни о својој самосталности Ипак, ова војна сарадња никада се није остварила. Нејасно је и какав су договор две земље постиле по питању Македоније, с обзиром на то да је Гарашанинов национални програм у односу на грчку страну имао различита схватања по питању граница те области. Међутим, ово не остати недефинисано и током неколико наредних деценија, Србија у време кнеза Михаила Обреновића (1860-1868) joш увек је свој поглед усмеравала ка Босни и Херцеговини, преко које је прижељкивала да осигура излаз на Јадранско море.

Ситуација се драстично променила само једну деценију након његовог убиства, када се тежиште српске спољне политике преместило у Македонију, чиме је Београд започео ново поглавље у српско-грчким односима. Одлукама Берлинског конгреса, Србија и Црна Гора стекле су своју независност, али је Аустроугарска добила право да окупира територију Босне и Херцеговине. Окупација је значила да he велики део српског народа и даље налазити под страном управом, док су у исти мах били осујећени планови Београда о изласку на Јадран. Од тог тренутка, Србија је показала аспирације ка областима северне Македоније и започела активну борбу против рада бугарске егзархије, преко својих дипломата, учитеља и свештенства. С друге стране, српска влада је улагала напоре за проналажењем компромиса са грчком страном.

Ј. Томашевић, 234-235.

Начелни договор је био да Србији припадне северна, а, Грчкој јужна Македонија. Споран је био средишњи део, где су Битољ, Прилеп, Струмица, Крушево и Охрид. Одсуство потпуног договора ко Македоније је спречило да јавне манифестације међусобне солидарности (као када је 1889. године у Атини свечано обележено 500 година од Косовске битке, а у Београду подигнут споменик Риги од Фере) прерасту у конкретну акцију ка остварењу заједничког циља. Када је три деценије након потписивања савеза (1867) за помоћ у борби против Турака, избио Грчко-турски рат, Србија је остала неутрална, због чега је од Османског царства добила црквене, просветне и културне повластице у Битољском и Солунском вилајету. Срећна околност за приближавање Србије и Грчке је била што је Бугарска била већи конкурент у Македонији и једној и другој држави. Све три државе су се ипак ујединиле против Турака у Првом балканском рату (1912), али је нерешена ситуација у Македнији довела до Другог балканског рата (1913), у којем су се Србија и Грчка, са савезником из претходног рата – Црном Гором удружиле и са четвртом православном балканском државом Румунијом, па чак и са Турцима ратовали против Бугарске. Епилог је био да су Србија и Грчка миром у Букурешту (10. августа 1913) први пут постале суседне државе.

Државни интереси испред братске солидарности

Поред свих немира у српско-грчким односима, опстала је идеја савезништва. Напори српских политичара за про налажењем компромисног решења са грчком страном по питању поделе македонске територије коначно су уродили плодом. Српско-грчка сарадња се свакако кретала у оним оквирима какве су желеле земље потписнице, док је њихов основни покретач била Бугарска. Другим речима, када је српска страна – и пре слома бугарских снага у Македонији – иницирала идеју о савезништву против Аустроугарске, Атина није показала спремност да уђе у сукоб са Бечом. Чак ни Српско-грчки уговор о савезу из 1913, којим је пред виђена војна помоћ у случају напада треће земље (дакле, не само Бугарске) на Србију или Грчку, грчки краљ Кон стантин није сматрао обавезујућим по његову земљу у тре нутку када је сукоб попримио европске размере. С друге стране, Београд је изразио негативан став о томе да у војном смислу подржи Атину 1913. у сукобу са Цариградом због острва Источног Егеjа. Као што је закључио историчар Хастотис, било би и неразумно – услед геополитичких чињеница тог времена – да је Грчка интервенисала у јед ном регионалном српско-аустријском рату, као што би такође било несхватљиво и српско мешање у један локални грчко-турски сукоб по питању острва,“ на која није пола гала никакво право нити су се она налазила у сфери њеног интересовања.

Ј. Томашевић, 239-240.

Мит који опстаје

Иако мит о српско-грчком пријательству није био увек одраз стварности, у којој често нису заједно кора чала „политичка ривалства“ и осећања два народа, про налажен је начин да тај мит опстане до Првог светског рата -штавише, и до данашњих дана. Српско-грчка сарадња и пријателство, колико год да су се током конкретних пери ода сматрали само празном фразом“, постали су саставни елемент српске и грчке националне свести.“

Ј. Томашевић, 242.

Оставите коментар

Објављено под Балкан, Бугарска, Грчка, Османско царство, Србија

Шта треба тражити у српском ослобођењу и како се то налази?

„Ја сам хтео српском народу да изнесем слику: шта му је донела српска револуција, а у исто време да му покажем: шта је имао па изгубио, а шта је мого добити па није добио у свом државном развитку. Тиме сам хтео да побудим оне људе из народа, који имају обичај да мисле – да промисле мало и да виде да „слобода и јединство“ српског народа незначи никако: да место паше дође „кнез“ место муселима начелник и капетан, место кадије – судије и т.д. као што је замишљао српско ослобођење још уставобранитељ Петронијевић, већ да под тим ваља разумевати потпуно ослобођење од власти и тираније, од умног и материјалног ропства.

Ја сам хтео поглавит да кажем шта ваља тражити у српском ослобођењу – а како се то налази? У томе се сигурно неће многи слагати ни са тим општим начелима, што сам их ја овде изреко. – При свем том ја и то сматрам као добит што ћ моје мисли изазвати многе, да сами размишљају том предмету, а може бити и да обарају мој назоре…“

написао је Светозар Марковић у предговору Србије на Истоку, објављене 1872. године у Новом Саду, тада изван Србије, јер га је у престоном Београду ограничавала цензура, односно страх штампара да се не замери властима (па је спорно било и помињање Карађорђа, иако у негативном контексту). У овој књизи је Светозар Марковић анализи политичке ситуације и предлогу потребних промена претпоставио анализу историјског развитка који је довео до тренутне ситуације. То је знатно бољи део размишљања Светозара Марковића у овој књизи објављеног.

Политичко-друштвени преврат који је учинила српска револуција

Снимак екрана (149)

Узрок пропасти демократског начела у првој српској држави

Снимак екрана (153)

Снимак екрана (155)

Други српски устанак и почетак нове српске државе

Снимак екрана (156)

Образовање нове српске државе

Снимак екрана (158)

Борба око власти

„Кнез Милош био је у твари вођа српског народа. Народ је имао највише вере да га он може сачувати од насиља својом вештином и познанством са турским властима.“

(…)

Снимак екрана (159)

Снимак екрана (160)

Утврђивање монархичне државе

Кнез Милош је повластице од Турака задобио поткупљивањем Турака, народне паре није користи само за стицање народних права, него и ради обезбеђивања наследне власти над народом, чему је чак дао предност.

20200712_130309

Снимак екрана (161)

Снимак екрана (162)

Снимак екрана (167)

Настанак партијаштва

Владари су се смењивали, а грађани делили као присталице једне или друге династије. Пошто се државна служба губила са превратима на престолу, неки су закључили да су најкориснији они што могу бити добри свакој власти, они што су продавали осећања и савест, јер се способност човека мерила тиме колико је признат од власти.

„Партајске борбе и интриге пањкање и шпијунисање, што се започеше у горњим слојевима продреше у народ и тамо ухватше дубока корена. (…) Партајска поцепаност и партајска мржња у свакидањем животу напослетку тако преоте мах, да је народ у својој не вољи зактевао на Петровској скупштини: „да се укине партајство“.“

Демократизација друштва путем нових револуција широм Балкана

Након што је објаснио како је у новој српској држави учвршћен монархијски поредак, С. Марковић је Србију на Истоку закружио предлогом како да Србија надокнади пропуштену прилику за успостављањем демократског устројства. Непходим је сматрао нове револуције, ли свуда где живи српски народ, који би се повезао да осталим балканским народима у рушењу свих монархија које су спречавале демократизацију на принципи самоуправе. Инспиратор оснивача Народне радикалне странке имао је визију југословенске државе, коју је замишљао као ширу балканску конфедерацију. Зачетник социјалистичких идеја у Србији је писао о револуцији у којој би класно било повезано са националним. Немачки и италијански национални романтизам је надоградио социјалистичком бригом за подређен радни народ, надградивши и хтења српске омладине која је захтевала слободу и спољашњу и унутрашњу. Марковићева идеја револуционарног слома балканских царстава оствариће се са Југославијом, реалнијом од Марковићеве балканске конфедерације.

Снимак екрана (170)

Снимак екрана (171)

 

Оставите коментар

Објављено под Историја, Срби, Србија, XIX век

Петровска Народна скупштина 1848. године у Крагујевцу

(…)(…)

Скупштина је завршила рад очекујући да ће се убудуће редовно сазивати.  Државни савет је донео решење о редовном годишњем заседању скупштине, комисија за то одређена је поднела предлог закона о Народној скупштини, али он никада није усвојен. Скупштина се следећи пут састала тек 10 година касније, на празник Светог Андрије 1858. године, када је вучић са сарадницима сменио кнеза Александра, али се испоставио да је крај владавине кнеза Александра био крај (најпре власти, затим слободе, па убрзо и живота) и за Тому Вучића Перишића, којем повратник на престо кнез Милош Обреновић није опростио допринос његовој смени две деценије раније.

Миладин Стевановић, Кнез Александар Карађорђевић, Београд 2008, 107-110.

Оставите коментар

Објављено под Историја, Србија, XIX век

Спољна политика југословенске краљевине (1918-1941)

Након Првог светског рата Краљевина СХС је остала уз победничке савезнике Антанте – Француску и Енглеску. Развијана је регионална сарадња на Балкану и у средњој Европи.

Почев од 1920. уз благонаклоност и подршку Француске, Краљевина СХС је са Чехословачком и Румунијом склопила политички и војни савез познат под називом Мала Антанта. Повод за формирање таквог савеза био је страх од обнављања Хабзбуршке монархије.

Балкански пакт (1934) склопиле су, ради учвршћивања постојећих граница, Турска Грчка, Југославија и Румунија. Бугарска је одбила да се придружи, незадовољна постојећим границама.

Лоши су били односи са Италијом, због њених претензија на јадранску обалу и СССР због пријема руских избеглица. Југославија је била једна од последњих држава које су признале СССР (тек јуна 1940. године).

Током намесништва прешло се на политику неутралности између Антанте и нове силе нацистичке Немачке. Стојадиновићево приближавање Немачкој, Италији и Ватикану било је у функцији сузбијања делатности хрватског усташког покрета. Зависност је додатно појачана када је Немачка припојила Аустрију 1938, а Италија запосела Албанију 1939. и тако те државе постале суседне Југославији. Стојадиновићева политика довела је да пред Други светски рат Југославија буде ближа фашистичким земљама него Антанти.

Оставите коментар

Објављено под Југославија, Историја, Србија, XX век

Настанак југословенске државе

Југословенска краљевина 1/5

Уједињењем Србије (са којом су се новембра 1918. ујединиле Црна Гора и простор данашње Војводине (без Срема, а са Барањом), који је до тада био у Аустроугарској) и територија које су у Аустроугарској настањивали јужни Словени – Словеније, Хрватске, Славоније, Далмације, настала је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, чији је настанак проглашен у Београду 1. децембра 1918.

Југословенска краљевина је настала на територија од скоро 250 хиљада квадратних километара, настањеној са око 12 милиона становника. Ван југословенске краљевине остале су Истра, Ријека, Задар и поједина острва. Те територије је Антанта обећала Италији Лондонским уговором 1915. године.

Значај Југославије је у томе што је њоме остварена вишевековна тежња (не само Срба) за националним ослобођењем и уједињењем. Остварење ове тежње је постало могуће тек распадом Аустроугарске након пораза у Првом светском рату. Србија је остварење тог циља само у последњем рату платила са скоро трећином изгинулог становништва. Остварење овог циља је постало могуће када се поклопило са интересима великих сила. Опција настанка само проширене српске државе није озбиљно разматрана ни од стране српских власти ни од стране великих сила (и поред тога што се код понуде Италији Лондонским уговором 1915. јавила и идеја о проширењу Србије на Срем, Бачку, Славонију, Босну и Херцеговину и јужну Далмацију, по којој би изван нове државе  остали Банат који би припао Румунији и Македонија која би припала Бугарској).

 

2 коментара

Објављено под Југославија, Историја, Срби, Србија, XX век

Окупација Србије 1915. године

„После успешно одбијених покушаја аустроугарске инвазије 1914. [у биткама на Церу и Колубари], на српском фронту наступило је затишје, али испуњена страшном епидемијом пегавог тифуса, од кога је умрло 100 000 војника и цивилног становништва.

Заустављена на Марни и принуђена на рововски рат [на западном фронту], немачка команда одлучила је да ликвидира споредни, српски фронт. Она је узела у своје руке руковођење операцијама против Србије. Галицијска офанзива против Руса [на источном фронту] одложила је почетак офанзиве на Србију, али је крајем августа 1915. почела концентрација аустро-немачких трупа према Србији. Почетком септембра Бугарска је коначно пришла централним силама и 22. септембра најавила мобилизацију. Костур нове офанзиве против Србије све јасније се оцртавао: немачки напад са севера, под командом генерала Макензена, у правцу Моравске долине; офанзива аустроугарске армије са запада, преко Дрине; продор бугарске војске с истока у Вардарску долину и одсецање одступнице српским трупама према југу.

Једини ослонац Србије на Балкану била је Грчка. Спреман да примени грчко-српски савез из 1913, председник Венизелос затражио је од савезника да пребаце у Солун 150 000 војника са блиског истока и сутрадан по бугарској мобилизацији прогласио мобилизацију грчке војске. Четвртог октобра атински парламент одобрио је политику Венизелоса и 5. октобра почело је савезничко искрцавање у Солуну. Али, тог дана је краљ Константин, противник уласка у рат, оборио Венизелосов кабинет. Нова Заимисова влада одбила је позив Србије и остала ван рата.

Офанзива Централних сила против Србије започела је 5. октобра 1915. Два дана касније напала је Бугарска.“

Димитрије Ђорђевић, Историја модерне Србије 1800-1918, Београд 2017, 393-394.

1 коментар

15. децембра 2019. · 14:49

Од Сливнице до абдикације

О последњим годинама владавине краља Милана Обреновића, након Српско-бугарског рата, а пре Устава из 1888. године, у својој Историји модерне Србије, Димитрије Ђорђевић је написао:

Оставите коментар

27. октобра 2019. · 11:06

Уставно питање као почетак надметање сила у Кнежевини Србији

Тридесетих година XIX века, након укидања првог устава Србије:

Оставите коментар

25. маја 2019. · 11:14

Кнез Милош као оријентални деспот

Оставите коментар

23. маја 2019. · 13:13

Дипломатија Првог српског устанка

„Шумски збегови дали су прве устаничке одреде, којима су се прикључиле хајдучке чете. Кнезови, у одбрани голог живота, састали су се 2/14. фебруара у шумадијском селу Орашцу, крај Тополе, и донели одлуку да започну устанак. На чело се покрета ставио се Ђорђе Петровић-Карађорђе, некадашњи добровољац у аустријској војсци, свињарски трговац и одметник од турске власти. Устанак је веома брзо захватио цео Београдски пашалук, што због ранијих припрема, што због несносног стања. Мањина која се колебала увучена је у устанак силом. Дигла се сељачка војска, наоружана хајдучким оружјем заплењеним од Турака, пушкама кришом набављеним у Аустрији, ножевима, вилама и косама. Масовни прилаз устанку надокнадио је недостатак припрема и војне спреме.

[…]

Упркос почетним успесима и замасима, даљи развој устанка био је неизвестан. Он је значио побуну раје у једној од бројних побуна Османског царства. За разлику од Грчке чији ће устанак, ослоњен на традицију античке прошлости, изазвати талас хеленофилства у Европи, Србија је чинила непознати део Балкана. Стога је српски устанак био препуштен сам себи.

[…]

Замах устанка ставио је пред устанике сложене задатке, који су надмашивали њихову снагу и захтевали помоћ споља. Оружана борба захтевала је материјална средства, посебно у оружју и муницији, као и дипломатску подршку у преговорима с Портом.

Помоћ се најпре могла добити из суседне Аустрије. С друге стране Саве и Дунава живели су Срби који су живо пратили устанак у земљи. Аустријски погранични војни кругови сећали су се сарадње са Србима у прошлом аустро-турском рату и били им наклоњени. Стога су се српске вође, на челу са Карађорђем, већ априла 1804. обратили Аустрији с молбом за помоћ у оружју и муницији. Они су били спремни да се ставе под власт Хабзбурга и једног аустријског принца који би био владар Србије.

Српске молбе нису биле прихваћене у Бечу из два разлога. Аустрија је због Наполеонове акције морала да води пријатељску политику према Порти. Сем овог акутног политичког разлога, постојао је још један, који ће условити развој укупних аустро-српских односа у XIX веку. Наиме, српски устанак носио је у свом корену клицу националне ренесансе српског народа. Она је била двоструко непожељна у Бечу: због привлачности коју би могли осетити Срби у јужној Угарској и због стварања нове националне државе у непосредном суседству. Процес националне револуције који се одигравао у Србији био је потпуно стран аустријском легитимизму. Њихов даљи развој у XIX веку само ће још више заоштрити њихове односе.

[…]

Не нашавши одзива својим молбама у Аустрији, устаници у одлучили да се обрате Русији. Они су из прича прекосавских Срба о њој имали магловите представе као о великој словенској и православној земљи која је природно одређена да буде њихов заштитник.

[…]

Српске молбе пале су у Петрограду у врло незгодном тренутку. Руска дипломатија покушавала је да обнови руско-турски савезнички уговор из 1799, који је био потребан Александру I, због сукоба с Наполеоном.

[…]

Мада српски устанак није добио очекивану помоћ од Русије, његови односи према њој ипак су били другачији од односа према Аустрији. У њиховом корену лежала је истоветност интереса, што је углавном везивало Србију за Русију у XIX веку. Русија је тежила изласку на топло море преко Балканског полуострва. Стварање национаних балканских држава не само што није било супротно овој политици већ је она у њима могла наћи ослонац. Зато Русија није видела сметњу својим интересима у стварању нове српске државе. Ова политика назире се већ у првим контактима Русије са српским устаницима. Ако се Аустрија, због близине тог подручја, могла спуштати на Балкан ослоњена на сопствене снаге, Русија је, због своје географске удаљености, морала тражити посредника.

Став Аустрије и Русије према српском устанку  био је условљен њиховим односима према Наполеоновој Француској. Француска је, освајањем Далмације и Истре, , постала балканска сила. Наполеонова дипломатија била је противна српском устанку из два разлога: због његових веза са Русијом и тежњи да се одржи јака Турска. Овакав став могао је добити потврду у заједничком руско-црногорском иступању против Француза 1805. године у Боки которској. Зато је Наполеон у писму султану 20. јуна 1806. саветовао брзо и радикално ликвидирање српског устанка. Овај је несрећно запао у борбу сила за престиж у Цариграду, у којој се ниједна од њих није хтела излагати ризику залагањем за побуњену рају једног далеког и непознатог пашалука.

Услед неповољне спољнополитичке ситуације, српски устанак практично је био изолован све до руско-турског рата 1807. године. То је значило да су устаници усмерени само на своје снаге, које су биле у несразмери са снагама Турског царства.

[…]

Не обазирући се на негативан исход првих преговора и апела на кабинете Аустрије и Русије, устаници су наставили да упућују молбе за помоћ.“

Врхунац устанка је био 1806/7. године. Почетком 1807. године цела Србија, са изузетком два мала турска гарнизона у тврђавама у Ужицу у Соколу, била је ослобођена. Турци су пристали на преговоре, на које су им устаници послали јула 1807. свог делегата.

„Бивши трговачки агент у земуну и посредник београдске чаршије, окретни Петар Ичко тражио је на Порти аутономију под влашћу султана, плаћање данка преко једног турског чиновника и забрану становања у Србији јаничарима и крџалијама.

После српских победа, Ичкови предлози прихваћени су на Порти и српски делегат пожурио је у земљу да саопшти радосне вести. Требало је да Ибрахим-паша накнадно донесе царски ферман по коме ће јаничари напустити земљу, којом ће управљати врховни српски кнез са 12 нахијских кнезова и војним одредом у Београду, напоредно са гарнизоном турске царске војске. Царски мусахил (финансијски чиновник), који је ускоро стигао у Смедерево, потврдио је Ичкове речи, мада није донео очекивани ферман. Имајући тешка искуства у својим ранијим односима с Портом, устаници су тражили да се одредбе мира писмено потврде. Стога су они наново упутили Ичка у Цариград. Српски делегат стигао је у престоницу у тренутку када су се руско-турски односи заплели око Молдавије. На подстицај Наполеона, Турска је 28. децембра 1806. објавила Русији рат. Желећи да избегне руско-српску сарадњу на дунавском фронту, Порта је прихватила све српске захтеве. Мир је био на помолу.

Руско-турски рат из основа је изменио положај устаника. Он је одстранио сва ограничења наметнута руској балканској политици у претходном раздобљу. Устаници су схватили да је наступио тренутак да, ослоњени на једну велику силу, истакну интегрални програм своје борбе. Када је царски мусахил затражио од Срба да, као царски поданици, дају војнике за рат против Русије, одговорено му је да „Србија сматра себе независном државом, која не пристаје дати никаква данка, нити ће дизати оружје на своју једноверну браћу и савезнике“. Ичков мир је био одбачен и настављена је борба за пуно ослобођење.

[…]

Ушавши у рат с Турском, Русија је свој посреднички став према Србији заменила активном подршком. Према ратном плану руске дунавске армије, устаницима је намењена улога заштите левог крила, које је наступало према Видину. Истовремено, преко Србије је требало остварити контакт с руском флотом која је оперисала на Јадрану.

[…]

Руско-српска сарадња 1807. године није била дугог века. У мају су јаничари у Цариграду збацили султана Селима III; у јуну је Наполеон тукао Русе код Фридланда. У јулу, на састанку руског и француског императора у Тилзиту, закључен је уговор о миру и савезу. Према одредбама франко-руског споразума, рат с Турском морао је бити обустављен, а руске трупе из Влашке и Молдавије повучене. о Србима није било ни речи у уговору. Генерал Исајев добио еј наређење да се повуче преко дунава и заједничко српско-руске операције су прекинуте.

[…]

Русија је сматрала Србију  оруђем своје борбе, подбадајући је и стишавајући у складу са својим потребама. С друге стране, Србија је покушавала да Русију гура испред себе, очекујући од ње пуну и безрезервну подршку. Укрштање ова два интереса изазваће током целог XIX века кризе у руско-српским односима.

[…]

Преокрет у корист Србије настао је новим груписањем сила услед савеза који је Турска закључила с Енглеском јануара 1809. Из овог заплета изродио се нови руско-турски рат. Он је омогућио нову руско-турску сарадњу у рату против Турака.“

Руско-турски рат се завршио 1812. године, које је Наполеон кренуо у поход на Русију, која је због тога пожурила да склопи мир.

„Под тако неповољним околностима, 28. маја 1812. године у Букурешту је потписан руско-турски мир. Чланом VIII тог уговора Србија је добила ограничену аутономију под влашћу султана: унутрашњу самоуправу, амнестију и турске гарнизоне по градовима.

Букурешки уговор имао је и позитивне и негативне стране. Он је чинио компромис између фактичког стања створеног устанком и стања у Београдском пашалуку пре 1804. године. Устанак је створио ситуацију која, као последица једне буне није била правно основана. Букурешки уговор, мада у скромним размерама, издвојио је Србију из целине Османског царства и дао јој међународни статус. Руска заштита добила је уговорно признање. Међутим, Букурешки уговор негирао је постојеће стање створено устанком; он је подразумевао предају устаника, њихових ослобођених територија и градова Турцима. Посебно је мало гаранције пружала клаузула да ће се Порта непосредно споразумети с устаницима у погледу њихове самоуправе. Стога је Букурешки уговор пресекао развојни пут српског устанка и пожурио његов предстојећи слом.

Удаљени од позорнице догађаја, српски устаници нису знали за одредбе Букурешког мира. Руска команда на Дунаву не смао што их није о томе обавестила већ је главнокомандујући, адмирал Чичагов, позвао Србе на заједничку акцију против Француза у Далмацији. Ништа није било речено ни српској делегацији која је при повратку из Петрограда боравила у Букурешту баш у време закључења уговора. Прве вести о миру устаници су добили од Хуршид-паше, који их је позвао да им предају своје градове и утврђења. Сматрајући да је у питању подвала, они су те предлоге одбили. Тек потом адмирал Чигров одлучио је да извеси устанике, па и тада непотпуно наређујући свом представнику Недоби да им члан VIII Букурешког уговора „саопшти само у изводу, пошто пажљиво измени све оно што је у том члану претерано, тј. изразе који су употребљавани само да се одржи источњачки стил.“ Да би охрабрио устанике, Чичагов им је почетком августа упутио генерала Ивелића, који је скупштини старешина у манастиру Враћевшници објаснио разлоге који су приморали Русију на склапање мира. Међутим, већ 30. јуна адмирал Чичагов добио је наређење да из влашке крене на Дњестар, у сусрет Наполеону. Свечано испраћени, руски гарнизони кренули су из Србије 10. августа.

Једини излаз из ове тешке ситуације био је инсистирање на одредбама Букурешког уговора, које су, мада непотпуно, садржавале извесне предности за устанике. Међутим, касно и непотпуно, сазнање о условима мира, као и утешне речи Чичагова и Ивелића, код устаника су створиле утисак да је Букурешки уговор пролазна епизода и да треба само добити у времену како би се дочекала промена ситуације. Стога су устаници покушали да одуговлаче преговоре са Турцима. У Цариграду су то једва дочекали, жељни да Србе коначно сломе и потчине. Хуршид-паша је рекао српским  делегатима да турска влада тражи од српског народа да буде раја као и раније, да преда топове, оружје и градове, да плати сав заостали данак од девет година и да пусти турске трупе у градове. То је значило потпуну капитулацију устанка и враћање на стање пре 1804. године.

Јануара 1813. скупштина у Крагујевцу једногласно је одбила турске захтеве. Она је упутила нове предлоге Порти тражећи широку аутономију, српског кнеза, савет и земаљски суд, признајући у начелу сизеренство султана и обавезу плаћања данка. Турци су то одбили с образложењем да Срби траже краљевину у царевини и да то не може бити. Преговори су прекинути и устаницима је поручено да ће рат почети ако не прихвате захтеве у целини. Карађорђе је учинио још један покушај, апелујући истовремено на Русију, али без успеха.“

Након војног пораза устаника 1813. „Карађорђе се обратио цару Александру, молећи за дозволу да српски народ исели за Русију. […]

Паника је захватила земљу. Хиљаде избеглица из свих крајева Србије нагрнула је ка Сави и Дунаву, тражећи спас у Аустрији.  […]

Захваћен општим расулом и болестан, Карађорђе је с руским представником, београдским митрополитом и својом породицом напустио земљу 3. октобра и прешао у Земун. У Београду су запаљене архиве и магацини с барутом.

Вест да је Карађорђе напустио земљу сломила је и последњи отпор. Турци су 7. октобра 1813. ушли у напуштен Београд, чија су се згаришта још димила, прослављајући овај догађај тродневним топовским салвама у Цариграду. После десет година устаничке борбе Србија је опет била покорена.“

Димитрије Ђорђевић, Историја модерне Србије (1800-1918), Београд 2007, 52-72.

Оставите коментар

15. маја 2019. · 20:47