Архиве категорија: средњи век

Немањићи – смене на престолу (породични односи и страни утицаји)

Немањићи су најдуговечнија српска династија која је владала Србима у средњем веку без престанка више од 200 година. Моћније суседне државе Византија, Угарска и Бугарска су, свака у своје време, значајно утицале на промене на српском престолу. Њих су изазвали и сами Немањићи сукобима око власти, који су били карактеристика њихове владавине, што није био изузетак у односу на друге државе тог доба.

Независност

Оснивач династије Стефан Немања је завладао око 1166. године, након сукоба са браћом у којем је један од њих страдао. Да иступи самосталније Немању је охрабрила наклоност византијског цара, од чије подршке је до тада зависио владарски положај у Рашкој, што је био првобитни назив за српску земљу која се развила око града Раса у близини данашњег Новог Пазара. Владавина великог жупана Стефана Немање је значајна јер се изборио за самосталност српске државе ратујући против Византије. Сукоби су окончани (1190) женидбом Немањиног сина Стефана Евдокијом, рођаком византијског цара. Због тог брака окончана је и Немањина владавина. Када је таст Немањиног сина постао цар (након збацивања брата) Немања се (1196) повукао са престола у корист сина. Међутим, против Стефанове власти се побунио његов старији Брат Вукан. Уз помоћ Мађара Вукан је Стефану преотео престо (1202), али је Стефан већ следеће године повратио престо уз помоћ Бугара. После тога, исцрпљена борбом која је пустошила земљу, браћа су се помирила. Наставио је да влада Стефан, који је у међувремену (1200) отерао жену која му је донела власт, јер је Византија ослабила, па принцеза одатле виша није имала политички значај. То је постало очигледно када су Цариград 1204. године освојили витезови из Западне Европе. Они су кренули у Четврти крсташки поход када им се обратио сестрић Стефановог таста, у име свог оца, који је тражио помоћ да се врати на престо. Крсташи су прихватили да за новац врате на византијски престо Исака II Анђела, који је био цар када је Немања био велики жупан Рашке. Они су то испунила, али он није имао да им плати обећани износ, па су они опљачкали и освојили византијску престоницу. Византија се рапала на више држава. Највећи утицај на том простору је имала Венеција, која је и финансирала поход који се завршио освајањем Цариграда. Стефан се 1207. или 1208. године оженио Аном Дандоло унуком венецијанског дужда, који је био на челу Млетачке републике. Владавина Стефана је била значајна јер је утврђена независност Србије добијањем краљевске круне (1217), која је стигла из Рима уз посредовање Венеције, због чега је била значајна Стефанова друга жена. Тако је Немањин син Стефан постао Првовенчани („првокрунисани“, јер је добио венац – лат. corona, од чега потиче реч круна).

Ипак зависност

Стефана су након смрти (1228) наследила тројица синова. Најстаријем  Радославу су мајка и жена биле Гркиње и сам се осећао као Грк. Чак се и у црквеним питањима саветовао са грчким охриским архиепископом, чиме је угрозио српску црквену самосталност, коју је постигао (1219) његов стриц Растко (у монаштву Сава), који је тада био и први поглавар српске цркве. Архиепископ српски је због тога напустио Србију. Већи проблем за краља Радослава представљало је то што је његов таст и заштитник (још један Грк), који је био епирски деспот/солунски цар (владар једне од држава насталих на тлу распале Византије после 1204. године) поражен од бугарског цара. Властела је онда збацила Радослава (1233) и на престо довела његовог млађег брата Владислава, који је постао зет бугарског цара, који је тада био најмоћнији владар на Балкану. Нови потрес на Балкану и у Србији изазвала је најезда Монгола. Србију нису опустошили колико Угарску, због другачијег рељефа, али су већу штету причинили у Бугарској, која је потчињена монголској власти. Тиме је краљ Владислав изгубио ослонац, па је властела и њега сменила (1243) и на престо довела његовог полубрата (сина Венецијанке Ане Дандоло) Уроша. На његову власт Монголи су позитивно утицали, јер су због њихове најезде из Угарске побегли немачки рудари (из Саксоније), које је Урош примио у Србију, ге су унапредиле рударску производњу, а тај привредни развој је значајно увећао владарске приходе. Угарска се временом опоравила, па је српски краљ поражен од угарског краља постао његов вазал (1268). Урош је касније поражен и од сина Драгутина који му је преотео престо (1276) уз помоћ угарског краља, за чију ћерку је био ожењен.

Успон

Краља Драгутина нико није морао да збацује са престола јер је сам пао са коња и озбиљно повредио ногу.Сматрало се да га физички недостатак дисквалификује као владара. Наследио га је (1282) брат Милутин, уз договор да њега наследи Драгутинов син, јер је Милутин после учвршћивања власти прекршио договор и заробио Драгутиновог сина, који ће се касније ослободити, па је касније против њега ратовао и Милутинов син Стефан (по задужбини нам познатији као Дечански), који је због власти наредио и убиство рођеног брата Константина, којег је њихов отац одредио за наследника. Пре тога је краљ Милутин владао најдуже од свих Немањића (скоро 4 деценије). Његова владавина је значајна због великих освајања. Најпре су Немања и његов син проширили Рашку на југу и истоку отприлике до граница данашње Србије, а пошто њихови наследници нису даље напредовали у том погледу, Милутин је српску државу проширио на југу освајајући Македонију од Византије, док те територије није добио у мираз оженивши петогодишњу византијску принцезу Симониду, чиме је почела значајнија византизација Србије. Док је освајала територију Византије, Србија је прихватала церемоније, обичаје и културу те развијеније државе. Орођавање са византијским двором Милутина није спречило да касније обећа папи прелазак Срба у католичанство ако му помогне подршком у будућој борби против Византије. Међутим од тога није било ништа, а чак ни односи са Византијом нису погоршани. Осим против Византије, краљ Милутин је током своје дуге владавине ратовао и против других суседа (Бугара потчињених Монголима, Мађара, Хрвата, а чак су и неки албански великаши учествовали у коалицији против њега). Милутин са суседима није само ратовао него и склапао бракове. Иако је код Немањића и други брак био узузетак, Милутин се женио 5 пута, од чега 4 пута странкињама, међу којима су биле и Мађарица (рођена сестра Милутиновог рођеног брата Драгутина) и Бугарка, али је наследник рођен у браку са српкињом. Он се звао стефан и сматра се најнесрећнијим Немањићем, јер га је у младости отац ослепео, а у старости син заточио након чега је умро под неразјашњеним околностима. То чак нису једине несреће које је претрпео, а сам је изазвао неке трагедије пре него што је заузео престо (1321). Његова владавина је значајна због битке код Велбужда (данашњи Ћустендил), након које (1330) је Србија први пут постала моћнија од Бугарске. Међутим, та победа је краља коштала престола јер властела није била задовољна што није искоришћена за територијално ширење Србије на рачун Бугарске, него само да се на бугарски престо постави син сестре српског краља, која је раније била бугарска краљица. Након губитка престола Стефан Дечански (та његова задужбина је највећи српски средњовековни споменик, а завршена је 4 године након његове смрти) је лишен и живота (1331), на већ описани начин.

Врхунац и крах

Владавина Стефановог сина Душана представља врхунац средњовековне српске државе. Искористио је грађанске ратове (око власти) у Византији и са мало напора, без иједне веће битке на отвореном пољу (војне операције сводиле су се углавном на опсаде појединих градова, који већином нису дуго пружали отпор), одузео је Византији више од половине територије царства, а територију своје државе скоро удвостручио. Држава којом је Душан владао је постала царство, али и полугрчка држава. Планирао је Душан и освајање Цариграда, али му је за то недостајала флота, па се обратио Венецији, која тада није била заинтересована да му се придружи у том подухвату. Након изненадне смрти цара Душана (1955) наследио га је једини његов син Урош, тада деветнаестогодишњак. Убрзо је почео распад царства и распарчавање српске државе. Урош је умро (1371) без наследника, чиме је окончана владавина Немањића Србима.

Advertisements

2 коментара

Објављено под Србија, средњи век

Порекло назива Баната

Банат је географска област која се данас налази у Румунији (највећи део), Србији и Мађарској (најмањи део). Тај простор током историје није чинио јединствену политичку целину. Њиме су владали разни народи. Банат је био територија којом је владао бан, управник поједине области, обично постављен од централне власти (као намесник), често са војном улогом (војводе).

Први банат на простору данашњег оформили су још Бугари у 9. веку. Бугаски владар (са титулом кан/каган) је искористио пропаст Аварског каганата, нападнутог са запада од Франачког царства Карла Великог (тада најмоћнијег у западној Европи), да прошири своју власт северно од Дунава. На простору данашњег Баната је формирао војну крајину током 803/804. године. У наредном периоду су се сукобљавали са Франачким царством (које се поделило 843. године).

„У сваком случају, „…Долина Тисе је прешла под бугарску контролу, што је обележено 864. дипломатским и војним кретањима, када је бугарски хан Борис, на путу према Моравској, чини се, у својству савезника Лудовика Германика, прошао ове у великој мери ненастањене просторе.“ Борис је осетио потребу да баш у том раздобљу организује такозвани Банат Северин (било стога што је била реч о северном Банату, било стога што се заснивао на територији настањеној племенима Словена), у данашњој Олтенији и у источном делу Баната. Та иницијатива је имала за циљ да успостави неку врсту бугарске претходнице у погледу будућих освајања у правцу севера и запада. Почеци организације Баната Северин одиграли су се чак неколико деценија раније (803-804) када је, као што смо видели, овде настала војна крајина.“[1]

Касније су Банатом завладали Мађари, који су се на простор Панонске низије дошли крајем 9. века, а државу оформили око 1000. године.

„Безбедности Угарске требало је да допринесе оснивање нових бановина (баната) на њеним границама. […] На чело ових бановина постављани су често чланови владарске куће. […]

Међу ове бановине спада, такође, обновљени Северински Банат, који је обухватао Малу Влашку (Олтенију, у југозападној Румунији) са седиштем у Турну-Северину. Бан овог баната био је често уједно управитељ јужноугарских жупанија између Мориша, Тисе, доњег Дунава и трансилванских планина. Због тога се назив Северинског баната проширио и на њихову територију. А када је Северински банат турским освајањем [у 16. веку] престао да постоји, назив Банат се ограничио на тле ових жупанија, и тај назив у том значењу сачувао се до данас.“[2]

[1] Овидију Печикан, Историја Румуна, Београд 2015, 74.

[2] Историја Мађара, Београд 2002, 83-84.

Оставите коментар

Објављено под средњи век

Мађарска од настанка до Турака

Порекло, досељавање и пљачкашки походи

Мађари су били номадски (узгајали су стоку и нису имали стално станиште, него су се селили у потрази за пашњацима за исхрану стоке) коњички народ азијског порекла. Дошли су у Панонску низију 896. године.

Сеобу Мађара у Панонску низију, односно Карпатски басен, изазвао је напад бугарског цара Симеона I на Византију 895. године. Тадашњи цар Лав VI је, према писању свога сина Константин Порфирогенита, позвао у помоћ Турке (мислио је на Мађаре) који су живели источно од Бугара и са којима су Византинци, преко посланика, трговаца и мисионара, од раније били у вези. Мађари су напали Бугаре, тако да су се ови, закључивши са царем Лавом VI мир, повукли са византијске територије. Тада су, међутим, Бугари наговорили Печенеге, народ који је живео источно од Мађара, да нападну на њихова небрањена станишта са леђа, док је главнину мађарске војске везала Бугарска. Како би избегли уништење између две ватре, Мађари, односно један њихов део, напустили су своја склоништа и, под вођством Алмошевог сина Арпада 895/896. године прешли преко Карпата у Панонију.

Миленијумска кула на Гардошу (фото: Јелена Лукић)

Миленијумска кула на Гардошу (фотографисала Јелена Лукић)

У време доласка Мађара западним делом Паноније владала је Великоморавска кнежевина (распала се 907. доласком Мађара) а источним Бугарска. Између је била пустош. Панонија се налазила на периферији обе државе, што је олакшало освајање Мађара.

Приликом прославе хиљадугодишњице досељавања Мађара у Панонију 1896. као успомена на тај догађај подигнути су споменици на најсевернијој, најисточнијој, најзападнијој и најјужнијој тачки (Миленијумска кула на Гардошу у Земуну) Угарске.

Постоји теорија да је долазак Мађара раздвојио Словене и направио поделу на западне, источне и јужне. Али и пре тога су простору Паноније живели Авари и Бугари. Словени који су остали у добром односу били су они које су Мађари раздвојили. Мађари су јужним Словенима били и брана од Немаца.

Из Панонске низије Мађари су преузимали пљачкашке походе у западну Европу, пре свега ка Италији и Немачкој. Продори на запад заустављени су након пораза од Немаца на реци Леху код града Аугзбурга 955. године. Након престанка пљачкашких похода основна делатност Мађара је постала пољопривреда.

Католици

Мађари су хришћанство примили крајем X века. Почеком XI века је краљ Стефан увео порез цркви – десетину, коју је и он плаћао са својих поседа. Крајем XI века је краљ Ладислав донео закон по којем су сви становници села били обавезни да иду у цркву, а они који то не би поштовали да буду кажњавани батинама. Онај ко би изостао са недељног богослужења због пијаце одузели би му коња; ако је недељом ловио, изгубио би коња и пса; они који су по паганском обичају приносили жртве код дрвећа или извора, плаћали би једним волом. Тај закон је био на снази до краја XVIII века.

Поглавар католичке цркве у Мађарској од почетка па до данас је Острогонски надбискуп. На мађарском се тај град зове Естергом. Тај град се налази на северу Мађарске. Први свештеници и бискупи у Мађарској били су странци, углавном Италијани и Немци. И у каснијим вековима се дешавало да се предност да странцима.

Формирање државе

Први краљ Стефан крунисао се око 1000. године. Стефан на грчком значи овенчани (крунисани). То име је добио након покрштавања. Стефан се умешао у рат цара Василија II у борби против Самуила. Касније се, међутим, једна Стефанова сестра удала за Самиловог сина.

Основу државне организације чинили су краљевски поседи. Краљ је имао 4/5 земље, а сви остали 1/5. Државна територија се делила на управне јединице – жупаније. На челу жупанија били су жупани, који су у краљево име обављали административну, судску и војну власт. Жупан је за своју службу задржавао 1/3 прихода, а 2/3 је предавао краљу.

Мађари су се успешно укопили у западноевропски хришћански свет након напуштања паганства. На простору Панонији били су између великих сила Франачке, касније Немачке, и Византије. Остали су независни независни до Мохачке битке 1526. године.

Мађарском, односно Угарском (назив који за средњовековну мађарску државу из политичких разлога и даље користе народи који су се 1918. године ослободили мађарске власти, како би истакли да је она била вишенационална, па да те територије нису биле искључиво мађарске), је до XIV века владала домаћа династија Арпадоваца. Од тада се смењују стране династије – чешки Пшемисловићи (1301-1307), француски Анжујци из јужне Италије (1308-1437), Луксембуршка династија (1387-1437), аустријски Хабзбурзи (1437-1439 и 1445-1490) и пољски Јагелонци (1440-1444, 1490-1526). Мађарски краљеви су се женили странкињама.

Доба владавине Арпадоваца – ширење на Балкан и Јадран

Једанаести век у историји Мађарске су обележили походи Немаца на Мађаре, а XII византијско – угарски ратови и византијски утицај на Угарску. Срем, Банат, Браничево и Мачва су биле пограничне обласи, где су се смењивале византијска и угарска власт. Византија и Мађарска су се у средњем веку отимали и око Београда. Тако су 1127. године Мађари срушили византијски Београд и његовим каменом утврдили суседни угарски Земун, да би 1154. године Византијa узвратила истом мером, срушивши Земун и београдским каменом поново градећи Београд.

У XIII веку Мађарску је опустошила инвазији Монгола (1241/1242). Уследило је изграђивање одбрамбених утврђења и тако настају слободни (краљевски) градови. Поред краљевских градова, постојали су и други – на пример црквени градови. То су углавном била бискупска седишта. Они су обично имали мању аутономију од краљевских градова. Језгро данашњег главног града Мађарске чинила су три насеља са два различита статуса. Тек је 1872. године, спајањем Будима, Старог Будима и Пеште, настала Будимпешта.

Освајањем Славоније и Хрватске (1102) и далматинских градова Задра, Шибеника, Трогир и Сплита (1105) Мађарска је постала медитеранска земља. За Далмацију су касније вођене борбе против Млетачке и Византије. Угарски Задар су 1202. опљачкали и заузели крсташи, предвођени Млечанима, на почетку Четвртог крсташког похода. Угарски краљ је на чело освојених хрватских земаља поставио намесника који се звао бан. Бан је обично био неки мађарски племић или члан угарске владајуће куће. Територија којом је владао бан називала се бановина или банат.

Краљ Емерих (1196-1204) се умешао у династички сукоб у Србији, подржавши долазак на власт Вукана, уместо брата Стефана, па је у своју краљевску титулу укључио и Србију (1201), што ће чини и други краљеви Мађарске до 1918. године. За време последњих владара из династије Арпадовића дошло је до слабљења краљевске власти и уздизања великаша. Током владавине последњег Арпадовца и првог Анжујца на престолу Угарске, Славонијом је у њихово име управљао Владислав, син Драгутина Немањића. После изумирања Арпадоваца, због сродничких веза са њима на престо су, поред Анжујаца и Хабзбурга претендовали и Немањићи (Драгутин, ожењен мађарском принцезом, и његов брат Милути).

Уздизање под Лајошем I (1342-1382)

Средњовековна Мађарска је врхунац достигла за време владавине краља Лајоша. Водио је млетачке, балканске и напуљске ратове.

Од Млечана је трајно освојио источну oбалу Јадрана (1358) и наметнуо им плаћање данка (1381). Положај далматинских градова под мађарском влашћу након Задарског мира (1358) регулисан је тако да су они имали обавезу да помогну краља у походима са по једном лађом, а иначе су имали потпуну унутрашњу аутономију. И Дубровник је признао власт мађарског краља 1358. године. Котор је дошао под мађарску власт након распада српског царства (1371). Тада се мађарска власт на Јадранском мору простирала од Кварнера до Драча. После Лајошеве смрти све далматинске градове изузев Задра освојио је босански бан Твртко, рођак мађарске краљевске породице. Касније су власт над Далмацијом најпре повратили Мађари, а затим почетком XV века Венеција, која ће владати Далмацијом до турског освајања.

Лајош је освојио Молдавију, а владар области Видина у северозападној Бугарској (преостали део Бугарске који није потпао под турску власт) постао је угарски вазал. На Балкану је Лајош ратовао још против Србије и Босне. Од Лајоша је вероватно српски цар Душан привремено освојио Београд (1354. или 1355).

Напуљски ратови су били чисто династички, и имали су мало везе са самом Мађарском. Привремено је под власт мађарског краља дошло Напуљско краљевство. Мађари су се упознали са италијанском културом, а Италијани су се уплашили мађарских похода.

Под Лајошем су персонално уједињене Мађарска и Пољска (1370-1382), којом је такође владао. Лајошева Угарска се простирала од Јадранског до Црног мора и скоро до Балтичког мора.

Турска освајања

Од краја XIV века почели су турски упади и пустошења мађарске територије. Када се после окупације Бугарске и Мађарска нашла непосредно угрожена од Турака, позиву мађарског краља Жигмунда Луксембуршког (1387-1437, немачки цар је постао 1433, а краљ Чешка 1435. године) за помоћ одазвали су се витезови из више европских земаља, пре свега из Француске. Велика, али сувише разнолика хришћанска војска поражена је код Никопоља (тврђава у Бугарској) 1396. године. Победу Турцима донео је јуриш турске коњице превођен турским вазалом, деспотом Стефаном Лазаревићем. Битка се завршила катастрофалним поразом хришћана.

Победа Монгола над Турцима код Ангоре (1402) привремено је ослободила Мађарску од турске опасности. Српски деспот Стефан Лазаревић се ослободио турске зависности и постао вазал угарски, добивши Београд, Мачву и поседе у Мађарској (1404). Деспот Стефан Лазаревић се споразумом у Татри 1426. сагласио да врати Угарској Београд и Голубац, као надокнаду за признавање Ђурађа Бранковића као његовог наследника Србије. Турци су 1521. године освојили Београд, Шабац и градове у Срему.

Епилог

Крајем средњег века Мађарска се простирала целом Панонском низијом, на површини већој од 325 хиљада квадратних километара (што је порвшина знатно већа од Душановог царства и Југославије) насељеном са око 3,5 милиона становника. Продор Турака су покушали да зауставе у бици код Мохача 1526. године.

Када је Сулејман I Величанствени 1520. године ступио на престо, Османско цартво је обухватало преко 1,5 милион квадратних километара, имало 12-13 милиона становника, а његова војна снага је надмашивала уједињене војне силе европских држава. У Мохачкој бици Турци су имали 4 пута више војника од Мађара.

Након Мохачке битке Мађарском су завладали аустријски Хабзбурзи и Турци Османлије.

Литература: Историја Мађара, Clio, Београд 2002.

Оставите коментар

Објављено под Мађари, средњи век

Бугарска од настанка до турске власти

Порекло и досељавање

Бугари су били азијско племе турског порекла (Сродни Бугарима били су Хуни, Авари, Хазари, Печенези и Кумани. То је туркмеска племенска заједница. Прва бугарска домовина налазила се на простору данашњег Таџикистана и Авганистана у централној Азији. Бугарски племенски савез на северном Кавказу се распао под притиском Хазаре средином 7. века. Део бугарских племена се потчинио Хазарима, а део је дошао у Европу.). Први Бугари су у Европу дошли са Хунима у Великој сеоби народа и после победе над византијском војском настанили се на ушћу Дунава. Преко Дунава су на Балканско полуострво прешли први пут крајем 5. века и настанили се до планине Балкан. Измешали су се са бројнијим локалним словенским становништвом које су покорили својој власти у другој половини 7. века, али су прихватили њихов језик. Временом су се Бугари утопили у бројније Словене. Формирали су прву јужнословенску државу.

Формирање државе

и сукоби са суседним царствима

Бугарска држава је формирана 681. године на византијској територији коју су настанили Словени. Први владар Дунавске Бугарске звао се Аспарух. Носио је титулу кан. Престоница је била у граду Плиски.

Бугарска је за суседе имала оба европска царства, наследнице Источног римског – Византије и Западног римског – Франачке. Бугарска је била прва држава чије је постојање на свом тлу Византија морала да призна. Византијски цар је мировним уговором из 681. године приморан на плаћање данка Бугарима. Ратујући у више наврата против Византије Бугари су стигли до Цариграда (772, 814), али га нису опседали. Након пораза од Византије у IX веку Бугари су по одредби мировног уговора примили хришћанство. Тиме су Бугари дошли под културни и политички утицај Византије. Са Франачким царством Бугарска се разграничила у Панононији након рата од 826 до 829. године.

Прво бугарско царство

Након сукоба са моћним суседима Бугарска је постала треће европско царство. После освајања грчких земаљa до Коринта, Симеон (893-927) се за цара Бугара и Ромеја (Римљана) прогласио 913. године. Бугари су опседали Цариград те 913. и деценију касније – 923. године. Пошто Симеон није успео да освоји Цариград, прихватио је компромисно решење, по којем је Византија признала његову царску власт, али се она односила само на бугарске земље. Престоница је постао град Преслав. Уведен је словенски језик и у књижевност и замењена глагољица ћирилицом. Прво бугарско царство је уништено 971. године од стране Руса, који су позвани да помогну Византији.

Самуилово Царство

Самуило је 976. године подигао устанак против византијске власти, ослањањајући се на традицију Првог бугарског царства. Обухваћена је читава Македонија сем Солуна, бугарске земље између Дунава и планине Балкан, делови Грчке све до Пелопонеза на југу, област Албаније, Босне, Далмације, Дукље и Србије. Центар је био најпре у граду Преспи, а после у Охриду, у којем је епископија уздигнута у ранг патријаршије. Центар Самуиловог царства био је у Македонији. Ово царство неки називају македонским или царством балканских Словена.

У сукобу са Византијом, од које је Самуило освајао територије, одлучујућ је био пораз у бици на планини Беласици 1014. године. Након битке на Беласици византијски цар Василије је наредио да се ослепи 14 000 бугарских војника, а сваком 100. је остављено по једно око, да могу да врате остатак војске. Када је Самуило видео тај призор умро је од наглог срчаног удара (1014). Тако су цара Василија прозвали “Бугароубица”. Самуилови наследници су још неколико година пружали отпор, док 1018. Бугарска није престала да постоји.

Током византијске власти Бугарском у 11. и 12. веку територије северно од Дунава су заузели Мађари (северозапад) и Печенези (североисток).

Друго бугарско царство

Против византијске власти устанак су 1185. године подигла браћа Јован Асен и Теодор (Петар). Након нестанка Византије у Четвртом крсташком рату (1204), Бугари су добили царску круну из Рима. Јован II Асен се 1230. године прогласио царем Бугара и Грка. Престоница је постао град Трново.

Друго бугарско царство се ширило након успешних ратова против Латинског царства и Епирске деспотовине (најмоћнијих држава насталих на европском тлу распарчане Византије). Освојене су Тракија, Македонија и Албанија.

Царство је слабило након најезде Монгола (1243. је била највећа, али не и једна њихова најезда на Бугарску у том веку), пораза од Никејског царства (које ће обновити грчку власт у Византији) и губитка Македоније од Србије (за време владавине краља Милутина). Пораз Бугара код Велбужда 1330. године (од војске коју је предводио краљ Стефан Дечански) омогућио је први пут ширење српског утицаја у Бугарској, која је до тада увек била моћнија.

Пад под Турке

Након Маричке битке (1371) Бугари су постали турски вазали. Престоница Трново је под турску власт пала 1393. године. Бугарска је коначно пала под турску власт у месецима након Никопољске битке 1396. године. Када се после окупације Бугарске и Мађарска нашла непосредно угрожена од Турака, позиву мађарског краља за помоћ одазвали су се витезови из више европских земаља, пре свега из Француске. Велика, али сувише разнолика хришћанска војска поражена је код Никопоља 1396. године.

Литература:

Оставите коментар

Објављено под Бугарска, средњи век

Појава Европе у средњем веку

„Карта Европе с краја раног средњег века има много елемената савременог света! Истина, што се тиче политичких граница, као да нема никакве сличности. Пред очима трепери од мноштва краљевина, кнежевина, маркизата и бискупија. Ипак, много је доброг познато. Узмимо, као пример, називе држава: Енглеска, Француска, Немачка, Италија, Мађарска и Пољска, или области: Гаскоња, Бретања, Шампања, Лотарингија, Бургунција, Баварска, Ломбардија – све оне постојале су већ у X веку. Пре десет векова! То изгледа потпуно запањујуће када узмеш у руке мапу од VI-VII века. Сличност нестаје. Ниједно познато име! Ниједна од данас постојећих држава! На први поглед, период од V до VIII века је време неплодно, хаотично: некаква гомила бесконачних ратова, најезда, крвавих несугласица, територијалних раздора и прерасподела. Када проучаваш материјале везане за та четири века, чини се као да пролазиш кроз некакав дивљи, фантастичан сан, кошмар, лишен логике и смисла. Одједном, испративши чудесно-бесмислене векове, задивљено отвараш очи. Појавила се Европа. Појавиле су се савремене државе. Не, нипошто се нисмо збунили: заиста савремене, које и данас постоје на политичкој карти света. У огњу безуспешних преображаја родило се нешто ново: нови народи – претходница будућих нација, нов политички организми, који ће кроз сву феудалну расцепканост и нестабилност изнети своју територијално-етничку основу.“

Анатолиј Левандовски, Карло Велики, Београд 2016, 10-11.

Оставите коментар

30. децембра 2017. · 18:04

Вавилонско ропство папа

Хришћанска црква је имала велики утицај у средњовековној Европи. У време оптерећено бројним ратовим, заразним болестима и гладима вера је пружала утеху становништву да их након мука на овом свету чека живот вечни након смрти, ако овај живот проживе у склад са принципима вере, који су подразумевали да се мирно прихвати да и несреће долазе по промисли Божјој, која људима није увек докучива, јер не могу да посматрају читаву заједницу у вечности.

Црква је заједница хришћана. Они су првих векова били прогањани у Римском царству (до 313. године), да би касније (у последњој деценији IV века) хришћанство постало званична вера царства (након чега је уследио преокрет, па почели прогони пагана). Хришћанска црква се након поделе Римског царства (395) временом и сама поделила (званично тек 1054. године) на источну (православну – „правоверну“) и западну (католичку – „општу“).

Догматске разлике нису биле бројне (главна разлика је да Свети Дух код католика не происходи само од Бога оца, него и од Сина – Христа), веће су биле разлике у црквеној пракси (поред визуелних, католичко свештеници не могу да ступају у интимне односе са женама, за разлику од православних, који не могу ни да постану свештеници док се не ожене, такође православни морају да носе браде, за разлику од католичких, приликом причести у католичкој цркви се служи бесквасни хлеб, а у православној са квасцем), а кључни су били политички разлози. Било је покушаја да се подела превазиђе. Када је Византија (Источно римско царство) била угрожена са истока нападима Турака помоћ је тражена од хришћана из западне Европе. Тамо је једина општа институција, која је превазилазила границе држава и повезивала људе који су говорили различитим језицима била католичка црква. Да би позвали хришћанске владаре да помогну хришћанима које су угрожавали муслимани (након крсташких ратова) поглавари католичке цркве су тражиле да их и у православном свету признају за поглаваре. Два покушаја уније Васељенске („светске“ у смислу универзалне) патријаршије у Цариграду са поглаварима католичке цркве (склопљеним у Лиону 1274. и Фиренци 1429. године) нису успели јер је нису прихватили свештенство, монаштво и становништво Византије (па ни тражену војну помоћ са запада нису добили).

Владари су помагали цркву (ширењем хришћанства, градњом нових храмова и манастира), а црква је пружала идеолошку потпору власти, пропагирајући поданицима да је свака власт од Бога одређена, те да треба да јој буду верни као што су и Богу верни. Божанско порекло власти симболично се огледало у крунисању владара од стране црквеног поглавара.

Међутим, односи између католичке цркве и световних власти нису увек били добри. На челу католичке цркве  био је епископ Рима, познатији као папа (на грчком „отац“). Нису се све папе задовољавале највећим духовним ауторитетом у западној Европи, него су тежиле и највећој моћи, да буду изнад царева и краљева. Бавећи се политиком све више су се удаљавали од хришћанских идеала (што је проузроковало покрете за реформацију цркве). Папе су у XII веку изашли као победници из сукоба (борба за инвеституру – око именовања епископа) са царевима Светог римског царства немачког народа. Моћ католичке цркве достигла је врхунац у XIII  веку, када су се папа успешно супроставиле царевима у борби за превласт у Италији и Западној Европи. Али крајем XIII и у XIV веку папе су постале зависне од краљева Француске, након сукоба са француским краљем Филипом IV (1285-1314) због његове намере да опорезује свештенство у Француској.

„Људи који су служили краља Филипа били су крајње бескрупулозни, и нису бирали средства да би дошли до циља. Они су веровали да се убедљиво изнесеним оптужбама може уништити сваки проивник, само ако су оптужбе довољно тешке и бројне. А мучења по судском налогу могла су бити изнуђена сведочења која су потврђивала и највероватније оптужбе.

Филип IV имао је мање спорове са папом Хоноријем IV (128-1287) и папом Николом IV (1288-1291), али, пошто су они били доброћудни људи, није дошло до озбиљније кризе. Онда се 1294. године десет кардинала који су чинили Колегијум састало ради избора наследника Николе IV. Колегијум кардинала држали су под својим надзором две моћне римске племићке куће  – Орсини и Колона. Док су се представници ове две куће надмудривали у конклаву, њихове присталице водиле су крваве бојеве на улицама Рима. На крају, један од кардинала дошао је на сјајну и дотада нечувену идеју да се постигне компромис. За папу је изабран један дубоко поштовани пустињак који је живео на некој планини у напуљској краљевини [основали је Викинзи, али их је надживела]. Ступајући на престо, потпуно затечен оним што му се догодило, узео је име Целестин V. Пре него што је достојни, али и сасвим невини и наивни, папа успео да се ослободи притиска свог природног господара Карла II Анжујског, краља Напуља, био је приморан да постави дванаест нових кардинала, од којих осам Француза (и Карло је био Француз) и четири Наполитанаца. Убрзо су и папа и кардинали закључили да једном свецу није место на престолу светог Петра [био је први еписком Рима], па се, после мање од годину дана, Целестин одрекао положаја. Целестина је на ову одлуку наговорио, ако не и натерао, најенергичнији међу кардиналима Бенедето Гаетани, који је у децембру 1294. постао папа под именом Бонифације VIII (1294-1303).“

Taј папа је настојао да увећа моћ папства као институције, али и богатство своје породице.

„Почетком своје владавине, дао је свом синовцу новац из папске благајне да купи неко драгоцено имање. Породица Колона, која је и сама желела то имање, преотела је пошиљку са новцем за куповину и склонила отето благо у једно од својих упоришта. Бонифације је одмах прогласио крсташки поход против Колона, заузео њихове замкове, поделио њихове земље својим рођацима, а припаднике њихове куће је прогнао или позатварао. На тај начин стекао је мноштво непријатеља међу римским племством. Пошто је тако ослабио свој положај у својој земљи, лакоумно се упустио у сукоб са двојицом најмоћнијих владара у Западној Европи.

Француски краљ Филип IV и енглески краљ Едвард I припремали су се 1295. године за рат око војводства Гаскоње и намеравали су да дођу до неопходних средстава опорезивањем свештенства у својим земљама. Бонифације је на то 1296. године издао булу Clericis laicos, којом је свештенству у свим државама забрањивано да без сагласности папе плаћају порезе владарима. Краљ Филип је одмах ставио забрану на извоз злата и сребра из свог краљевства, чиме је прекинуо претицање новца на папски двор. Овај први судар, Бонифација је брзо уразумио. Признао је краљевима право да опорезују свештенство у случају велике потребе, али и да сами одређују колике су то потребе. Како би у потпуности исказао своју наклоност француској монархији, Бонифације је прогласио Луја IX за свеца. Међутим, слози између краља Филипа  Бонифација убрзо је дошао крај.

Један епископ из јужне Француске навукао је на себе непријатељство краља Филипа и овај је одлучио да га уништи уз помоћ својих правника. Они су смислили импресиван списак оптужби и Филип је папи упутио захтев да рашчини епископа да би он могао да га казни. Иако је епископ био оптуже за јерес и хрпу порока, било је јасно да захтев има политичку позадину, па је Бонифације одбио да преузме било какве мере. После жестоке размене оптужби а краљем Филипом, изда је булу којом је потврдио ставове изнесене у Clericis laicos. Управо овом приликом Филип је затражио општенародну подршку и сазвао скупштину сталежа свог краљевства.“

Папа је инсистирао на врховној власти папа над краљевима и претио Филипу изопштењем из цркве. Француски краљ је реаговао контранападом.

„Филип се ослонио на услуге једне посебно занимљиве личности по имену Гијом де Ногаре, који је био стари мајстор вештине измишљања оптужи и проналажења сведока који ће потврдити њихову искреност. На пример када је једном краљ посумњао да га поткрада еписком Троа, који је био задужен за прикупљање прихода у грофовији Шампањи, упутио је тамо Ногареа. Ногаре је, на своје и краљево задовољство, изнео и доказао да је епископ сковао заверу са једном вештицом у намери да убије краљицу забадањем чиоди у њену слику и да је починио разне друге злочине. Када је једаред Ногареов помоћник упитан на суду да ли сведок ког је довео даје исказ потпуно добровољно, он је одговорио да је тако, додајући да га је смао мало подстакао тиме што га је свукао, прелио медом и обесио изнад кошнице. Таквом домишљатом и оданом слуги Филип је поверио задатак да савлада папу Бонифација. Ногаре је почео са већ уобичајеним писком оптужби. Бонифације је оптужен за јеретика и чаробњака који је дубока загазио у црну магију. Наводно је отровао известан број високих црквених достојанственика. Можда најмаштовитија у дугом писку оптужби јесте изјава сведока да је Бонифације имао љубавнице да би прикрио чињеницу да је содомиста. Пошто је прикупио доказе за своје оптужбе, Ногаре је кренуо у Италију у друштву једног од непомирљивих Бонфацијевих непријатеља, Скјара Колоне. У околини Рима они су окупили нешто присталица породице Колона као и већи број обичних разбојника и кренуо на Ањани, где је Бонифације одсео кд својих рођака. Ова скупина очајника напала је град, 7. септембра 1303. године, и заробила старог папу. Иако су племићи из колине брзо натерали Ногареа да ослободи папу, претрпљени страх и понижење били су превише за Бонифација и он је убрзо умро.“

Наредни папа је брзо умро, па је  изабран Kлимент V (1305-1313). Он је за своје боравиште узео град Авињон, на источној обали Роне. Град је био у саставу Бургундије, која се налазила на територији Светог римског царства, али уз границу са Француском и под контролом француских кнежева из анжујске куће. Тако је папа потчињен француском утицају. Од 28 кардинала које је поставио папа Климент 25 су били Французи.

„Папство је победило Хоенштауфене [владали Светим римским царством немачког народа], али је онда само пало у руке Капета [владали Француском од 987. до 1328. године]. Француски папа окружен француским кардиналима живео је у граду у којем се говорио француски, на самој граници француске државе.“

Климент је једва успео да избегне понижење да осуди папу Бонифација који је био у сукобу са краљем Филипом. Ногаре је тражио да се папине кости ископају из земље и јавно спале, али се на крају завршило са тиме што је папа „повукао све црквене казне које су изречене Филипу или било оме од његових слугу у вези с догађајима и објавио да су краљеви поступци били исправни и достојни похвале“.

Након овога краљ Филип IV и његове слуге упустиле су се у још један „једнако „частан“ подухват“. Планирао је да одузме имовину преосталих темплара, након што више нису бранили Свету земљу у Палестини (коју су трајно освојили муслимани), него уживали на својим имањима, која више нису служила сврси за коју су дата (скупљану средстава за одбрана од муслимана у Светој земљи).

„Међутим, краљ Филип није био човек који ће признати да му је једини мотив чиста похлепа. Њему јe био потребан бољи разлог. Често се износи мишљење да је он сматрао темпларе опасним по своју државу. Мада није немогуће видети опасност у једном дисциплинованом војничком реду, тешко је поверовати да су темплари били довољно бројни а толико забрину Филипа.

Без обзира да лу га на то навели страх помешан са похлепом или чиста похлепа, краљ је одлучио да уништи темпларе. Опет су се његови стручњаци дали на посао. Они су објавили да је ред напустио своје старо правило и усвојио друго, препуно богохулних јереси. Наводно витез је приликом пријема у ред морао да се одрекне Христа и изводи скаредне обреде пред киповима ђавола.“

Сви темплари у Француској су похапшени. На то је и енглески краљ Едвард реаговао хапшењем вођа реда у Енглеској. Претраживањем зграда темплара нису пронађени докази за оптужбе против њих. Филипови иследници су онда својим методама мучења изнудили признања од заточених темплара. Међутим, када је папа послао своје изасланике темплари су пред њима повукли ранија признања. Спаљивањем 50 темплара неки неугодни сведоци су уклоњени, а остали одвраћани од повлачења признања.  Папа Климент је још једном био приморан на чудну одлуку, компромисну, али ипак у корист краља.

„Ред није осуђен, али је наређено да се он распусти, а Филипу су упућене честитке због ревносног онављања дужности. Француски краљ је неколико година држо имовину темплара у својим рукама. Онда ју је предао хоспталцима [другов витешком реду основаном након Првог крсташког рата], али им је испоставио и рачун за трошкове које је имао док је ту имовину стекао и док је њом располагао. Едвард I је такође запленио имовину Храма, покупио оно најбоље, а остатке предао хоспиталцима, али темпларе није дирао.

Седиште папства било је у Авињону седамдесет две године. Иако су настојали да буду истински верски поглавари хришћанства, наследници Климента V нису успевали да се ослободе надзора француских краљева. Њихова зависност од Француске је била толико да им нико није веровао, чак и када су стварно били непристрасни. Уз то, мада авињонске папе нису биле ни зле ни изопачене, духовност им није била јача страна, а живели су раскошно у свом лепом граду. Подигли су величанствену палату, која се још уздиже на обали Роне, и опколили су град високим зидинама.“

Папе су одласком из Рима изгубили приходе од заоставштине Светог Петра, па су морали да траже нове. Зато су у овом периоду унапредили систем прикупљана папских прихода из читаве католичке Европе. Против тих пореза највише су негодовали краљеви Енглеске, јер су авињонске папе сматране савезницима краљева Француске, против којих су енглески краљеви ратовали. Енглески краљеви су средином XIV века забранили папама да именују на црквене положаје у Енглеској и укинули могућност жалбе на одлуке енглеских судова страним судовима (што је било уперено против папског суда).

„Неких двадесет година касније, ова политичка кампања против папске власти попримила је облик чисте јерес у мисли Џона Виклифа [која ће утицати на појаву хусита]. Дакле, раздобље током којег је папа боравио у Авињону и које се обично назива вавилонским ропством папа, нанело је велику штету угледу и утицају папства.“

Литература: Сидни Пеинтер, Историја средњег века, Београд 1997, 460-468.

 

 

Оставите коментар

Објављено под Европа, Енглеска, Француска, средњи век, црква

Француска за време владавина династија Капета и Валоа

Настанак француске краљевине

Француска је савремен назива за тадашњу Западну Франачку. Њом je од средине VIII века владала династија Каролинга, који су престо преотели династији Меровинга. Краљевска круна је временом постала изборна и претенденти на престо су подршку феудалних кнежева прикупљали давањем поседа и положаја. У стварности,  Француска позног 10. века је више била лабав савез великих феудалних кнежева него уједињена држава. Велики господари су били повезани заједничком вазалном обавезом према краљу. У пракси су се према краљу односили као равноправном – као војводи Француске која је обухватала простор око Париза. То је био краљевски домен, његов лични посед, односно једина територија над којом је краљ имао непосредну  и потпуну власт.

Хуго Капет (987-996) је био оснивач нове династије, која је владала до 1328. године. Капети су Париз начинили престоницом, саградивши своју краљевску палату у њему.

Краљевска власт се јаче осећала у северном делу, где је био домен, него на југу. Стога су на северу грађани имали веће изгледе за каријером у државној служби.  У XIV веку краљ још није био довољно сигуран у свој ауторитет на југу земље, па су га тамо заступале особе вишег   ранга, чиме је уједно и придобијао аристократију дајући им положаје.

Подршка цркве

За настанак монархије значајна је била подршка цркве. Ради спречавања пустошења црквених имања током феудалних ратова локалних моћника, црква је подржавала монархију, којом управља појединац  крунисан од цркве, који је стога имао посебну обавезу да је штити. Стога је црква пропагирала светост краљевског достојанства, тежећи да успостави краљевску власт довољно моћном да обузда велике господаре.

Филип II Август (1180-1223) и увећање краљевске власти

Освајањима (Нормандије и других мањих области) и женидбом (нећаком грофа Фландрије, која је била наследница грофовије Артоа) је проширио краљевски домен учетворостручивши краљевске приходе. Тиме је коначно један француски краљ постао далеко моћнији од свих својих вазала. Поделио Француску у округе којима су управљали краљеви представници. Именовао их је из редова средње класе и дуговали су свој положај краљу, па су били одани његовим интересима. Поставио је темељ чврсте монархије. После њега су наследници наставили са ширењем краљевског домена. Међутим, краљевски домен се касније делило међу синовима владара. Овај француски краљ је био један од предводника Трећег крсташког рата.

Луј IX Свети (1226-1270)  и завођење реда у краљевству

Био је побожан и савестан владар надахнут схватањима о узвишености краљевских дужности. У складу са вером, презирао је феудалне ратове. Хтео је да их спречи. Најпре их је спутао разним ограничењима. Тако је сваки племић морао да упути изазов противнику много пре него што отпочне рат.  Такође, морао је да обавести противникове рoђаке и упита их да ли они намеравају да учествују у рату. Ако би једна страна затражила примирје, друга је морала да пристане. Вођење личних ратова је постало толико сложено да више није било забавно. На крају је Луј IX у потпуност забранио феудалне ратове.

За време владавине њега, његових синова и унука у Француској је заведен ред каквог неће бити наредних векова. Спровео судску реформу којом је уведена могућност жалбе краљевском суду за на пресуде феудалних судова. Предводио је последња два крсташка рата.

Филип IV Лепи (1285-1314) и покоравање цркве краљу

Ратовао против Фландрије и Енглеза. Рат против Енглеске се завршио тако што се његова ћерка Изабела се удала за енглеског престолонаследника, што ће касније бити један од узрока Стогодишњег рата, који је обележио историју Француске у позном средњем веку. Да би покрио велике трошкове рата против Енглеза решио је да узме богатство Јевреја, темплара и католичке цркве. Протерао је Јевреје и распустио витешки ред темплара, да би се дочепао њихове имовине и ослободио дуга код Јевреја.

Филипова победа над поглаваром католичке цркве је означила почетак авињонског ропства папа, када су папе биле под контролом фрацуских краљева. До сукоб је дошло због намере француског краља да опорезује свештенство у Француској (које је било ослобођено плаћања пореза). У периоду 1305-1378. седиште поглавара католичке цркве је премештено из Рима у Авињон на реци Рони, у Бургундији, на територији Римско – немачког царства, али под влашћу француских кнежева у близини француске границе. Надзор француског краља нанео је велику штету угледу и утицају папа. Од 1378. постојала су двојица папа, један у Авињону (прихватали га француски савезници и енглески противници) и један у Риму (прихватали га противници Француза). То је био велики раскол у католичкој цркви, који је потрајао до 1429. године и коначне победе римске струје. На сабору цркве у Француској 1438. године усвојена је Прагматична санкција из Буржа, којом је практично господар цркве у Француској постао краљ, уместо папе.

Скупштина сталежа

Краљеви су схватили да је лакше прикупљати порезе и спроводити законе ако се претходно са тиме сложе они којих се то тицало. Филип IV Лепи (1285-1314) је био у сукобу са папом, па му је била потребна подршка народа. Стога је позвао цркву, племство и градове да пошаљу представнике који ће се састати на првој скупштини сталежа. Ово тело је пружило подршку власти краља као представника целог народа. Краљеви су сазивали ово саветодавно тело када би сматрали да је потребно. Моћ феудалног владара била је ограничена традиционалним обичајима. Уз подршку народа он их је могао изменити или заобићи а да избегне отпор. Касније ће се схватити да скупштина сталежа може да контролише краља, ускраћивањем одобрења које тражи.

Литература:

  • Сидни Пеинтер, Историја средњег века, Београд 1997, поглавља: 15, 25, 31-35, 37
  • Удаљцов, Космински, Ваjнштајн, Историја средњег века, Београд 1950, главе: XVIII-XX
  • Едуар Пероа, Историја Француске, Београд 1961.

 

Оставите коментар

Објављено под Француска, средњи век