Архиве категорија: средњи век

Појава Европе у средњем веку

„Карта Европе с краја раног средњег века има много елемената савременог света! Истина, што се тиче политичких граница, као да нема никакве сличности. Пред очима трепери од мноштва краљевина, кнежевина, маркизата и бискупија. Ипак, много је доброг познато. Узмимо, као пример, називе држава: Енглеска, Француска, Немачка, Италија, Мађарска и Пољска, или области: Гаскоња, Бретања, Шампања, Лотарингија, Бургунција, Баварска, Ломбардија – све оне постојале су већ у X веку. Пре десет векова! То изгледа потпуно запањујуће када узмеш у руке мапу од VI-VII века. Сличност нестаје. Ниједно познато име! Ниједна од данас постојећих држава! На први поглед, период од V до VIII века је време неплодно, хаотично: некаква гомила бесконачних ратова, најезда, крвавих несугласица, територијалних раздора и прерасподела. Када проучаваш материјале везане за та четири века, чини се као да пролазиш кроз некакав дивљи, фантастичан сан, кошмар, лишен логике и смисла. Одједном, испративши чудесно-бесмислене векове, задивљено отвараш очи. Појавила се Европа. Појавиле су се савремене државе. Не, нипошто се нисмо збунили: заиста савремене, које и данас постоје на политичкој карти света. У огњу безуспешних преображаја родило се нешто ново: нови народи – претходница будућих нација, нов политички организми, који ће кроз сву феудалну расцепканост и нестабилност изнети своју територијално-етничку основу.“

Анатолиј Левандовски, Карло Велики, Београд 2016, 10-11.

Advertisements

Оставите коментар

30. децембра 2017. · 18:04

Вавилонско ропство папа

Хришћанска црква је имала велики утицај у средњовековној Европи. У време оптерећено бројним ратовим, заразним болестима и гладима вера је пружала утеху становништву да их након мука на овом свету чека живот вечни након смрти, ако овај живот проживе у склад са принципима вере, који су подразумевали да се мирно прихвати да и несреће долазе по промисли Божјој, која људима није увек докучива, јер не могу да посматрају читаву заједницу у вечности.

Црква је заједница хришћана. Они су првих векова били прогањани у Римском царству (до 313. године), да би касније (у последњој деценији IV века) хришћанство постало званична вера царства (након чега је уследио преокрет, па почели прогони пагана). Хришћанска црква се након поделе Римског царства (395) временом и сама поделила (званично тек 1054. године) на источну (православну – „правоверну“) и западну (католичку – „општу“).

Догматске разлике нису биле бројне (главна разлика је да Свети Дух код католика не происходи само од Бога оца, него и од Сина – Христа), веће су биле разлике у црквеној пракси (поред визуелних, католичко свештеници не могу да ступају у интимне односе са женама, за разлику од православних, који не могу ни да постану свештеници док се не ожене, такође православни морају да носе браде, за разлику од католичких, приликом причести у католичкој цркви се служи бесквасни хлеб, а у православној са квасцем), а кључни су били политички разлози. Било је покушаја да се подела превазиђе. Када је Византија (Источно римско царство) била угрожена са истока нападима Турака помоћ је тражена од хришћана из западне Европе. Тамо је једина општа институција, која је превазилазила границе држава и повезивала људе који су говорили различитим језицима била католичка црква. Да би позвали хришћанске владаре да помогну хришћанима које су угрожавали муслимани (након крсташких ратова) поглавари католичке цркве су тражиле да их и у православном свету признају за поглаваре. Два покушаја уније Васељенске („светске“ у смислу универзалне) патријаршије у Цариграду са поглаварима католичке цркве (склопљеним у Лиону 1274. и Фиренци 1429. године) нису успели јер је нису прихватили свештенство, монаштво и становништво Византије (па ни тражену војну помоћ са запада нису добили).

Владари су помагали цркву (ширењем хришћанства, градњом нових храмова и манастира), а црква је пружала идеолошку потпору власти, пропагирајући поданицима да је свака власт од Бога одређена, те да треба да јој буду верни као што су и Богу верни. Божанско порекло власти симболично се огледало у крунисању владара од стране црквеног поглавара.

Међутим, односи између католичке цркве и световних власти нису увек били добри. На челу католичке цркве  био је епископ Рима, познатији као папа (на грчком „отац“). Нису се све папе задовољавале највећим духовним ауторитетом у западној Европи, него су тежиле и највећој моћи, да буду изнад царева и краљева. Бавећи се политиком све више су се удаљавали од хришћанских идеала (што је проузроковало покрете за реформацију цркве). Папе су у XII веку изашли као победници из сукоба (борба за инвеституру – око именовања епископа) са царевима Светог римског царства немачког народа. Моћ католичке цркве достигла је врхунац у XIII  веку, када су се папа успешно супроставиле царевима у борби за превласт у Италији и Западној Европи. Али крајем XIII и у XIV веку папе су постале зависне од краљева Француске, након сукоба са француским краљем Филипом IV (1285-1314) због његове намере да опорезује свештенство у Француској.

„Људи који су служили краља Филипа били су крајње бескрупулозни, и нису бирали средства да би дошли до циља. Они су веровали да се убедљиво изнесеним оптужбама може уништити сваки проивник, само ако су оптужбе довољно тешке и бројне. А мучења по судском налогу могла су бити изнуђена сведочења која су потврђивала и највероватније оптужбе.

Филип IV имао је мање спорове са папом Хоноријем IV (128-1287) и папом Николом IV (1288-1291), али, пошто су они били доброћудни људи, није дошло до озбиљније кризе. Онда се 1294. године десет кардинала који су чинили Колегијум састало ради избора наследника Николе IV. Колегијум кардинала држали су под својим надзором две моћне римске племићке куће  – Орсини и Колона. Док су се представници ове две куће надмудривали у конклаву, њихове присталице водиле су крваве бојеве на улицама Рима. На крају, један од кардинала дошао је на сјајну и дотада нечувену идеју да се постигне компромис. За папу је изабран један дубоко поштовани пустињак који је живео на некој планини у напуљској краљевини [основали је Викинзи, али их је надживела]. Ступајући на престо, потпуно затечен оним што му се догодило, узео је име Целестин V. Пре него што је достојни, али и сасвим невини и наивни, папа успео да се ослободи притиска свог природног господара Карла II Анжујског, краља Напуља, био је приморан да постави дванаест нових кардинала, од којих осам Француза (и Карло је био Француз) и четири Наполитанаца. Убрзо су и папа и кардинали закључили да једном свецу није место на престолу светог Петра [био је први еписком Рима], па се, после мање од годину дана, Целестин одрекао положаја. Целестина је на ову одлуку наговорио, ако не и натерао, најенергичнији међу кардиналима Бенедето Гаетани, који је у децембру 1294. постао папа под именом Бонифације VIII (1294-1303).“

Taј папа је настојао да увећа моћ папства као институције, али и богатство своје породице.

„Почетком своје владавине, дао је свом синовцу новац из папске благајне да купи неко драгоцено имање. Породица Колона, која је и сама желела то имање, преотела је пошиљку са новцем за куповину и склонила отето благо у једно од својих упоришта. Бонифације је одмах прогласио крсташки поход против Колона, заузео њихове замкове, поделио њихове земље својим рођацима, а припаднике њихове куће је прогнао или позатварао. На тај начин стекао је мноштво непријатеља међу римским племством. Пошто је тако ослабио свој положај у својој земљи, лакоумно се упустио у сукоб са двојицом најмоћнијих владара у Западној Европи.

Француски краљ Филип IV и енглески краљ Едвард I припремали су се 1295. године за рат око војводства Гаскоње и намеравали су да дођу до неопходних средстава опорезивањем свештенства у својим земљама. Бонифације је на то 1296. године издао булу Clericis laicos, којом је свештенству у свим државама забрањивано да без сагласности папе плаћају порезе владарима. Краљ Филип је одмах ставио забрану на извоз злата и сребра из свог краљевства, чиме је прекинуо претицање новца на папски двор. Овај први судар, Бонифација је брзо уразумио. Признао је краљевима право да опорезују свештенство у случају велике потребе, али и да сами одређују колике су то потребе. Како би у потпуности исказао своју наклоност француској монархији, Бонифације је прогласио Луја IX за свеца. Међутим, слози између краља Филипа  Бонифација убрзо је дошао крај.

Један епископ из јужне Француске навукао је на себе непријатељство краља Филипа и овај је одлучио да га уништи уз помоћ својих правника. Они су смислили импресиван списак оптужби и Филип је папи упутио захтев да рашчини епископа да би он могао да га казни. Иако је епископ био оптуже за јерес и хрпу порока, било је јасно да захтев има политичку позадину, па је Бонифације одбио да преузме било какве мере. После жестоке размене оптужби а краљем Филипом, изда је булу којом је потврдио ставове изнесене у Clericis laicos. Управо овом приликом Филип је затражио општенародну подршку и сазвао скупштину сталежа свог краљевства.“

Папа је инсистирао на врховној власти папа над краљевима и претио Филипу изопштењем из цркве. Француски краљ је реаговао контранападом.

„Филип се ослонио на услуге једне посебно занимљиве личности по имену Гијом де Ногаре, који је био стари мајстор вештине измишљања оптужи и проналажења сведока који ће потврдити њихову искреност. На пример када је једном краљ посумњао да га поткрада еписком Троа, који је био задужен за прикупљање прихода у грофовији Шампањи, упутио је тамо Ногареа. Ногаре је, на своје и краљево задовољство, изнео и доказао да је епископ сковао заверу са једном вештицом у намери да убије краљицу забадањем чиоди у њену слику и да је починио разне друге злочине. Када је једаред Ногареов помоћник упитан на суду да ли сведок ког је довео даје исказ потпуно добровољно, он је одговорио да је тако, додајући да га је смао мало подстакао тиме што га је свукао, прелио медом и обесио изнад кошнице. Таквом домишљатом и оданом слуги Филип је поверио задатак да савлада папу Бонифација. Ногаре је почео са већ уобичајеним писком оптужби. Бонифације је оптужен за јеретика и чаробњака који је дубока загазио у црну магију. Наводно је отровао известан број високих црквених достојанственика. Можда најмаштовитија у дугом писку оптужби јесте изјава сведока да је Бонифације имао љубавнице да би прикрио чињеницу да је содомиста. Пошто је прикупио доказе за своје оптужбе, Ногаре је кренуо у Италију у друштву једног од непомирљивих Бонфацијевих непријатеља, Скјара Колоне. У околини Рима они су окупили нешто присталица породице Колона као и већи број обичних разбојника и кренуо на Ањани, где је Бонифације одсео кд својих рођака. Ова скупина очајника напала је град, 7. септембра 1303. године, и заробила старог папу. Иако су племићи из колине брзо натерали Ногареа да ослободи папу, претрпљени страх и понижење били су превише за Бонифација и он је убрзо умро.“

Наредни папа је брзо умро, па је  изабран Kлимент V (1305-1313). Он је за своје боравиште узео град Авињон, на источној обали Роне. Град је био у саставу Бургундије, која се налазила на територији Светог римског царства, али уз границу са Француском и под контролом француских кнежева из анжујске куће. Тако је папа потчињен француском утицају. Од 28 кардинала које је поставио папа Климент 25 су били Французи.

„Папство је победило Хоенштауфене [владали Светим римским царством немачког народа], али је онда само пало у руке Капета [владали Француском од 987. до 1328. године]. Француски папа окружен француским кардиналима живео је у граду у којем се говорио француски, на самој граници француске државе.“

Климент је једва успео да избегне понижење да осуди папу Бонифација који је био у сукобу са краљем Филипом. Ногаре је тражио да се папине кости ископају из земље и јавно спале, али се на крају завршило са тиме што је папа „повукао све црквене казне које су изречене Филипу или било оме од његових слугу у вези с догађајима и објавио да су краљеви поступци били исправни и достојни похвале“.

Након овога краљ Филип IV и његове слуге упустиле су се у још један „једнако „частан“ подухват“. Планирао је да одузме имовину преосталих темплара, након што више нису бранили Свету земљу у Палестини (коју су трајно освојили муслимани), него уживали на својим имањима, која више нису служила сврси за коју су дата (скупљану средстава за одбрана од муслимана у Светој земљи).

„Међутим, краљ Филип није био човек који ће признати да му је једини мотив чиста похлепа. Њему јe био потребан бољи разлог. Често се износи мишљење да је он сматрао темпларе опасним по своју државу. Мада није немогуће видети опасност у једном дисциплинованом војничком реду, тешко је поверовати да су темплари били довољно бројни а толико забрину Филипа.

Без обзира да лу га на то навели страх помешан са похлепом или чиста похлепа, краљ је одлучио да уништи темпларе. Опет су се његови стручњаци дали на посао. Они су објавили да је ред напустио своје старо правило и усвојио друго, препуно богохулних јереси. Наводно витез је приликом пријема у ред морао да се одрекне Христа и изводи скаредне обреде пред киповима ђавола.“

Сви темплари у Француској су похапшени. На то је и енглески краљ Едвард реаговао хапшењем вођа реда у Енглеској. Претраживањем зграда темплара нису пронађени докази за оптужбе против њих. Филипови иследници су онда својим методама мучења изнудили признања од заточених темплара. Међутим, када је папа послао своје изасланике темплари су пред њима повукли ранија признања. Спаљивањем 50 темплара неки неугодни сведоци су уклоњени, а остали одвраћани од повлачења признања.  Папа Климент је још једном био приморан на чудну одлуку, компромисну, али ипак у корист краља.

„Ред није осуђен, али је наређено да се он распусти, а Филипу су упућене честитке због ревносног онављања дужности. Француски краљ је неколико година држо имовину темплара у својим рукама. Онда ју је предао хоспталцима [другов витешком реду основаном након Првог крсташког рата], али им је испоставио и рачун за трошкове које је имао док је ту имовину стекао и док је њом располагао. Едвард I је такође запленио имовину Храма, покупио оно најбоље, а остатке предао хоспиталцима, али темпларе није дирао.

Седиште папства било је у Авињону седамдесет две године. Иако су настојали да буду истински верски поглавари хришћанства, наследници Климента V нису успевали да се ослободе надзора француских краљева. Њихова зависност од Француске је била толико да им нико није веровао, чак и када су стварно били непристрасни. Уз то, мада авињонске папе нису биле ни зле ни изопачене, духовност им није била јача страна, а живели су раскошно у свом лепом граду. Подигли су величанствену палату, која се још уздиже на обали Роне, и опколили су град високим зидинама.“

Папе су одласком из Рима изгубили приходе од заоставштине Светог Петра, па су морали да траже нове. Зато су у овом периоду унапредили систем прикупљана папских прихода из читаве католичке Европе. Против тих пореза највише су негодовали краљеви Енглеске, јер су авињонске папе сматране савезницима краљева Француске, против којих су енглески краљеви ратовали. Енглески краљеви су средином XIV века забранили папама да именују на црквене положаје у Енглеској и укинули могућност жалбе на одлуке енглеских судова страним судовима (што је било уперено против папског суда).

„Неких двадесет година касније, ова политичка кампања против папске власти попримила је облик чисте јерес у мисли Џона Виклифа [која ће утицати на појаву хусита]. Дакле, раздобље током којег је папа боравио у Авињону и које се обично назива вавилонским ропством папа, нанело је велику штету угледу и утицају папства.“

Литература: Сидни Пеинтер, Историја средњег века, Београд 1997, 460-468.

 

 

Оставите коментар

Објављено под Европа, Енглеска, Француска, средњи век, црква

Француска за време владавина династија Капета и Валоа

Настанак француске краљевине

Француска је савремен назива за тадашњу Западну Франачку. Њом je од средине VIII века владала династија Каролинга, који су престо преотели династији Меровинга. Краљевска круна је временом постала изборна и претенденти на престо су подршку феудалних кнежева прикупљали давањем поседа и положаја. У стварности,  Француска позног 10. века је више била лабав савез великих феудалних кнежева него уједињена држава. Велики господари су били повезани заједничком вазалном обавезом према краљу. У пракси су се према краљу односили као равноправном – као војводи Француске која је обухватала простор око Париза. То је био краљевски домен, његов лични посед, односно једина територија над којом је краљ имао непосредну  и потпуну власт.

Хуго Капет (987-996) је био оснивач нове династије, која је владала до 1328. године. Капети су Париз начинили престоницом, саградивши своју краљевску палату у њему.

Краљевска власт се јаче осећала у северном делу, где је био домен, него на југу. Стога су на северу грађани имали веће изгледе за каријером у државној служби.  У XIV веку краљ још није био довољно сигуран у свој ауторитет на југу земље, па су га тамо заступале особе вишег   ранга, чиме је уједно и придобијао аристократију дајући им положаје.

Подршка цркве

За настанак монархије значајна је била подршка цркве. Ради спречавања пустошења црквених имања током феудалних ратова локалних моћника, црква је подржавала монархију, којом управља појединац  крунисан од цркве, који је стога имао посебну обавезу да је штити. Стога је црква пропагирала светост краљевског достојанства, тежећи да успостави краљевску власт довољно моћном да обузда велике господаре.

Филип II Август (1180-1223) и увећање краљевске власти

Освајањима (Нормандије и других мањих области) и женидбом (нећаком грофа Фландрије, која је била наследница грофовије Артоа) је проширио краљевски домен учетворостручивши краљевске приходе. Тиме је коначно један француски краљ постао далеко моћнији од свих својих вазала. Поделио Француску у округе којима су управљали краљеви представници. Именовао их је из редова средње класе и дуговали су свој положај краљу, па су били одани његовим интересима. Поставио је темељ чврсте монархије. После њега су наследници наставили са ширењем краљевског домена. Међутим, краљевски домен се касније делило међу синовима владара. Овај француски краљ је био један од предводника Трећег крсташког рата.

Луј IX Свети (1226-1270)  и завођење реда у краљевству

Био је побожан и савестан владар надахнут схватањима о узвишености краљевских дужности. У складу са вером, презирао је феудалне ратове. Хтео је да их спречи. Најпре их је спутао разним ограничењима. Тако је сваки племић морао да упути изазов противнику много пре него што отпочне рат.  Такође, морао је да обавести противникове рoђаке и упита их да ли они намеравају да учествују у рату. Ако би једна страна затражила примирје, друга је морала да пристане. Вођење личних ратова је постало толико сложено да више није било забавно. На крају је Луј IX у потпуност забранио феудалне ратове.

За време владавине њега, његових синова и унука у Француској је заведен ред каквог неће бити наредних векова. Спровео судску реформу којом је уведена могућност жалбе краљевском суду за на пресуде феудалних судова. Предводио је последња два крсташка рата.

Филип IV Лепи (1285-1314) и покоравање цркве краљу

Ратовао против Фландрије и Енглеза. Рат против Енглеске се завршио тако што се његова ћерка Изабела се удала за енглеског престолонаследника, што ће касније бити један од узрока Стогодишњег рата, који је обележио историју Француске у позном средњем веку. Да би покрио велике трошкове рата против Енглеза решио је да узме богатство Јевреја, темплара и католичке цркве. Протерао је Јевреје и распустио витешки ред темплара, да би се дочепао њихове имовине и ослободио дуга код Јевреја.

Филипова победа над поглаваром католичке цркве је означила почетак авињонског ропства папа, када су папе биле под контролом фрацуских краљева. До сукоб је дошло због намере француског краља да опорезује свештенство у Француској (које је било ослобођено плаћања пореза). У периоду 1305-1378. седиште поглавара католичке цркве је премештено из Рима у Авињон на реци Рони, у Бургундији, на територији Римско – немачког царства, али под влашћу француских кнежева у близини француске границе. Надзор француског краља нанео је велику штету угледу и утицају папа. Од 1378. постојала су двојица папа, један у Авињону (прихватали га француски савезници и енглески противници) и један у Риму (прихватали га противници Француза). То је био велики раскол у католичкој цркви, који је потрајао до 1429. године и коначне победе римске струје. На сабору цркве у Француској 1438. године усвојена је Прагматична санкција из Буржа, којом је практично господар цркве у Француској постао краљ, уместо папе.

Скупштина сталежа

Краљеви су схватили да је лакше прикупљати порезе и спроводити законе ако се претходно са тиме сложе они којих се то тицало. Филип IV Лепи (1285-1314) је био у сукобу са папом, па му је била потребна подршка народа. Стога је позвао цркву, племство и градове да пошаљу представнике који ће се састати на првој скупштини сталежа. Ово тело је пружило подршку власти краља као представника целог народа. Краљеви су сазивали ово саветодавно тело када би сматрали да је потребно. Моћ феудалног владара била је ограничена традиционалним обичајима. Уз подршку народа он их је могао изменити или заобићи а да избегне отпор. Касније ће се схватити да скупштина сталежа може да контролише краља, ускраћивањем одобрења које тражи.

Литература:

  • Сидни Пеинтер, Историја средњег века, Београд 1997, поглавља: 15, 25, 31-35, 37
  • Удаљцов, Космински, Ваjнштајн, Историја средњег века, Београд 1950, главе: XVIII-XX
  • Едуар Пероа, Историја Француске, Београд 1961.

 

Оставите коментар

Објављено под Француска, средњи век

Енглеска до краја средњег века

“Римљани дођоше да земљу експлоатишу,

Англосаси да је населе,

Нормани да њоме владају”

Борислав Пекић, Сентиментална повест Британског царства

Римска власт

Британија је добила име по староседеоцима Бритима. Староседеоци Британије су били и Келти. Римско освајање Британије започето је средином I века, а окончано почетком II века подизањем Хадријановог зида на северу (данашња граница Енглеске и Шкотске). Цезарова инванзија на Британију је први догађај у енглеској историји о којем постоје писани трагови. Римљани су Британију напустили почетком V века, јер им је војска била неопходна за одбрану самог Рима.

Германска освајања

Још за време римске власти, а и после, Британију су нападали Пикти са севера, Ирци са запада и германски народи са истока и југа. Британију су од 5. века постепено освајали германски народи Англи и Саксонци (из северозападног дела Немачке), Јити (из Данске) и Фризи (из данашње Холандије, Белгије и Луксембурга). По Англима је названа Енглеска (“земља Англа”).

Потомци римских грађана у Британији су претварани у робље или само потпадали под врховну власт варварских  дошљака. Брити и Келти су живели на западу у независним краљевинама. Њих су Англо-Саксонци називали „Велшанима“ (њихова реч са значењем странац). Брити који су преживели Римљане су од германских најезди бежали на територију која је касније постала позната као Бретања. Бретању су у средњем веку називали Мала Британија, за разлику од Велике Британије. Напади Пикта (Келта са простора данашње Шкотске) престали су у V веку. Изгледа да се они нису насељавали на територијама јужно од Хадријановог зида.

Англосаксонска Енглеска

Англосаксонци су у Енглеској формирали седам краљевина, чија је главна преокупација било међусобно ратовање. Покрштавање Енглеске отпочело је крајем VI века, када је папа Гргур послао монаха Августина са маленом пратњом у мисији. Легенда каже како су се папи Гргуру толико допала англосаксонска деца коју су у Риму продавали као робље да је одлучио да покрсти њихову домовину. Келтски епископи су одбили да помогну у покрштавању Англосаксонаца. Радије су желели да њихови непријатељи горе у паклу. Августин је подигао манастир у Кентеберију, који је постао средиште хришћанске Енглеске (и до данас остао седиште енглеске цркве). Преобраћања која је спровео Августин нису имала дубљег корена. Тако се један краљ оженио прелепом младом девојком, а када је умро, његов син ју је сместа учинио својом краљицом. Када му је Августинов наследник указао на то да хришћанин не може да се ожени својом маћехом краљ се мирне душе вратио паганству. Нешто касније када је eпископ критиковао краља због убиства, овај је узвратио тако што га је протерао из своје земље.

Најезде Нормана

Пљачкашки походи Нормана на Британију отпочели су крајем 8. века. Оснoвали су и своја насеља. Тако су Данци у 9. веку основали град Даблин у Ирској (данас главни град). Напади Викинга су заустављени победом снага енглеског краља над Викинзима из Норвешке 1066. године у бици на Станфорд бриџу, после које су Норвежани обећали да више неће нападати Енглеску

Војвода Нормандије (област у западној Француској коју су населили Нормани) Виљем се 1066. године искрцао у Британију и након победе над Англосакоснцима у битци код Хестингса завладао Енглеском. Нормани из Нормандије су донели француски утицај. Норманска освајања означила су улазак Британије у европску политику, а тиме и културно приближавање земљама континенталне Европе. Виљем је војводство Нормандију оставио најстаријем сину, а енглеско краљевство млађем (трећем, јер је други умро млад још за време Виљемове владавине). Најмлађи (четврти) Виљемов син Хенри је касније преотео обе територије.

Сукоб краља и феудалаца

Владавина Хeнрија I је била испуњена борбом са сродницима око престола. Из такве ситуације највише користи су извукли феудалци, који су своју верност продавали за имања и повластице, и били спремни да се предомисле ако друга страна понуди више. Тако је краљ остао са званично највишом влашћу, а по унутрашњости су господарили локални моћници, краљеви вазали, од чије подршке је зависила и сама краљевска власт.

Са Хенријем I се “отвара криза односа између суверена и поданика која ће потрајати вековима, да сталним ширењем поданичких и реципрочним сужавањем краљевских права доведе до уставне монархије и парламентарне демократије, несумњиво највећег цивилизацијског постигнућа енглеског народа.”

Владавина Плантагенета

Када је краљ Хенри I (1100-1135) умро од законите деце га је надживела само ћерка Матилда, удовица цара Светог римског царства Хенриха V и жена грофа од Анжуа у Француској. Међутим, енглески барони нису веровали да жена може успешно да влада, па су изабрали за наследника престола сестрића претходног краља, Стефана (1135-1154), грофа од Блоа у Француској.  Али након грађанског рата између њих споразумели су да након смрти Стефана наследи Матилдин син из брака са једним Плантагенетом, грофом од Анжуа, који ће постати краљ Хенри II. Плантагенети (1154-1399) су били прва енглеска династија. Њих ће касније наследити династије  Ланкастер (1399-1461) и Јорк (1461-1485).

Хенри I (1100-1135) је слао своје судије по краљевству како би становници могли да се жале краљу. Хенри II (1154—1189) је учврстио краљевску власт. Унапредио је судство, омогућивши да осумњиченог  за злочин може тужити и власт, а не само оштећени, његови рођаци и пријатељи. До ове реформе многи злочинци су остајали некажњени, ако нико не би уместо жртве поднео пријаву. Увео је и пороту. Поротници су под заклетвом давали изјаву да ли је неког из њиховог краја сумњиче за неки злочин. Оптуженима је суђено искушавањем у води – оптужени су после одређених верских обреда везаних руку и ногу бацани у воду, у складу са веровањем да освештена вода неће примити невиног човека и да ће такав остати да плута. Краљ Хенри II је међутим додао и да ако 12 поротника остане при тврдњи да је оптужени крив, он мора бити прогнан. Држава је одузимала имовину осуђених. Тако је побољшан јавни ред и увећани краљеви приходи. Искушавање у води је укинуто почетком XIII века, када је црква забранила свештенству да учествује у томе. Тако је суђење пред поротом временом у потпуности заменило суђење ускушавањем у води.

Краља Ричарда I (1189-1199), познатијег под надимком Лавље Срце, је Енглеска занимала само као извор прихода неопходних за ратовање. Учествовао је у  Другом крсташком походу и ратовао против француског краља. У Енглеској је провео мање од годину дана власти. Његов наследник Јован без Земље (1199—1216)  није био славан као вешт ратник, а то је тада било најважније својство на којем је почивао углед средњовековних краљева. Претрпео је поразе, изгубивши Нормандију и друге поседе у Француској од француског краља Филипа Августа. Након војних пораза у Европи у Енглеској га је сачекала побуна барона (крупни феудалци). Био је принуђен да попусти захтевима. Тако је 1215. настао документ  Велика повеља слободе.

Краљ је прихватио да је његова власт ограничена законом. Ниједан слободан грађанин није могао бити кажњен без судске пресуде.  Краљ није могао да повећа порез без дозволе барона окупљених у парламенту (место где се разговара или расправља). Почетком XIV века у парламенту су се издвојили Горњи дом, који су чинили барони и Доњи дом, који су чинили представници округа и градова. Чланство у Горњем дому је постајало наследно. Црквени људи полако су се повукли из парламента

Потребе краљева за додатним увећањем прихода неопходних за ратовање против Француске омогућавало је Парламенту да повећа свој значај. Нова средства су одобравана углавном у замену за одређене уступке. Тако је краљ Едвард II (1307-1327) допустио парламенту да увидом у рачуне надгледа трошење новца. Уз то је често тражио мишљење парламента о важним питањима, као што је склапање примирја.

Парламент је 1399. године сменио краља Ричарда II (1377-1399) због кршења закона у намери да заведе своју неограничену власт. Након тога парламент је изабрао краља који није био правни наследник престола – Хенрија IV (1399-1413) из нове династије Ланкастера.

Покоравање Велса и Шкотске

Краљ Едвард I (1272-1307) је поразио Велшане 1282. године. Иако су касније више пута организовали побуне, Велшани више никада нису успели на дуже време да се ослободе енглеске власти. Од времена освајања Велса наследник енглеског престола има титулу принца од Велса. Краљ Едвард I је успео је да потчини и Шкотску (1285), али се она ослободила 1314. године

Рат ружа (1455-1485)

Од 1455. до 1485. године трајао је сукоб династија Ланкастер (симбол црвена ружа) и Јорк (симбол бела ружа) око власти. Обе фамилије су били огранци некадашње династије Плантагенет. У рату су се борили племићи на челу војски својих вазала, водећи рачуна да не ометају живот обичних људи без преке потребе. Након сукоба Енглеском је завладала династија Тјудор. Хенри Тјудор је био наследник Ланкастера, који се оженио наследницом Јорка. У свом грбу је сјединио белу и црвену ружу. Владао је као Хенри VII (1485-1509)

Пре овога рата историју Енглеске обележио је Стогодишњи рат.

Литература:

  • Сидни Пеинтер, Историја средњег века, Београд 2007, поглавља: 6,17, 26, 31-36
  • Удаљцов, Космински, Ваjнштајн, Историја средњег века, Београд 1950, главе: VI-1, XXI-XXIII
  • Борислав Пекић, Сентиментална повест Британског царства, Нови Сад 2006, стр. 65-115.
  • Ејза Бригс, Друштвена историја Енглеске, Нови Сад 2001.

Оставите коментар

Објављено под Енглеска, средњи век

Западни Словени у средњем веку

Насељавање

Западни Словени су на простор на којем данас живе дошли из североисточне Европе у V и VI веку. Признавали су власт Авара до 623. године. Бохемија (данашња западна Чешка) је постала независна од Авара за време кнеза Сама (623-658), након чије смрти су Франци завладали тим простором. Од тога времена немачко свештенство је почело своју мисионарску делатност у Моравској (данашња источна Чешка), тежећи да је христијанизује и понемчи.

Прве државе

Моравска кнежевина и Нитранска кнежевина (претеча Словачке) су постојале од VIII века до 833. године, када су уједињене у Великоморавску кнежевину (833-907), која се распала продором Мађара, после смрти Карла Великог. Нитра је била престоница у којој је 828. подигнута прва хришћанска богомоља међу западним и источним Словенима. Нитранска кнежевина је обухватала простор у данашњој Словачкој и део данашње Мађарске. После распада Великоморавске кнежевине налазила се углавном у саставу Мађарске (сем у периоду од 1000. до 1030. године, када је била у саставу Пољске).

Немачки утицај и покрштавање

Почетком IX века западне Словене потчинио је својој власти Карло Велики, након чeга је уследила немачка колонизација тих простора. Немци су ту вршили и мисионарску делатност (ширили хришћанство). Како би се ослободио црквене, а тиме и политичке зависности од Немачке, моравски кнез Растислав је 862. године од византијског цара тражио хришћанске проповеднике на словенском језику. Уследила је мисија солунске браће Ђирила и Методија.

Чешка у средњем веку

Kрајем  IX века настанаo je чешкo племенскi савез. Почетком XI века Чешка је, у страху од најезде Мађара, ушла у састав Светог Римског царства немачког народа (1002) и припојила Моравску (1028). Средином XII века (1158) Чешка је постала краљевина са династијом Пшемисловић. Почетком XIV века династија Пшемисловића је изумрла, а наследила ју је династија Луксембург.

Најзначајнији чешки краљ био је Карло IV Луксембуршки (1346-1378), који је 1346. године постао немачки цар. Он је 1356. годне издао Златну булу,  којом је утврђен  поступак избора цара. Краљ Чешке је био један од 7 кнежева изборника који су бирали цара. У доба Карла IV Чешка је била центар Светог римског царства. Желећи да Праг учини престоницом царства богато га је украсио и снажно утврдио. Године 1348. у Прагу је основан први универзитет у царству.

Хусити

На Прашком универзитету професор је био и Јан Хус (1369-1415), који је био противник богаћења цркве. Залагао се за црквену службу на народном језику и почео је превођење Библије на чешки језик. Представници католичке цркве су га осудили као јеретика и спалили га.

Хусове присталице су после његовог погубљења дигле верски устанак у Чешкој и почели са протеривањем католичког свештенства. Поглавар католичке цркве и цар су у периоду од 1420 до 1431. организовали 5 крсташких похода против хусита, али у тим ратовима нису постигли жељени успех. На крају је дозвољена аутономија чешке хуситске цркве.

Пољска у средњем веку

Пољска држава је настала у X веку у сливу реке Висле, као савез племена под влашћу династије Пјастовића. Пољску је карактерисала феудална расцепканост и немачка колонизација Потпуно независна од Немаца постала је почетком XI века, а краљевина у XIV веку. Године 1364. у Кракову је основан универзитет (на којем је студирао и Иво Андрић).

Након изумирања династије Пјастовића, престо је наследио угарски краљ Лајош (1370-1382) из династије Анжујаца. Њега је наследила ћерка Јадвига (1384-1399), која се 1386. удала за литванског кнеза Јагела. Династија њихових потомака Јагелонаца је владала до 1569. године. Династичким браком Пољска и Литванија су биле уједињене у персоналну  унију (заједница држава са истим владаром). Била је слаба, јер је Литванија тежила да очува самосталност, али је, ипак, довела до јачања Пољске. Обухватала је велику територију од Балтичког до Црног мора. Литванци су били последњи пагански народ у Европи, који је хришћансво примило због савеза са Пољацима, који су били католици. Унија Пољске и Литваније је разним споразумима опстала све до краја XVIII века.

Пољско-литванска унија је морала да се брани од напада Татара и тевтонског витешког реда. У бици код Гринвалда (у преводу са немачког на литвански: Жалгирис) пољско-литванска војска је поразила тевтонски ред 1410. године. Након новог пораза 1466. тевтонски витезови су признали вазалну зависност Пољско-литванској унији.

Литература:

 

Оставите коментар

Објављено под средњи век

Стогодишњи рат – сукоб због којег је француски престао бити званичан језик у Енглеској

Стогодишњи рат је био сукоб француске династије Валоа и енглеске династије Плантагенет око наслеђа француске династије Капет. Трајао је (са прекидима) 116 година, од 1337. до 1453. године.

Енглески краљеви су због сродничких веза истицали право на наслеђе француског престола, а француски краљеви су настојали да одузму Енглезима територије у Француској. Сукоб се углавном водио на тлу Француске. Боље организовани Енглези су у почетку бележили успехе, па се енглески краљ Едвард III (1312-1377) крунисао краљем Француске 1340. године, јер је његова мајка била сестра претходног француског краља.

Све до Едварда III француски је био главни језик енглеског племства (још од доласка Нормана из Француске 1066. године), али је Едвард III то променио 1362. године доневши закон по коме је енглески постао службени језик у судовима. Француски, језик племства, постао је језик непријатеља, и замењен је народним, енглеским језиком.

Погинулих у рату није било много, али је рат убрзо попримио облик пљачке и отимачине. Војници (а и витезови) на обе стране су прионули на пљачку и харање по селима, палили куће и летину, убијали људе и на све могуће начине отежавали и онемогућавали комуникацију. Енглези су пустошили француску територију, онемогућавајући француског краља да повиси порезе и тако дође до додатних прихода за вођење рата. Пустошењима су слали поруку да краљ француски није у стању да испуни своју главну дужност – заштитити своје вазале.

Француска војска је била витешка (циљ добити откуп за заробљеног витеза), а малобројнија енглеска је настојала побити што више непријатељских војника. Енглески стрелци су задавали проблеме француским коњаницима. Током овог рата дошло је до преласка са старих средњовековних феудалних војски витезова на најамничку сталну војску. Променом начина ратовања смањује се зависност краљева од подршке најмоћнијих  феудалаца. Стална војска под командом краља постаје ослонац његове власти. Монарси су тако постали апсолутни господари.

Током овог рата у Европи се први пут појавило ватрено оружје. Топ и барут су стигли из Кине, преко муслимана, у првој половини 14. века. Тиме су се могли нападати и зидине замака и градова. Крајем рата артиљерија је добила главну улогу, у односу на доминантну коњицу у феудалним трупама.

Енглези нису имали довољно војске да држе велику територију Француске дуго под окупацијом. Јединственије организована држава Енглеска је дуго одолевала знатно многољуднијој Француској. Рат се завршио протеривањем Енглеза из Француске. Остала им је само лука Кале.

Стогодишњи рат је био завршетак дуготрајног сукоба две главне европске монархије, који је трајао од 12. века (када је Хенри Плантагенет објединио под својом влашћу француску Нормандију и Енглеску). Енглески краљеви су у својој титули наводили и да су краљеви Француске све до 1808. године.

Током Стогодишњег рата прославила се Јованка Орлеанка, а много људи је изгинуло од куге.

Литература: Сидни Пеинтер, Стогодишњи рат, у: Историја средњег века, Clio, Београд 1997, стр. 371-417.

Оставите коментар

Објављено под Енглеска, Француска, средњи век

Хусити – Чеси који су век пре Лутера себи реформисали католичку цркву

У страху од Мађара (сусед на југоистоку), Чеси су се починили Немцима (суседима на западу). Они су међу западним Словеним вршили мисионарске мисије (ширили хришћанство) и вршили колонизацију (насељавали се). Средњовековна Чешка је била краљевина (од 1158. године) у саставу Светог римског царства немачког народа (од 1102. године). Чешки краљ Карло IV Луксембуршки постао је немачки цар 1346. године. За време његове владавине (до 1378. године) Чешка је била центар Светог римског царства. Желећи да Праг учини престоницом царства богато га је украсио и снажно утврдио.

У Прагу је 1348. године основан први универзитет у царству. На њега су, посредством Чеха који су студирали у Оксфорду (многи Чеси отишли су у Енглеску са ћерком Карла IV –  Аном, која се удала са енглеског краља Ричарда II), стигле идеје Џона Виклифа. Он је сматрао да је једини ауторитет хришћанства Библија, у којој црква нема утемељење, а поготово не њено богатство и помпа обреда, као ни продаја опроштајница грехова, а да би била приступачнија народу да проповед треба да се обавља на народном језику. Чешки професори су те идеје углавном прихватили, а немачки одбацили. Теолошки конфликт је тако добио одлике националног сукоба. Немачки професори су напустили Прашки универзитет, чији је ректор постао Јан Хус. Покрет за реформацију цркве се са универзитета проширио на село, међу племство, ниже свештенство и сељаке. Јан Хус је оптужен за јерес, осуђен и спаљен 1415. године. Хусове присталице су после његовог погубљења дигле верски устанак у Чешкој и почели са потеривањем католичког свештенства. Истовремено, хусити су били међусобно подељени у више групација са различитим верским тумачењима. Године 1420. поглавар католичке цркве прогласио је крсташки рат против хусита. Папа и цар су у периоду 1420-1431. године организовали 5 ратних похода, али без коначног успеха. На крају је миром у Јихлави 1436. године дозвољена аутономија чешке хуситске цркве.

„Ма колико скромно изгледали ти крајњи резултати, хуситизам је у много погледа био врло необична појава. Први пут се у оквиру Римокатоличке цркве појавила јерес која се толико дуго и активно супростављала властима, а напослетку на равној нози преговарала са званичном црквом и стекла признање и прихватање. Хуситизам је као самостални покрет у Бохемији преживео XV век, да би се у XVI стопио с новонасталим протестантизмом. Већ 1523. године протестанти су чинили већину у бохемској сталешкој скупштини.

Са хуситизмом се такође први пут у Еврпи једна верска доктрина ујединила с јасно дефинисаним национаним тежњама. То објашњава и зашто се хуситизам није проширио на друге земље, првентвено у Немачку, која би иначе представљала плодно тле за њега: покрет се од самог почетка идентификовао са чисто чешким национализмом.

Необично је што, кад је реч о реформацији, обично мислимо на Лутерову и Калвинову реформацију у XVI веку, потпуно занемаривши у много погледа сличну реформацију цркве коју су хусити спровели у Бохемији, а коју је, бар под принудом, римокатоличка црква морала да призна. Једина права новост која је дошла са Лутером и Калвином била је трајна подела у хришћанском свету, но предуслови за њу налазе се у развоју религије током претходна два столећа.“[1]

Литература:

  • Сидни Пеинтер, Историја средњег века, Београд 1997, 482-490
  • Удаљцов, Космински, Вајнштајн, Историја средњег века I, Београд 1950, 115-120, 327-336.
  • Михаел Нурдберг, Динамични средњи век, Београд 2011, 215-218.

 

[1] Нурдберг 218-9.

Оставите коментар

Објављено под средњи век