Архиве категорија: XIX век

Шта треба тражити у српском ослобођењу и како се то налази?

„Ја сам хтео српском народу да изнесем слику: шта му је донела српска револуција, а у исто време да му покажем: шта је имао па изгубио, а шта је мого добити па није добио у свом државном развитку. Тиме сам хтео да побудим оне људе из народа, који имају обичај да мисле – да промисле мало и да виде да „слобода и јединство“ српског народа незначи никако: да место паше дође „кнез“ место муселима начелник и капетан, место кадије – судије и т.д. као што је замишљао српско ослобођење још уставобранитељ Петронијевић, већ да под тим ваља разумевати потпуно ослобођење од власти и тираније, од умног и материјалног ропства.

Ја сам хтео поглавит да кажем шта ваља тражити у српском ослобођењу – а како се то налази? У томе се сигурно неће многи слагати ни са тим општим начелима, што сам их ја овде изреко. – При свем том ја и то сматрам као добит што ћ моје мисли изазвати многе, да сами размишљају том предмету, а може бити и да обарају мој назоре…“

написао је Светозар Марковић у предговору Србије на Истоку, објављене 1872. године у Новом Саду, тада изван Србије, јер га је у престоном Београду ограничавала цензура, односно страх штампара да се не замери властима (па је спорно било и помињање Карађорђа, иако у негативном контексту). У овој књизи је Светозар Марковић анализи политичке ситуације и предлогу потребних промена претпоставио анализу историјског развитка који је довео до тренутне ситуације. То је знатно бољи део размишљања Светозара Марковића у овој књизи објављеног.

Политичко-друштвени преврат који је учинила српска револуција

Снимак екрана (149)

Узрок пропасти демократског начела у првој српској држави

Снимак екрана (153)

Снимак екрана (155)

Други српски устанак и почетак нове српске државе

Снимак екрана (156)

Образовање нове српске државе

Снимак екрана (158)

Борба око власти

„Кнез Милош био је у твари вођа српског народа. Народ је имао највише вере да га он може сачувати од насиља својом вештином и познанством са турским властима.“

(…)

Снимак екрана (159)

Снимак екрана (160)

Утврђивање монархичне државе

Кнез Милош је повластице од Турака задобио поткупљивањем Турака, народне паре није користи само за стицање народних права, него и ради обезбеђивања наследне власти над народом, чему је чак дао предност.

20200712_130309

Снимак екрана (161)

Снимак екрана (162)

Снимак екрана (167)

Настанак партијаштва

Владари су се смењивали, а грађани делили као присталице једне или друге династије. Пошто се државна служба губила са превратима на престолу, неки су закључили да су најкориснији они што могу бити добри свакој власти, они што су продавали осећања и савест, јер се способност човека мерила тиме колико је признат од власти.

„Партајске борбе и интриге пањкање и шпијунисање, што се започеше у горњим слојевима продреше у народ и тамо ухватше дубока корена. (…) Партајска поцепаност и партајска мржња у свакидањем животу напослетку тако преоте мах, да је народ у својој не вољи зактевао на Петровској скупштини: „да се укине партајство“.“

Демократизација друштва путем нових револуција широм Балкана

Након што је објаснио како је у новој српској држави учвршћен монархијски поредак, С. Марковић је Србију на Истоку закружио предлогом како да Србија надокнади пропуштену прилику за успостављањем демократског устројства. Непходим је сматрао нове револуције, ли свуда где живи српски народ, који би се повезао да осталим балканским народима у рушењу свих монархија које су спречавале демократизацију на принципи самоуправе. Инспиратор оснивача Народне радикалне странке имао је визију југословенске државе, коју је замишљао као ширу балканску конфедерацију. Зачетник социјалистичких идеја у Србији је писао о револуцији у којој би класно било повезано са националним. Немачки и италијански национални романтизам је надоградио социјалистичком бригом за подређен радни народ, надградивши и хтења српске омладине која је захтевала слободу и спољашњу и унутрашњу. Марковићева идеја револуционарног слома балканских царстава оствариће се са Југославијом, реалнијом од Марковићеве балканске конфедерације.

Снимак екрана (170)

Снимак екрана (171)

 

Оставите коментар

Објављено под Историја, Срби, Србија, XIX век

Петровска Народна скупштина 1848. године у Крагујевцу

(…)(…)

Скупштина је завршила рад очекујући да ће се убудуће редовно сазивати.  Државни савет је донео решење о редовном годишњем заседању скупштине, комисија за то одређена је поднела предлог закона о Народној скупштини, али он никада није усвојен. Скупштина се следећи пут састала тек 10 година касније, на празник Светог Андрије 1858. године, када је вучић са сарадницима сменио кнеза Александра, али се испоставио да је крај владавине кнеза Александра био крај (најпре власти, затим слободе, па убрзо и живота) и за Тому Вучића Перишића, којем повратник на престо кнез Милош Обреновић није опростио допринос његовој смени две деценије раније.

Миладин Стевановић, Кнез Александар Карађорђевић, Београд 2008, 107-110.

Оставите коментар

Објављено под Историја, Србија, XIX век

Уставно питање као почетак надметање сила у Кнежевини Србији

Тридесетих година XIX века, након укидања првог устава Србије:

Оставите коментар

25. маја 2019. · 11:14

Кнез Милош као оријентални деспот

Оставите коментар

23. маја 2019. · 13:13

Пруски систем

„Велике територијалне државе постале су у Европи на тај начин, што је један од неколико територијалних господара потчинио себи све остале. То исто десиће се у XIX веку и у Немачкој. Њено уједињење извршено је на тај начин, што је Пруска наметнула своју хегемонију осталим државама. Постанак и снажење Пруске био је судбоносан за целу Немачку.

Пруска држава стварана је током XVII и XVIII века онако како су се државе стварале у средњем веку, а то је,  вољом једне властољубиве династије. […] Хоенцолерни су држали под својом влашћу разне земље, које између себе сем династије ничега другога нису имале заједничкога, – и на пр. неки крајеви улазили су у састав Немачке царевине, а други стајали у вазалној зависности према Пољској круни. Заједничко име „Пруска“ земље Хоенцолернске династије добиле су тек у XVIII веку: тада је њихова држава уздигнута и на ранг краљевине.

У својој држави Хоенцолерни били су одузели сталежима скор сваки политички значај. Војска и чиновништво били су лична владаочева ствар, и нису зависили од сталежа. […] Речено је да је, по пруском схватању, основа државе била војска, а основа војске племство. Захваљујући Хоенцолерима, Пруска је постала војна сила.

[…]

У Француској, племство је задржало феудалне повластице, а изгубило феудалне функције. Крај неграниченог владаоца, оно није учествовало у политичкој управи, бего само у дворском животу. У Енглеској, племство је кроз Парламент преотело владаоцу већи део политичке управе. У Пруској, племство је увучено у официрски и виши чиновнички кадар. Оно је учествовало у политичкој управи, али у својству краљевих војних и грађанских службеника, – дакле, у својству потчињених органа. […] За развитак Енглеске у XIX веку била је од пресудног значаја индустријска револуција извршена око средине XVIII века; за развитак Француске од пресудног значаја била је политичка револуција од 1789; за развитак Немачке од пресудног значаја било је ово стварање војно чиновничког апарата у Пруској под династијом Хоенцолерна.

[…]

У XVIII веку у Енглеској се владало са минумом војске и чиновништва; у Пруској, напротив, владало се готово искључиво помоћу војске и чиновништва. То је бесумње имало и незгодних страна. Чиновништво се сувише мешало у живот грађана, хтело све до ситница да предвиди и уреди: то је била у пуном смислу „полицијска држава“, у којој власт мисли за све и о свему, и у којој је, једног тадашњег пруског бирократа, прва дужност грађана да „седе с миром“. Овакав начин управе убијао је код грађана инициативу и самосталност; они су се претварали у пасивну гомилу, која је морала имати некога да је води. Да би „пруски систем“ могао дати добре резултате, на његовом врху морао је стајати владалац великих способности. Чиновништво, васпитано у војничком духу, умело је да ради по команди; ако би команда била погрешна, цео чиновнички апарат, иако иначе добро начињен и склопљен, дејствовао је наопако. А ако би владалац био лишен инициативе, апарат би се обртао по утврђеном канцеларијском реду, без обзира на промењене прилике, с оном шаблонском правилношћу која спречава сваки напредак. То се јасно видело, кад су после Фридриха Великога дошли на престо владаоци  много мањих способности.“

Слободан Јовановић, Примери политичке социологије – Енглеска, Француска, Немачка (1815-1914), Београд 1990, 205-206.

Оставите коментар

6. априла 2019. · 11:57

Како је Београд коначно ослобођен од турских војника

„Србија се није ослободила Турака одједном као неке друге балканске државе [Грчка], него мало по мало.“  Борба за ослобођење Срба од Турака је отпочела устанком 1804. године, а окончана међународним признањем независности на Берлинском конгресу 1878. године. У међувремену значајно је било повлачење турских војника из Србије 1867. године. То није постигнуто ратом, него дипломатијом.

Турцима је било јасно да се Србија стварањем народне војске спрема за рат. Стога су Турци предузели низ војних манифестација са циљем да застраше кнеза Михаила. Почели су са прикупљањем трупа дуж границе Србије. Затим су у Београду избили сукобу турских војника и српског варошког становништва. Ствар је постала озбиљна убиством једног дечака. Уследило је бомбардовање вароши из тврђаве од стране Турака. Окупљена је српска народна војска у Београду. Изгледало је да је рат на помолу. То је узнемирило европску дипломатију. Дипломатска конференција сазвана у лето 1862. у Канлиџи у Цариграду спречила је тај сукоб. Турци су тражили распуштање српске народне војске, а Срби повлачење турских војних гарнизона из српских градова (утврђења). Велике силе су биле подељене: Француска и Русија на српској, а Енглеска и Аустрија на турској страни. Срби су тражили исељење турских војника и становника, прихваћено је само друго. Срби су тражили рушење градова (да би се тако решили гарнизона турских у њима), конференција прихватила рушење два у унутрашњости: Соко и Ужице, али не и 4 на Сави и Дунаву: Шабац, Београд, Смедерево, Кладово. Тако су порушени градови који за Турску нису били вредни, јер нису за њу били везани као ови на води.

Питање градова је изненада решено 1867, без употребе силе, искључиво дипломатским путем. Кључна је била промена односа снага великих сила. Аустрија, побеђена у рату од Пруске 1866, осећала се неспособна за акцију на Балкану у скоријој будућности, па је желела да умири Србију, како она не би решила источно питање без аустријског учешћа (рачунала на добијање делова Балкана када се буде распало Османског царства). Исте године избио је и устанак Грка на Криту против турске власти. У страху да побуна не захвати и остатак Балкана, султан је решио да попусти захтевима српског двора, што су му сугерисали и представници западних сила. Кнез Михаило је искористио прилику да затражи градове и Турци су их предали. Остала је само турска застава на београдској тврђави. Тако је кнез Михаило успешно окончао прву фазу припрема за рат, створивши народну војску и протеравши турску, која би онемогућила да се крене изван граница Србије у рат за ослобођење неослобођених крајева. Млађе генерације су тешко подносили да се турска застава вијори на београдској тврђави. Знатно прихватљивије је било старијим генерацијама којима је та ситуација била блажа од турског ропства којег су се још сећали.

Литература: Слободан Јовановић, Друга влада Милоша и Михаила, Београд 1933, 336-346.

1867

 

 

Оставите коментар

Објављено под Србија, Турци, XIX век

Тимочка буна

Врхунац сукоба радикала и краља Милана представљала је Тимочка буна. Године 1883. уместо народне уведена је стајаћа војска. Обавеза војна обука је трајала 2 године. Предвиђено је разоружање народа. Требало је да потом добију нове, модерне пушке. Те скупе пушке би стајале у магазинима. Незадовољство народа због разоружавања подстрекивали су радикали. Реформа војске је била неопходна, али тренутак за њено спровођење је био неповољан у време након избора који су створили велике тензије (краљ је формирао владу без радикала, који су на изборима добили већину у скупштини и основано су се плашили да ће краљ можда укинути устав, а он он се плашио да ће они подићи буну, па је хтео да разоружавањем сељака то спречи).

Оружана побуна сељака у источној Србији (најсиромашнијем делу земље), у (Пашићевом) Зајечарском округу (данашњи управни округ, који обухвата општине Зајечар, Књажевац, Бољевац, Сокобања), почела је тиме што су становници појединих села одбили да предају оружје (плашећи се да се онда више неће моћи одупрети властима). Тражили су прво да приме нове: „једном руком да дају пушку, а другом да је примају”.[1] Побуњеници су почели да разоружавају органе реда и преузимају локалну власт. Покушали су побуњеници да прошире буну и на друге крајеве Србије (успели су да побуне Алексинац, али нису Зајечар)

Влада је увела ванредно стање у том крају и послала војску да угуши буну. Побуњеници нису могли да се одупру стајаћој војсци са бољим пушкама (које су имале даљи домет) и топовима, које побуњеници нису имали. Радикалске вође су веровале да народ не треба да се сукоби са војском, него само да јој се испречи на путу. Мислили су да ће војска када угледа толики наоружан а миран свет одустати од напада или чак прећи на страну народа, а тиме ће се створити услови да се са владом преговара у равноправном положају. „Већ први топовски меци поколебали су храброст бунтовника, који су се брзо стали повлачити са својих јаких положаја: то је било повлачење у нереду, врло налик на бежање“.[2]

Војне операције против побуњеника су трајале мање од недељу дана, а са претходним догађајима цела буна је потрајала скоро месец дана. Сав трошак око гушења буне стављен је на терет општинама оних округа и срезова у којима је било проглашено ванредно стање због буне. Због буне је осуђено неколико стотина људи, од чега скоро 100 смртном казном (међу њима је било и народних посланика, учитеља и свештеника), иако није било правих доказа за све. Једноставно је за побуњивање народа оптужена Радикална странка, а онда за буну осуђени њени истакнути представници. Неки су побегли, па су ван Србије дочекали помиловање. Међу осуђенима на смрт биле су и вође радикала. Никола Пашић је успео да побегне у Бугарску, а помилован је након абдикације краља Милана (1889).

Након Тимочке буне краљ Милан се налазио на врхунцу своје моћи. Потпуно је неутралисан отпор радикала, као главне опозиције. До тада су радикали, као странка која је рачунала на подршку народа могли рачунати у евентуалном сукобу са краљем и да је тај народ наоружан. Краљев ослонац је постала стајаћа војска, која му је показала оданост током буне и онда када је требало пуцати у народ (мотивисана је повећањем плата за дупло онима који учествују у гушењу буне). Изменама закона након буне онемогућено је стварање локалних одбора странака, а и могућност одобрења великих политичких скупова била је значајно ограничена.

Литература:

[1] Слободан Јовановић, Влада Милана Обреновића, Београд 1934, књ. III, 123.

[2] исто, 127.

Оставите коментар

Објављено под Србија, XIX век

Како су Немци потиснули руски утицај у Србији и Бугарској (1878-1886)

После ратова са Турцима (1876-1878), мала Србија, напуштена од Русије (којој су ближи били интереси Бугарске), морала је да се споразумева са Аустро-Угарском, која је тежила успостављању своје хегемоније на Балкану. Подршку на Берлинском конгресу (за територијално проширење у складу са ратним освајањима, насупрот захтевима Бугарске и Русије) Србија је Аустроугарској платила уступцима економским (изградња железнице и прихватање раније склопљеног, за Србију неповољног, аустријско-турског трговинског уговора,) и политичким (усклађивање спољне политике, што је значило и одрицање од Босне и Херцеговине и територијалне везе са Црном Гором).

Народ, ипак, није могао да прихвати Немце, који су вековима владали Србима, као савезнике, него је, и поред великог разочарења 1878. године, остао веран највећем словенском народу  – Русима. Двор је резоновао традиционално, у складу са актуелним околностима, а народ емотивно, уздајући се у трајнији ослонац. То је сукоб династије и најпопуларније Народне радикалне странке, уздигло и на размимоилажењу у спољној политици.

Међутим, иако је односе са Србијом нарушила уступцима Бугарској, Русија ни у њој није одржала свој утицај.

Бугарска након Берлинског конгреса

„У Кнежевини Бугарској Берлински конгрес је дао право Русији да две године учествује у образовању њених државних установа и војне силе. Важан догађај у остваривању тог руског права био је избор, априла 1879, царског даљег рођака Александра Батенберга за кнеза Бугарске. Цар Александар II није тада ни слутио да ће тај избор бити почетак слабљења руске контроле над младом Кнежевином. Цар се, напротив, надао да ће Батенберг сузбити политички значај бугарских либерала који су 1881. однели победу на изборима за прву Народну скупштину Бугарске и одмах изразили противљење руској премоћи у Бугарској. Два кључна министарства у влади Бугарске (спољних послова и војске) држала су двојица руских генерала. Батенберг је и поред тога сматрао да свој владарски положај у Бугарској може учврстити усаглашавањем своје политике са расположењем Народне скупштине и патриотске јавности.

На новим изборима, 1884. године либерали су опет однели победу, а њихове вође Каравелов, и нарочито Стамболов отворено су се супроставили руском туторству у Бугарској. На захтев либерала, кнез је са министарских места уклонио руске генерале и одобрио тајну акцију либерала на уједињењу Кнежевине Бугарске и Источне Румелије. У Румелији је 1884. формиран Унионистички комитет, под вођством Ж. Стојанова, који је одмах ступио у тајне везе с врховима политичких и војних власти Кнежевине. У септембру 1885. овај Комитет је свргнуо са власти турског гувернера Румелије и прогласио њено уједињење с Бугарском. Кнез Александар је спремно дочекао позив нових управљача Румелије и на челу својих трупа тријумфално умарширао у Пловдив. Тиме је бугарско национално уједињење било завршено.

Све потписнице Берлинског уговора прећутно су признале овај fait accompli мада је он драстично рушио принцип status quo [постојеће стање] за који су се, наводно, здушно залагале. Штавише, приволелеле су и Турску да се огласи само са формалним протестом против овог чина. Тако је учињено да би се из уједињења бугарске државе елиминисао руски утицај.  Петроград је то добро разумео и једни од сила није признао „пловдивски преврат“, тражећи санкције против кнеза Батенберга, што је истински чудило необавештену европску јавност, која се сећала жустрог руског залагања 1878. за стварање „Велике“ Бугарске.

Уједињење Бугарске највише је узбудило српског краља који је после Румелије у рукама Бугара већ видео Македонију. Суптилно и рафинирано подстицан од Аустро-Угарске, он је решио, и на то приволео и своју владу, да се оружјем супростави уједињењу Бугара. Рачуница Аустрије у овом случају била је јасна: крваво завадити два словенска народа на Балкану и за дуго времена онемогућити њихову сарадњу без икакве обавезе да се испуни обећање дато краљу  Милану о могућности проширења Србије „у правцу југа“.  Тако су непромишљени српски краљ и марионетска напредњачка влада, која се на власти држала само на његовом владарском ауторитету, 14. новембра 1885. увели Србију у рат против Бугарске. Нико од озбиљног дела српске политичке јавности тај рат није одобравао. И војска је, после још незавршене реформе и после Тимочке буне (1883) била и материјално, а још више морално, неспремна за ово узалудно бесциљно војевање, ради одбране Берлинског уговора. Тучена на Сливници, Србија је брзо изгубила овај рат. Успаничени краљ је био спреман да напусти и војску и престо, али га је од ових нових непроишљености избавила Аустро-Угарска. Пошто је постигла оно што је хтела, њена дипоматија је енергично интервенисала и 22. септембра присилила Бугаре да сместа прихвате примирје које је 3. марта 1886.  претворено у мировни уговор потписан у Букурешту на бази status quo ante bellum [постојеће стање пре рата].

У први мах после тога изгледало је да је из овог рата нeку корист извукла и Русија. Уз помоћ незадовољних бугарских официра, приморала је кнеза Александра Батенберга 1886. на абдикацију. То је, међутим, била Пирова победа. На бугарски престо вољом Немачке и Аустроугарске доведен је принц Борис [Фердинанд?] Кобург потпуно одан Централним силама. Руски утицај је за много година потиснут са Балкана.“[1]

[1]Чедомир Попов, Грађанска Европа III (1771-1914), Београд 2010, 254-256.

Оставите коментар

Објављено под Европа, Србија, XIX век

Велика источна криза и Берлински конгрес

Источно питање је појам који се односи на питање опстанка Османског царства, када је у XIX веку било јасно да је та држава у великој кризи и да од великих сила зависи њен опстанак, а оне су крај решење опстанка Османског царства одлагале у страху од поремећаја равнотеже снага. Решење је одлагано јер ниједна сила није била сигурна да би најбоље прошла у подели територија након распада Османског царства.

Значајна фаза Источног питања била је Велика источна криза, која је почела у лето 1875. устанком хришћана у Херцеговини, а завршена Берлинским конгресом 1878. године.

„Велика источна криза отпочела је у јулу 1875. устанком у Херцеговини, да би се наредних недеља, месеци и година проширила на Босну, Бугарску, две српске кнежевине (Србију и Црну Гору), остале Србе, Румуне, Грке, Албанце, Македонце. Ширином тих покрета отворено је свом жестином целокупно Источно питање, чиме је изазвано и пуно ангажовање свих његових спољних фактора – великих европских сила. […] Мали, слаби и недовољно развијени, они нису имали, не само снаге, него ни неопходног јединства за успешно извршавање тако тешког и замашног историјског подухвата какав је био избацивање Турске из Европе. Зато су они, покренути на борбом тежином положају у којем су се налазили, а делимично и прејаком вером у властите снаге, у току саме те борбе били приморани да се осврћу за страном помоћи, да је прижељкују и траже. То ће бити један од важних разлога што ће се у саму ослободилачку борбу балканских народа умешати и велике европске силе, узимајући постепено иницијативу у сопствене руке, да би на крају, мимо воље и учешћа оних који су читаво питање и покренули, издиктирале своја решења и одлуке.

Најзначајнији спољни актери у развоју прилика на Балкану у Источном питању у току кризних година, као и до тада, су Русија, Аустро-Угарска и Велика Британија. Иза акција и поступака првих двеју стајао је често и снажан утицај, у оно време још нове европске велесиле – Немачке. У другом плану, мада не без икакве улоге, била је Француска, а на споредном колосеку се налазила Италија.“[1]

Политика европских сила према Балкану

Аустроугарска балканска политика се заснивала на двојакој мотивацији.

„Први мотив био је вишедеценијски страх Хабзбуршке монархије од националних револуција на Балкану, њиховог проливања на аустроугарски простор, те од стварања велике јужнословенске државе, која би могла постати упориште руске доминације у решавању Источног питања.“[2] Други, новији, мотив, била је одлука из јануара 1875. године да се у првој повољној прилици запоседну Босна и Херцеговина. По плану томе је требало да претходи и добијање сагласности од Европе да Аустро-Угарска мирно запоседне Босну и Херцеговину у виду „миротворне“ и „цивилизаторске“ акције.

Власт у Русији је проценила да су међународни услови и прилике у Русији за ремећење постојећег стања на Балкану на почетку Велике источне кризе крајње неповољни. Насупрот званичном ставу у Русији је постојала и јака славенофилска струја, коју је заступао и престолонаследник, која је била за интервенцију на Балкану, истичући паролу о помоћи једноплеменој и једноверној словенској браћи у Османском царству. Њеном расположењу неће одолети ни државни врх. Међутим, свесна војних и финансијских слабости, Русија је морала да избегне сукоб са Аустро-Угарском „тешким уступцима и обавезама, како на властити, тако и још више, на рачун јужнословенских народа, за чије ослобођење је, наводно, и била спремна да ратује.“[3]

„У формулисању и спровођењу своје политике током кризе 1875-1878, Велика Британија је полазила од својих традиционалних опредељења: одржавати интегритет слабе Турске, како би се преко ње обезбедила британска превласт у Источном Медитерану и спречило руско овладавање мореузима Босфор и Дарданели. Због тога је Британија била и против ослободилачких покрета балканских народа, гледајући у њима само експоненте Русије и ништа више. За све друго њена званична политика била је глува и слепа. Међутим, упорност у борби коју су Срби у Босни и Херцеговини показали током 1875-76. године све јасније припремање Србије и Црне Горе за рат, те жртве које су Бугари поднели у пролеће 1876. узнемирили су британску јавност и конзервативна Дизраелијева влада на то није могла да остане неосетљива. У њеној политици појавио се нови став: Турску, ипак, не треба бранити по сваку цену, поготово што је она један државни банкрот који Европи више ни дугове не може да враћа. Зато треба пустити балканске народе да с њом одмере снаге. Ако су у стању да је сами победе нека је потисну са Балкана и нека оснују самосталне националне државе, које ће после тога љубоморно чувати од сваке хегемоније, па и руске. Ако ли нису за то кадри – у шта је Дизраели чврсто веровао – онда им не треба ни дозволити да се ослобађају уз туђу помоћ, већ их само, „у име човечности“, избављати од турске одмазде.“[4]

Улазак Срба у рат против Турака (1876)

Након неколико месеци колебања, Кнежевина Србија се одлучила да на устанак у Херцеговини (који се проширио и на Босну) реагује уласком у рат против Османског царства 1876. године. Упркос њеним очекивањима, то није пропраћено општебалканским устанком против Турака. У рат је ушла и Црна Гора, али нису њихове бивше савезнице Румунија и Грчка, које се нису одазвале позиву Србије и нису испунили своје раније савезничке обавезе. Изостали су и очекивани устанци у Бугарској и Старој Србији (Рашка, Косово и Метохија, Македонија).

Споразум Аустро-Угарске и Русије у Рајхштату

Најпре су се „у месту Рајхштат у Чешкој 8. јула 1876. године Цареви Александар II и Франц Јозеф, и њихови министри кнез Горчаков и гроф Андраши, да се у рат на Балкану њихове државе не мешају, али ако интервенција ипак постане неопходна онда је ниједна страна неће предузимати без претходног међусобног договора.“[5]

Разматрајући могуће исходе рата Србије и Црне Горе против Османског царства, највиши представници Аустро-Угарске и Русије су се споразумели да се у случају победе Османског царства две силе заузму да се Србији и Црној Гори сачува положај од пре рата. У случају победе Срба, ове две силе не би допустиле образовање велике српске државе, него само да Србија заузме „неке делове Старе Србије и Босне“, а Црна Гора део (источни) Херцеговине. Остале делове Босне и Херцеговине, који нису прецизно одређени, окупирала би Аустро-Угарска.

Осим тога „У Рајхштату је било речи и судбини осталих балканских територија у случају распада Османске Царевине: Грчка би се, и без борбе, ујединила са својим сународницима с Крита и из Епира и Тесалије; Бугарска, Румелија (Бугарска јужно од планине Балкан) и Албанија добиле би независност или аутономију; Бесарабија би била враћена Русији [која ју је припојила од Османског царства Букурешким миром 1812, а изгубила Париским миром 1856, након поразу у Кримском рату од европске коалиције, након чега је Бесарабија припала Молдавији, која ће се 1859. ујединити са Влашком, чиме ће настати Румунија, која је још била под врховном влашћу султана].

Ратовање Срба против Турака 1876.

Дакле, ослобођење и уједињење српског народа због којег су Србија и Црна Гора ушле у рат 1876. не би било допуштено ни у случају победе у рату. А у рату се није могао ни очекивати успех, јер „у рат против Турске Србија и Црна Гора су ушле са знатно инфериорнијим војничким, а нарочито материјалним снагама од Турске.“[6] Уз то „Ратни планови Србије и Црне Горе су имали једну темељну слабост која је проистицала из династичких и политичких противуречности њихових владарских кућа и њихових државних програма. Они су били тако формулисани да правци дејстава српске и црногорске војске не доведу до њиховог спајања и заједничких операција, већ у правцу њихове што веће самосталности и раздвојености. На томе је нарочито инсистирао кнез Никола.“[7]

Након неуспеха краткотрајног српског напада, средином јула се прешло де у одбрамбени положај на свим фронтовима. Средином августа дошло је, „на иницијативу британске владе, која је проценила да су Срби „доживели слом“ и да треба прекидати крвопролиће, понуда великих сила да посредују за примирје. Српска владе је мислила „да би прво требало извојевати неку значајнију победу, па онда ићи у тражење часног изласка из рата.“[8] То су дочекали, па је крајем августа затражено примирје, јер се рат није могао добити. Понуду за посредовањем великих сила је прихватила и Црна Гора.

Али, до примирја се ипак није брзо дошло.

„Порта [влада Османског царства] је дуго затезала с прихватањем примирја, а кад га је 10. октобра најзад прихватила у трајању од шест месеци, на опште изненађење, одбацила га је Србија. То је био резултат утицаја генерала Черњајева [руски генерал који је заступао панславистичке идеје у јавности, понудио своје услуге српској влади, добио држављанство, чин генерала и команду, временом и врховну над српском војском у овом рату][9] и руских славенофила на кнеза Милана и неколицину српских министара чији је циљ био да Србију задрже у борби све дотле док се и Русија не примора на улазак у рат. Из тих разлога, Черњајев је и заваравао кнеза Милана да је положај Србије сада „бољи него икад пре“. На српско одбијање примирја, Турци су одмах, свежим снагама, обновили офанзиву, наишавши на увелико малаксалог противника. […] Турци су 29. октобра извршили енергичан напад на овај положај [последњи утврђени положај Ђуниски вис] и разбили српско-руску одбрану. Сви путеви у долину Мораве су им били отворени. Србија је била пред сломом. И сам Черњајев се успаничио. Он је послао очајнички телеграм кнезу Милану: „Телеграфишите искрено Цару, иштите примирје у 24 сата“. Затим је напустио трупе и одјурио а Београд. После краћег одмора напустиће Србију и одвести са собом преживеле руске добровољце.“[10]

Русија је брзо реаговала и одлучно затражила од Османског царства да пристане на примирје. Тако је спасила Србију. Након прихватања и у два маха продужавања примирје, Османско царство и Србија су коначно 1. марта 1878. године, потписали мировни уговор на основу стања пре рата. Црна Гора је, ипак, остала у статусу рата и тако дочекала почетак руско-турског рата.

Као што је званичнике Србије на рат против Османског царства, ради помоћи браћи која је подигла устанак против турске власти, подстицла јавност, тако је и у Русији била јака панславистичка агитација за помоћ православним Словеним на Балкану, због чега је позивала на рат против Османског царства. Руска дипломатија је знала да јој победа у рату неће бити довољна ако се против ње створи европска коалиција, као приликом Кримског рата (1853-1856). Процењено је да је за отклањање такве опасности најпотребније да се Русија споразуме Аустро-Угарском, која је од свих европских сила била најзаинтересованија за Балкан, чиме је представљала главног конкурента Русији на том подручју. Првобитни позив Русије на договор око поделе Балкана Аустро-Угарска је одбила, свесна да јој је за то, ипак, потребна и сагласност других европских сила. Русија се онда обратила преосталом европском царству – Немачкој.

„Бизмарку [председнику владе Немачког царства] је упућено питање: Какво би било држање Немачке у случају руско-аустријског рата? После дужег оклевања, овај је одговорио да Немачка не би могла допустити пораз свог најпоузданијег савезника – Аустро-Угарске. Зато нека се Русија с њом што пре споразуме. Да би олакшао тај споразум, Бизмарк је и грофу Андрашију ставио до знања да уколико намерава да ратује са Русијом Аустро-Угарска не би требало да рачуна на Немачку, па је и њему препоручивао спораум с Петроградом. Таквим држањем Бизмарк је доста допринео попуштању аустро-руске затегнутости до које је било дошло у октобру 1876. и утро пут њиховом споразумевању о деоби интересних сфера на Балкану.“[11]

Будимпештански споразум Русије и Аустро-Угарске око Балкана (1877)

„Преговори су успешно окончан 15. јануара 1877, када су у Будимпешти аустроугарски министар иностраних послова Андраши и руки амбасадор Новиков потписали тајну конвенцију „која је Русији обезбеђивала неутралност Аустро-угарске у рату против Турске“. Ту неутралност Русија је платила правом Аустро-Угарске да у тренутку, који сама изабере, окупира Босну и Херцеговину. Конвенција је садржала следеће: Аустро-угарска неће своје операције проширивати на Румунију, Србију и Црну Гору, а Русију на Србију, Црну Гору и Босну и Херцеговину; Румунија, Србија и Црна Гора могу ратовали на страни Русије, али при том се руске трупе не смеју појављивати на територији Србије и Црне Горе.

Поред ове главне, 18. марта је потписана и допунска конвенција, којом се прецизира да Аустро-угарска приликом окупације Босне ући и у Новопазарски санџак, већ ће се две силе о његовој судбини посебно договорити. Друго, Русија стиче право да поново анектира југоисточну Бесарабију која јој је одузета 1856. Треће, потврђује се важност Рајхштатског споразума у погледу онемогућавања стварања велике јужнословенске државе. Четврто, начелно се прихвата могућност формирања независне бугарске државе и признавања државне самосталности Румунији, Србији, Црној Гори и Албанији, а оставља се за каснији споразум питање о судбини Епира, Тесалије, Крита и самог Цариграда. Тако се на основу Будимпештанке конвенције унапред знао главни дбитник у руско-турском рату – Аустро-Угарска. О конвенцији је био обавештен само Бизмарк.“[12] А он „Русе је још отвореније подстицао на рат против Турске, стављајући им у изглед и сам Цариград; Енглезима је нудио Египат. Циљ је био јасан: завадити Енглезе и Русе око Цариграда и Енглезе и Французе око Египта. И једни и други су осетили замку и избегли су је – Бизмаркови предлози били су одбијени.“[13]

Допринос балканских хришћана победи Руса у рату против Турака (1877-1878)

„Руска армија је кренула у балканску кампању са снагама од око 185.000 људи. Њима ће се придружити и румунска војска од чијег ће укупног броја у бојевима у Бугарској директно учествовати око 38.000 бораца; руској армији ће прискочити у помоћ и око 7.500 балканских добровољаца „оплоченаца“, међу којима највише Бугара (6.500), затим Македонаца (око 400), те Грка, Срба и других. У рату против Турске ће учествовати све време и сједињене црногорско-херцеговачке снаге (око 25.000 људи), а у последњој фази (од децембра 1877) у борбе ће се врло успешно поново укључити и Србија са својих 90.000 војника. Свим овим снагама од укупно скоро 350.000 људи, Турска је могла да супростави своју регуларну и резервну војску од укупно око 270.000 бораца. И поред ове бројчане инфериорности она ће показати далеко жилавијим и опаснијим противничком него што се очекивало. И у погледу наоружавања, а понегде и у погледу вештине командовања, онда је над својим противницима понекад испољавала и видљиву супериорност.“[14]

Однос европских сила према рату Русије против Турака (1877-1878)

„Када је Русија објавила Турској рат све остале велике силе дале су изјаве о неутралности. Док је, међутим, неутралност Француске и Немачке била према Русији благонаклона и безусловна, британска је била предвиђена само до тренутка до којег се њеној влади не би учинило да су комуникације са Индијом угрожене. […] Већ почетком јуна енглески министри су целој европској дипломатији давали на знање да би руска окупација Цариграда за Велику Британију била casus belli [разлог за рат].“[15]

А Русија је након успешног ратовања заиста угрозила и Цариград, пришавши на само 12 киломатера од престонице Османског царства, заузимањем места Сан-Стефано. Ту је потписан мир којим је завршен овај рат.

Санстефански мир и Берлински конгрес

„Руско-турски рат завршен је фамозним Санстефанским миром од 3. марта 1878. Њиме су обухваћене не само Русија и Турска, које су потписале мировни уговор, већ и Румунија, Србија и Црна Гора, које ни о чему нису питане, нити су позване да потпишу Уговор.

Полазећи најпре од својих сопствених, а затим од бугарских стратешких и политичких интереса и прироритета, руска дипломатија је у Сан Стефану, као најважнију тековину, издејствовала стварање Велике аутономне кнежевине Бугарске, која је требало да обухвати: бугарску националну територију од Дунава до Егејског мора, затим пиротски и врањски округ на српској територији, целу Македонију, као и неке територије источне Албаније и северне Грчке. Лука Солун није била обухваћена овако скројеном „Великом Бугарском“, али је Бугарској дат широк приступ Егејском мору са значајним пристеништем Кавалом. Источна граница Велике Бугарске стизала је код Лиле Бургаса до под сам Цариград. У вези с Бугарском у мировном уговору је постојала и одредба да ће руска окупација њених територија трајати две године, докле Кнежевина не организује самосталну државну управу.

Стварањем Велике Бугарске Русија је рачунала да, посредним путем, преко њене територије и без запоседања Цариграда и мореуза, чему су се одлучно противиле остале велике силе, испуни свој вековни сан о изласку на топло море. Штавише, из Бугарске могло би се, у некој будућој згодној прилици, лако и брзо овладати и самим Цариградом.“[16]

Санстефанским мировним уговором Русија је себи обезбедила и враћање Бесарабије (коју је била изгубила 1856. године), азијске територије освојене у овом рату и ратну одштету.

„Осим Руса и Бугара санстефанским преуређењем Балкана су могли да буду задовољни још само Црногорци: Црној Гори је призната државна независност, а одређено јој је и значајно територијално проширење у национаним границама. Уз градове Никшић, Гацко, Спуж, Подгорица и Жабљак, припао јој је и Бар, преко којег је добила излаз на Јадранско море.

Сви остали балкански народи су одлукама из Сан Стефана остали у већој или мањој мери незадовољни. За Босну и Херцеговину, Епир, Тесалију и Крит, мировни уговор је предвиђао широке административне реформе у оквиру Османског царства, с тим што је Русија стављала на знање да, сходно својим ранијим обавезама, није противна ни аустријској окупацији Босне и Херцеговине. Румунији је призната државна независност и додељена јој је територијална компезација у Добруџи за изгубљену Бесарабију. Што се тиче Србије, њој Санстефанси уговор не само што није обезбедио остваривање свих амбициозних циљева из другог рата против Турске (Видин на истоку и цео Косовски вилајет са нишким, скопским, призренским и новопазарским санџацима на југу и југозападу), већ ни очување директних ратних тековина у српском националном простору. У корист Бугара одузимао јој је Пирот и Врање, које су сами Срби ослободили, а те у последњем требутку, пред очајничим отпором Срба, признат јој је Ниш, који су Руси, такође, намењивали Великој Бугарској.“[17]

Балкански народи су протествовали против санстефанских одедби које је Русија наметнула. Србија је поред територија које су припале Бугарској тражила и Македонију, коју је још одлучније тражила Грчка, која је тражила и Епир и Тесалију. Румуни нису били задовољни Добруџом као надокнадом за губитак Бесарабије. И Албанци су изнели захтеве за спајање санџака у којима су били већинско становништво.

Санстефански споразум је измењен због незадовољства не балкаских народа, него европских сила. Руско приближавање Медитерану је уплашило не само Велику Британију и Аустро-Угарску, те и њеног савезника Немачку, него и Француску и Италију (које су такође имале интересе у Медитерану).

„Руси који су се нашли пред реалном опасношћу истовременог ратног сукоба са Аустро-Угарском и Великом Британијом, нису имали куд већ су се и сами сагласили са ревизијом Санстефанског мира на конгрес сила у Берлину [на предлог Аустро-Угарске]. […]

Општа принципијелна сагласност сила о сазивању конгреса није, међутим, значила и могућност њиховог непосредног окупљања. Противречности и раскорак тежњи и интереса међу силама су у марту 1878. били толики да је рат међу њима изгледао ближе и реалније, него високи дипломтски форум. Требало је да прође пуна три месеца да се најаинтересованије сила у закулисним погађањима договоре о свим битним питањима, па да се сазове конгрес који је имао само да потврди њихове нагодбе. Кључни преговори вођени су имеђу Русије и Британије, односно између Русије и Аустро-Угарске, уз асистенцију Немачке, углавном на страни ове последње. Сви ти преговори вођени су уз примену претњи и застрашивања и уз блиску могућност британско-аустријског савеза и његовог напада на Русију.“[18]

Аустро-Угарска се сагласила са британским гледиштем о Бугарској, а Британци су им заузврат обећали подршку у питању окупације Босне и Херцеговине. Аустро-Угарска је признала Русији право на освојене територије у Азији и Бесарабију, а Русија је морала да пристане на измену одредби о Бугарској.

„Она се планином Балкан делила на два дела: трибутарну кнежевину Бугарску на северу и аутономну провинцију Источну Румелију на југу. Од Источне Румелије се одваја узак појас уз Егејско море који се, као и читава Македонија, оставља Турској.“[19]

На Берлинском конгресу (од 13. јуна до 13. јула 1878. године) су потврђени ови тајни договори, уз још неке мање измене Санстефанског уговора. Признате су независности Србије, Црне Горе и Румуније, али су донекле измењене одредбе о територијалним проширењима. Ситуација са Бугарском је усвојена у складу са договором пред конгрес.

„Турци и Британци су настојали да што већма спрече продор Србије на југ, према јужној Србији и Македонији, а Руси да откину што више српских територија за Бугарску на југоистоку. Уочи самог конгреса и у току његовог рада српско државно вођство (кнез Милан и [министар спољних послова] Јован Ристић) је успело да, прихватањем одређених обавеза према Аустро-Угарској (трговински уговор, изградња железнице кроз Србију, политичко везивање за Беч) обезбеди важну подршку грофа Андрашија [министра иностраних послова Аустро-Угарске] за одбрану макар ратних тековина Србије из другог рата с Турском.“[20]

Због отпора албанског становништва, подстакнутог и од турских власти, на Берлинском конгресу потврђеног територијалног проширења Црне Горе није могло да се реализује у потпуности. Спор ће се решити 1880. године, када је Османско царство, под притиском европских сила, уместо Плава и Гусиња уступило још један приморски град – Улцињ.

Усвојен је „британски предлог да се Аустро-Угарској повери „привремена“ али временски неограничена окупација Босне и Херцеговине, будући да је то „једина“ ефикасна мера која може осигурати мирну егзистенцију босанско-херцеговачког становништва.

Румунији је право конпензације за губитак Бесарабије проширено на још неке територије. Русија се одрекла неких територијалних добитака у Азији, па су јој остали признати.

Потврђена је обавеза да Русија добије ратну одштету од Османског царства, које је већ било оптерећено дуговима западним повериоцима. Стога је Османском царству наметнута међународна финансијска комисија, чиме се нашло под англо-француском финансијском, а преко ње и политичком контролом.

Османско царство је пред Берлински конгрес подршку Велике Британије у заштити од руских захтева платило препуштањем Кипра (што ће изазвати незадовољство Француске и Италије када буду сазнали, па је Велика Британија умирила Француску сагласивши се да узме Тунис, за шта је Француска добила и сагласност немачког председника владе Бизмарка, који је такву сагласност дао и Италији, покушавајући тако да их доведе у сукоб). Британија своју обавезу није испунила, а ни Кипар вратила, као што је било договорено ако не успеју да одбране турске територије од Руса.

Берлински конгрес, на којем су европске силе одлучивале о судбини балканских народа, десио се на самом прагу империјалистичке епохе јавно афирмишући право моћних сила на политичку и територијалну поделу света.

Литература:

Чедомир Попов, Грађанска Европа III (1771-1914), Београд 2010, 210-247.

[1] Попов, 211.

[2] Попов, 211.

[3] Попов, 212-213.

[4] Попов, 213.

[5] Попов, 223.

[6] Попов, 224.

[7] Попов, 225.

[8] Попов, 225.

[9] Нова историја српског народа, Београд 2002, 176.

[10] Попов, 226.

[11] Попов, 228.

[12] Попов, 231-232.

[13] Попов 232.

[14] Попов, 234.

[15] Попов, 234.

[16] Попов, 239.

[17] Попов, 239.

[18] Попов, 241.

[19] Попов, 242.

[20] Попов, 244.

[21] Попов, 254-256.

Оставите коментар

Објављено под Европа, Србија, XIX век

Популарност монархија крајем XIX века и професионални ризик владара

„Монархија је такорећи била правило у Европи, у којој је било пуно републиканаца, али мало република. Године 1880. значајне републике биле су једино Француска и Швајцарска, а 1910. придружила им се и Португалија. У новим државама, како су настајале, довођени су краљеви; последња је била Албанија, у којој је краљ проглашен 1914. Ово је одржавало у животу деветнаестовековну извозну трговину  млађих синова из највећих владарских породица. Масарик је 1915. могао да размишља о будућности чешке државе само као о монархији. Монархија је сматрана природним стањем ствари на крају 19. века као што се таквим данас сматра опште право гласа.

Њена привлачност делом је почивала на ритуалној и спектакуларној раскоши. У времену када је на другим плановима нестајало помпе, а настајала нова масовна јавност, краљевска венчања, сахране и крунисања били с добродошли као узбудљиве манифестације. Монархија је почела да се шири као што није још од средњег века, али разлог за ово није био административне већ политичке и дипломатске природе. Државне посете постале су лакше у време железнице; фотографија, јефтина штампа и керамика рашириле су људски лик владара више него икада раније…“[1]

Али, владарска титула и власт нису доносиле само популарност него им је и претила опасност. У последњој деценији XIX века извршени су атентати на француског председника (1894), шпанског председника владе (1897), аустријску царицу (1898) и италијанског краља (1900). Све су их убили анархисти. Почетком XX века убијени су краљеви Србије (1903), Португалије (1908) и Грчке (1913). Прву двојицу убила је војска, а трећег један лудак (након хапшења је изјавио да је убио краља јер је одбио да му да паре). На престолонаследника Аустроугарске је извршен атентат 1914. године, што је представљало повод за Први светски рат, након којег су се распала сва четири царства у Европи. Атентат је представљао професионални ризик владара.

[1] Џон Робертс, Европа 1880-1945, Београд 2002, 71-72.

Оставите коментар

Објављено под Европа, XIX век, XX век