Архиве категорија: Uncategorized

Како је Египтом завладала Велика Британија

Египат се налази на североистоку Африке. Јужна обала Средоземног мора (северна обала Африке) у епохи империјализма (од последњих деценија XIX века) постала је једна од кључних територија на којима су се  одмеравале снаге међу великим силама. Ти процеси су започети још век раније. Сукоб Француске и Велике Британије на том простору  отпочео је Наполеон, када је ратујући против Велике Британије ушао са војском у Египат 1778. године. Тај део Османског царства ушао је тада у сферу европских интереса, јер је контрола над њим обезбеђивала моћ на Медитерану, на Црвеном мору и даље ка југу и Индијском океану, где се налазила најбогатија колонија (Индија) највеће империје (Велика Британија).

После Наполеоновог напуштања Египта 1801, Албанац који се борио у османско-британској војсци која је победила Французе, Мухамед Али-паша наметуо се као готово независни гувернер Египта 1805. По успешном успостављању власти у Египту, Мухамед Али је почео да развија планове о ширењу своје власти северније, преко територија већ битно ослабљеног Османског царства. Војни сукоби између султана и и његовог вазала, египатског паше, забринули су Велику Британију. На конференцији великих сила која је одржана 1840. године у Лондону Потврђен је статус Египта као вазалне, аутономне провинције у оквиру Османског царства. Мухамед је је добио наследно звање паше, чиме је основао династију, која је  призната и од султана и од великих сила. Њени представници владали су Египтом све до свргавања монархије у државном удару 1952. године.

„Египат је био, још он античких времена, место на којем су географија и историја најуже повезане. Био је и „дар Нила“ и један од пунктова за контролу Медитерана. Ипак, на његов положај у модерној историји пресудно је утицала једна нова географска појава: Суецки канал.“[1]

Французи су изградили Суецки канал, а Британци су били главни корисници канала на свом путу ка Индији. Тај пролаз је добио „значај геостратешког кључа за светску контролу и доминацију“[2].

Суецки канал, једну од најкориснијих саобраћајница савременог света, прокопало је у Египту (у којем је врховна власт формално припадала османском султану, који је владао преко изасланика) 1869. једно француско привредно друштво. Део акција власништва (43%) над каналом поседовао је египатски владар, а остатак Французи. Када је египатски кедиф због финансијских проблема морао да прода своје акције по ниској цени су их 1876. откупили Британци, позајмицом од Француза.  После је 1879. због немогућности египатског владара да плаћа дугове уведен британско-француски надзор над египатским финансијама. Када је септембра 1881. дошло до устанка незадовољних због стране контроле, и започела хајка против странаца (неколико десетина убијено јуна 1882.), Британци су послали своје трупе да “заведу ред” у земљи где власт није била довољно чврста да то обезбеди, заштите својих сународника и гаранције исплате египатског дуга енглеским и француским повериоцима. Они су заправо желели да војним присуством обезбеде контролу над Суецким каналом јер је он био најкраћи поморски пут до Индије, линијом Гибралтар – Малта – Кипар – Суец – Црвено море – Индијски океан. Британија је била опседнута очувањем поморског пута за своју најбогатију колонију Индију. Ради његове заштите је у своју империју увлачила све више острва, обалских енклава и залеђа која су могла обезбедити оснивање стратешких база и станица за снабдевање. У британском бомбардовању Александрије 11. јула 1882. страдала је и чувена библиотека из античког доба. Британска војска је заузела Каиро.

„Измена Лондонског уговора [из 1840. године] била је неминовна. Ипак, Британија је била свесна да нема снаге да Египат укључи у своју империју. Било је лако очекивати да би таква промена равнотеже изазвала европски рат, који није желела да провоцира. [Французи су касније (1904) Египат у потпуности препустили Британцима, а они за узврат подржали француске колонијалне интересе у Мароку.] Из тога је настао јединствен империјални хибрид: Египат није прикључен Британској империји, али је постао једна од најважнијих карика у њеном империјалном систему, што се задржало све до Другог светског рата. Формалну власт задржао је османски султан, египатска династија давала је локалног владара, али је, иза сцене, владао британски генерални конзул, уз помоћ британских саветника који су котролисали рад свих министарстава. Такав систем, у којем је Британија иза завесе повлачила конце, задржан је до почетка Првог светског рата, када је, по британским оценама, било потребно учврстити контролу и власт над стратешки тако важном метрополом. У Египту је тада и званично уведен британски протекторат.“[3]

Египат се за независност изборио 1922. године (и поред првобитног одбијања Британије да то допусти, уз објашњење да „Египат још није стигао до потребног нивоа политичке зрелости који би омогућио самосталност“[4]), али се британска војска повукла тек 1937. године (ипак задржавши под контролом Суецки канал), па се вратила почетком Другог светског рата (1942). Египат је постао република 1953. године, након чега је следеће године (1954) коначно завршена британска окупација (после седам деценија од њиховог доласка). Суецки канал је национализован 1956. године, те је тако коначно од британских и француских деоничара прешао у државно власништво Египта.

Литература:

[1] Д. Стојановић, 39.

[2] исто

[3] исто

[4] Д. Стојановић, 148.

Advertisements

Оставите коментар

Објављено под Европа, Египат, Енглеска, Француска, Uncategorized

Тимочка буна

Врхунац сукоба радикала и краља Милана представљала је Тимочка буна. Године 1883. уместо народне уведена је стајаћа војска. Обавеза војна обука је трајала 2 године. Предвиђено је разоружање народа. Требало је да потом добију нове, модерне пушке. Те скупе пушке би стајале у магазинима. Незадовољство народа због разоружавања подстрекивали су радикали. Реформа војске је била неопходна, али тренутак за њено спровођење је био неповољан у време након избора који су створили велике тензије (краљ је формирао владу без радикала, који су на изборима добили већину у скупштини и основано су се плашили да ће краљ можда укинути устав, а он он се плашио да ће они подићи буну, па је хтео да разоружавањем сељака то спречи).

Оружана побуна сељака у источној Србији (најсиромашнијем делу земље), у (Пашићевом) Зајечарском округу (данашњи управни округ, који обухвата општине Зајечар, Књажевац, Бољевац, Сокобања), почела је тиме што су становници појединих села одбили да предају оружје (плашећи се да се онда више неће моћи одупрети властима). Тражили су прво да приме нове: „једном руком да дају пушку, а другом да је примају”.[1] Побуњеници су почели да разоружавају органе реда и преузимају локалну власт. Покушали су побуњеници да прошире буну и на друге крајеве Србије (успели су да побуне Алексинац, али нису Зајечар)

Влада је увела ванредно стање у том крају и послала војску да угуши буну. Побуњеници нису могли да се одупру стајаћој војсци са бољим пушкама (које су имале даљи домет) и топовима, које побуњеници нису имали. Радикалске вође су веровале да народ не треба да се сукоби са војском, него само да јој се испречи на путу. Мислили су да ће војска када угледа толики наоружан а миран свет одустати од напада или чак прећи на страну народа, а тиме ће се створити услови да се са владом преговара у равноправном положају. „Већ први топовски меци поколебали су храброст бунтовника, који су се брзо стали повлачити са својих јаких положаја: то је било повлачење у нереду, врло налик на бежање“.[2]

Војне операције против побуњеника су трајале мање од недељу дана, а са претходним догађајима цела буна је потрајала скоро месец дана. Сав трошак око гушења буне стављен је на терет општинама оних округа и срезова у којима је било проглашено ванредно стање због буне. Због буне је осуђено неколико стотина људи, од чега скоро 100 смртном казном, иако није било правих доказа за све. Једноставно је за побуњивање народа оптужена Радикална странка, а онда за буну осуђени њени истакнути представници. Неки су побегли, па су ван Србије дочекали помиловање. Међу осуђенима на смрт биле су и вође радикала. Никола Пашић је успео да побегне у Бугарску, а помилован је након абдикације краља Милана (1889).

Након Тимочке буне краљ Милан се налазио на врхунцу своје моћи. Потпуно је неутралисан отпор радикала, као главне опозиције. До тада су радикали, као странка која је рачунала на подршку народа могли рачунати у евентуалном сукобу са краљем и да је тај народ наоружан. Краљев ослонац је постала стајаћа војска, која му је показала оданост током буне и онда када је требало пуцати у народ (мотивисана је повећањем плата за дупло онима који учесвтују у гушењу буне). Изменама закона након буне онемогућено је стварање локалних одбора странака, а и могућност одобрења великих политичких скупова била је значајно ограничена.

Литература: Слободан Јовановић, Влада Милана Обреновића, Београд 1934, књ. III, 111-147

[1] Слободан Јовановић, Влада Милана Обреновића, Београд 1934, књ. III, 123.

[2] исто, 127.

Оставите коментар

Објављено под Србија, Uncategorized

Животни век у средњовековној Европи

Шведски историчар Михаел Нурдберг је у својим књигама ревидирао општа схватања средњег века и ренесансе. Једно од уврежених уопштавања које је оспорио односи се на дужину живота средњовековних Европљана.

„Често се може наићи на податак да је просечни животни век у средњем веку био тек 30 година. Не зна се откуд та рачуница – вероватно је посреди надахнута претпоставка која се потом понављала у недоглед. Чак и да је тај број тачан, он има ту ману да нам ништа не говори, већ само наводи на заблуду да средњовековни човек није могао да живи много више од 30 година, а и те како је могао. Чак и у оној ограниченој популацији која нам је данас позната било је људи који су живели по 70, 80 или 90 година.

„Просечан животни век“ представља просечан узраст у коме су сви рођени умирали у једном периоду, те екстремне вредности могу драстично мењати коначну слику. А екстремне вредности за свако раздобље пре 19. и 20. века представља висока смртна стопа одојчади тј, деце млађе од годину дана. Неухрањеност, лоши хигијенски услови, као и дечје и друге заразне болести увек су узимале страховито висок данак. Ради поређења са каснијим одељцима, смртност одојчади у 18. веку у Шведској износила је око 20%; а средином 19. века у Стокхолму је појединих година забележена најстрашнија смртност у целој Европи од 50%! (Данас се смртност одојчади у Шведској свела на 0,8%).

Тако поузданих података за средњи век у Европи нема […] И старија деца су често умирала, али онима који успеју да доживе двадесету, смешила се светлија будућност. […] Ако, уз извесну задршку, прихватимо наведене бројке за 13. и 15. век, долазимо до тога да су оне упоредиве, ако не и боље, са познатим подацима за 18. и почетак 19. века у Енглеској. Услови живота и просечан животни век, нарочито индустријских радника, сигурно је био много краћи него већине средњовековног становништва. Подаци за Манчестер са околином за 1837. годину прилично су застрашујући: просечан узраст становника у тренутку смрти био је 17 година, а земљорадника  – 38. А ако су у средњем веку харале епидемије куге, 19 век је погодила колера и увек претећа туберкулоза.“

Литература: Михаел Нурдберг, Динамични средњи век, Београд 2011, 17-18.

Оставите коментар

Објављено под средњи век, Uncategorized

Цар филозоф

„Народи ће бити срећни тек онда кад или филозофи постану краљеви или краљеви постан филозофи“ сматрао је чувени грчки филозоф Платон. Марко Аурелије је био пример остварења Платоновог идеала филозофа на челу државе.

„Марко Антонин је читав свој живот посветио филозофији; својим беспрекорним карактером надвисио је све друге цареве.“[1]

Иако је рођен Риму (121), био је шпанског порекла. Римски цар (161-180) је постао као усвојеник претходника на престолу (као и претходна 3 цара). За време његове владавине на државне функције с дошли и други филозофи. Царство су током тог периода захватиле невоље – пустошења, глади, епидемије куге, устанци и дуготрајни ратови са Парћанима и германским племенима. Док су му тешко падале државничке обавезе утеху је налазио филозофији, а своја размишљања је забележио у белешкама названим „Самом себи“, које су нађене и објављене након цареве смрти.

“На дан царске сахране дошла је до изражаја толика љубав према њему да нико није мислио да га треба жалити, јер су сви били убеђени да су га богови прихватили и да се њима вратио.“[2]

Ево неких од белешки цара који је остао упамћен као филозоф:

„мени ниједан од њих не може наудити, јер не може нико да ме наведе на срамно дело.“ (2.1)

„људи раде један против другога ако се један на другога љуте или се међусобно избегавају“

„Божја су дела пуна провиђења. Случајни догађаји нису неприродни. Они су повезани и испреплетани руком провиђења. Све извире из њега. А напоредо с њим иде Нужност и оно што користи свему, чији си ти само сићушни део.“ (1.3)

„У сваком тренутку и као Римљанин и као муж храбро мисли на то да своје предстојеће послове мораш обавити са озбиљним и неусиљеним достојанством и љубављу према људима, слободно и правично и да све остале мисли одстраниш да би могао сачувати своје спокојство. У томе ћеш успети ако све што радиш радиш свестан тога да би то могло бити последње дело у твоме животу, далеко од сваке бесциљности и без страсне мржње према одлуци разума, без претварања и себичности и без роптања на судбину која ти је додељена.“ (1.5)

„Да ли те узнемиравају догађаји који се збивају ван тебе? Потруди се да једном научиш нешто заиста корисно и престани да луташ. а чувај се и друге заблуде: јер су будале они који се целог свог века труде и муче, а не мају пред очима циљ према томе коме би могли усмерити своје тежње и мисли.“ (1.7)

„Воли оно мало стручног образовања које си стекао и у њему тражи утеху! проведи остатак свога живота као човек који је све своје ствари од срца предаобоговима у руке! А од самога себе немој стварати ни господара ни роба ма кога човека!“ (4.31)

„Уједно треба да мислиш и на то да и истрајност у ономе што радиш има своју вредност и свој разлог. Јер ти посао неће досадити ни дојадити само ако се стварима од мање важности не бавиш више него што треба.“ (4.32)

„Буди као стена о коју се таласи непрестано ломе. Она стоји непокретна, а море које око ње бесни постепено се смирује. Никада немој рећи: „тешко мени јаднику кад ми се то морало десити!“ Него: „Благо мени што живим безбрижно, што ме садашњи положај није срушио и што се не бојим будућности, иако ми се то десило.“ Јер се тако нешто могло свакоме десити, али није свако у стању да у таквој прилици остане безбрижан.“ (4.49)

„Ако се у зору пробудиш зловољан, помисли ово: „Пробудио сам се зато да као човек кренем на посао. Па зар да онда будем зловољан кад се спреман да радим оно због чега постојим и због чега сам и дошао на свет.?“ (5.1)

„Људи се не могу дивит твојој оштроумности. Можда. Али има других ствари за које се не може рећи: „Ја немам дара за то“. Ради, дакле, оно што је потпуно у твојој моћи: буди чисте душе, достојанствен, издржљив, презири чулне насладе, буди задовољан својом судбином, немој имати великих прохтева, буди добар, независан у доношењу судова, природан човек; мери своје речи, буди великодушан. За р не схваташ колико си ствари већ могао урадити, а да при том уопште ниси морао да се правдаш како за њих немаш способности или си неспретан?“ (5.5)

„Понеко је спреман да тражи благородност чим некоме учини услугу. Други, опет, не рачуна на то а ипак сматра да му је његов ближњи дужник и да зна шта му је он учинио. Трећи свега тога уопште некако није свестан, него је сличан лози која даје грожђе, и пошто је једном донела плод не тражи ништа више…“ (5.6)

„Као што кажемо: „Асклепије је нашем познанику наредио да јаши, да се купа у хладној води или да иде бос,“ тако исто можемо рећи и: „Природа је нашем пријатељу доделила болест, осакаћење, губитак или неку сличну штету.“ Јер и овде реч „доделила“ има слично значење. „Он је овоме или ономе преписао ово или оно као корисно по његово здравље.“ А у нашем случају, оно што се свакоме од нас дешава, одредила је природа као корисно за судбину света.“ (5.8)

„Твоја ће душа бити онаква каква су и представе за којима тежиш. […] Свака ствар тежи за оним за шта је створена. У тој њеној тежњи њезин је циљ. а онде где је циљ, тамо је и корист и спас сваке ствари. Спас разумног бића је у заједници“ (5.16)

„Мисли често на то како догађаји и ствари брзо пролазе и неприметно се губе. Ствари су непрестано у току, као река, њихова дејства се непрестано мењају, њихови узроци мењају се хиљадуструко, и ништа, може се рећи, није трајно. И бескрајност прошлости и безграничност будућности у којој се све губи, непрестано су око нас, и то сасвим близу. Па зар није луд онај који се у таквом свету размеће, који дозвољава да ништавила вуку тамо-амо, или јадикује, као да има ичега што би могло да му задаје бол за дуже време или чак заувек?“ (5.23)

„Како си се досада односио према боговима, родитељима, браћи, жени, деци, учитељима, васпитачима, пријатељима, рођацима или робовима? Можеш ли о своме понашању према свима њима рећи за себе оно што каже песник: „Никоме није учинио зла, никога није увредио својим речима?“ [Хомер у Одисеји] Сети се и сега онога што си морао претрпети и тешкоћа које си већ поднео. И тога да је тво живот већ при крају и да се твоја служба завршава. Мисли и на то колико си лепога видео, колико си наслада и бола презрео, колико прилика да се појавиш у сјају пропустио, и коликим си безобзирним људима пружио своју љубав.“ (5.31)

„Најбољи је начин освете да не узвраћаш истом мером!“ (6.6)

„Веровао је у снагу врлине, која садржину живота налази у испуњавању дужности и у служби заједници“

„У свему што радим сам или помоћу другог, морам да тежим за оним што је корисно и што одговара општој ствари.“ (7.5)

„Кад неко погреши према теби, ти се одмах питај шта је н сматрао за добро а шта за зло кад је тај претуп учинио. ад то будеш увидео, сажалићеш се над њим и нити ћеш му се дивити нити се љутити на њега. (7.26)

„Одбаци сваку уображеност. Укроти страсти. Сазнај оно што се и теби и другима дешава. Разликуј и раздвајај оно што те задеси, на узрок и садржину. Мисли на свој последњи час.“ (7.29)

„Може неко бити бољи од мене у песничењу, али ме у уљудности, скромности, оданости судбини или благости према преступима ближњег неће превазићи.“ (7.52)

„Чувај се да према нечовеку не поступаш онако као што о поступа према човеку.“ (7.65)

„Отуд ми знамо да можда Телаугов карактер није био бољи од Сократовог? Није довољно само то што је Сократ славније умро, што је вештије расправљао са софистима, истрајније проводио ноћи под ведрим небом на снегу и леду, што се јаче противио кад му је било наређено да доведе Саламињанина и што је гордо шетао улицом, јер би то понашање, уколико је историјски тачно, могло дати повода за размишљање. Прво треба мислити на то какву је душу имао Сократ; да ли је био у стању да се задовољи тиме што ће према своимближњима бити правичан, а пред боговима побожан; је ли могао да се не љути на неваљалство других људи; да ли је служио нечијем незнању; је ли оно што му је животни ток доноси примао као необично и неподношљиво и да ли је ум свој пуштао да трпи заједно са телом?“ (7.66)

„Сасвим је могуће постати божји човек, а да те нико не препозна. Мисли увек и на то да срећан живот зависи од врло малог број ствари; ако си морао напустити наду да ћеш се прославити као филозоф или физичар, на значи да нећеш моћи постати човек слободан, моралан, пун љубави према ближњем и покоран боговима.“ (7.67)

„Суштина савршеног карактера састоји се у томе да сваки дан проведе као последњи, да не бесни, да није укочен и да се не претвара.“ (7.69)

„Неко се радује овом, а неком оном. Ја се, међутим, радујем када ми је разум здрав, кад се не окреће ни од једнога човека, нити од онога што овоме може да се деси, него све посматра и прима благонаклоно, а сваку ствар употребљава према њеној вредности.“ (8.43)

„„Убијају нас, раскидају нас, проклињу нас и гоне“, кажеш ти. А да ли све то значи нешто ако је душа чиста, разумна, трезвена и правична, и ако таква остане? То је као кад би човек приступио чистом извору па га обасуо грдњом, а он то, наравно, не би чуо, нити би престао да и даље даје добру пијаћу воду. Чак и кад би у њега бацио блато и прљавштину, и он би то брзо избацио, испрао и уопште се не би испрљао. а како да нађеш баш такав неуништиви извор, а не неки извор без воде? Тако што ћеш се у сваком тренутку трудити да сачуваш слободу духа ведром, простосрдачном и чистом расположењу.“ (8.51)

„Људи су на свету један ради другога. Или их почи бољему, или их подноси!“ (8.59)

„Безбожан је онај који чини грех. свеопшта природа створила је сва бића да буд једно уз друго, да помогну једно другоме кад треба, да једно другоме не чине никакво зло. Онај који ради против њене воље, греши пред најузвишенијим божанством. Онај ко лаже, греши пред истим тим божанством.“ (9.1)

„Човек који се боји страдања, бојаће се једног дана свега на свету. А већ само то је безбожно. онај, пак, који тежи за насладама, неће се плашити ни да чини неправду.“ (9.1)

„Онај који греши, чини то на своју сопствену штету. Онај који је крив, крив је према самоме себи, јер самога себе чини рђавим.“ (9.4)

„Неправду врши често и човек који нешто не уради, а не само онај који нешто уради.“ (9.5)

„Треба искоренити уображење. Спречити нагоне. Угушити прохтеве. Задржати разум у својој власти.“ (9.7)

„Општи узрок је као брзак који све одвлачи собом. Како су бедни човекољупци који се баве државничким пословима и при том мисле да поступају као филозофи. Будале! Али, човече, па ша да се ради? Оно што природа у овом тренутку захтева од тебе. Не сањај о Платоновој држави! Буди задовољан ако си макар за један корак пошао напред. Не презири ни најмање напрдовање.“ (9.29)

„Мисли и на то како многи људине знају ни твоје име, како ће га многи брзо заборавити, и како ће те многи који те данас уздижу до неба већ сутра кудити, и на то да ни сећање које ће после смрти остати, ни посмртна слава не вреде да се говори о њима.“ (9.30)

„Богови или опште немају моћи, или је имају. Ако је уопште немају, онда, зашто се молиш? А ако је имају, зашто се не молиш да учине да се ниједне ствари не бојиш, д ане жудиш за њом и да се на њу не љутиш? Зашто се место тога молиш да ти неке ствари даде, а неке не? ако уопште помажу човеку, они му свакако и у томе могу помоћи. Али ћеш можда рећи: „Богови су учинили да то од мене зависи.“ Зар није боље да у слободи користиш оно што су ти они препустили, него да ропски тежиш за оним што није у твојој моћи? Ко каже да нам богови не помажу и у оним стварима које су у нашој моћи? Почни да се молиш и видећеш! Овај овде се моли:

„Учини да спавам са овом женом!“ А ти реци: „Угуши моју жудњу да са њом спавам!“ Други каже: „Кад бих само могао да се ослободим овог човека!“ А ти, моли: „Угуши моју жељу да га се ослободим!“ Трећи моли: „Само да не изгубим своје дете!“ А ти кажи: „Само да сузбијем свој страх да ћу га изгубити!“ Управљај своје молитве уопште тако и пази шта ће се догодити!“ (9.40)

„Ако самога себе називаш: добрим, скромним, истинољубивим, разумним, постојаним у мишљењу, великодушним и слично, онда се чувај да те једног дана не назову другим именом. А ако једном изгубиш ова имена, онда им се опет брзо врати […] Али, постоји једна јака снага која помаже да се увек мисли на поменуте врлине: она се састоји у томе да имаш богове у души, да никада не заборавиш како они не желе да м ласкамо, него да се сва разумна бића труде како би постала њима слична, и да човек врши дужност човека као што смоква врши дужност смокве, или пас дужност пса, или пчела посао пчеле.“ (10.8)

„Кад ћеш, најзад, наћи спокојство у једноставној природности? Кад у достојанству и озбиљности?“ (9.9)

„Не расправљај о томе какав треба да буде човек, него ти сам буди такав.“ (9.16)

„Знај да је човек који се због нечега љути или је због нечега нерасположен, сличан прасету које се приноси на жртву и које се рита ногама и дере: такав је и човек који се ваља по своме лежишту и сам за себе оплакује човекову судбину. Мисли само на то како је разумноме бићу дато да добровољно следи догађаје, и као ти догађаји некако морају да иду један за другим.“ (10.28)

„Како је труо и покварен онај човек који каже: „Решио сам да искрено и поштено поразговарам са тобом.“ Шта радиш ти, човече? тако нешто не сме се унапред рећи. То се мора само показати. То мора бити написано на челу, сам глас мора тако да звучи, у самим очима мора се то видети, онако као што вољени човек одмах све открива у погледима оних који га воле. Искрен човек мора бити као човек који се јако осећа на зној, тако да сваки који му се приближи мора то запазити, хтео или не хтео.“ (11.15)

„Помисли на то да су последице нашег гнева и љутње због неких дела теже него што су сама дела због којих смо се почели љутити и гневити. […] А гнев је, као и туга, знак слабости. Зато што су и једно и друго рањени и морали су се повући из боја.“ (11.18)

„Све се ствари по својој природи морају мењати, преображавати и нестајати, да би после њих могле доћи друге.“ (12.21)

„Онима који те питају: „Где си видео богове и на основу чега закључујеш да они постоје те их тако поштујеш?“ треба одговорити овако: прво, њих наше очи стварни не виде; а затим: ја нисам видео ни своју душу, па је ипак ценим. Тако је и са боговима: да они постоје, то закључујем по дејству њихове моћи која ми се свуда јавља, и зато их поштујем.“ (12.28)

[1] Царска Повест, Животопис Марка Антонина Филозофа, Београд 2009, стр. 112. (1.1)

[2] Царска повест (18.2)

Цитирано према:

Марко Аурелије, Самом себи, Београд, 1998. (предговор написао Милош Н. Ђурић)

Додатно о Марку Аурелију као цару:

Н. А. Машкин, Историја Рима, Београд 2005, 433-438.

Оставите коментар

Објављено под Антика, Uncategorized