Архиве категорија: средњи век

Викинзи и смрт

Викинзи су на различите начине поступали са покоjницима. Према обичајима својих предака спаљивали су лешеве – евентуално заједно са лађом и другим прилозима, укључујући животиње и људе […] Међутим, сахрана обичних сељака или чак робова била је веома скромна, па би често само закопали тело. У многим крајевима најрадије су насипали гробне хумке, под условом да су то себи могли приуштити.

Чини се да је за Викинге употреба чамаца и бродова била веома значајна. Познато је да су они спаљивани не би ли мртвима служили као симболично превозно средство. Осим тога био је познат обичај да се камење на гробовима поставља усправно, како би гроб попримио облик чамца. […]

Истакнутим поданицима било је, изгледа, намењен веома упечатљив обред: били би положени на брод, који би потом био запаљен и поринут у море.

Независно од начина сахрањивања, Скандинавци су пре примања хришћанства покојнике најчешће сахрањивали с прилозима. Мушкарци су сахрањивани са оружјем попут секира, кoпаља, ножева, штитова, кацига и алатом, а жене с накитом и предметима из домаћинства. Уз то су у гробове оба пола стављани храна и пиће, каткад у драгоценим посудама. Животиње као коњи и пси такође су пратиле свог господара, односно господарицу, у смрт. Очигледно је био изузетак да се поводом нечије смрти жртвују људи – нарочито робиње – и сахране заједно са покојником. Па ипак су сачувани извештаји и археолошки трагови таквх случајева у Русији, Скандинавији и на Британским осtрвима.

У викиншко доба, однос према мртвима стално се мењао. Нормани су у том погледу, као уосталом и у другим сферама културе, прихватали туђе подстицаје: од западноевропсих хришћана, византије, паганских степских народа, а можд чак и од припадника муслиманске вере. […]

Колико је било различитих посмртних обреда толико је било и представа о загробном животу које су Викинзи имали. Делом су те представе проистицале из древног веровања да покојник наставља да живи у својој гробној хумци. Уколико би му нешто недостајало, дешавало се да се појављују ноћу као неживо биће и улива страх. Против тога помагала су само чаробна средства. Понекад су мртви, за које се тврдило да су „нежива бића“, чак ископавани из гробова и сахрањивани на другим местима.

Сматрало се да већина покојника одлази у Хел, подземно царство мртвих […] Али Хел за викинге није представљао ужасно место, где су проклети изложени пакленим мукама. Он се само сматрао тужним домом покојника. Касније је настало још једно царство мртвих, за утопљенике и оне који су пали у борби, чувена Валхала, којој је посвећен посебан део [у овој књизи].“[1]

Сахрана једног главара

Викинзима у Русији је 922. године стигло изасланство багдадског калифа, које је предводио Ибн Фадлан.

„Напослетку је Ибн Фалдан био сведок погребне свечаности на којој је сахрањен један руси главар. Када умре тако значајна личност, најпре се приређује велика пијанка, па је неретко било случајева да се гости напију до смрти. Онда питају робове преминулог ко жели да се жртвује за свог господара, и то би најчешће била робиња. Тако је и на овој сахрани једна млада жена требало да прати свог господара на онај свет. Стога ју је, тако припремљену а смрт, чувала стража. Најпре су је посебно улепшали и дали јој пиће да се орасположи.

На дан спаљивања извукли су брод преминулог на копно и положили га на велику хрпу дрвета. Затим је донета клупа за одмор, прекривена покривачима и јастуцима. Једна жена, названа анђелом смрти, предводила је ритуал, попут свештенице. Била је велика као џин, наводи Ибн Фадлан, дебела и мрког изгледа. Мртваца су, величанствено одевеног, однели у шатор који је био разапет на лађи. тамо су га пажљиво сместили и окружили га опојним напитком, воћем и цвећем, хлебом, месом и луком. Потом исекоше убијеног пса на два дела и положише га на брод. Поред леша ставише све његово оружје. Затим убише два коња, исекоше их на комаде, те и њих положише крај њега. Слично учинише са две краве, једним петлом и једном кокошком.

На крају мушкарци приведоше робињу, која треба да буде жртвована. Очигледно опијена и безвољна, млада жена морала је да уже у шаторе појединих пратилаца умрлог како би свако општио с њом. И сваки пут би свом господару саопштила да је власник шатора то учинио и љубави према преминулом. На крају доведоше и подигоше робињу на један подест. Пошто је иговорила неколико речи, спустише је.Тај ритуал понављао се неколико пута. Затим каза да види своје родитеље, своје рођаке и напослетку свог господара, који седи у лепом, зеленом рају окружен мушкарцима и слугама и ове је к себи. Одведоше је на брод и скидоше јој наруквице и ланце с ногу.

На крау подигоше робињу на лађу, мушкарци са штитовим и моткама принесоше јој још један пехар опојног напитка, а она апева и испи га. После још једног пехара очиледно више није била при здравој памети, а старица је одведе до шатора умрлог.  Тада мушкарци почеше да ударају моткама по штитовима – према Ибн Фадлану, с намером да надјачају девојчине смртне крике. Шесторица мушкараца уђоше у шатор да још једном опште с робињом, пр него што је спустише на одар поред умрлог. Двојица је прихватише за руке, а двојица за ноге. Старица стави осуђеници на смрт конопац око врата, а крајеве додаде преосталој двојици. Они удавише девојку, док јој старица неколико пута зари нож у ребра.

После стравичног ритуала жртвовања, мушкарци и старица сиђоше, док најближи рођак мртваца, потпуно наг, н узе запаљену цепаницу и окренут леђима крене унатрашке ка лађи те је запали. Убрзо пламен лизну у вис. На крају преко пепела насуше земљу, у облику округле хумке.“[2]

[1] Арнулф Краузе, Викинзи, Београд 2011, 158-163.

[2] Арнулф Краузе, Викинзи, Београд 2011, 153-154.

Advertisements

Оставите коментар

Објављено под средњи век

Рат двеју краљица

Личности из ове приче:
Хлодовех, оснивач династије Меровинга, којој су припадали сви доле споменути
Хлотар, краљ Франачке
Сигисберт, син Хлотаров, краљ Аустразије
Хилперик, син Хлотаров, краљ Неустрије
Гунтрам, син Хлотаров, краљ Бургундије
Брунхилда, визиготска принцеза, супруга Сигисбертова
Аудовера, прва супруга Хилперикова
Галесвинта, визиготска принцеза, друга супруга Хилперика
Фредегунда, служавка Хилперикова и његова трећа супруга
Хилдеберт II, син Брунхилдин и Сигисбертов, краљ Аустразије
Меровех, син Хилперика и Аудовере, други муж Брунхилдин
Теудеберт II, старији унук Брунхилдин, краљ Аустразије
Теудерих II, млађи унук Брунхилдин, краљ Бургундије
Сигисберт II, праунук Брунхилдин
Хлотар II, Фредегундин син, краљ Неустрије, а касније и целе Франачке

Меровинзи су били прва хришћанске династија у западној Европи. Оснивач династије био је Хлодовех (481-511), који је први завладао свим Францима и покрстио их. Након његове смрти територија Франачке није припала његовом најстаријем сину, него је припала свим његовим синовима (било их је четворица), а после тога и унуцима. Временом су формирана три главна дела франачке државе: Неустрија (северозападна Галија са Паризом, са претежно гало-римским становништвом), Аустрија (североисточна Франачка, настањена источним Францима и од њих зависним германским племенима) и Бургундија (бивша самостална краљевина Бургунда на југоистоку Галије, коју су освојили Франци).

Краљ Хлотар I (558-561) је у грађанском рату, који је трајао 48 година, успешно елиминисао сву своју браћу и њихову децу, и тако поново остварио јединство краљевске власти у Франачкој. Али, после његове само трогодишње владавине, поново је подељена власт међу његовом четворицом синова. Те борбе ће трајати наредне 52 године, до коначне победе Хлотара II (613-629) .

Краљ Аустразије Сигисберт је решио да уздигне свој углед у односу на тројицу браће са којима је делио власт у Франачкој удајом за визиготски принцезу Брунхилду. Према историчару Гргуру Турском, Сигисбертов брак је био смишљен и као критика својој браћи у погледу одабира жена. Док су остала тројица била ожењена промискуитетним женама ниског рода, Сигисберт се оженио образованом принцезом високих моралних начела. Брунхилда је прихватила да се покрсти и пређе у католичку веру. Венчање се обавило у граду Мец, престоници Аустразије, 566. године.

На то је реаговао Сигисбертов брат Хилперик, краљ Неустрије, који је одмах издејствовао поништење свога брака са Аудовером и послао изасланике на визиготски двор да запросе Брунхилдину старију сестру Галесвинту, претходно обећавши да ће оставити све друге жене које има ако буде могао да има жену достојну свог краљевског положаја. Венчање са визиготском принцезом је неустријском краљу донело у мираз неколико градова, као што су Бродо и Лимож. Након венчања Галесвинта је тражила од свога мужа Хилперика да са двора уклони се своје љубавнице и проститутке, али он то, и поред првобитних обећања, није учинио. Свађе Хилперика и Галесвинте, су окончане њеним убиством (570). Након неколико недеља жалости Хилперик се оженио својом омиљеном љубавницом, служавком Фредегундом.

Браћа су сумњичила Хилперика за Галесвинтино убиство. Њена сестра и аустразијска краљица Брунхилда је натерала свог мужа да од брата тражи да му преда градове које је добио у мираз, као надокнаду за сестрину смрт. Градови су, уз посредовање трећег брата, краља Бургундије, враћени. Касније је, ипак, Хилперик напао Сигисбертову територију (575) у намери да поврати те градове, али је поражен. У одбрану мужа кренула је краљица Фредегунда, унајмивши двојицу војника који су успели да убију Сигисберта и заробе Брунхилду. Хилперик је онда за себе затражио круну Аустразије. Брунхилда је успела да издејствује бег свог сина Хилдеберта и затражила престо за њега, а регенство за себе. Племство Аустразије је изабрало Хилдеберта II за краља, али је регенство поверило трећем брату Хилперика и Сигисберта, Гунтраму, краљу Бургундије.

У удовицу Брунхилду се потом заљубио Меровех, син Хилпериха и Аудовере. Деветнаестогодишњи Меровех се оженио тридесетдвогодишњом Брунхилдом, која му је била стрина. Хилперих је успео да отме сина и пошаље га у манастир, из којег је овај касније успео да побегне. Меровехов се касније умешао у борбу за престо, али је поражен, након чега је тражио од слуге да га убије (578).

Брунхилда је успела да убеди Гунтрама, брата свог првог мужа и краља Бургундије, који није имао наследника, да усвоји њеног сина Хилдеберта и учини га наследником (577). Он ће, после Гунтрамове смрти (592), тако поред Аустразије завладати и Бургундијом. Након Хилдебертове смрти (595), Смрт сина Хилдеберта је приписала неустријској краљици Фредегунди, која ће умрети 597. године. Изгледало је да је тиме рат двеју краљице коначно окончан, али ће сукоб са преживелом наставити потомци преминуле.

Краља Аустразије и Бургундије Хилдеберта II су наследили његови синови. Брунхилду је 599. године старији унук, краљ Аустразије, Теудеберт, на чијем је двору живела, протерао. Нашао ју је неки сељак и одвео њеном млађем унуку Теудериху, краљу Бургундије, који је брзо потпао под њен утицај. Брунхилда је желела да се освети Теудеберту. Убедила је Теудериха да нападне Теудеберта рекавши му да ни нису браћа, јер Теудеберт у ствари није син краља Хилдеберта, него баштована. Ускоро су се браћа нашла у рату.

Краљ Бургундије Теудерих је са бабом Брунхилдом 612. поразио брата и краља Аустразије Теудеберта. Брунхилда га је натерала да се замонаши, чиме је изгубио право на престо. Затворен је у манастир и ту су умрли исте године. Тиме је Теудерих постао краљ Бургундије и Аустразије, али је убрзо умро (613) од болести.

У Псеудо-Фредегаровој хроници се, међутим, наводи да је умро по Брунхилдином наређењу, зато што јој је нанео срамоту у јавности када му је рекла да је Теудеберт ипак његов брат. Наиме, по Псеудо-Фредегару, након победе над Теудебертом, Теудерих је довео његову кћерку у Мец и заљубивши се у њу, хтео да је ожени, међутим, Брунхилда се томе успротивила, говорћи му да не може да се ожени кћерком свог брата. Теудерих се онда разбеснео зато што је схватио да га је Брунхилда у ствари лагала кад му је рекла да је Теудеберт у ствари син баштована и хтео је да је убије. Брунхилда се спасла само захваљујући брзом интервенцијом слугу. Међутим, није заборавила ову увреду, и врло брзо је нашла прилику да се освети: потплатила је слуга да отрују Теудериха док се купао.

Брунхилда је онда тражила круну за свог праунука Сигисберта II и регентство за себе, али је племство Аустразије то одбило (дете није било од законите супруге, као ни преостала тројица његове браће) и склопило савез са Хлотаром II од Неустрије, Фредегундиним сином, који је предузео војни поход на Аустразију.

Брунхилда, оставши без војне подршке, обратила се за помоћ германским племенима која су живела на обалама Рајне, али је била ухваћена. Изведена је пред суд, где је била оптужена за смрт 10 франачких краљева (била је одговорна и за још нека убиства, као што су убиство мајордома Бургундије, чије убиство је наредила да би на то место довела љубавника и убиство свештеник који се усудио да је оптужи за инцест и окрутност и да пред њом и унуком одржи проповед о честитости). Према хроникама, стављена је на муке три дана, затим ју је Хлотарова војска извргла руглу, и на крају је била везана за коња који ју је вукао по земљи до смрти. Други извори наводе да је била расчетворена између четири коња. Убијен је и млади Сигисберт II.

Краљица Брунхилда је умрла 13. октобра 613. године. Њени посмртни остаци су спаљени и њен пепео положен у саркофаг у опатији коју је она основала 602. године. Данас њени посмртни остаци почивају у музеју Ролин у Авињону.

Оставите коментар

Објављено под средњи век

Викинзи

Порекло и назив

Викинзи су живели у Скандинавији. Викинзи је скандинавски термин за морске разбојнике (гусаре). Други Европљани их називали Нормани (Северњаци), јер су им дошли са севера континента. На простру Скандинавије је живело више сличних народа, који су се могли споразумевати старонордијским језиком, сличним данашњем исландском.

Занимања, узроци, правци и време најезди

Већина Скандинаваца је живела мирно у домовини, бавећи се пољопривредом. Били су вешти морепловци са одличном флотом. Градили си брзе и покретне бродове, каквих другде у Европи није било. Исељавали су се на све 4 стране света због неплодне земље и непогодне климе. Најпре су повремено нападали британске и франачке обале, временом све чешће, а касније су почели да проводе зиме изван постојбине. На крају су отимали земљу да би се настанили са читавом породицом и целокупном имовином. Касније су ишли и  даље, до Средоземља, укључујући и источну Европу, до Босфора. Норвежани и Данци су ишли у западну, а Швеђани у источну Европу. Некима су одласци у викинге, односно гусарски походи били сезонско занимање. Неки су се бавили и трговином, стигавши чак до Багдада. Походи Викинга били су олакшани постојањем пространих држава са слабом влашћу, попут Франачког царства након смрти Карла Великог (814). У необезбеђене крајеве продрли су Викинзи својим брзим бродовима привучени франачким (и енглеским) богатством. Тако су се раније из Скандинавије исељавали Готи, Англи и Саси. То је, као и у остатку Европе од раније, било време када су мушкарци своју вредност исказивали у рату, а највећа слава се стицала освајањем богатог плена. Комбинација  исплативих, слабо брањених мета, брзих бродова и сиромашне домовине подстакла је ширење Викинга које је потрајало више од 250 година. Најезде Викинга су трајале од краја VIII до средине XI века. Доба Викинга је од 793. до 1066. То је време када су уливали страх Еврољанима. Страху је доприносило то што су Викинзи били пагани који су практиковали људска жртвовања. Посао Викинзима је олакшао продор Арабљана у Средоземљу, због којег су хришћани тражили друге трговачке путеве на северу, у Северном и Балтичом мору. У ситуацијама унутрашњих сукоба у Британији и распалој Франачкој Викинзи нису наишли на моћнијег противника који би их зауставио. Када би наишли на моћнијег противника, као што су били Арапи у Шпанији брзо су се повукли, избегавајући сукоб са њима. Викинзи су учествовали у оснивању Русије, основали своје градове у Нормандији и Британији, преотимали круну у туђим земљама (Енглеској) и колонизовали откривена подручја Гренланда и Исланда. Открили су и северну Америку, иако из тог подухвата није произашла никаква последица.

Исток

Додири између словенских племена и скандинавског племена Варјага били су знатно мање насилни од оних на западу Европе. За викиншке пљачкашке походе, од којих се много страховало, на истоку Европе је било мало прилике, јер нису постојали пожељни циљеви (попут богатих манастира). Зато су се Нормани на истоку истакли првенствено као трговци. Малобројнији Викинзи су завладали многобројнијим Словенима. Основане су државе са центрима у градовима Новгород и Кијев. из њих је настала Русија, названа по шведском племену. Порекло термина је од финске речи за веслаче. Владајућа династија Рјуриковича (названа по оснивачу Рјурику) се временом словенизовала, изгубивши викиншки карактер. Приликом оснивања државе на простору Русије, Викинзи су рачунали на трговину у Константинопољу и Багдаду, са византијским и арапским светом. Нормани су на истоку нудили крзно, ловачке соколове, мед, кљове моржа, а највише робове оба пола, за којима је у Константинопољу и Багаду владала велика потражња. Високо развијене културе са друге стране Црног мора и Каспијског језера нудиле су своју скупоцену робу, као шт су свила и скупоцени вез, те вино, воће, зачини и накит.

Викинзи су се борили за сваког господара који би их богао наградио, франачк, енглеске, руске, а сматрало се да је најчасније служити византијског цара, што је привлачило велики број ратника из Русије и Скандинавије.

Франачка

На западу Европе Викинзи су у IX веку пљачкали Франачку, пловећи долином река (Сена, Лоара) у које су улазили са атлантске обале. Опседали су и Париз 886. године. Франци су одбранили град, али тако што је цар пристао на плаћање данка Викинзима и пустио их да прођу у Бургундију, где се могло очекивати да ће наставити са пљачкањем.

Продрли су и у источну Франачку. За Франке је представљало посебно велико понижење када су чули да су варварски пагани са севера дворску капелу Карла Великог у Ахену, која је иначе изазивала опште дивљење, користили као коњушницу 881. године.

Године 911. група Норвежана и Данаца се одазвала позиву западнофраначког краља да се населиле у области око Руана, на ушћу Сене, да је бране од лутајућих скандинавских разбојника. Примили су хришћанствo (није било необично да Викинзи формално прихвате хришћанство ради богатих дарова и дипломатских односа), а временом и француски језик и културу. Та област се по њима и данас зове Нормандија („земља Нормана“ или „земља људи са севера“). Своју независност је изгубила 1204. године, када је припала француској краљевини.

Средоземље

Из Франачка су на југу стигли до Шпаније, најпре северне обале, где су били хришћани, а потом и до муслиманског подручја. Морали су да се повуку пред моћнијим муслиманима, мада су током 844. године 6 недеља држали под својом влашћу Севиљу. Са Пиринејског полуострва, преко Гибралтара, стигли су  до Марока и Балеарских острва. Затим су нападали Италију. Временом су ступили у савез са папом, који се сукобљавао са царем. Роберт Гвискар је био нормански војвода којег је папа именовао за војводу Апулије, Калабрије и Сицилије 1059. године. У XI веку су Нормани освојили јужну Италију и Сицилију од Византије и Арапа. Последње византијско упориште у Италији – град Бари су заузели 1071. године. Године 1084. Нормани су опљачкали Рим, након што су протерали цара Хенрика IV и вратили папу Гргура VII.

На југу Италије Нормани су основали Напуљску краљевину (Краљевину двеју Сицилија). Нормански вођа је крунисан краљем Сицилије од стране папе 1130. године. Краљевина Двеју Сицилија ће опстати до уједињења Италије у XIX веку, али је норманска династија изумрла већ 1194. године, након чега је краљевина припала немачком владару из лозе Хоенштауфен, Хајнриху VI, који је био муж норманске принцезе Констанце. Њихов син, који је касније постао цар Фридрих II, неговао је ово наслеђе и као један од најобразованијих владара средњег века претвори јужну Италију у средиште свога царства.

Из Италије су Нормани напали Византију у Грчкој, где су успели да заузму Драч, Крф у XI веку, а у XII и други најважнији град царства – Солун (1185). Из богатих градова Тебе и Коринта су u XI веку одвели византијске мајсторе производње свиле да наставе са тим занимањем у Палерму.

Последња норманска држава била је крсташка кнежевина Антиохија, основана 1099. године, после првог крсташког рата. Освојили су је муслимани 1268. године. С њоме се завршава историја Нормана, а тиме и историја викиншких потомака.

Британија и Америка

Викинзи су у Британији, након пљачкашких похода, насеља формирали још у 9. веку. Тако су Данци основали Даблин (на ирском „Црна бара“) у Ирској. Успели су Данци и да дођу до краљевске круне.

Из Нормандије се војвода Виљем, прозван Освајач (ранији надимак му био Копиле), искрцао у Британију и после битке код Хестингса 1066.  загосподарио острвом. Имао је он извесних права на наследство енглеког престола. Када је Виљем постао краљ Енглеске Нормани су чинили само око 3% становништва на Британским осрвима. Из мешања Англосаксонаца и Нормана настали су Енглези. Последњи Норман на енглеском престолу умро је 1154. године без наследника.

 Северни Атлантик

Становници Норвешке („Северни пут“) су колонизовали Исланд („Земља леда“), његови становници Гренланд („Зелена земља“), а становници тог највећег острва на планети су око 1000 године открили Северну Америку (североисточну обалу данашње Канаде). Откриће Америке није привукло пажњу јер Викинзи нису користили латинично писмо, нити уопште писали летописе. Предања су преношена усменим путем, а записали их образовани тек вековима касније. О присуству Викинга на ту америчкг континента сведоче археолошки остаци на Њуфаудленду.

На Исланду је 930. године основан први парламент у Европи, познат под именом Алтинг. Ту су се Исланђани окупљали једном годишње на две недеље. На том сабору би учесници расправљали и гласали о законима и споровима. Само једна функција је постојала на Исланду – законоказивач. Он је имао мандат од три године, али је али је заправо своје обавезе испуњавао само две недеље у години током заседања Алтинга. Оне су се сводиле на то да законе цитира по сећању и да стоји на располагању као саветодавац. Међутим, с обзиром да није било других државних органа на Исланду, пресуде би остајале неизвршене. Ако се страна која би изгубила на суђењу не би повиновала пресуди, она би остајала неизвршена, или би њено спровођење преузела друга страна. Због тога је на Исланду владало велико насиље. Тако Исланђанима није вредело што су написали законе који су уређивале скоро све могуће ситуације у друштву. То им није гарантовало мир.

Крај викиншког доба

Викинзи су били јаки  временима када су европски суседи били нејединствени, завађени и услед тога слаби. У међувремену су, посебно у Француској и Немачкој, настале државе велике војне моћи, које Скандиваци више нису могли да тероришу годинама или деценијама својим дракарима (назив викиншких бродова).

Литература: Arnulf Krauze, Vikinzi, Beograd 2011.

Оставите коментар

Објављено под средњи век

Богумили (катари)

Секта богумила се јавља у Бугарској у време цара Петра (927-969).  Названа је по оснивач, попу Богумилу. Његово учење се развило под утицајем дуалистичких учења источњачких секти (масалијанаца и павликијанаца) чије је присталице византијска влада расељавала по Тракији, у суседству словенског становништва Бугарске и Македоније. Корени богумилства су везани за старо манихејство, које се развило из старе персијске религије.

„Учење је у III веку засновао извеси Мани, и оно је било мешавина старе персијске религије, гностицизма, хришћанства, па чак делом и будизма. У позној антици манихејство је узело маха широм Римског царства и у IV веку имало је више поклоника од хришћанства.

Победом хришћанства манихејци су потиснути и протерани их западних земаља, али су у Азији били распрострањени све до XI века. Неким турским народима у средњој Азији манихејство је било такорећи државна религија, док је у Кини било значајана верска зајдница све до IX века.

Но, религија је у неку руку преживела и западније од тих простора. На Балкану је била заступљена међу Бугарима, одакле су је мисионари пренели на териториу Југославије, где се у Босни оформила као засебна богумилска црква. Сматра се да су мисионари отуд пренели манихејство XII века преко Италије на југ Француске, придобивши брзо велики број присталица.“[1]

Засновано на теорији супростављености добра и зла, која потичу од Бога и Сатане, који владају светом и чија међусобна борба условљава човеков живот и све што се у свету збива. Материјални свет је Сатанина творевина, па су се богумили окретали искључиво духовном свету. Богумили су имали негативан однос према књигама Старог завета, давајући предност Новом завету, нарочито јеванђељима. Тежили су аскетском животу, одбацивали црквене обреде, читаву црквену организацију, негирали су потрeбу за храмовима, свештенствоми светим тајнама – крштењем, причешћем, браком. Нису признавали култ крстoва, иконе, мошти светаца. Борили су се против читавог поретка, против државе, против моћних и богатих. У Босни је такво социјално тумачење вере напуштено, тако да се богумилска црква сврстала уз владара и властелу, штитећи њихове интересе и одупирући се Угарској.

„Живот правоверног катара био је у потпуности обележен тим контрастом између духовности, као нечег доброг, и телесности, као сталног извора зла. Мушкарци и жене морали су бити чедни (јер је рађање деце подразумевало наставак везивања душе за материју), одрицали су се једења меса, и живели у потпуном сиромаштву. Но ти строги захтеви важии су само за великодостојнике (perfecti – „савршени“), који су обављали функцију катарских свештеника.

Бројни „верници“ (credentes) могли су да остану у браковима и воде прилично нормалан живот. међутим, поткрај живота су зарад спасења морали да се подвргну катарском обреду consolamentum, који је представљао ослобађање од материје. Обред се најчешће врши на самртној постељи, али има сведочанстава да су многи катари након њега сами себи окончавали живот постом до смрти (endura). Веровало се да они што умру не обавивши consolamentum остају заробљени у материји тако што се поново роде у људском обличју (упореди будизам!).

Можда изгледа необично што је једно животу тако позитивно веровање узело маха у области тако прожетој животном радошћу као што је југ Француске. Вероватно је њена предност лежала у томе што су prеfecti заиста живели по строгим идеалима вере, што је било у оштром контрасту према богатим хришћанским свештеницима и монасима.

Тешко је рећи да су манастри на југу Француске били у XII веку корумпиранији од оних у другим местима, али нема сумње да је катарски покрет представљао реакцију против званичног свештенства и његовог неуспеха да живи у складу са идеалима које је само проповедало. Симпатије које је аритократија гајила према катарима делом се омогу објаснити и тиме што су јој они давали повод да се супростави потраживањима цркве у земљи и новцу.“[2]

Богумилство је ухватило јаког корена у Бугарској и нарочито у Македонији, наишло је затим на велики одјек и ван граница Бугарског царства, ширећи се по различитим називима у Византији (након слома Првог бугарског 971. и Самуловог царства 1018. године), Србији, а нарочито у Босни, Италији, јужној Француској и Немачкој. У XII и XIII веку су представљали прву заиста велику јерес у Западној Европи. Богумили, или под другим називима бабуни, патарени, катари (од грчке речи чист), албижани (по граду Албију, једном од њиховић највећих центара у Француској), и њихови малоазијски претходници, су носиоци једног великог покрета који се ширио од Јерменије до јужне Француске, долазећи час овде, час тамо до јачег изражаја. Највећи полет богумилски покрет је доживљавао у епохама криза и невоља, јер су његови песимистички ставови који одбацују овоземаљски поредак у таквим епохама налазили нарочито плодно тле и јак одјек.

Литература:

[1] Нудберг,  201.

[2] Нурдберг, 202.

Оставите коментар

Објављено под средњи век

Друштвена структура феудализма

„Феудализам је био вид организовања друштва и стварања неопходног реда у једно доба када није постојала државна власт и кад чак није постојао ни појам „држава“. Заснивао се на врло сложеној и бујној мрежи личних везивања, запечаћених доживотним заклетвама.

У локалним оквирима један ситнији земљопоседник који није био довољно безбедан препусти своју земљу неком моћнијем од себе и закуне му се да ће бити његов „човек“ и верно му служити „речју и делом“, што је у случају ратара значило да ће му давати део жетве и/или изводити радове за њега. За ратника је пак то значило да ће оружјем служити господару, сениору. Вазали су заузврат добијали заштиту од сениора и своју земљу, али више не као власници, већ као кметови. могли су да је користе и живе од њених плодова.

Дакле, феудализам је био систем узајамног обавезивања којим је мали човек стицао право на извесну заштиту, а онај значајнији – људе на које се могао ослонити. Зависно од друштвеног положаја уговорених страна, однос између сениора и вазала (оног који се заклео на оданост) могао је подразумевати и готово потпуну једнакост или пак велику неједнакост.

На државном плану, и краљ је имао вазале чији су поседи били огромна војводства и грофовије, много већ од дела земље којом је он сам директно владао. Краљевски вазали су, наравно, били у обавези да служе краљу, делом шаљући му војску, делом управљајући добрима у његово име, али сам краљ је дуго сматран првим међу једнакима. Насупрот томе, постојала је велика разлика између обичног ратара на малом делу земље и његовог властелина. Права и дужности обеју страна нису били дефинисани законима (није их било), већ локалним обичајним правом, које се временом прихватало као норма. То објашњава зашто се вид феудализма разликовао од земље до земље.

Ма колико сложена била друштвена структура заснована на личном обавезивању појединаца, она је била једино што је до XIV  века држало државе на окупу. Потом је постепено почео да се развија модернији државни апарата који је мало-помало преузимао власт и правосудне функције које су дотад обављали вазали различитог ранга. Феудализам се стално мењао Средином XIV столећа већ се изгубило много од његовог садржаја, али су форме опстале још дуго. Феудализам је настао у одређеним материјално-политичким условима и толико је обележио друштвене односе, али и начин размишљања и ставове у читавој западној Европи, да су се они примењивали и кад више није било поменутих предуслова. Наслеђе феудализма живело је у менталитету још дуго после његовог краја.

Савремена истраживања показују да су и у најдоследније спроведеним феудалним системима, попут оног француског, велике групе становника, сељака и других, остајале изван тог система. То су били самостални земљопоседници невезани  ни за једног сениора. Монетарна економија добијала је све више на значају и допринела распаду феудалне структуре, која се првенствено заснивала на робној или услужној размени. Међународној цркви био је потребан образовани кадар, а њега је захтевао и пораст трговине.  У XII веку развија се образовни систем, што кулминира настанком великих универзитета крајем тог столећа. Високо образовање је у принципу било доступно свима који су могли да се издржавају током студија. У томе им је помагала и црква, али и појединци који су ради спаса своје душе завештавали новац за школовање сиромашних студената. Универзитетски образован кадар био је различитог порекла, а припадао му је и свет из најсиромашнијих слојева.

Повећање броја интелектуалаца, нарочито оних школованих за области права, обезбедио је круни испомоћ нове врсте. Полако али сигурно у већини западноевропских земаља развијао се државни апарат…“

Михаел Нурдберг, Динамични средњи век, Београд 2011, 123-124.

Оставите коментар

10. септембра 2017. · 13:57

Животни век у средњовековној Европи

Шведски историчар Михаел Нурдберг је у својим књигама ревидирао општа схватања средњег века и ренесансе. Једно од уврежених уопштавања које је оспорио односи се на дужину живота средњовековних Европљана.

„Често се може наићи на податак да је просечни животни век у средњем веку био тек 30 година. Не зна се откуд та рачуница – вероватно је посреди надахнута претпоставка која се потом понављала у недоглед. Чак и да је тај број тачан, он има ту ману да нам ништа не говори, већ само наводи на заблуду да средњовековни човек није могао да живи много више од 30 година, а и те како је могао. Чак и у оној ограниченој популацији која нам је данас позната било је људи који су живели по 70, 80 или 90 година.

„Просечан животни век“ представља просечан узраст у коме су сви рођени умирали у једном периоду, те екстремне вредности могу драстично мењати коначну слику. А екстремне вредности за свако раздобље пре 19. и 20. века представља висока смртна стопа одојчади тј, деце млађе од годину дана. Неухрањеност, лоши хигијенски услови, као и дечје и друге заразне болести увек су узимале страховито висок данак. Ради поређења са каснијим одељцима, смртност одојчади у 18. веку у Шведској износила је око 20%; а средином 19. века у Стокхолму је појединих година забележена најстрашнија смртност у целој Европи од 50%! (Данас се смртност одојчади у Шведској свела на 0,8%).

Тако поузданих података за средњи век у Европи нема […] И старија деца су често умирала, али онима који успеју да доживе двадесету, смешила се светлија будућност. […] Ако, уз извесну задршку, прихватимо наведене бројке за 13. и 15. век, долазимо до тога да су оне упоредиве, ако не и боље, са познатим подацима за 18. и почетак 19. века у Енглеској. Услови живота и просечан животни век, нарочито индустријских радника, сигурно је био много краћи него већине средњовековног становништва. Подаци за Манчестер са околином за 1837. годину прилично су застрашујући: просечан узраст становника у тренутку смрти био је 17 година, а земљорадника  – 38. А ако су у средњем веку харале епидемије куге, 19 век је погодила колера и увек претећа туберкулоза.“

Литература: Михаел Нурдберг, Динамични средњи век, Београд 2011, 17-18.

Оставите коментар

Објављено под средњи век, Uncategorized

Опседнутост успоменама опасна по безбедност Царства

Византијско царство, које се развило из Римског царства, током свог миленијумског постојања непрекидно је било изложено опасностима на границама, због чега је често ратовало на више фронтова. Римски градови на Балканском полуострву уништени су у најезди Словена и Авара са севера. У то време византијски цареви су се више занимали дешавањима на источној и западној граници.

„Историја земаља Средоземља у VI веку обележена је Јустинијановим освајањима. Обнова римске власти у Италији, јужној Шпанији, северној Африци, на Сицилији, Сардинији и Корзици, Византију је, бар на извесно време, начинила господарицом Средоземног мора. На његовим источним ивицама дуготрајни ратови са Персијом, који су се протегли кроз цео век, готово уопште нису променили равнотежу снага двеју највећих сила света. Јустинијанови непосредни наследници били су сведоци пропасти његовог  плана да обнови стари Imperium Romanum, нарочито у Италији [освајања Лангобарда 568]. Међутим, снага овог сна о царству била је толико велика да је и у другој половини VI века главни војни задатак византијских влада био наставак рата на западном и источном фронту. Образовани Византинац био је дубоко свестан свог грчко-римског наслеђа: рат против Персије, који је будио сећање на Маратон и Саламину [победе у Грчко-персијским ратовима], и очување царске власти у Риму и Картагини, одржавало је историјску мисију Царства и обећавало повратак античке славе. Тако је, изгледа, веровао Јустинијан, и мало је његових савременика који су се таквом ставу противили, иако су видели колико је ова опседнутост успоменама на класично доба била опасна по безбедност њиховог Царства. Већ је у време Јустинијанове владавине (527-565) постало очигледно да на северној, дунавској, граници Царства расте жариште побуне. Међутим, тешко су могли одвојити новац за дуготрајне али обичне граничне чарке с једним варварима. Јустинијан и његови наследници платили су велику цену за своју неспособност или неспремност да северну границу бране на одговарајући начин. Управо на Дунаву, а не на Еуфрату или Поу, педесет година после Јустинијанове смрти решаваће се судбина средњовековног Византијског царства.“[1]

“Само један одлучан напад на Аваре и Словене на њиховој територији могао би да оконча  повремене упаде на Балкан… Међутим, све док је већина царских трупа у Италији спасавала остатке Јустинијанове територије освојене од Лангобарда, и истовремено, ратовала у Персији, није било могуће спроводити било какву активну политику. Почетком деведесетих година [VI века] ситуација се мења. Византија је учврстила свој положај у долини реке По, и, што је још важније, пошто је заврше персијски рат (591), цар Маврикије је успео да пребаци своје искусне трупе са источног фронта на Балкан. Најспособнији војсковођа Приск, добио је двоструку дужност: да држи доњи Дунав и да утврди цареву власт на северној обали реке… Године 596. поново је освојио Београд. Уговор са Аварима из 600. године утврдио је границу Царства на Дунаву… Међутим, 601. године Приск је прешао реку и рат пренео на територију непријатеља. Пошто су га Византинци неколико пута потукли, Бајан [вођа Авара, којима су били потчињени Словени на том простору] се повукао на север у долину Тисе, где му је Приск поново десетковао војску. Ово је први пут после Трајана и Марка Аурелија да се римска моћ тако делотворно потврдила северно од Дунава.

Иако је изгледало да ће Балкану донети предах од аварско-словеснких напада, Маврикијеве победе су биле кратког века. Царева наредба 602. године да трупе презиме северно до Дунава изазвала је побуну. Побуњена војска кренула је на Цариград, где је свргла Маврикија и за цара прогласила свог вођу Фоку. Током његове кобне владавине (602-610) коначно је пала граница на Дунаву, која је током целог VI века, ипак, колико-толико држана. Словени и Авари похрлили су на Балкан.“[2]

„Насељавање Јужних Словена на Балканско полуострво тесно је повезано са арапским нападима на истоку и ратовањима Византије против Арабљана. Након аварског уништења државе Гепида 567. године [германско племе пореклом из Скандинавије, које се раније ослободили од Хуна], одласка Лангобарда у северну Италију [уплашени од Авара које су позвали у помоћ против Гепида] и аварског освајања Сирмијума 582. године, које је означило почетак пада византијске границе на Балкану, јужни Словени су често упадали на територију Византијског царства, све до 626. године и неуспешне аварско-словенске опсаде Цариграда. Након тог догађаја, један део Словена ослободио се дотадашње потчињености Аварима. Срби и Хрвати су се уз пристанак цара Иралија доселили у област Илирик [провинција Римског царства названа по староседелачком племену Илирима] са простора Карпата.

Словени су упадали већ од средине 6. века у северне делове Балканског полуострва, да би од времена царевања цара Маврикија [582-602] почели да се спуштају ка југу и насељавају на читавом простору југоисточне Европе, стижући на југу све до Пелопонеза. Византијска држава није више контролисала копнене области на Балкану, већ се власт Цариграда простирала само на обалски појас и његово непосредно залеђе. Словенско насељавање, које је олакшано због малог броја постојећег становништва изузимајући градове, добило је велике размере без великих сукоба и ратних операција…“[3]

[1] Димитрије Оболенски, Византијски комонвелт,  Београд 1996, стр. 55.

[2] Димитрије Оболенски, Византијски комонвелт,  Београд 1996, стр. 65.

[3] Јоханес Кодер, Византијски свет: Увод у историјску географију источног Медитерана током византијске епохе, Београд 2011, стр.154.

Оставите коментар

16. фебруара 2016. · 20:42