Архиве категорија: средњи век

Богумили (катари)

Секта богумила се јавља у Бугарској у време цара Петра (927-969).  Названа је по оснивач, попу Богумилу. Његово учење се развило под утицајем дуалистичких учења источњачких секти (масалијанаца и павликијанаца) чије је присталице византијска влада расељавала по Тракији, у суседству словенског становништва Бугарске и Македоније. Корени богумилства су везани за старо манихејство, које се развило из старе персијске религије.

„Учење је у III веку засновао извеси Мани, и оно је било мешавина старе персијске религије, гностицизма, хришћанства, па чак делом и будизма. У позној антици манихејство је узело маха широм Римског царства и у IV веку имало је више поклоника од хришћанства.

Победом хришћанства манихејци су потиснути и протерани их западних земаља, али су у Азији били распрострањени све до XI века. Неким турским народима у средњој Азији манихејство је било такорећи државна религија, док је у Кини било значајана верска зајдница све до IX века.

Но, религија је у неку руку преживела и западније од тих простора. На Балкану је била заступљена међу Бугарима, одакле су је мисионари пренели на териториу Југославије, где се у Босни оформила као засебна богумилска црква. Сматра се да су мисионари отуд пренели манихејство XII века преко Италије на југ Француске, придобивши брзо велики број присталица.“[1]

Засновано на теорији супростављености добра и зла, која потичу од Бога и Сатане, који владају светом и чија међусобна борба условљава човеков живот и све што се у свету збива. Материјални свет је Сатанина творевина, па су се богумили окретали искључиво духовном свету. Богумили су имали негативан однос према књигама Старог завета, давајући предност Новом завету, нарочито јеванђељима. Тежили су аскетском животу, одбацивали црквене обреде, читаву црквену организацију, негирали су потрeбу за храмовима, свештенствоми светим тајнама – крштењем, причешћем, браком. Нису признавали култ крстoва, иконе, мошти светаца. Борили су се против читавог поретка, против државе, против моћних и богатих. У Босни је такво социјално тумачење вере напуштено, тако да се богумилска црква сврстала уз владара и властелу, штитећи њихове интересе и одупирући се Угарској.

„Живот правоверног катара био је у потпуности обележен тим контрастом између духовности, као нечег доброг, и телесности, као сталног извора зла. Мушкарци и жене морали су бити чедни (јер је рађање деце подразумевало наставак везивања душе за материју), одрицали су се једења меса, и живели у потпуном сиромаштву. Но ти строги захтеви важии су само за великодостојнике (perfecti – „савршени“), који су обављали функцију катарских свештеника.

Бројни „верници“ (credentes) могли су да остану у браковима и воде прилично нормалан живот. међутим, поткрај живота су зарад спасења морали да се подвргну катарском обреду consolamentum, који је представљао ослобађање од материје. Обред се најчешће врши на самртној постељи, али има сведочанстава да су многи катари након њега сами себи окончавали живот постом до смрти (endura). Веровало се да они што умру не обавивши consolamentum остају заробљени у материји тако што се поново роде у људском обличју (упореди будизам!).

Можда изгледа необично што је једно животу тако позитивно веровање узело маха у области тако прожетој животном радошћу као што је југ Француске. Вероватно је њена предност лежала у томе што су prеfecti заиста живели по строгим идеалима вере, што је било у оштром контрасту према богатим хришћанским свештеницима и монасима.

Тешко је рећи да су манастри на југу Француске били у XII веку корумпиранији од оних у другим местима, али нема сумње да је катарски покрет представљао реакцију против званичног свештенства и његовог неуспеха да живи у складу са идеалима које је само проповедало. Симпатије које је аритократија гајила према катарима делом се омогу објаснити и тиме што су јој они давали повод да се супростави потраживањима цркве у земљи и новцу.“[2]

Богумилство је ухватило јаког корена у Бугарској и нарочито у Македонији, наишло је затим на велики одјек и ван граница Бугарског царства, ширећи се по различитим називима у Византији (након слома Првог бугарског 971. и Самуловог царства 1018. године), Србији, а нарочито у Босни, Италији, јужној Француској и Немачкој. У XII и XIII веку су представљали прву заиста велику јерес у Западној Европи. Богумили, или под другим називима бабуни, патарени, катари (од грчке речи чист), албижани (по граду Албију, једном од њиховић највећих центара у Француској), и њихови малоазијски претходници, су носиоци једног великог покрета који се ширио од Јерменије до јужне Француске, долазећи час овде, час тамо до јачег изражаја. Највећи полет богумилски покрет је доживљавао у епохама криза и невоља, јер су његови песимистички ставови који одбацују овоземаљски поредак у таквим епохама налазили нарочито плодно тле и јак одјек.

Литература:

[1] Нудберг,  201.

[2] Нурдберг, 202.

Advertisements

Оставите коментар

Објављено под средњи век

Друштвена структура феудализма

„Феудализам је био вид организовања друштва и стварања неопходног реда у једно доба када није постојала државна власт и кад чак није постојао ни појам „држава“. Заснивао се на врло сложеној и бујној мрежи личних везивања, запечаћених доживотним заклетвама.

У локалним оквирима један ситнији земљопоседник који није био довољно безбедан препусти своју земљу неком моћнијем од себе и закуне му се да ће бити његов „човек“ и верно му служити „речју и делом“, што је у случају ратара значило да ће му давати део жетве и/или изводити радове за њега. За ратника је пак то значило да ће оружјем служити господару, сениору. Вазали су заузврат добијали заштиту од сениора и своју земљу, али више не као власници, већ као кметови. могли су да је користе и живе од њених плодова.

Дакле, феудализам је био систем узајамног обавезивања којим је мали човек стицао право на извесну заштиту, а онај значајнији – људе на које се могао ослонити. Зависно од друштвеног положаја уговорених страна, однос између сениора и вазала (оног који се заклео на оданост) могао је подразумевати и готово потпуну једнакост или пак велику неједнакост.

На државном плану, и краљ је имао вазале чији су поседи били огромна војводства и грофовије, много већ од дела земље којом је он сам директно владао. Краљевски вазали су, наравно, били у обавези да служе краљу, делом шаљући му војску, делом управљајући добрима у његово име, али сам краљ је дуго сматран првим међу једнакима. Насупрот томе, постојала је велика разлика између обичног ратара на малом делу земље и његовог властелина. Права и дужности обеју страна нису били дефинисани законима (није их било), већ локалним обичајним правом, које се временом прихватало као норма. То објашњава зашто се вид феудализма разликовао од земље до земље.

Ма колико сложена била друштвена структура заснована на личном обавезивању појединаца, она је била једино што је до XIV  века држало државе на окупу. Потом је постепено почео да се развија модернији државни апарата који је мало-помало преузимао власт и правосудне функције које су дотад обављали вазали различитог ранга. Феудализам се стално мењао Средином XIV столећа већ се изгубило много од његовог садржаја, али су форме опстале још дуго. Феудализам је настао у одређеним материјално-политичким условима и толико је обележио друштвене односе, али и начин размишљања и ставове у читавој западној Европи, да су се они примењивали и кад више није било поменутих предуслова. Наслеђе феудализма живело је у менталитету још дуго после његовог краја.

Савремена истраживања показују да су и у најдоследније спроведеним феудалним системима, попут оног француског, велике групе становника, сељака и других, остајале изван тог система. То су били самостални земљопоседници невезани  ни за једног сениора. Монетарна економија добијала је све више на значају и допринела распаду феудалне структуре, која се првенствено заснивала на робној или услужној размени. Међународној цркви био је потребан образовани кадар, а њега је захтевао и пораст трговине.  У XII веку развија се образовни систем, што кулминира настанком великих универзитета крајем тог столећа. Високо образовање је у принципу било доступно свима који су могли да се издржавају током студија. У томе им је помагала и црква, али и појединци који су ради спаса своје душе завештавали новац за школовање сиромашних студената. Универзитетски образован кадар био је различитог порекла, а припадао му је и свет из најсиромашнијих слојева.

Повећање броја интелектуалаца, нарочито оних школованих за области права, обезбедио је круни испомоћ нове врсте. Полако али сигурно у већини западноевропских земаља развијао се државни апарат…“

Михаел Нурдберг, Динамични средњи век, Београд 2011, 123-124.

Оставите коментар

10. септембра 2017. · 13:57

Животни век у средњовековној Европи

Шведски историчар Михаел Нурдберг је у својим књигама ревидирао општа схватања средњег века и ренесансе. Једно од уврежених уопштавања које је оспорио односи се на дужину живота средњовековних Европљана.

„Често се може наићи на податак да је просечни животни век у средњем веку био тек 30 година. Не зна се откуд та рачуница – вероватно је посреди надахнута претпоставка која се потом понављала у недоглед. Чак и да је тај број тачан, он има ту ману да нам ништа не говори, већ само наводи на заблуду да средњовековни човек није могао да живи много више од 30 година, а и те како је могао. Чак и у оној ограниченој популацији која нам је данас позната било је људи који су живели по 70, 80 или 90 година.

„Просечан животни век“ представља просечан узраст у коме су сви рођени умирали у једном периоду, те екстремне вредности могу драстично мењати коначну слику. А екстремне вредности за свако раздобље пре 19. и 20. века представља висока смртна стопа одојчади тј, деце млађе од годину дана. Неухрањеност, лоши хигијенски услови, као и дечје и друге заразне болести увек су узимале страховито висок данак. Ради поређења са каснијим одељцима, смртност одојчади у 18. веку у Шведској износила је око 20%; а средином 19. века у Стокхолму је појединих година забележена најстрашнија смртност у целој Европи од 50%! (Данас се смртност одојчади у Шведској свела на 0,8%).

Тако поузданих података за средњи век у Европи нема […] И старија деца су често умирала, али онима који успеју да доживе двадесету, смешила се светлија будућност. […] Ако, уз извесну задршку, прихватимо наведене бројке за 13. и 15. век, долазимо до тога да су оне упоредиве, ако не и боље, са познатим подацима за 18. и почетак 19. века у Енглеској. Услови живота и просечан животни век, нарочито индустријских радника, сигурно је био много краћи него већине средњовековног становништва. Подаци за Манчестер са околином за 1837. годину прилично су застрашујући: просечан узраст становника у тренутку смрти био је 17 година, а земљорадника  – 38. А ако су у средњем веку харале епидемије куге, 19 век је погодила колера и увек претећа туберкулоза.“

Литература: Михаел Нурдберг, Динамични средњи век, Београд 2011, 17-18.

Оставите коментар

Објављено под средњи век, Uncategorized

Опседнутост успоменама опасна по безбедност Царства

Византијско царство, које се развило из Римског царства, током свог миленијумског постојања непрекидно је било изложено опасностима на границама, због чега је често ратовало на више фронтова. Римски градови на Балканском полуострву уништени су у најезди Словена и Авара са севера. У то време византијски цареви су се више занимали дешавањима на источној и западној граници.

„Историја земаља Средоземља у VI веку обележена је Јустинијановим освајањима. Обнова римске власти у Италији, јужној Шпанији, северној Африци, на Сицилији, Сардинији и Корзици, Византију је, бар на извесно време, начинила господарицом Средоземног мора. На његовим источним ивицама дуготрајни ратови са Персијом, који су се протегли кроз цео век, готово уопште нису променили равнотежу снага двеју највећих сила света. Јустинијанови непосредни наследници били су сведоци пропасти његовог  плана да обнови стари Imperium Romanum, нарочито у Италији [освајања Лангобарда 568]. Међутим, снага овог сна о царству била је толико велика да је и у другој половини VI века главни војни задатак византијских влада био наставак рата на западном и источном фронту. Образовани Византинац био је дубоко свестан свог грчко-римског наслеђа: рат против Персије, који је будио сећање на Маратон и Саламину [победе у Грчко-персијским ратовима], и очување царске власти у Риму и Картагини, одржавало је историјску мисију Царства и обећавало повратак античке славе. Тако је, изгледа, веровао Јустинијан, и мало је његових савременика који су се таквом ставу противили, иако су видели колико је ова опседнутост успоменама на класично доба била опасна по безбедност њиховог Царства. Већ је у време Јустинијанове владавине (527-565) постало очигледно да на северној, дунавској, граници Царства расте жариште побуне. Међутим, тешко су могли одвојити новац за дуготрајне али обичне граничне чарке с једним варварима. Јустинијан и његови наследници платили су велику цену за своју неспособност или неспремност да северну границу бране на одговарајући начин. Управо на Дунаву, а не на Еуфрату или Поу, педесет година после Јустинијанове смрти решаваће се судбина средњовековног Византијског царства.“[1]

“Само један одлучан напад на Аваре и Словене на њиховој територији могао би да оконча  повремене упаде на Балкан… Међутим, све док је већина царских трупа у Италији спасавала остатке Јустинијанове територије освојене од Лангобарда, и истовремено, ратовала у Персији, није било могуће спроводити било какву активну политику. Почетком деведесетих година [VI века] ситуација се мења. Византија је учврстила свој положај у долини реке По, и, што је још важније, пошто је заврше персијски рат (591), цар Маврикије је успео да пребаци своје искусне трупе са источног фронта на Балкан. Најспособнији војсковођа Приск, добио је двоструку дужност: да држи доњи Дунав и да утврди цареву власт на северној обали реке… Године 596. поново је освојио Београд. Уговор са Аварима из 600. године утврдио је границу Царства на Дунаву… Међутим, 601. године Приск је прешао реку и рат пренео на територију непријатеља. Пошто су га Византинци неколико пута потукли, Бајан [вођа Авара, којима су били потчињени Словени на том простору] се повукао на север у долину Тисе, где му је Приск поново десетковао војску. Ово је први пут после Трајана и Марка Аурелија да се римска моћ тако делотворно потврдила северно од Дунава.

Иако је изгледало да ће Балкану донети предах од аварско-словеснких напада, Маврикијеве победе су биле кратког века. Царева наредба 602. године да трупе презиме северно до Дунава изазвала је побуну. Побуњена војска кренула је на Цариград, где је свргла Маврикија и за цара прогласила свог вођу Фоку. Током његове кобне владавине (602-610) коначно је пала граница на Дунаву, која је током целог VI века, ипак, колико-толико држана. Словени и Авари похрлили су на Балкан.“[2]

„Насељавање Јужних Словена на Балканско полуострво тесно је повезано са арапским нападима на истоку и ратовањима Византије против Арабљана. Након аварског уништења државе Гепида 567. године [германско племе пореклом из Скандинавије, које се раније ослободили од Хуна], одласка Лангобарда у северну Италију [уплашени од Авара које су позвали у помоћ против Гепида] и аварског освајања Сирмијума 582. године, које је означило почетак пада византијске границе на Балкану, јужни Словени су често упадали на територију Византијског царства, све до 626. године и неуспешне аварско-словенске опсаде Цариграда. Након тог догађаја, један део Словена ослободио се дотадашње потчињености Аварима. Срби и Хрвати су се уз пристанак цара Иралија доселили у област Илирик [провинција Римског царства названа по староседелачком племену Илирима] са простора Карпата.

Словени су упадали већ од средине 6. века у северне делове Балканског полуострва, да би од времена царевања цара Маврикија [582-602] почели да се спуштају ка југу и насељавају на читавом простору југоисточне Европе, стижући на југу све до Пелопонеза. Византијска држава није више контролисала копнене области на Балкану, већ се власт Цариграда простирала само на обалски појас и његово непосредно залеђе. Словенско насељавање, које је олакшано због малог броја постојећег становништва изузимајући градове, добило је велике размере без великих сукоба и ратних операција…“[3]

[1] Димитрије Оболенски, Византијски комонвелт,  Београд 1996, стр. 55.

[2] Димитрије Оболенски, Византијски комонвелт,  Београд 1996, стр. 65.

[3] Јоханес Кодер, Византијски свет: Увод у историјску географију источног Медитерана током византијске епохе, Београд 2011, стр.154.

Оставите коментар

16. фебруара 2016. · 20:42

Јованка Орлеанка

Јованка Орлеанка се појавила током Стогодишњег рата (1337-1453) у време када се чинило да је дуги низ претрпљених пораза од Енглеза потпуно сломио самопоуздање француске војске. Та млада сељанка је била потпуно необразована и дубоко побожна. Слушала је о неправдама које су Енглези чинили њеном краљу, који је био лишен престола Француске. Тврдила је да су јој се приказали светитељи и заповедили јој да ослободи опсаде град Орлеан и омогући крунисање престолонаследника у Ремсу. Својом одлучношћу Јованка је успела да допре до престолонаследника Карла (Шарла).

„Престолонаследник је био сумњичав према женама са визијама и наредио својим службеницима да испитају Јованку. Они су дошли до закључка да је она оно што је и стварно била, дакле, необразована девојка испуњена вером у своју мисију и потпуно убеђена да извршава заповести Бога. Пошто је постојао груб, али поуздан начин да се утврди да ли је нека жена вештица, истражитељи су одлучили да га примене и да се онда управљају према његовом исходу. Наиме, пошто вештице редовно опште са ђаволом, ниједна девица није могла да буде вештица. Тако, када је одбор састављен од племенитих матрона потврдио Јованкину невиност, службеници су убедили Карла да она није вештица. Пошто његова војска није могла да се бори горе него што се већ борила, Кало није имао разлога да јованки ускрати прилику.“

Њено самопоуздање надахнуло је војнике који су поверовали да Французи могу да победе Енглезе. Француска војска је ослободила не само Орлеан, него и читаву долину Лоаре. Након тога је успешно обављен и поход на Ремс, где је, сходно обичајима, крунисан француски краљ Карло VII (1422-1461).

„Јованкино одушевљење није спласнуло након што је постигла своја два основна циља. Ношене њеним борбеним жаром, француске војске је стигле су под саме зидине Париза. Међутим, енглеске посаде чврсто су се држале у великом граду и појасу мањих тврђава око њега. У међувремену, краљ и двор поново су западали у, за њих уобичајену, апатију. Ратовање у долини Лоаре, поход на Ремс и касније борбе осиромашили су благајну. Дворани нису волели да се новац који се могао утрошити на животне радости даје за војне походе. Сада, пошто је Карло постао краљ, чинило им се да је дипломатија прикладније оружје од мача. Ако би успели да придобију Бретању и Бургундију, рат би за Енглеску био изгубљен. Чак су се и заповедници помало уморили од Јованкиних позивања у борбу. Рат је за њих био посао чији је најуноснији део била пљачка. С времена на време, морале су се водити битке, али нико није превише жудео за њима. Тако су ратна дејства постепено утихнула.“

У наставку рата је Јованка заробљена. Енглези су је сматрали за узрочника невоља које су их задесиле у последње време, када су губили територије и војнике. Предали су је инквизицији, да јој се суди као вештици. Пресуђено је да су њене визије светитеља заправо биле обмане ђавола. Одбивши да прихвати пресуду постала је јеретик. Такође, носила је мушку одећу, упркос црквеним правилима, и одбијала је да прихвати да у томе има нешто лоше. Пркосила је цркви и била је осуђена због тога.

Иако је она претходно много задужила француског краља Карла VII, он није учинио ништа за њу, а могао је да покуша да је ослободи, откупи, или размени за енглеске заробљенике племенитог рода.

„Тек када је неколико година касније схватио да му не служи на част то што круну дугује некоме ко је осуђен за јерес, Карло је предузео меру да скине љагу са Јованкиног имена. Онда је пажљиво пробрани црквени суд прогласио да је она била добра девојчица.“

За дубоко побожне људе средњег века Јованка, која се позивала на божанско надахнуће, ако није била јеретик била је светица. Прича о Јованки је коначно завршена тек у 20. веку њеним проглашењем за светитељку.

„После Јованкине смрти, рат је настављен, једнако бесциљан и неповезан као што је био пре него што се она појавила.“

Литература:

Сидни Пеинтер, Хенри V и Јованка Орлеанка, у: Историја средњег века, Clio,Београд 1997, стр. 401-413.

Оставите коментар

Објављено под средњи век

Црна смрт – куга

Стогодишњи рат (1337-1453) Енглеске и Француске није трајао у континуитету, него се састојао из више фаза. Први прекид рата изазвала је појава црне смрти – куге.

Застрашујуће је било да нико није успео објаснити природу болести. Становништво је шокирало што погађа све слојеве становништва. Нико није био сигуран, упркос свом положају у друштвеном поретку.

Једна од највећих катастрофа средег века, црна куга, наступила је 1348/49. године. Добила је назив јер је крв добијала црну боју. Куга је већ пустошила Европу у време цара Јустинијана у 6. веку. Одржала се у средњој Азији и вероватно и североисточнј Африци. Како је поново стигла у Европу? Ђеновљанску колонију кафу на Криму опседали су Азијати који су као оружје против опкољених користили лешеве умрлих од куге, бацајући их преко зидина. Бацил који се преносио преко ваши пацова или људским контактом, стигао је у Европу преко бродова који су стизали из Кафе. Током 1349. се раширио скоро по целој Европи. Муке су трајале до последње велике епидемије куге 1720. године. Болест је била тешка. Заражени су обарани на ноге, а након 24-36 сати следила им је смрт. Није било времена и могућности да се организују пристојне сахране пострадалих. Прецизних података о броју жртава нема. Разликовале су се бројке по областима.  Процене су да је страдало од трећине до половине или можда чак и 2/3 Европљана. У Енглеској је забележен демографски пад од чак 70%. Куга, заједно са епидемијама других болести, глађу и ратовима је изазивала код савременика осећање ужаса.

Лекари нису могли да утврде природне узроке пошасти. Најчешће и најутицајнијие објашњење је било да је изазвана божјим гневом. Мере које су предузимане из предустроности су биле забране окупљања крај постеље болесника и покојника, на сахранама и коришћење одеће заражених. Најефикаснија мера је било бежање пред катаклизмом, налажење уточишта далеко од густо насељених градова, на селу, где је становништво било расејано. О томе говори и Бокачово дело Декамерон, у којем се богати Фирентинци склањају на село. Тај вид борбе против куге је био могућ само елити.

Јавне власти, пре свега градске, нарочито у италијанским градовима, су такође предузеле неке мере, као што је одржавање чистоће. Хигијена је тако узнапредовала. Бориле су се и против упадљиве раскоши богатих, за кoју се сматрало да призива Божији гнев и казну. Куга је дoпринела побожности  и вери у чудотворну мoћ светитеља. До тада су се људи плашили смрти због прети могућношћу мука у паклу, а са кугом почињу да се плаше саме смрти, јер су ужаси куге деловали паклено.

У највећој епидемији средином 14. века неке области у Европи су ипак биле поштеђене. Куга је заобишла и Балкан. О разлогу се може само нагађати, али су раштрканост села и ниска густина насељености сигурно помогли.

Литература:

  • Жак Ле Гоф, Да ле је Европа настала у средњем веку?, Clio, Београд, 2010.
  • Михаел Нурдберг, Динамични средњи век, Београд 2011, 20-26.

 

Оставите коментар

Објављено под средњи век

Жене у Византији

Став према женама у Византији био је двојак. Оне су са једне стране осуђиване и критиковане због  Еве која је навела Адама на грех а са друге поштоване као мајке. Најважнија улога жене била је рађане,и оне су као мајке највише величане.

Жене су наравно биле жртве разних дискриминација, карактерисали су их као слабе и непоуздане особе. Оне су свакодневно одлазиле у цркву где би се молиле за здравље и спасење својих породица, или трагале за чудесним излечењем од неке болести или повреде.

Законодавство

Византијски закон штитио је нека права жена, на пример, синови и ћерке наслеђивали су једнаке делове породичне имовине. Међутим, већи део законодавства (закони о разводу и прељуби) дискриминисао је жене и постављао их у неравноправан положај. Њихово сведочење  се сматрано мање поузданим од мушког.

Младост

У Византији парови су прижељкивали мушко дете тако да би оно имало повлашћен положај. Женској деци је ускраћивано дојење па је то проузроковало већу смртност. Дешавало се да и убијају женску новорођенчад иако је то било забрањено законом. Сматрало се да женска деца не траба да иду у школу па је  једино племкињама пружена прилика за образовање. Неудате девојке биле су изоловане у свом породичном дому, заштићене од погледа непознатих мушкараца. Већину свог времена проводиле су учећи да преду, ткају и везу, припремајући се за брачни живот и вођење домаћинства. Ако би девојке изашле из кућа због друштвено прихватљивих разлога какав је био одлазак у цркву и до јавних купатила, пратња би била обавезна како би се сачувало њихово девичанство и углед.Њихова забава сводила се на прерушавање и игре са луткама. Када би неко срео девојчице које певају у јавности одмах би их прогласили за будуће проститутке.

Брак

Византинке су рано ступале у брак. Једини избор девојчица поред брака био је одлазак у манастир. Доња старосна граница за ступање у брак била је 12 година али су закони често били занемаривани па су петогодишњанкиње биле удаване. Иако су бракове уговарали родитељи романтичне љубавне везе нису биле непознате Византинцима. Уговорени бракови су већином добро функционисали и често би се између мужа и жене развила искрена наклоност, па чак и љубав .Од жене се очекивало да буде послушна у покорна према свом мужу, да да наследнике и води домаћинство. Дешавало се да брачна неслагања доведу до прељубе или развода. У првим вековима царства за прељубу је  као казна је била одређена смрт, а каснијим законодавством ова казна је ублажена и прељубницима би одсецали нос. Муж је могао затражити развод ако је установљено да је жена починила прељубу или се недолично понашала као на пример: вечерала или купала се са другим мушкарцима, одлазила на игре, у циркус или позориште без његове сагласности. Други брак је био дозвољен законом, али је био строго осуђиван.

 Мајчинство

Главна улога брака било је рађање деце како би се породична лоза продужила , како би родитељи били издржавани у старости, достојно сахрањени и помињани у цркви након смрти. За неплодност се говорило да је судбина гора од смрти. Неплодне жене су на разне начине покушавале да промене своју судбину (узимале су напитке, куповале амајлије, трашиле помоћ лекара у замену за имовину). Поједине жене би лажирале трудноћу и порођај, дајући мужу дете неке сиротице. Постојали су бројни обреди и сујеверне радње које би наводно загарантовале мушки пол детета. Већина жена желела је што бројније потомство како би осигурала да ће у животу остатли бар неколико деце.

Жене су се углавном порађале код куће а у случају компликованог порођаја тражиле би помоћ лекара, врача или духовну помоћ. Већина жена дојила је своју децу али су постојале и дојиље. Жене из виших слојева унајмљивале су дојиље јер им је тако било угодније. У част рођења детета прављено је славље.

 Вођење домаћинства

Најбитније улоге жена у породици биле су гајење деце, припремање јела и израда одевних предмета. Вођење домаћинства је био веома захтеван посао  јер нису куповале производе него се све производило у окриљу дома ( жито – брашно – хлеб, овце  – вуна – конац – тканина …)

 Изглед

Византинке су се одевале у хаљине које су покривале цело њихово тело изузев руку. Од пристојних жена се очекивало да у јавности имају покривене главе и да насе вео који пада преко рамена. И поред ових ограничења имућније жене су посвећивале много пажње свом изгледу  и трошиле много новца на извезене тканине украшене драгим камењем. Бројни примерци сачуваног накита  сведоче о префињеном раду византинских јувелира и богатству виших слојева, као и о популарности бижутерије међу женама. На велики ужас цркве, жене су покушавале да истакну своју лепоту уз помоћ козметике: користиле су пасуљево брашно за прање лица, пудерисале су се како би постигле светлији тен, румениле усне и образе, обрве бојиле у црно ..

 Монашки живот

Ретке жене које су проглашаване светим биле су замонашене девице. За младе жене манастири су били основна алтернатива брака. Женама мученим породичним невољама, болешћу или старошћу они су пружали уточиште. Ако би жене напустиле своју породицу да би се замонашиле, оне су се у ствари придруживале другој породици, духовном сестринству манастира под вођстом игуманије. Примањем монашких завета  жена је постајала Христова невеста, ступајући у духовни брак и задржавајуци своје девичанство. Од жена се у манастирима очекивао известан степен образованости јер су добијале одговорна задужења.

 Занимљивости

-Понекад су жене имале кућне љубимце ради разоноде, најчешће су то биле птице или  мали пси.

-Јустинијановим закоником одређено је да муж може затражити развод уколико жена оде на коњске трке или друге приредбе на хиподрому.

-Жене са видљивим ожиљцима од богиња на лицу сматране су неподобним за удају и одлазиле су у манастир.

-Када су цареви почели да уводе забрану култа иконе зене су биле на челу опозиције јер су оне биле ватрено одане иконама. Када је војник послат да скине и уништи Христову икону са капије палате, групица монахиња је оборила лестве на које се војник успео.

-Породице би често унајмљивале професионалне зене нарикаче које би певале жалопојке, хвалећи покојникове врлине и оплакивале његову смрт.

-Многе жене су у удовиштву стицале највећи углед и моћ.

-Иако су се жене, правно гледано, могле наћи на престолу самостална владавина једне жене сматрана је неприкладном јер је важило да је домен прикладан женама ручни рад а не царски послови.

Литература:   Византинци, Clio, Београд 2006.

Приредила: Тара Веселиновић II-3

Оставите коментар

22. фебруара 2014. · 12:06