Рат двеју краљица

Личности из ове приче:
Хлодовех, оснивач династије Меровинга, којој су припадали сви доле споменути
Хлотар, краљ Франачке
Сигисберт, син Хлотаров, краљ Аустразије
Хилперик, син Хлотаров, краљ Неустрије
Гунтрам, син Хлотаров, краљ Бургундије
Брунхилда, визиготска принцеза, супруга Сигисбертова
Аудовера, прва супруга Хилперикова
Галесвинта, визиготска принцеза, друга супруга Хилперика
Фредегунда, служавка Хилперикова и његова трећа супруга
Хилдеберт II, син Брунхилдин и Сигисбертов, краљ Аустразије
Меровех, син Хилперика и Аудовере, други муж Брунхилдин
Теудеберт II, старији унук Брунхилдин, краљ Аустразије
Теудерих II, млађи унук Брунхилдин, краљ Бургундије
Сигисберт II, праунук Брунхилдин
Хлотар II, Фредегундин син, краљ Неустрије, а касније и целе Франачке

Меровинзи су били прва хришћанске династија у западној Европи. Оснивач династије био је Хлодовех (481-511), који је први завладао свим Францима и покрстио их. Након његове смрти територија Франачке није припала његовом најстаријем сину, него је припала свим његовим синовима (било их је четворица), а после тога и унуцима. Временом су формирана три главна дела франачке државе: Неустрија (северозападна Галија са Паризом, са претежно гало-римским становништвом), Аустрија (североисточна Франачка, настањена источним Францима и од њих зависним германским племенима) и Бургундија (бивша самостална краљевина Бургунда на југоистоку Галије, коју су освојили Франци).

Краљ Хлотар I (558-561) је у грађанском рату, који је трајао 48 година, успешно елиминисао сву своју браћу и њихову децу, и тако поново остварио јединство краљевске власти у Франачкој. Али, после његове само трогодишње владавине, поново је подељена власт међу његовом четворицом синова. Те борбе ће трајати наредне 52 године, до коначне победе Хлотара II (613-629) .

Краљ Аустразије Сигисберт је решио да уздигне свој углед у односу на тројицу браће са којима је делио власт у Франачкој удајом за визиготски принцезу Брунхилду. Према историчару Гргуру Турском, Сигисбертов брак је био смишљен и као критика својој браћи у погледу одабира жена. Док су остала тројица била ожењена промискуитетним женама ниског рода, Сигисберт се оженио образованом принцезом високих моралних начела. Брунхилда је прихватила да се покрсти и пређе у католичку веру. Венчање се обавило у граду Мец, престоници Аустразије, 566. године.

На то је реаговао Сигисбертов брат Хилперик, краљ Неустрије, који је одмах издејствовао поништење свога брака са Аудовером и послао изасланике на визиготски двор да запросе Брунхилдину старију сестру Галесвинту, претходно обећавши да ће оставити све друге жене које има ако буде могао да има жену достојну свог краљевског положаја. Венчање са визиготском принцезом је неустријском краљу донело у мираз неколико градова, као што су Бродо и Лимож. Након венчања Галесвинта је тражила од свога мужа Хилперика да са двора уклони се своје љубавнице и проститутке, али он то, и поред првобитних обећања, није учинио. Свађе Хилперика и Галесвинте, су окончане њеним убиством (570). Након неколико недеља жалости Хилперик се оженио својом омиљеном љубавницом, служавком Фредегундом.

Браћа су сумњичила Хилперика за Галесвинтино убиство. Њена сестра и аустразијска краљица Брунхилда је натерала свог мужа да од брата тражи да му преда градове које је добио у мираз, као надокнаду за сестрину смрт. Градови су, уз посредовање трећег брата, краља Бургундије, враћени. Касније је, ипак, Хилперик напао Сигисбертову територију (575) у намери да поврати те градове, али је поражен. У одбрану мужа кренула је краљица Фредегунда, унајмивши двојицу војника који су успели да убију Сигисберта и заробе Брунхилду. Хилперик је онда за себе затражио круну Аустразије. Брунхилда је успела да издејствује бег свог сина Хилдеберта и затражила престо за њега, а регенство за себе. Племство Аустразије је изабрало Хилдеберта II за краља, али је регенство поверило трећем брату Хилперика и Сигисберта, Гунтраму, краљу Бургундије.

У удовицу Брунхилду се потом заљубио Меровех, син Хилпериха и Аудовере. Деветнаестогодишњи Меровех се оженио тридесетдвогодишњом Брунхилдом, која му је била стрина. Хилперих је успео да отме сина и пошаље га у манастир, из којег је овај касније успео да побегне. Меровехов се касније умешао у борбу за престо, али је поражен, након чега је тражио од слуге да га убије (578).

Брунхилда је успела да убеди Гунтрама, брата свог првог мужа и краља Бургундије, који није имао наследника, да усвоји њеног сина Хилдеберта и учини га наследником (577). Он ће, после Гунтрамове смрти (592), тако поред Аустразије завладати и Бургундијом. Након Хилдебертове смрти (595), Смрт сина Хилдеберта је приписала неустријској краљици Фредегунди, која ће умрети 597. године. Изгледало је да је тиме рат двеју краљице коначно окончан, али ће сукоб са преживелом наставити потомци преминуле.

Краља Аустразије и Бургундије Хилдеберта II су наследили његови синови. Брунхилду је 599. године старији унук, краљ Аустразије, Теудеберт, на чијем је двору живела, протерао. Нашао ју је неки сељак и одвео њеном млађем унуку Теудериху, краљу Бургундије, који је брзо потпао под њен утицај. Брунхилда је желела да се освети Теудеберту. Убедила је Теудериха да нападне Теудеберта рекавши му да ни нису браћа, јер Теудеберт у ствари није син краља Хилдеберта, него баштована. Ускоро су се браћа нашла у рату.

Краљ Бургундије Теудерих је са бабом Брунхилдом 612. поразио брата и краља Аустразије Теудеберта. Брунхилда га је натерала да се замонаши, чиме је изгубио право на престо. Затворен је у манастир и ту су умрли исте године. Тиме је Теудерих постао краљ Бургундије и Аустразије, али је убрзо умро (613) од болести.

У Псеудо-Фредегаровој хроници се, међутим, наводи да је умро по Брунхилдином наређењу, зато што јој је нанео срамоту у јавности када му је рекла да је Теудеберт ипак његов брат. Наиме, по Псеудо-Фредегару, након победе над Теудебертом, Теудерих је довео његову кћерку у Мец и заљубивши се у њу, хтео да је ожени, међутим, Брунхилда се томе успротивила, говорћи му да не може да се ожени кћерком свог брата. Теудерих се онда разбеснео зато што је схватио да га је Брунхилда у ствари лагала кад му је рекла да је Теудеберт у ствари син баштована и хтео је да је убије. Брунхилда се спасла само захваљујући брзом интервенцијом слугу. Међутим, није заборавила ову увреду, и врло брзо је нашла прилику да се освети: потплатила је слуга да отрују Теудериха док се купао.

Брунхилда је онда тражила круну за свог праунука Сигисберта II и регентство за себе, али је племство Аустразије то одбило (дете није било од законите супруге, као ни преостала тројица његове браће) и склопило савез са Хлотаром II од Неустрије, Фредегундиним сином, који је предузео војни поход на Аустразију.

Брунхилда, оставши без војне подршке, обратила се за помоћ германским племенима која су живела на обалама Рајне, али је била ухваћена. Изведена је пред суд, где је била оптужена за смрт 10 франачких краљева (била је одговорна и за још нека убиства, као што су убиство мајордома Бургундије, чије убиство је наредила да би на то место довела љубавника и убиство свештеник који се усудио да је оптужи за инцест и окрутност и да пред њом и унуком одржи проповед о честитости). Према хроникама, стављена је на муке три дана, затим ју је Хлотарова војска извргла руглу, и на крају је била везана за коња који ју је вукао по земљи до смрти. Други извори наводе да је била расчетворена између четири коња. Убијен је и млади Сигисберт II.

Краљица Брунхилда је умрла 13. октобра 613. године. Њени посмртни остаци су спаљени и њен пепео положен у саркофаг у опатији коју је она основала 602. године. Данас њени посмртни остаци почивају у музеју Ролин у Авињону.

Advertisements

Оставите коментар

Објављено под средњи век

Викинзи

Порекло и назив

Викинзи су живели у Скандинавији. Викинзи је скандинавски термин за морске разбојнике (гусаре). Други Европљани их називали Нормани (Северњаци), јер су им дошли са севера континента. На простру Скандинавије је живело више сличних народа, који су се могли споразумевати старонордијским језиком, сличним данашњем исландском.

Занимања, узроци, правци и време најезди

Већина Скандинаваца је живела мирно у домовини, бавећи се пољопривредом. Били су вешти морепловци са одличном флотом. Градили си брзе и покретне бродове, каквих другде у Европи није било. Исељавали су се на све 4 стране света због неплодне земље и непогодне климе. Најпре су повремено нападали британске и франачке обале, временом све чешће, а касније су почели да проводе зиме изван постојбине. На крају су отимали земљу да би се настанили са читавом породицом и целокупном имовином. Касније су ишли и  даље, до Средоземља, укључујући и источну Европу, до Босфора. Норвежани и Данци су ишли у западну, а Швеђани у источну Европу. Некима су одласци у викинге, односно гусарски походи били сезонско занимање. Неки су се бавили и трговином, стигавши чак до Багдада. Походи Викинга били су олакшани постојањем пространих држава са слабом влашћу, попут Франачког царства након смрти Карла Великог (814). У необезбеђене крајеве продрли су Викинзи својим брзим бродовима привучени франачким (и енглеским) богатством. Тако су се раније из Скандинавије исељавали Готи, Англи и Саси. То је, као и у остатку Европе од раније, било време када су мушкарци своју вредност исказивали у рату, а највећа слава се стицала освајањем богатог плена. Комбинација  исплативих, слабо брањених мета, брзих бродова и сиромашне домовине подстакла је ширење Викинга које је потрајало више од 250 година. Најезде Викинга су трајале од краја VIII до средине XI века. Доба Викинга је од 793. до 1066. То је време када су уливали страх Еврољанима. Страху је доприносило то што су Викинзи били пагани који су практиковали људска жртвовања. Посао Викинзима је олакшао продор Арабљана у Средоземљу, због којег су хришћани тражили друге трговачке путеве на северу, у Северном и Балтичом мору. У ситуацијама унутрашњих сукоба у Британији и распалој Франачкој Викинзи нису наишли на моћнијег противника који би их зауставио. Када би наишли на моћнијег противника, као што су били Арапи у Шпанији брзо су се повукли, избегавајући сукоб са њима. Викинзи су учествовали у оснивању Русије, основали своје градове у Нормандији и Британији, преотимали круну у туђим земљама (Енглеској) и колонизовали откривена подручја Гренланда и Исланда. Открили су и северну Америку, иако из тог подухвата није произашла никаква последица.

Исток

Додири између словенских племена и скандинавског племена Варјага били су знатно мање насилни од оних на западу Европе. За викиншке пљачкашке походе, од којих се много страховало, на истоку Европе је било мало прилике, јер нису постојали пожељни циљеви (попут богатих манастира). Зато су се Нормани на истоку истакли првенствено као трговци. Малобројнији Викинзи су завладали многобројнијим Словенима. Основане су државе са центрима у градовима Новгород и Кијев. из њих је настала Русија, названа по шведском племену. Порекло термина је од финске речи за веслаче. Владајућа династија Рјуриковича (названа по оснивачу Рјурику) се временом словенизовала, изгубивши викиншки карактер. Приликом оснивања државе на простору Русије, Викинзи су рачунали на трговину у Константинопољу и Багдаду, са византијским и арапским светом. Нормани су на истоку нудили крзно, ловачке соколове, мед, кљове моржа, а највише робове оба пола, за којима је у Константинопољу и Багаду владала велика потражња. Високо развијене културе са друге стране Црног мора и Каспијског језера нудиле су своју скупоцену робу, као шт су свила и скупоцени вез, те вино, воће, зачини и накит.

Викинзи су се борили за сваког господара који би их богао наградио, франачк, енглеске, руске, а сматрало се да је најчасније служити византијског цара, што је привлачило велики број ратника из Русије и Скандинавије.

Франачка

На западу Европе Викинзи су у IX веку пљачкали Франачку, пловећи долином река (Сена, Лоара) у које су улазили са атлантске обале. Опседали су и Париз 886. године. Франци су одбранили град, али тако што је цар пристао на плаћање данка Викинзима и пустио их да прођу у Бургундију, где се могло очекивати да ће наставити са пљачкањем.

Продрли су и у источну Франачку. За Франке је представљало посебно велико понижење када су чули да су варварски пагани са севера дворску капелу Карла Великог у Ахену, која је иначе изазивала опште дивљење, користили као коњушницу 881. године.

Године 911. група Норвежана и Данаца се одазвала позиву западнофраначког краља да се населиле у области око Руана, на ушћу Сене, да је бране од лутајућих скандинавских разбојника. Примили су хришћанствo (није било необично да Викинзи формално прихвате хришћанство ради богатих дарова и дипломатских односа), а временом и француски језик и културу. Та област се по њима и данас зове Нормандија („земља Нормана“ или „земља људи са севера“). Своју независност је изгубила 1204. године, када је припала француској краљевини.

Средоземље

Из Франачка су на југу стигли до Шпаније, најпре северне обале, где су били хришћани, а потом и до муслиманског подручја. Морали су да се повуку пред моћнијим муслиманима, мада су током 844. године 6 недеља држали под својом влашћу Севиљу. Са Пиринејског полуострва, преко Гибралтара, стигли су  до Марока и Балеарских острва. Затим су нападали Италију. Временом су ступили у савез са папом, који се сукобљавао са царем. Роберт Гвискар је био нормански војвода којег је папа именовао за војводу Апулије, Калабрије и Сицилије 1059. године. У XI веку су Нормани освојили јужну Италију и Сицилију од Византије и Арапа. Последње византијско упориште у Италији – град Бари су заузели 1071. године. Године 1084. Нормани су опљачкали Рим, након што су протерали цара Хенрика IV и вратили папу Гргура VII.

На југу Италије Нормани су основали Напуљску краљевину (Краљевину двеју Сицилија). Нормански вођа је крунисан краљем Сицилије од стране папе 1130. године. Краљевина Двеју Сицилија ће опстати до уједињења Италије у XIX веку, али је норманска династија изумрла већ 1194. године, након чега је краљевина припала немачком владару из лозе Хоенштауфен, Хајнриху VI, који је био муж норманске принцезе Констанце. Њихов син, који је касније постао цар Фридрих II, неговао је ово наслеђе и као један од најобразованијих владара средњег века претвори јужну Италију у средиште свога царства.

Из Италије су Нормани напали Византију у Грчкој, где су успели да заузму Драч, Крф у XI веку, а у XII и други најважнији град царства – Солун (1185). Из богатих градова Тебе и Коринта су u XI веку одвели византијске мајсторе производње свиле да наставе са тим занимањем у Палерму.

Последња норманска држава била је крсташка кнежевина Антиохија, основана 1099. године, после првог крсташког рата. Освојили су је муслимани 1268. године. С њоме се завршава историја Нормана, а тиме и историја викиншких потомака.

Британија и Америка

Викинзи су у Британији, након пљачкашких похода, насеља формирали још у 9. веку. Тако су Данци основали Даблин (на ирском „Црна бара“) у Ирској. Успели су Данци и да дођу до краљевске круне.

Из Нормандије се војвода Виљем, прозван Освајач (ранији надимак му био Копиле), искрцао у Британију и после битке код Хестингса 1066.  загосподарио острвом. Имао је он извесних права на наследство енглеког престола. Када је Виљем постао краљ Енглеске Нормани су чинили само око 3% становништва на Британским осрвима. Из мешања Англосаксонаца и Нормана настали су Енглези. Последњи Норман на енглеском престолу умро је 1154. године без наследника.

 Северни Атлантик

Становници Норвешке („Северни пут“) су колонизовали Исланд („Земља леда“), његови становници Гренланд („Зелена земља“), а становници тог највећег острва на планети су око 1000 године открили Северну Америку (североисточну обалу данашње Канаде). Откриће Америке није привукло пажњу јер Викинзи нису користили латинично писмо, нити уопште писали летописе. Предања су преношена усменим путем, а записали их образовани тек вековима касније. О присуству Викинга на ту америчкг континента сведоче археолошки остаци на Њуфаудленду.

На Исланду је 930. године основан први парламент у Европи, познат под именом Алтинг. Ту су се Исланђани окупљали једном годишње на две недеље. На том сабору би учесници расправљали и гласали о законима и споровима. Само једна функција је постојала на Исланду – законоказивач. Он је имао мандат од три године, али је али је заправо своје обавезе испуњавао само две недеље у години током заседања Алтинга. Оне су се сводиле на то да законе цитира по сећању и да стоји на располагању као саветодавац. Међутим, с обзиром да није било других државних органа на Исланду, пресуде би остајале неизвршене. Ако се страна која би изгубила на суђењу не би повиновала пресуди, она би остајала неизвршена, или би њено спровођење преузела друга страна. Због тога је на Исланду владало велико насиље. Тако Исланђанима није вредело што су написали законе који су уређивале скоро све могуће ситуације у друштву. То им није гарантовало мир.

Крај викиншког доба

Викинзи су били јаки  временима када су европски суседи били нејединствени, завађени и услед тога слаби. У међувремену су, посебно у Француској и Немачкој, настале државе велике војне моћи, које Скандиваци више нису могли да тероришу годинама или деценијама својим дракарима (назив викиншких бродова).

Литература: Arnulf Krauze, Vikinzi, Beograd 2011.

Оставите коментар

Објављено под средњи век

Популарност монархија крајем XIX века и професионални ризик владара

„Монархија је такорећи била правило у Европи, у којој је било пуно републиканаца, али мало република. Године 1880. значајне републике биле су једино Француска и Швајцарска, а 1910. придружила им се и Португалија. У новим државама, како су настајале, довођени су краљеви; последња је била Албанија, у којој је краљ пролашен 1914. Ово је државало у животу деветнаестовековну извозну трговину  млађих синова из највећих владарсих породица. Масарик је 1915. могао да размишља о будућности чешке државе само као о монархији. Монархија је сматрана природним стањем ствраи на крају 19. века као што се таквим данас сматра опште право гласа.

Њена привлачност делом је почивала на ритуалној и спектакуларној раскоши. У времену када је на другим плановима нестајало помпе, а настајала нова масовна јавност, краљевска венчања, сахране и крунисања били с добродошли као узбудљиве манифестације. Монархија је почела да се шири као што није још од средњег века, али разлог за ово није био административне већ политичке и дипломатске природе. Државне посете постале су лакше у време железнице; фотографија, јефтина штампа и керамика рашириле су људски лик владара више него икада раније…“[1]

Али, владарска титула и власт нису доносиле само популарност него им је и претила опасност. У последњој деценији XIX века извршени су атентати на француског председника (1894), шпанског председника владе (1897), аустријску царицу (1898) и италијанског краља (1900). Све су их убили анархисти. Почетком XX века убијени су краљеви Србије (1903), Португалије (1908) и Грчке (1913). Прву двојицу убила је војска, а трећег један лудак (након хапшења је изјавио да је убио краља јер је одбио да му да паре). На престолонаследника Аустроугарске је извршен атентат 1914. године, што је представљало повод за Први светски рат, након којег су се распала сва четири царства у Европи. Атентат је представљао професионални ризик владара.

[1] Џон Робертс, Европа 1880-1945, Београд 2002, 71-72.

Оставите коментар

Објављено под Европа, XIX век, XX век

Богумили (катари)

Секта богумила се јавља у Бугарској у време цара Петра (927-969).  Названа је по оснивач, попу Богумилу. Његово учење се развило под утицајем дуалистичких учења источњачких секти (масалијанаца и павликијанаца) чије је присталице византијска влада расељавала по Тракији, у суседству словенског становништва Бугарске и Македоније. Корени богумилства су везани за старо манихејство, које се развило из старе персијске религије.

„Учење је у III веку засновао извеси Мани, и оно је било мешавина старе персијске религије, гностицизма, хришћанства, па чак делом и будизма. У позној антици манихејство је узело маха широм Римског царства и у IV веку имало је више поклоника од хришћанства.

Победом хришћанства манихејци су потиснути и протерани их западних земаља, али су у Азији били распрострањени све до XI века. Неким турским народима у средњој Азији манихејство је било такорећи државна религија, док је у Кини било значајана верска зајдница све до IX века.

Но, религија је у неку руку преживела и западније од тих простора. На Балкану је била заступљена међу Бугарима, одакле су је мисионари пренели на териториу Југославије, где се у Босни оформила као засебна богумилска црква. Сматра се да су мисионари отуд пренели манихејство XII века преко Италије на југ Француске, придобивши брзо велики број присталица.“[1]

Засновано на теорији супростављености добра и зла, која потичу од Бога и Сатане, који владају светом и чија међусобна борба условљава човеков живот и све што се у свету збива. Материјални свет је Сатанина творевина, па су се богумили окретали искључиво духовном свету. Богумили су имали негативан однос према књигама Старог завета, давајући предност Новом завету, нарочито јеванђељима. Тежили су аскетском животу, одбацивали црквене обреде, читаву црквену организацију, негирали су потрeбу за храмовима, свештенствоми светим тајнама – крштењем, причешћем, браком. Нису признавали култ крстoва, иконе, мошти светаца. Борили су се против читавог поретка, против државе, против моћних и богатих. У Босни је такво социјално тумачење вере напуштено, тако да се богумилска црква сврстала уз владара и властелу, штитећи њихове интересе и одупирући се Угарској.

„Живот правоверног катара био је у потпуности обележен тим контрастом између духовности, као нечег доброг, и телесности, као сталног извора зла. Мушкарци и жене морали су бити чедни (јер је рађање деце подразумевало наставак везивања душе за материју), одрицали су се једења меса, и живели у потпуном сиромаштву. Но ти строги захтеви важии су само за великодостојнике (perfecti – „савршени“), који су обављали функцију катарских свештеника.

Бројни „верници“ (credentes) могли су да остану у браковима и воде прилично нормалан живот. међутим, поткрај живота су зарад спасења морали да се подвргну катарском обреду consolamentum, који је представљао ослобађање од материје. Обред се најчешће врши на самртној постељи, али има сведочанстава да су многи катари након њега сами себи окончавали живот постом до смрти (endura). Веровало се да они што умру не обавивши consolamentum остају заробљени у материји тако што се поново роде у људском обличју (упореди будизам!).

Можда изгледа необично што је једно животу тако позитивно веровање узело маха у области тако прожетој животном радошћу као што је југ Француске. Вероватно је њена предност лежала у томе што су prеfecti заиста живели по строгим идеалима вере, што је било у оштром контрасту према богатим хришћанским свештеницима и монасима.

Тешко је рећи да су манастри на југу Француске били у XII веку корумпиранији од оних у другим местима, али нема сумње да је катарски покрет представљао реакцију против званичног свештенства и његовог неуспеха да живи у складу са идеалима које је само проповедало. Симпатије које је аритократија гајила према катарима делом се омогу објаснити и тиме што су јој они давали повод да се супростави потраживањима цркве у земљи и новцу.“[2]

Богумилство је ухватило јаког корена у Бугарској и нарочито у Македонији, наишло је затим на велики одјек и ван граница Бугарског царства, ширећи се по различитим називима у Византији (након слома Првог бугарског 971. и Самуловог царства 1018. године), Србији, а нарочито у Босни, Италији, јужној Француској и Немачкој. У XII и XIII веку су представљали прву заиста велику јерес у Западној Европи. Богумили, или под другим називима бабуни, патарени, катари (од грчке речи чист), албижани (по граду Албију, једном од њиховић највећих центара у Француској), и њихови малоазијски претходници, су носиоци једног великог покрета који се ширио од Јерменије до јужне Француске, долазећи час овде, час тамо до јачег изражаја. Највећи полет богумилски покрет је доживљавао у епохама криза и невоља, јер су његови песимистички ставови који одбацују овоземаљски поредак у таквим епохама налазили нарочито плодно тле и јак одјек.

Литература:

[1] Нудберг,  201.

[2] Нурдберг, 202.

Оставите коментар

Објављено под средњи век

Друштвена структура феудализма

„Феудализам је био вид организовања друштва и стварања неопходног реда у једно доба када није постојала државна власт и кад чак није постојао ни појам „држава“. Заснивао се на врло сложеној и бујној мрежи личних везивања, запечаћених доживотним заклетвама.

У локалним оквирима један ситнији земљопоседник који није био довољно безбедан препусти своју земљу неком моћнијем од себе и закуне му се да ће бити његов „човек“ и верно му служити „речју и делом“, што је у случају ратара значило да ће му давати део жетве и/или изводити радове за њега. За ратника је пак то значило да ће оружјем служити господару, сениору. Вазали су заузврат добијали заштиту од сениора и своју земљу, али више не као власници, већ као кметови. могли су да је користе и живе од њених плодова.

Дакле, феудализам је био систем узајамног обавезивања којим је мали човек стицао право на извесну заштиту, а онај значајнији – људе на које се могао ослонити. Зависно од друштвеног положаја уговорених страна, однос између сениора и вазала (оног који се заклео на оданост) могао је подразумевати и готово потпуну једнакост или пак велику неједнакост.

На државном плану, и краљ је имао вазале чији су поседи били огромна војводства и грофовије, много већ од дела земље којом је он сам директно владао. Краљевски вазали су, наравно, били у обавези да служе краљу, делом шаљући му војску, делом управљајући добрима у његово име, али сам краљ је дуго сматран првим међу једнакима. Насупрот томе, постојала је велика разлика између обичног ратара на малом делу земље и његовог властелина. Права и дужности обеју страна нису били дефинисани законима (није их било), већ локалним обичајним правом, које се временом прихватало као норма. То објашњава зашто се вид феудализма разликовао од земље до земље.

Ма колико сложена била друштвена структура заснована на личном обавезивању појединаца, она је била једино што је до XIV  века држало државе на окупу. Потом је постепено почео да се развија модернији државни апарата који је мало-помало преузимао власт и правосудне функције које су дотад обављали вазали различитог ранга. Феудализам се стално мењао Средином XIV столећа већ се изгубило много од његовог садржаја, али су форме опстале још дуго. Феудализам је настао у одређеним материјално-политичким условима и толико је обележио друштвене односе, али и начин размишљања и ставове у читавој западној Европи, да су се они примењивали и кад више није било поменутих предуслова. Наслеђе феудализма живело је у менталитету још дуго после његовог краја.

Савремена истраживања показују да су и у најдоследније спроведеним феудалним системима, попут оног француског, велике групе становника, сељака и других, остајале изван тог система. То су били самостални земљопоседници невезани  ни за једног сениора. Монетарна економија добијала је све више на значају и допринела распаду феудалне структуре, која се првенствено заснивала на робној или услужној размени. Међународној цркви био је потребан образовани кадар, а њега је захтевао и пораст трговине.  У XII веку развија се образовни систем, што кулминира настанком великих универзитета крајем тог столећа. Високо образовање је у принципу било доступно свима који су могли да се издржавају током студија. У томе им је помагала и црква, али и појединци који су ради спаса своје душе завештавали новац за школовање сиромашних студената. Универзитетски образован кадар био је различитог порекла, а припадао му је и свет из најсиромашнијих слојева.

Повећање броја интелектуалаца, нарочито оних школованих за области права, обезбедио је круни испомоћ нове врсте. Полако али сигурно у већини западноевропских земаља развијао се државни апарат…“

Михаел Нурдберг, Динамични средњи век, Београд 2011, 123-124.

Оставите коментар

10. септембра 2017. · 13:57

Животни век у средњовековној Европи

Шведски историчар Михаел Нурдберг је у својим књигама ревидирао општа схватања средњег века и ренесансе. Једно од уврежених уопштавања које је оспорио односи се на дужину живота средњовековних Европљана.

„Често се може наићи на податак да је просечни животни век у средњем веку био тек 30 година. Не зна се откуд та рачуница – вероватно је посреди надахнута претпоставка која се потом понављала у недоглед. Чак и да је тај број тачан, он има ту ману да нам ништа не говори, већ само наводи на заблуду да средњовековни човек није могао да живи много више од 30 година, а и те како је могао. Чак и у оној ограниченој популацији која нам је данас позната било је људи који су живели по 70, 80 или 90 година.

„Просечан животни век“ представља просечан узраст у коме су сви рођени умирали у једном периоду, те екстремне вредности могу драстично мењати коначну слику. А екстремне вредности за свако раздобље пре 19. и 20. века представља висока смртна стопа одојчади тј, деце млађе од годину дана. Неухрањеност, лоши хигијенски услови, као и дечје и друге заразне болести увек су узимале страховито висок данак. Ради поређења са каснијим одељцима, смртност одојчади у 18. веку у Шведској износила је око 20%; а средином 19. века у Стокхолму је појединих година забележена најстрашнија смртност у целој Европи од 50%! (Данас се смртност одојчади у Шведској свела на 0,8%).

Тако поузданих података за средњи век у Европи нема […] И старија деца су често умирала, али онима који успеју да доживе двадесету, смешила се светлија будућност. […] Ако, уз извесну задршку, прихватимо наведене бројке за 13. и 15. век, долазимо до тога да су оне упоредиве, ако не и боље, са познатим подацима за 18. и почетак 19. века у Енглеској. Услови живота и просечан животни век, нарочито индустријских радника, сигурно је био много краћи него већине средњовековног становништва. Подаци за Манчестер са околином за 1837. годину прилично су застрашујући: просечан узраст становника у тренутку смрти био је 17 година, а земљорадника  – 38. А ако су у средњем веку харале епидемије куге, 19 век је погодила колера и увек претећа туберкулоза.“

Литература: Михаел Нурдберг, Динамични средњи век, Београд 2011, 17-18.

Оставите коментар

Објављено под средњи век, Uncategorized

На корак до краја света – Александар на Хифасису

Македонски краљ Александар III (познатији као Александар Велики) великим освајањима на три континента створио је највећу државу у дотадашњој историји, у којој је (ради учвршћења власти) спровео мешање развијених култура Грка и источних народа. То је постигао за 33 године живота, који је изненада окончан (323. п. н.е.) због последица напорних похода. Иако Александар није доживео ниједан пораз на бојном пољу, заустављен је пре него што је стигао до циља.

„… а затим је кренуо с војском до реке Хифасис, нејисточније од пет река Пенџаба.

Хифасис је најисточнија тачка до које је стигао Александар. Даље није ишао. О томе зашто је на овом месту прекинут полетан и невиђеним успесима крунисан освајачки поход, извори наводе неколико разлога.

Наиме, информације које је добио од локалних житеља с оне стране реке подбадале су његову страст да крене даље и да своје дело доврши освајањем преосталих земаља до океана који окружује земљу. Међутим, војска је била исцрпљена сталним напорима. Осам година је било протекло откако се налазила у рату; тешки климатски услови, храна на коју није навикла, све суровије борбе измучиле су је и никакви нови планови нису је могли загрејати. О непознатим земљама источно од Хифасиса говорило се различито. Неки су тврдили да постоји богата земља чији су становници добри ратари  храбри ратници са аристократском владо која управља праведно. У тих индијаца било је слонова много више него у осталих, и то великих и јаких. Према другима, с оне стране реке се простирала пустиња дуга дванаест дана хода, а затим је долазла велика река Ганг, широка око 30 стадија и најдубља од свих индијских река. С оне стране Ганга живели су народи Гандариди којима је краљева Ксандрам. Његова војска је бројала 200 000 пешака, 20 000 коњаника, 2 000 борних кола и 4 000 за рат опремљених слонова. Александар није у први мах поверовао овим вестима, али му је Пор то потврдио.

Војска, дотучена тропским кишама које су седамдесет дана лиле без престанка, са страхом је мислила на нова страдања која је чекају. Настало је колебање, незадовољство, жеља да се стане, да се врате. Понеки су тврдили да неће поћи за Александром, ако овај буде хтео да их поведе даље. Да би стао на пут немирима и спречио да страх продре у његове борце, Александар је одржао говор у коме је најпре указао на то да уложени напори нису били бесплодни и наброја многе земље које су од Хелеспонта до Каспијских врата и Инда потпале под македонску власт, а затим покушао да убеди војску да до коначног циља ратовања не преостаје много: до реке Ганг и Источног мора, по његовој представи, није било далеко, а ово море, повезано са Хирканским морем, чини у свари део океана који са свих страна окружује земљу. Тако ће се, кад допру до океана, границе њихове власти поистоветити  са границом коју је божанство ставило земљи. Треба учинити још мали напор да се оно што преостаје од Азије дода ономе што је већ стечено, малени простор великом. Када пређу целу Азију, онда ће он испунити и премашити свачије наде: вратиће у домовину оне који буду хтели да оду, а остале наградити тако да ће им завидети они који буду одлазили.

Када је Александар завршио настала је тишина – нико није хтео ни да се противи краљу, ни да прихвати његов позив. Најзад се ослободио стари официр Кен и у име војске рекао да мисли да је боље да се учини крај напорима и погибељи. од оних Македонаца који су са Александром пошли у рат мало их је преостало – многи су погинули, други су као неспособни за рат остављени у позадини, а много их је помрло од болести. Они који су остали ни телом више нису јаки, а и духом су клонули. Сви они чезну да се врате својим домовима, да виде своје родитеље, своје жене и децу, да се врате својим кућама, богатству и сјају који им је Александар извојевао, Кен моли Александра нека се и он врати да види своју мајку, да донесе у очинску кућу силне и велике победе, па нека после, ако му се прохте, поново крене у рат. Други Македонци ће га радо следити.

Када је Кен завршио свој говор, присутни су бурно одобрили, многи су чак и сузе пролили. Нио више није проговорио. Александар се очито наљутио и распустио скупштину. Сутрадан их је опет сазвао и рекао да неће никога силити да пође с њим. Он ће наћи људе који ће пратити свог краља. А они који хоће да се врате, нека иду, нека јаве својима да су се вратили оставивши свог краља усред непријатеља. Изливши на тај начин свој бес, Александар се затворио у свој шатор и два-три дана чекао неће ли доћи до каквог преокрета. Али тишина која је владала у табору била је јасан знак да војска није могла да се одазове његовом позиву. Четвртог дана жртвовао је на обалама реке ради прелаза, али су жртве биле неповољне. Тада је он одлучио да одустане од своје намере и објави повратак.

[…]

Понекад се каже да је то био први и једини пораз Александров, прва капитулација и њу су му наметнули његови борци. Шта би било да је тврдоглаво остао код своје намере? Тешкоће које су их чекале биле су несавладиве, а пут до океана дужи него онај који су прешли. Поход би се морао завршити катастрофом. Тренутак двоумљења на Хифасису и одука о повратку изгледају као почетак опадања у Александровој војничкој каријери. После тога није доживео више великих победа. Али то се тако чини само зато што је смрт прерано прекратила његов живот. ако се искључи тај непредвидив моменат, никаквог опадања нема. Одлуком о повратку, Александар је доказао да је умео да господари собом и својим страстима. Уз романтичну чежњу за непознатим и несавладивим имао је довољно разборитости и здрава разума да оцени реалне могућности. Са војницима је извојевао победу, без њих он није могао даље. Уместо да се у вом његовом поступку види капитулација пре војском, треба видети победу над самим собом. То му је обезбедило јединствену славу војсковође који није никад био поражен.“

Литература: Фанула Папазоглу, Историја хеленизма, Београд 2010, стр. 123-125.

Оставите коментар

Објављено под Антика