Архиве ознака: Кнежевина Србија

Колебање око уласка Србије у рат 1876. године

Кнежевина Србија је међународно признање независности стекла 1878. године на Берлинском конгрес, где је њену делегацију предводио Јован Ристић. Томе су претходили ратови против Турака 1876. и 1877/78. године. У првом је малобројнија и лошије опремљена српска војска поражена, што је остало без трајнијих последица захваљујући руској дипломатској заштити, а у другом је, ратујући са руском војском, остварила значајне успехе, који су доведени у питање због другачијих интереса Руског царства, које је званично било против првог рата, а у други је позивало Србију, која је тада оклевала са уласком  рат, након искуства у претходном. Око уласка Србије у први рат различити су били ставови народа, кнеза и странака.

Несугласице између кнеза Милана и Јована Ристића у питању рата

Кнез Милан се са владом либерала (у којој је министар спољних послова био Јован Ристић) разилазио по питањима и унутрашње и спољне политике.

„Њихова штампа писала је ратоборно; он је био противан рату… Кнез је дао владу либералима зато што је морао, али, и поред тога, остао је противан рату. Иако млад човек, он није био понет националним одушевљењем које је владало у Београду. Све до своје четрнаесте године живео је  Влашкој и Француској; када је после Топчидерске катастрофе дошао у Србију, знао је боље француски него српски, – и премда је доцније научио наш језик добро, говорио га је увек са страним акцентом. Ни његова мајка Влахиња ни његов васпитач Француз нису га научили да осећа српски; по својим присним осећањима он је био међу нама странац. Оно ратоборно расположење које је Херцеговачки устанак распалио код нашега света, кнезу Милану је било неразумљиво. Он је ценио политичку ситуацију трезвеније него људи који су били старији и искуснији од њега, али чији су суд помутила та националистичка осећања за која је он био непријемчљив. Он је видео јасно да, ако би дошло до рата, ми бисмо ратовали сами, без иједног савезника. Велике силе биле с противне рату; наше везе са балканским државама биле су лабаве и несигурне. Од таквога рата који би Србија водила сама против Турске,  Милан се уплашио. Он није имао омладинску веру у „снагу и величину Србинову“, није држао да Срби могу сами бити Турке. Он је предвиђао нашу катастрофу у случају рата са Турском. Та народна катастрофа, држао је он, била би и његова лична катастрофа; после једнога несрећног рата, он не би могао остати на престолу. Милан није био куражан човек, – и сваку је опасност преувеличавао. Он је имао једнога ујака, пуковника Катарџи, који је, иако војник, био велика кукавица: тај јак му је непрестано говорио, да пази да не изгуби престо. Херцеговачки устанак добио је за Милана значај велике личне опасности. Главно је било сачувати своју кожу, – и говорећи против рата, Милан је имао један сувише личан и нервозан начин који је умањивао снагу његових иначе јаких политичких разлога. Он је био тако пренадражен, да је у једном тренутку нервне исцрпљености пао у постељу.“[1]

Ратоборност публике

„Ратно расположење наше публике није попуштало. Ако се влада колебала између рата и мира, публика се све више загревала за рат. Новине су из броја у број доносиле ратоборне чланке; противници рата ћутали су мудро, – и чули су се само његови проповедници. […] Патриотскога одушевљења било је и сувише; оно је морало наћи себи одушке. […] Ратна грозница није ухватила цео свет, али и сами противници рата, гледајући његове присталице шта раде и како вичу, стали су веровати у неизбежност рата; посредним путем и они су пали под сугестију ратоборне агитације. Опште уверење о неизбежности рата изазвало је застој у пословима, који се сваким даном све јаче осећао. […] под притиском пословне кризе, чак и мирољубива београдска чаршија говорила је, – боље и рат, него овако ратно стање без рата.“[2]

Држање странака  у питању рата

„Какво је било држање појединих странака у питању рата? Консервативци нису били за рат. Њихов вођ Мариновић мислио је да би нас  случају рата, велике силе оставиле нашој судбини, и да би нас Турци сигурно тукли. Њихова војска била је не само многобројнија него и боље наоружана.“

Али конзервативци нису имали храбрости да се отворено одупру јакој ратоборној струји у народу, па су влади препустили одлуку, али и одговорност за евентуални неуспех подухвата.

„Радикали посматрали су рат готово искључиво с гледишта унутрашње политике. Они су се, на првом месту, питали, да ли ће ратно стање допринети јачању или слабљење бирократског система. Они су се бојали, да либерали не траже рат само тога ради, да би се дочепали диктатуре и учврстили бирократски систем. Радикални листови писали су да би рат био прилика за либерале да „ухвате народ за перчин“, па да га „и даље јашу“, – и да рат тражи „грабљива бирократија“, која жели да се „мало поткрепи“ и „осигура од сваког народног покрета за слободом“. Да би спречили либерално-бирократску диктатуру, радикали с наваљивали да, у случају рата, Скупштина или бар један њен одбор стално буде на окупу; да се број чиновника сведе на најмању меру; да се чиновницима који не буду на војној дужности, плата укине или јако смањи, итд. Размишајући о овим ратним мерама, радикали су, најзад, почели желети рат као јединствену прилику за кидање бирократског система. Са нашом установом народне војске, рат је дизао на оружје сељачку масу: наслоњена на наоружано сељаштво, Народна скупштина, ако би била стално на окупу, могла би изнудити од владе какве би хтела реформе. Под изговором ратне нужде могла би покидати тако велики број чиновничких звања и извршити у тој мери смањење чиновничких плата, да би бирократски систем био за увек растројен, а чиновничко господство и богатство за увек уништено. По замисли радикала, рат је имао да нас ослободи не само страних, него и домаћих тирана, – и они су га желели стога што он није значио за њих само рат, него такође револуцију.

Либерали су били за рат одмах чим се чуло за Херцеговачки устанак. Увек националистичка странка, они су, шездесетих година, дали своме национализму ратоборни правац, – и рат за народно ослобођење и уједињење постао је главна тачка њихова програма. Они су нападали кнеза Михаила што „пропушта прилике“ и једнако одлаже рат. Херцеговачки устанак чинио им се прилика коју не треба, и која се не сме пропустити. „Тужној раји“, која је годинама чекала да је Србија ослободи, досадило је чекање, – она је сама устала на оружје. Србија, која није имала куражи да прва почне борбу, ваља да има бар толико образа да не бежи од борбе која је и без ње почела; оставити Херцеговачки устанак без српске помоћи, било би право издајство. Консервативци с удоказивали да је рат ствар рачуна а не осећања. Уместо што би Србија ишла за Херцеговцима, који су кренули устанак на срећу, Херцеговци треба да иду за Србијом, која ће заратити онда када буде наде у успех. За разлику од консервативаца, либерали су сматрали рат за ствар осећања: наше народно ослобођење није се дало остварити мудром државном политиком, него само патриотским одушевљењем и револуционарном енергијом. Са свога националистичког романтизма, либерали су више ценили инстикт и снагу гомиле него разум и вештину државника. Чим су видели Босну и Херцеговину побуњену, њима се успех чинио упола обезбеђен; требало је само још и Србију надахнути духом буне… Консервативци и либерали били су два супротна политичка типа. Хладни и позитивни кабинетски политичари, консервативци нису саосећали са масом, и нису размевали њену снагу; стога су потцењивали херцеговачки устанак као мали локални покрет, који не може бити од пресудног тицаја на нашу државну политику. Идеалисти и револуционари, либерали су пуштали да их носе велики покрети масе, чију с неодољивост осећали и у чију су победу веровали; стога су Херцеговачки устанак прецењивали као почетак велике националне револуције, према којој и наша држава мора подесити свој рад […] консервативци су веровали у чудотворну моћ кабинетских комбинација; либерали у чудотворну моћ слепе револуционарне куражи.“

У корист рата либерална штампа је поред разлога спољне политике наводила и разлоге унутрашње политике.

“У садашњим границама ми не можемо економски напредовати. Нисмо били у стању подићи нашу индустрију, и остали смо сиромашна земљорадничка земља. Ми посрћемо под теретом једнога војног буџета који премаша наш снагу; морамо или већ једном ратовати, – или престати са ратном спремом, па се вратити на мирољубиву туркофилску политику старих уставобранитеља. Због рђавог економског стања, наш јавни живот покварио се. После Русије, ми смо земља у којој се комунизам најјаче шири. Под утицајем комунизма, спремају се нови нараштаји којима је више стало до социјалнога питања него до националнога, и којима је дража добро уређена општина него велика и моћна држава. Спас од комунистичке заразе лежи у рату. Рат ће разбудити и ојачати патриотска осећања, – и национализам ће сузбити комунизам. Као што су радикали мислили да ратом растроје бирократски систем, тако су либерали мислили да ратом угуше комунизам.

Либерали су били најјача странка; од њихова држања зависило је углавном хоће ли бити рата или не. Они с прихватили мисао рата безусловно, – хтели рат што пре и пошто пото. У писању либералног „Истока“ осећало се нешто одлучније и самосвесније него у писању консервативне „Шумадије“ и радикалног „Ослобођења“. „Истокова“ девиза била је: Сад или никада! Он је доказивао да овако згодне прилике неће скоро бити; противници рата већи су грешници од Вука Бранковића; он је издао свој народ; они убијају његову будућност. У ватри дискусије „Истоку“ се дешавало да тврди да услове успеха не треба много прорачунавати, него треба играти va banque, јер боље је и да пропаднемо, него да вегетирамо као мала држава неспособна за живот. У овоме писању било је нечег лудог, али у исто време и смелог, – а у политици смела лудост јаче утиче него несмела мудрост.

Либерални „Исток“ био је потпомогнут од војвођанских листова, нарочито Милетићеве „Заставе“ […] војвођанска интелигенција одушевљавала се још више за рат него србијанска. Готово потпуно лишена политичког искуства, она није имала ни приближне представе о војним и дипломатским тешкоћама рата, него је мислила да, када до рата дође, све мора ићи онако лепо и глатко као на једној патриотској представи. Иначе, војвођанско одушевљење за рат било је прилично површно, што се најбоље видело при скупљању прилога за херцеговачке страдалнике, с којим је ишло сасвим траљаво. […] Али, иако је за војвођанских листова стајала једна углавном апатична публика њихово писање узимало се у Београду врло озбиљно. „Застава“ је онда сматрана за најважнији лист у Српству и читана је као неко политичко јеванђеље, те је од ње свак стрепио…“[3]

Зашто је рат био неизбежан

„Тако је после неколико месеци колебања мисао рата победила. Србија је имала нешто мање него милион и по становника; Турска више од четрдесет милиона; мисао да Србија ратује са Турском личила је на безумље, али у том безумљу било је нечега неизбежнога. Нараштај који је у том тренутку одлучивао о судбини Србије, био је опијен национализмом. И породица, и школа, и новине, и књижевнот, и цео јавни живот с политиком кнеза Михаила и омладинским покретом, будили су и распаљивали националну самосвест. На све стране слушало се једно исто, а то је да смо ми Срби, – и да, као Срби, имамо заветну мисао покајати Косово. Српство је постало једна вера за коју се живи и мре, и та вера имала је своју Библију, – народне песме, које се нису читале ради чистоте и лепоте језика, него ради надахнућа за велике патриотске подвиге. Тај националистички занос био је огромна морална снага; руковођен мудром и енергичном владом, могао је дати много. Али, после погибије кнеза Михаила, тај занос остао је без управе и компаса. Уставу од 1869. његови противници замерили су, да је пажњу народа скренуо с питања спољашње политике на питања унутрашње политике. Догађаји од 1875, када је цела Србија мислила и говорила само о херцеговачком устанку, показали су, да је и под Уставом од 1869. могуће усресредити пажњу народа на питања спољашње политике, – али тај Устав имао је други недостатак: он није давао довољно јемства против националистичке пренадражености коју питања спољашње политике често изазивају. Слободна штампа омогућила је шовинистичко узбуњивање света, па чак и вештачко стварање ратоборног расположења. Народна скупштина, састављена махом од сељака, није била врло ратоборна, али, необавештена и наивна у стварима спољашње политике, она је слушала интелигенцију. У интелигенцији било је настало цепање на странке, и странке су се отимале за популарност. Рат за ослобођење и уједињење изгледао је популаран: ниједна странка није смела да се против њега отворено изјави; чак и оне странке које су у основи биле противне рату, правиле су се ратоборне. Једно тело као стари Савет, које би противставило државни разлог патриотским страстима, и услед опште узбуђености остало хладно и смишљено, – такво тело није постојало. Стари бирократски државници били су потиснути; њихова места заузели су публицисти, говорници, агитатори, партизани, и демагози, – људи који живе и трепере заједно с публиком, – и чија снага лежи баш у томе што њеним страстима повлађују , уместо да им се одупру. Међу тадашњим политичарима само Мариновић и Ристић били су дорасли тешкој дипломтској ситуацији у којој се земља налазила. Али Мариновић је био сувише слаб да се са јавни мњењем бочи, – а Ристић, одбачен од кнеза, морао се јавном мнењу удварати, да би га оно кнезу наметнуло. Кнез, који је пријатељима мира остао последње уздање, био је, и поред своје младости, доста увиђаван, али имао је нерве слабе, и што је главно, нико се није нашао да га у одсутноме часу подржи; ни консервативци, који су се бојали одговорности, ни руска дипломатија, која није имала јединства правца.

Рат од 1876. био је крајња последица оне ратоборности која се развијала у националистичкој атмосфери шездесетих година. Устав од 1869, са слободном штампом, скупштинском владом и страначком утакмицом, био је подеснији за ширење популарних струја него за њихово сузбијање. Без сумње, ратоборност наше публике није била тако велика да јој јака влада не би могла одолети. Али јаке владе није било, – и не наилазећи нигде на препреку и противтежу, шовинизам је надвладао. У својој победи он је повукао све за собом, – чак и једну Скупштину, која је била ратоборна само упола, и једног кнеза, који није био ратоборан нимало.“[4]

[1] Слободан Јовановић, Влада Милана Обреновића, књига I, Београд 1933, 430-434.

[2] исто дело, 494-496.

[3] исто, 496-507.

[4] исто, 515-518.

1 коментар

Објављено под Србија

Демагогија кнеза Милоша Обреновића

„Утврђивање владалачке власти био је један циљ Милошеве политике; задовољавање сељака био је други. Милош никада није пристајао да дели власт са господом; уопште није марио да буде икакве господе у његовој земљи; али навек је био готов да саслуша жеље и потребе сељачке масе, и да их, колико год могуће, задовољи. Један деспот који себе сматра за првог слугу народа, – то је био Милош. У прокламацији коју је издао по повратку у Србију, он је узвикнуо: Народе, снаго моја… Он је осећао да је његово самодржавље, само примљено од једне задовољне сељачке масе, може постојати.

У његовој политици осећа се с једне стране један националистички, а с друге стране један демагошки правац. С једне стране, он тежи да задовољи националистичке прохтеве који су јаки не само код образованих чиновника него и код простих сељака; с друге стране, тежи да одмах у законима и у управи отклони све оно на шта се сељак највећма жали и виче. […]

Као у спољашњој политици, тако и у унутрашњој Милош је гледао да задовољи широку народну масу. Он је живо разбирао на шта народ највећма виче, и хтео одмах да отклони све народне муке и невоље, чак и онда када се то није могло тако брзо учинити.

Међу народним жалбама, на једно од првих места, долазе жалбе на спорост судова: парнице трају годинама, и народ, који долази тако тешко до свога права, сматра да његова права нису довољно заштићена. Због тих народних жалби, Милош обраћа нарочиту пажњу уређењу судова. […]

Милошеве судске реформе доиста су убрзале суђење. У први мах, од тога су највише користи имали зеленаши, који су сада долазили много лакше до наплате својих дугова него раније. Последња заштита дужника која се налазила у спорости суђења, била је нестала; пресуде по дуговима, изрицане брзо по писменим исправама, извршаване су још брже преко нарочитих судских извршитеља. Ова брза наплата дугова пала је баш у време једне новчане кризе; имања дужника продавана су у бесцење, – и народ, који је раније викао на сувише споро суђење, стао је сада викати на сувише брзо. На Малогоспојинској скупштини дигла се читава олуја на министра правде Јефтимија Угриновића. […]

После 1830, када су се турске спахије морале селити из Србије, он није дао нипошто да њихове спахилуке приграбе наши великаши. Он је поставио начело, да је земља онога ко је ради, – и тиме обезбедио слободан сељачки посед. Али ето где је сада претила опасност да сељаку отму земљу његови зајмодавци, који би се постепено начинили земљорадничком аристократијом као влашке спахије. Крај такве аристократије, један неограничен кнез као Милош не би био више могућан: његово самодржавље претпостављало је земљу распарчану на велики број малих сељачких сопственика. […]

По једном гледишту, сељак се задуживао из стварне потребе: радиност се развијала, са све већим развијањем радиности, капитал је бивао све потребнији; […] Сељак ће бити презадужен за све дотле докле зеленашки капитал буде једини доступан сељаку. Ако смо ради да се сељак спасе зеленаша, треба организовати кредит, – треба створити новчане заводе код којих ће сељак добијати потребан капитал по умерени интерес.  Ово гледиште заступали су поглавито млађи либерали, људи који су учили економске науке на страни, као Милован Јанковић и Владимир Јовановић.

Друго је гледиште било ово. Сељак се не задужује из стварне потребе, него због својих многобројних мана. Добивши пуну економску слободу, негоњен од власти да ради, и непоучаван како да ради, сељак се улењио. Он празнује сувише дана у години; беспосличи по механама; очекује у својој пољопривреди много више од дарежљивости природе него од свога властитог труда. Наш сељак није раден […]

Сељачка нерадиност и сељачки луксуз јесу главни узроци сељачке презадужености. Уз то долази и одавање сељака на трговину; сваки би хтео трговати, јер је то лакше него орати и копати.[…]

Када се утврде прави узроци сељачке презадужености, онда постаје јасно да се давањем јевтиног кредита сељаку не би ништа добило. Кредит не би учинио сељака ни вреднијим ни штедљивијивим, нити би одбио од трговине оне многобројне сељаке који за њу нису. Јефтин кредит само би појачао склоности сељака ка задуживању. У једној земљи са тако неразвијеним привредним животом као што је наша, кредит није тако прека потреба. Што треба нашем сељаку, нерадном и назадном, без основних појмова из економне науке, то је ,,пољска регула“. […] Ово друго гледиште да зеленаштво не треба сузбијати организовањем кредита него стављањем сељака под туторство власти, заступали су махом консервативци у дукатовачким чланцима. Спор између либерала и консервативаца у питању зеленаштва био је у ствари спор између присталица привредне слободе и присталица полицијског регулисања привредног живота. Либерали су остављали сељаку неограничену слободу трговања и задуживања, и мислили да спасу сељака од зеленаштва тиме што би му понудили јевтинији и солиднији кредит од зеленашкога. Консерватици нису допуштали сељаку ни задуживање ни трговање без претходног одобрења власти; чак ни у пољопривредним пословима сељак не би био слободан, него би морао радити по ,,регулама“ које би власт прописала. Либерали су се позивали на начела економске слободе, која су тада била примљена у науци. Консервативци су тврдили да је пракса старија од теорије, и да економска начела која су постала у великим индустријским и трговачким земљама просвећенога запада, не одговарају примитивним приликама такве сељачке земље као што је наша. Спор између либерала и консервативаца, иако се водио поводом чисто економних питања, добио је брзо политички значај. Либерали су оптуживали консервативце да, посредством полицијског надзора над привредним животом сељака, желе појачати моћ полиције. Консервативци су пребацивали либералима да са својим обећањима јевтинијега кредита воде демагошу политику, и да би та зајмодавна банка о којој су они говорили имала за циљ да просипањем новаца у народ задобија сељаке за либералну странку. У ствари ни либерали ни консервативци нису давали Милошу оно што је он тражио, а то је брзо решење зеленашког питања. […]

Милош није могао тако дуго да чека. Он је налазио да се сузбијање зеленаштва мора нешто учинити одмах. Отуда код њега уместо једне велике систематске политике, низ малих мера, од којих неке одговарају либералним, а неке консервативним назорима, док су опет неке чисто његове. Од консервативаца је узео идеју о пољској регули. Такву једну регулу он је био издао 1837, крајем своје прве владе. Он је успоставља 15. септембра 1859, У тој се регули предвиђа, у којим се роковима имају свршити поједини пољски радови, и колико се од које врсте хране има посејати. Извршење ове уредбе остављало се нарочитим економима, који још нису постојали, него су се имали тек установити. Они нису установљени никада, и пољска уредба остала је стога непримењена. Та је уредба била само једна лепа жеља, и ништа више.

Милоша је нарочито мучило то, како да помогне оним сељацима који су већ били запали у зеленашке дугове, и који су се налазили у опасности да изгубе земљу. Они су запомагали највише, и њима је помоћ била најпотребнија. Консервативци и либерали, сувише заузети великим плановима будућности, говорили су о овој невољи садашњости тек узгред. Међутим, за Милоша је било најважније да тој невољи нађе лека, јер од тога је зависила популарност његове владе код сељака. 3. октобра 1859. Милош издаје овај законски пропис. Кад год дужник, од кога поверитељ наплату дуга судским путем тражи, изјави да је дуг прекомерним интересом нарастао, он ће бити дужан показати под заклетвом колики је дуг најпре био. Да би се спречило кривоклетство, заклетва се неће полагати пред судом, већ у цркви, пред окружним протојерејем и у присуству председника суда. Колико би дужник под заклетвом признао, толико би морао после платити, додајући, разуме се и закони интерес на то.

Код масе задужених сељака ова је мера била несумњиво популарна. Иначе, она је била врло опасна. Чим је од његове заклетве зависило колико ће имати на име дуга да плати, дужник је дошао  у велико кривоклетства: ако је пре дужник био пљачкан од несавесног повериоца зеленаша, сада се могло десити да поверилац буде опљачкан од несавесног дужника кривоклетника. Што је главно када су зајмодавци видели да од савесности и добре воље дужника зависи колико ће им од свог дуговања вратити, зајмодавци су престали давати зајмове: закон од 3. октобра 1859. уништио је и оно мало кредита што је у земљи било. Примајући заклетву против облигације, закон је тај био подешен за једно примитивно вече, у коме се још верује у светињу заклетве, и у коме писмена доказна средства још нису постала неопходно потребни услови привредног промета.  […]

Закон од 3. октобра, који је скоро сасвим уништио доказну снагу облигације, протумачен је тако, да дужници имају  да плате повериоцима колико сами хоће; да би се сузбио зеленашки кредит, кредит уопште био је заљуљан из основе. Закон од 3. октобра није се могао одржати; већ идуће године, новембра 1860, одмах по Михаиловом доласку на владу он је био  укинут. […]

Једна од тих невоља биле су шумске таксе; на народним скупштинама, оне су обележаване као „једна од највећих народних тегоба“. Те су таксе заведене 1857, при крају Карађорђеве владе, и биле један од главних узрока његове непопуларности. Раније, шумске таксе у правом смислу нису ни постојале. Ко је хтео да сече шуму, имао је дати само један грош за објаву, без обзира на број дрва које је хтео посећи, без обзира на њихову каквоћу, без обзира чак ни на циљ сече,- да ли се дрва секу ради личне потребе или за трговину. Тек 1857. дошао је један закон који је према свима тим околностима прописао праву тарифу. Народ је то схватио као потпуну забрану сече шуме; он је викао на чиновничку господу што му одузимају шуму, без које исто тако не може опстати као ни без ваздуха. Народне жалбе су беле тако једнодушне , да је и Милош, већ 20. марта 1859, поукидао све шумске таксе, и повратио старо благословено стање, када се, за један грош, добијало неограничено право сече. […]

Узета у целини, Милошева сељачка политика сведочи о доброј вољи да се бар најглавније тегобе народне одмах отклоне. Народ је дочекао Милоша са великим поверењем, као једног владаоца који је изашао из народа, зна од чега народ пати. И уме одмах да му помогне. О његовом скоро видовитом погађању народних потреба и о његовој скоро басненој срећи у свршавању послова, причала су се чуда. То није био чиновнички кнез као Карађорђевић, него кнез сељачки, – и народ је одмах навалио на њега са молбама и жељама, онако као што би прост свет навалио на каквога разглашеног врача. Милошев положај није био лак. Он је, истина, познавао народни живо, али, за 20 година његовог бављења на страни, народни се живот непрестано развијао и није више био онако прост као за време његове прве владе. Била су искрсла нова, врло тешка и замршена питања,- довољно је поменути питање зеленаштва,- која Милош није могао решавати на основу свога старог искуства, и која шта више,  у пуном старачком опадању, са јако смишљеном проницљивости, није могао ни потпуно схватити. Али, како је цео свет искао од њега да та питања реши, и веровао да их он може решити, само ако хоће, Милош је морао нешто учинити. Извикан чудотворцем, Милош је морао дати уместо чуда бар опсене. Питања пред којима се нашао, Милош није решавао лаган, методично, читавим низом добро смишљених мера, од којих су неке у први мах могле бити и непопуларне, али су се у крајњем резултату показивале благотворне. Уместо тога он је ударио у једну више или мање демагошку политику, гледао да народу одмах да неке олакшице, па му после тога тренутног олакшања било још горе него раније. Колио су његове мере биле срачунате на тренутни успех, видело се одмах под кнезом Михаилом, који је скоро у свим питањима морао узети други правац, и који је опозвао два најглавнија Милошева закона, – закон о укидању касације и закон о смањивању зеленашких дугова. Али, ако се Милош није показа велики државник који зида за будућност, он се показао оно што је увек био, велики опортунист и велики вођ гомиле. За време његовог бављења на страни, народни се живот могао јако променити, али не и народни карактер. Гомила остаје гомила, – или, као што је Милош својим језиком говорио, рита остаје рита. У општењу са гомилом Милош, своје друге владе, био је исто тако велики мајстор као и своје прве владе. Он је одмах осетио што народ управо жели, – и то му је брже боље дао, – или, ако му није могао дати, умео је бар да га лепо завара. Ма какви изгледали његови закони, проучавани у својим крајњим последицама, они су, за први тренутак, имали тачно оно дејство које је Милош хтео, а то је да задовоље и умире народ.“

Литература: Слободан Јовановић, Друга влада Милоша и Михаила, Београд 1933, 102-128

Оставите коментар

Објављено под Србија

Самодржавље кнеза Милоша Обреновића

Милош Обреновић је постао вођа Срба у устанку против Турака. „Он је успео народ да потчини својој  власти и да, на начин такође суров, створи српску националну државу. Међутим, кнез је и после тога наставио да влада као какав везир „српске народности“. Очигледно је да се кнез тридесетих година нашао у једном огромном раскораку, између своје склоности у начину владавине и потреба народа у аутономној кнежевини.“[1]

Током своје прве владавине (1815-1839) „Кнез Милош је владао Србијом потпуно апсолутистички. Он није био ограничен ничим, ни законима нити каквом установом са којом би бар делимично делио власт, све до уређења Устава из 1838. године. Народном скупштином је суверено господарио, Савет често смењивао не дозвољавајући му да створи чврсто упориште, а влада је била у повоју без јасно утврђеног делокруга власти. Суд народа србског, је после учешћа у Милетиној буни, растурио, а локалне судске и полицијске власти биле су му у потпуности потчињене. Он је био господар живота и иметка свих поданика у Кнежевини. У том погледу, савременици су оставили суморну слику о кнезу, називајући га „правим тиранином и највећим безакоником“.

Кнежеви самовољни поступци нарочито су се испољавали у његовим односима према чиновницима. Свака особа коју је он изабрао морала се прихватити понуђене службе. „Ама, море, ја сам Господар, па хоћу да ме служиш; ако оћеш, оћеш; ако нећеш, опет оћеш, говорио је често кнез. Kо се службе примио тај је више  није смео оставити, а кнезу је остајало на вољу да га премести из једне службе у другу и из једног места у друго, и то прилично често и без икаквих повода. Шаљивџијске природе, кнез је често збијао неумесне шале са својим чиновницима. Они, и не само они, нису се смели женити, а поготово разводити, без кнежева пристанка, нити носити лепих хаљина, нити се возити у лепим колима. […] Ово кнежево уплитање у породичне и личне проблеме некако се подносило у време српско-турске управе, али тридесетих година била је већ сасвим неприхватљиво и несносно. Број оних који су били незадовољни кнежевом владавином непрестано је растао.“[2]

Кнежево самодржавље није оптерећивало само државне чиновнике, него га је тешко подносило и становништво. „Кулучење кнезу било је веома тегобно бројним сељачким и варошким породицама. Кулучило се кнезу за све и свашта, али је најпознатији био кулук при кошењу бројних кнежевих ливада. Правно укинуто 1837. године, кулучење је настављено до краја кнежеве владавине, али у далеко мањем обиму. Уз то, народ је био подстицан да кнезу чини поклоне у стоци.“[3]

Против власти кнеза Милоша подигнуто је неколико буна. Након масовне Милетине буне (1835) кнез је био приморан да дозволи да му се власт ограничи уставом, који је кратко потрајао (само 55 дана) због незадовољства Руског царства (званичког заштитника Србије) и Османског царства (чији је Србија формално била део) што нису консултовани. Кнез Милош је бранио право Србије да самостално уређује односе у њој, иако му је уставом власт ограничена.

Сукоби кнеза и других народних старешина су били настављени док у Цариграду, уз посредовање Руског и Османског цаства, није 1838. године донет („Турски“) устав, којим је одређено да кнез мора да дели власт са Државним саветом. „Од проглашења Устава кнез је био обузет мислима да се ослободи основног закона и саветника путем изазивања народног незадовољства. Његови људи одмах су започели рад у том правцу. После кнежевог повратка у Крагујевац марта месеца, они су бунили народ у околини против поретка који се заводио. Мада је таквих случајева било више, кнез се није могао одлучити за замашнији покрет.

У напорима кнеза Милоша да скрши ојачали уставобранитељски покрет нашла је места идеја о привременом напуштању земље.“[4] Кнез је хтео да поврати поверење Руског и Османског царства, које је изгубио када је Србија самостално покушала да донесе устав 1835. године, а кнез потом покушао нови спољнополитички ослонац да нађе код дипломатског представника Енглеске у Београду. „Кнез Милош је затражио опроштај од руског цара, признавши своју велику грешку. […] Међутим, Руси су брзо сазнали да је кнез намеравао да одложи примену Устава док од Порте не добије одобрење да оде у влашку или Цариград, где би поднео жалбу султану против ограничења његових владалачких права.“[5] Пре него што је стигао да оде у Русију избила је буна „јер се заносио плановима да се обрачуна са опозицијом насилним путем […] Упоредо са војном побуном, требало је да тече и побуна сељака у централном делу Шумадије. […] Нико у Београду није сумњао да иза побуњеника стоји кнез. То је уставобранитеље мобилисало у толикој мери да су усмерили сву снагу на угушење буне и сламање последњег кнежевог отпора. Не оклевајући ни за трен, добро организовани, ни су предузимали праве мере и реаговали у прави час. […] Састанак код везира протекао је у врло напетој атмосфери. Мада кнежев противник, руски конзул је морао да стишава саветнике који су просто кидисали на владара. […] Отворено му је речено да он стоји иза буне, мада није било писмених доказа, и да због тога не само да може бити затворен у тврђаву код Турака већ и живота лишен. Од тог тренутка он је био играчка у рукама Савета. Сва акта која су му доношена он је без противљења потписивао. Ту и тамо, чинио је мање напоре ради прикривања свог учешћа у подизању буне. Уместо да пружа подршку побуњеницима, кнез је једноставно потписивао наредбе Савета против бунтовника и писма упућивана народу у узнемиреним и побуњеним окрузима да се примире. То је пресудно утицало на даље ширење буне и бескрвно полагање оружја побуњеника пред Вучићем [Тома Вучић Перишић који је у Милетиној буни 1835. бранио кнеза]. […] Опкољен од бројније Вучићеве војске којој је пристигла помоћ, без способних официра који би умели да искористе предност топова, изложени вишедневној јакој киши, а без намирница, побуњеници су се предали 28. маја [1839]. Вучић је све војнике разоружао и свукао до кошуља и гаћа и тако понижене распустио кућама. […] Јованова буна, чији је инспиратор био кнез Милош, завршила се без проливања крви. Она није успела само зато што је кнез био одсечен од народа и што није имао спремније и способније организаторе од брата Јована и саветника Илије Поповића. Лоше организована и без правог предводника, буна је још на самом почетку била осуђена на пропаст. Под притиском Савета, у страху да не изгуби голи живот, кнез је био приморан, иако је буну подигао, да потпише неколико аката против побуњеника и именује Тому Вучића-Перишића за врховног народног предводника против бунтовника. Контрадикторан став у овој буни најречитије говори да је кнез Милош изгубио главу и наговестио да је на сигурном путу да изгуби и престо. Смиривши побуњенике, уставобранитељи су преко локалних власти упознали сав народа са буном. Сакупљеном народу они су читали посебно састављене говоре у славу благодарног Устава.

Милошев пад непосредно је везан за ову буну. Опозиција предвођена Вучићем, дошла је у току угушења буне на идеју да преко Скупштине примора кнеза да поднесе оставку, пошто он није могао да се помири са установом уставног владаоца. […] Одржана је у логору код Крагујевца Скупштина „на којој је врховни предводитељ окупљеном народу објаснио да кнез не може да дође у Крагујевац и да треба да иду к њему“ Представници дванаест округа, колико је било заступљено на њој, изабрали су по дванаест депутата и по једног среског начелника, који су са Вучићем кренули у Београд. Несумњиво је да су за депутате изабрани искључиво присталице опозиције. Вучић је са собом водио, поред депутата, и више од 40 истакнутих побуњеника са Јованом Обреновићем на челу. […]

Била је то прва Скупштина којој кнез није присуствовао. Пре отварања скупштине уставобранитељи су га суочили са братом Јованом, пр чему су они изменили један против другог много оптужби и ружних речи. Кнеза су уставобранитељи оптужили за подстицање побуне, а потом га позвали да „изађе међ народ да се оправда или да оставку да“. У насталој атмосфери, кнез Милош више није имао храбрости да прихвати позив и да се појави пред Скупштном. У њој је можда и било његових присталица, али ни они нису смели јавно да бране кнеза. У раду Скупштине највише су се истицали Вучић и Стојан Симић. Они су побуњивали народ против кнеза и једини били у стању, када је народ у својим захтевима прелазио разумну границу, да га стишавају и тако му намећу своје намере. Један од присутних на Скупштини, Сипријан Роберт, забележио је да се Вучић тих дана у Београду понашао „као римски диктатор“.

На Скупштини су се чули и овакви повици „Нека изађе књаз да га камењем заспемо: сад видимо откуд нас је толико времена лед био и нећемо више да нас мрак једе, као досад“. Утишавајући присутне, Вучић и Симић предложили су им да на основу Хатишерифа и Берата узму за кнеза Милошевог најстаријег сина. На то се из масе чуо повик: „Нећемо ни змиче од змије“.

Истог дана су депутације, састављане од саветника и министара у неколико нарата одлазиле кнезу и приморавале га да поднесе оставку. Иако се налазио у незавидној ситуацији и увиђао да се опозиција одупрети не може, кнез је покушао да одложи сам чин абдикације за неко време. Поново је изјавио Савету да жели, пре него што поднесе оставку, да оде руском цару Николи да потражи савет. Али времена за тактизирање није било. Савет није уважио кнежеву жељу. Увече, првог скупштинског дана, једна гомила под прозорима његовог конака претила је кнезу да ће га каменовати ако не поднесе оставку. […] кнез Милош је решио да да оставку, пошто се нашао у потпуно безизлазној ситуацији. […] У његово име потписао ју је, пошто је он био и остао неписмен, његов млађи син Михаило у 10 часова 1/13. јуна 1839. године.

Акт којим је званично препустио управу земље свом старијем сину Милану објављен је у Новинама србским на дан кнежева напуштања Србије и званично је упућен свим властима у унутрашњости земље […] У њему нису наведени прави разлози због којих је абдицирао. Ту је истакнуто да се добровољно, због слабости здравља „изнуренога многогодишњим трудовима мојим“, одриче кнежевског достојанства у корист Милана […] Пошто му је неопходан одмор Србију напушта „на свагда“. […] После одласка из земље, кнез се жалио Порти и руском двору да је оставка од њега изнуђена, што је било тачно. Руска дипломатија оспоравала је кнежеву тврдњу. […] Бивши кнез је намеравао да пређе у Аустрију, али му Савет то није дозволио. Он је, после тога, одлучио да оде у Влашку. Милош је напустио Србију са својим млађим сином Михаилом. 15. јуна 1839.

Опозиција је, преко депутата, желела да казни кнеза због покретања буне против Устава и поретка који је на њему био почео да се заснива. Зато је чврстим захтевом, сажетим и изричитим, тражено од кнеза да подмири трошкове побуне „њиме самим проузроковане“. Кнез је Савету и преко њега Скупштини одговорио да се он одрекао престола да не би одговарао за ову буну „ни персоном ни новцима за трошкове њене“. Савет му је одговорио да ће и ово поднети дворовима на решење.

Ово веома јасно говори да је опозиција приморала кнеза да поднесе оставку понајвише тиме што је имала непобитне доказе о његовом учешћу у буни. Очигледно је да кнез није могао да пронађе могућнот да прикрије своје учешће. Дакле, то је био непосредан повод да се престола одрекне у корист сина Милана.

Депутати су, као и опозиција, из чијих су редова углавном изабрани, настојати да кнеза што више оптерете. Тражили су од њега, петом тачком, да за све грешке јемчи својим добрима, с додатком да то не сме да падне на терет нити његовом наследнику нити народу. Кнез се обавезао да све што буде доказано надокнади из сопствених добара.“[6]

Милош Обреновић се вратио у Србију и на престо после две деценије, провевши на власти још две године (1858-1860), док није умро. Кнез у позним годинама, средином осме деценије живота, није био спреман да мења начин владавине на који је навикао.

„По повратку у Србију, Милош је говорио да ће владати као „конштитуционални владалац“. За његове прве владе, људи су због те речи „конштитуција“ губили главу; али отада је свет напредовао, па, како изгледа, и Милош с њиме. Кабули-ефендији он је говорио друкчије. Њему је одмах саопштио да не може владати по Уставу од 1838. „А шта ће радити , докле се Устав не промени?“ писао је Турчин. „Нећу га поштовати“, одговорио је Милош.

Овај разговор с Кабули ефендијом изражава право гледиште Милошево на „конштитуцију“. Треба додати да он није могао владати смао по Уставу из 1838, него уопште ни по каквом уставу. Он се у Србију вратио 1859. с истим схватањем владалачке власти с којим је 1839. из Србије изашао. То је схватање било не може бити простије: у земљи постоји једна права власт: то је владалачка; све остале власти служе само за параду. […] Прва власт која је осетила да убудуће има да служи само за параду, био је Савет. […] Испрва, Милош је мислио да Савет просто укине. Када се то показало немогућно, Милош гледа да Савет начини безопасним. Он му је опасан из два разлога: прво, што су саветници стављени под заштиту Порте, тако да их кнез, без Портиног пристанка, не може сменити чак н онда када учине кривично дело; друго, Савет је опасан зато што је сав састављен од Карађорђеваца и од присталица саветске олигархије: ниједна од ове две групе није пријатељски расположена према Милошу. […]

За нове саветнике Милош поставља махом народне старешине из своје прве владе, људе просте и нешколоване. У Милошевом Савету, по речима једног савременика, нема ниједног који би знао неки страни језик, а има само један који је, и то овде  земљи, свршио неке више школе. За једног од саветника говори се да је једва писмен; судећи по његово потпису, то не изглед измишљотина. Ти су људи без сумње били народне старешине двадсесет година раније, када се главна дужност народног старешине састојала у томе да бојем држи народ у послушности, и да хвата хајдуке. Али ти су људи били сасвим недовољни за дужност саветника у једно доба, када је Савет имао да израђује законе и да решава о питањима велике политике.

Према таквим саветницима Милош није имао никаквих обзира. […] За своје прве владе он је употребљавао министре и саветнике за набавку соли и за уређивање својих приватних добара. Њему стога не изгледа ништа неприлично упутити једног саветника да гледа како се насипа један јавни друм. […] Он сматра Савет за чисто законодавну комисију, која нема другог посла него да израђује законске пројекте. Ван тог круга послова Савет нек се не пружа. […]

Када је Милош поступао овако са старим „високославним Совјетом“, може се мислит како је тек поступао са министрима. Под Карађорђевићем, министри су узимани из реда саветника; тако је било прописано ако не уставом од 1838, а оно устројством Савета од 1839. Милош, који се није обазирао много ни на Устав, сматра ово устројство као и да не постоји. Своје министре он обично узима ван реда саветника; тиме још јаче истиче да су министри чисто његови органи, и да са Саветом немају никаква посла. Докле су узимани из реда саветника, министри су, после иступања из владе, враћани на своје старо место у Савету; то обезбеђено саветничко место било је јемство да ће министри очувати извесну самосталност према кнезу и да неће постати оруђа његове самовоље. Под Милошем, министрима није обезбеђено ништа: они су министри докле их он трпи; када му престану бити у вољи, он им може дати какву другу службу, али не мора. […] Од својих министара Милош тражи да су кротки и послушни, да подносе без роптања његова натресања једног деспота који већ пада у старачку ћудљивост. О члановима његовог првог министарства каже се у једним новинама, да се не зна ко је од кога тиши и мирнији. За све што ураде, они имају један исти разлог: „Господар тако хоће!“ […] Министри су за њега прости писари; имају да пишу оно што им кнез нареди; шта ће им пак наредити, то је његова ствар. […] Сматрајући Савет као једну комисију за израду законских пројеката, а министре као своје писаре, Милош се начинио исто онаквим неограниченим господарем какав је био и за своје прве владе. […]

Самовоља Милошева осећа се чак у финансијским и у судским пословима. Под Карађорђевићем, утврдило се као правило које не трпи изузетка, да свака наредба која повлачи издатке из државне касе, мора бити претходно одобрена од Савета. Милош сваки час издаје такве наредбе сам на своју руку; министар финансија не сме ни да помисли да те наредбе не изврши; он плаћа што се има платити, па после трчи и богоради око Савета за његово накнадно одобрење. […] Он узима из државне ергеле известан број коња; једне задржава за себе, друге поклања пријатељима; ни једне ни друге не плаћа управи ергеле, која је у највећој заблуди како да оправда овај расход у својим рачунима. Не смејући да тражи новац од Милоша, она чека Михаилов долазак на владу; онда подноси њему рачун на исплату, и он га плаћа. […]

У судским пословима одавно је већ ускраћено кнезу свако друго мешање осим давања помиловања. Али Милош не може да заборави лепа времена своје прве владе када је кнез био врховни суд. Он покушава да се, ако икако могуће, умеша у суђење […] Милош покушава да се меша у судске послове, од случаја до случаја, без икаквог законског основа, просто силом свог кнежевског ауторитета. О томе постоје многобројни примери. Његов политички агент Филип Станковић, који је једну парницу изгубио код суда, тражи да му се суди наново. Суд одбија овај захтев. Милош, потакнут од Филипа, дозива преда се председника суда и засипа га грдњом, што није задовољио Филипа. Исто тако, када је суд ослободио нека лица оптужена за спремање атентата на кнеза, председник суда има да издржи добру ватру од Милоша: псовка пљушти, и то сасвим крупна. Али не пролази све на псовци: председник суда и сви чланови бивају премештени из Београда у унутрашњост. […]

Поред свега свог наваљивања Милош није у стању да потчини себи суд онако како би хтео: за ових двадест година колико је Милош провео ван Србије, суд је тако утврди своју независност, да кнез не може више да га натера да суди против закона. Милошу остаје само да грди судије чијим радом није задовољан, – и он се тим правом грдње користи у пуној мери. Осим тога, ако није у стању да добије судску осуду оних људи на које се изузео, он може бар да их преко полиције протерује или притвара. На пример, за све време његове друге владе, Миливоје Петровић не сме да мрдне из своје Блазнаве, када га је Милош протерао,  – а Вучић и умире у притвору, у коме је без какве одређене кривице, чисто по Милошевој наредби, држан.

Укратко, за своје друге владе Милош је покушавао да влада исто онако као што је владао за време своје прве владе. Разлика је била само у томе, што је сада ипак било више правне свести код људи него раније, па зато ни Милош није могао терати баш сасвим онако како је био навикао. У својим главним цртама, његов начин управе, који је он називао „конштитуционалним“, није био ништа друго него чисто патријархално самодржавље. Један од његових министара рекао је сасвим тачно: кнезу Милошу никако не иде у главу да треба владати по закону; због тога што он воли ову земљу и зна њене потребе боље од свакога, он мисли да је његово да заповеда, а сви други имају да слушају.“[7]

[1] Р. Љушић, Кнежевина Србија (1830-1839), Београд 1986, 206.

[2] Р. Љушић, 203-205.

[3] Р. Љушић, 205.

[4] Љушић, 439.

[5] Љушић, 439.

[6] Љушић, 442-457.

[7] Слободан Јовановић, Друга влада Милоша и Михаила, Београд 1933, 69-86.

1 коментар

Објављено под Србија

Што су се бориле мисли кнеза Михаила?

„Још 1865, у Михаиловој влади јављају се знаци расцепа. Постепено, расцеп је све јачи и јачи, и 1867. због тог расцепа поставља се питање, да ли је Михаилов режим и даље могућан. Тај режим, тако отпоран према спољашњим нападима, изгледа осуђен на пропаст због једне унутрашње слабости.

Повод за расцеп била је једна приватна ствар Михаилова: његов развод брака и његова намера нове женидбе.

Михаилова жена кнегиња Јулија, с којом се он венчао у изгнанству 1853, припадала је мађарском племству: Хуњади по оцу, а Зичи по мајци. Иако без деце, брак је тај изгледао срећан. „Мало је људи, причао је доцније Михаило, „који су већма поштовали брачну свезу и љубав свога друга од мене“.

Милош није мари своју снаху, којој није могао опростити, што је „шокица“, и што је нероткиња. Нашу публику, исто тако, Јулија је својим мађарско-племићским начинима више одбијала него привлачила. Њено одлажење у католичку цркву недељом, и то још у пратњи Михаиловој, простији свет осећао је као народну срамоту. Либерали су Михаилов брак с Јулијом сматрали као политичку погрешку; они су долазили на мисао да тај брак разведу, па да Михаила ожене православном руском принцезом.

[…]

Одмах после постигнуте погодбе са Јулијом [о разлазу, због њеног недоказаног неверства], Михаило помишља на нов брак, и то са Катарином, ћерком Анке Константиновићке, која је сама била кћи Јеврема Обреновића, рођеног стрица Михаиловог. Због тог блиског сродства које је постојало између Михаила и Катарине, њихов брак је наишао на велике тешкоће и постао политичко питање првога реда.

Идеја о другом Михаиловом браку зачела се у Анкиној глави. Катарину, уопште треба оставити на страну. 1865. она је имала око шеснаест година [Михаило 42]; скоро још дете, она је радила што је њена мајка хтела. У догађајима који у се поводом и око ње дешавали, она није играла самосталну улогу.

Анка је желела да своје дете доведе на кнежевски престо. Прво је мислила да доведе свога сина, кога би Михаило, у недостатку свог потомства, усвојио за престолонаследника. Она није успела да задбије Јулију за ту мисао, и усед тога постала је њен непријатељ. Доцније када је дошло до разлаза између Михаила и Јулије, код Анке се јавила мисао да начини бар кћер кнегињом, када није могла начинити сина кнезом.

[…]

Михаило није рачунао на тешкоће на које ће његова нова женидба наићи. У патријархалној Србији онога доба, већ сам његов развод брака сматрао се као скандал; његова женидба са сестричином од рођеног стрица сматрала се као нешто још горе него скандал: то је било родоскрвнење забрањен заонима наше вере. Митрополит Михаило називао је тај брак безбожним и нечувеним делом, а председник владе Гарашанин бруком и несрећом која се не да поднети.

[…]

Због Михаилове нерешивости, питање о његовој женидби стајало је скоро три године на дневном реду, и било непрестано претресано од публике. Цео млади Београд певао је: „Што се боре мисли моје“ … једну песму за коју се говорило да ју је испевао сам кнез у своме љубавном јаду. Људи су се чудили, како један човек тако заљубљен не може ипак да се одважи на женидбу. Своју женидбу он је непрестано одгађао као и свој рат с Турцима, – и тај Марс заљубљени изгледао је истовремено сапет и у свом херојском и у свом љубавном полету.

[…]

Брачни и љубавни заплети Михаилови много су шкодили његовом угледу. Он за кога се држало да је сав обузет мислима велике националне политике, показао је свету да има и времена и расположења да се заљубљује „на смрт“. Уверење се створило да му је до те његове љубави стало више него до свега другог, и да је она почела утицати чак и на правац његове политике: министарства су се правила и кварила код Анке. Цео његов режим био је заљуљан. Висока бирократија која је тај режим држала, била се поцепала на питању Михаилове женидбе. Партије, прогањане тако брижљиво из јавног живота, почеле су се стварати међу самим бирократима; сада се већ могло говорити о једној Гарашанин-Цукићевој групи и о једној Блазнавац-Ристићевој. Те партије, иако су постале поводом једне личне михаилове ствари, добијале су све више политички значај. Она партија која је осуђивала Михаилову женидбу, била је за продужење дотадашњег режима, а партија која је одобравала његову женидбу, била је за промену дотадашњег режима. У будућност режима нико није више веровао, када се чуло да чак и један део Михаилових доглавника говори о његовој промени. Режим је био надгризан изнутра, и његов се пад очекивао сваког часа. Михаило је био стављен пред врло непријатан избор. Имао је да бира између Гарашанинове групе, која је стајала верно уз његов дотадашњи режим, али је тражила од њега да се одрече своје женидбе, – и Блазнавчеве групе, која му је ишла на руу у његовим женидбеним стварима, али је тражила од њега да се одрече свог дотадашњег режима. Између његове политике и његове љубави била је створена неочекивана супротност.“

Михаилове дилеме нису разрешене до атентата на њега у Топчидеру 1868. године.

Литература:  Слободан Јовановић, Друга влада Милоша и Михаила, Београд 1933, 404-430.

Оставите коментар

Објављено под Србија

Тенкина завера

„Борба између кнеза и Савета, почета 1855, ушла је 1857. у своју трећу годину. Било је и сувише јасно да они више не могу заједно, али је исто тако било јасно да ова два противника не могу један другом ништа. Према доживотном кнезу стајао је доживотни Савет. Стање је било несносно и опет безизлазно.

До излаза се ипак дошло, али не мирним начином, него катастрофом. Крајем септембра 1857. власт улази у траг једној завери против кнежева живота, у коју су уплетени председник Савета Стефан Стефановић Тенка, председник врховног суда Цветко Рајовић, уз њих још три саветника, који су сва тројица били ранији министри: Паун Јанковић Баћа, Павле Станишић, Радован Дамјановић. Ти великодостојници били су се заверили да убију кнеза преко најмљеног убице. Они су нашли једног сељака из крагујевачког округа, Милосава Петровића, који је био убио човека, и од тог доба тумарао које куд, кријући се од власти. Том бегунцу из притвора дали су новаца, набавили лажан пасош, турили пушку у руке, и послали за кнезом у Брестовачку бању да га ту убије. Ради веће сигурности, нашли су једног свештеника, који је Милосава заклео на крст да ће завршити убиство за које је примио паре. Поред свега тога, Милосав није урадио ништа. Он се вратио у Београд, стао уцењивати заверенике, и узео од њих око хиљаду дуката. После тога, један човек коме се поверио Милосављев шурак, оде и каже све власти. Завереници буду одмах затворени. То је у главним цртама „Тенкина завера“, названа по Стефану Стефановићу Тенки, који је међу завереницима био највиши чином, и који је набавио новац за заверу.“

Тенкина завера била је од великог утицаја на однос кнеза и Савета. Она је окуражила кнеза на једну врсту државног удара против Савета. Влада је покушала да искомпромитује цео Савет тим поводом. Први резултат завере био је да је влада разорила стари опозициони Савет. Четири саветника је отишло у затвор, 6 приморано на оставку, један је наводно сам дао оставку, двојица компромитована, и само 4 била сигурна, од којих 2 кнежева рођака. Али кнез је, променивши састав Савета, ту стао.

Кнез Александар Карађорђевић је био аустрофил, насупрот свом Савету који је нагињао Русији. Појачање кнежеве власти на штету Савета могло се тумачити као појачавање аустријског утицаја. Стога су Русија и Француска реаговале на последице Тенкине завере. Уследиле су дипломатске компликације које ће се рђаво завршити по кнеза Александра Карађорђевића. Порта се умешала, јер је промена чланова Савета извршена без доказа кривице њихове пред Портом, како је било предвиђено уставом 1838. Послала је свог изасланика. На крају су завереници постали жртве свога гоњења од стране кнеза.

Литература: Слободан Јовановић, Уставобранитељи и њихова влада (1838-1858), Београд 1933, 262-313.

Занимљиво да је претходно 1848. године кнез ушао у сукоб са Саветом јер је за председника Савета, без питања и сагласности Савета, поставио Стефана Стефановића Теку, каснијег организатора завере против кнеза. (Миладин Стевановић, Кнез Александар Карађорђевић, Београд 2008, 128)

Оставите коментар

Објављено под Србија

Значај Сретењског устава

Први кнез Србије, Милош Обреновић (1817-1839), владао је неограничено до избијања Милетине буне (1835), коју су подржали чак и његов брат Јеврем (надао се да би он могао да наследи престо) и супруга Љубица (због неверства мужа којем је 1819. убила љубавницу). Кнез је због масовности буне (народ привучен захтевима за смањење пореза) био приморан да удовољи побуњеницима, који су тражили и ограничење власти кнеза доношењем устава којим би био успостављен Државни савет. Устав је усвојен на црквени празник Сретење 1835. године, али је важио само 55 дана док није укинут због противљења покровитељског Руског царства, које су подржали сизеренско  Османског и суседно Аустријско царство. Те конзервативне државе су на устав гледале као на производ револуционарних идеја проистеклих из Француске, где је монархија била укинута убиством владара. Још више им је сметало што је Србија приграбила право политичког самоопредељења, што није одговарало њеном положају према Османском и Руском царству.

„Значај Сретењског устава био је у томе што се за њега изборио народ једном буном, што је успео прописно да ограничи владаоца, што је увео и оснажио грађанска права, што је прописао национална (државна) обележја земље, што је Народној скупштини дао вид легалности. И, најбитније, донет је у земљи без учешћа сизеренског и покровитељског двора, јер се хтело отићи корак даље у државној самосталности, иако се у томе поклекло. Сретењски устав је одражавао право стање прилика у Србији, а на европској сцени је изазвао буру негодовања и стога је био укинут.“

Радош Љушић, Кнежевина Србија (1830-1839), Београд 1986, 145.

1 коментар

Објављено под Србија, XIX век

Прве новине у Србији

Срби су тек стицањем аутономије од Турака добили право да отворе штампарију, што је званично дозвољено 1830. године. Неопходна опрема, купљена у Русији, је у Србију стигла у лето 1831. године.

Али књиге штампане у Књажеско-србској књигопечатњи нису могле да се извозе у Аустрију све до 1839. иако је молбу за њихово допуштење кнез Милош упутио кнезу Метерниху седам година раније.

Припреме за издавање новина започете су одмах по отварању штампарије које је 1833. године премештена из Београда у Крагујевац.

Новине србске  појавиле су се тек 5/17. јануара 1834. године, под уредништвом Димитрија Давидовића. Новине су биле за ондашњу Србију и њеног неписменог владара непознаница, па је опрезни Обреновић поверење поклонио свом секретару, који је имао богато новинарско искуство…

Новине србске биле су пре свега службени лист Кнежевине Србије, који је у току Давидовићевог уредништва имао и обележје политичког гласила. Излазио је једном седмично, суботом, на два листа… Пошто су имале службени карактер, пре свега због објављивања законских прописа и указа, оне су биле намењене чиновницима Кнежевине, али и „љубитељима читања“.

Цена новина је била минимална, толика да покрије трошкове хартије и штампања.

Највише претплатника било је 1834. и 1835. године, до лета прве године излажења било је 600, касније се број претплатника повећао… После Давидовићевог уредништва број претплатника је пао 1836 –  300, а  1837 – 150…

Занимљивој је да се одељак о Турској у првим бројевима налазио у рубрици „Иностране вести“, да би се потом, пошто су се српске главе мало охладиле од еуфорије стицања аутономије, схватило да је Србија још у саставу Турског царства и да се таквим распоредом вређају суверена права султана…

Ни књиге ни новине нису могле да се штампају без одобрења. Неповерљив према књигама и новинама и због тога што је био неписмен, Обреновић је још 1832. године увео цензурисање књига…

Давидовић је, као искусни новинар, у повољним спољним и унутрашњим приликама после сгицања аутономије, успешно уређивао политичку хронику у оквиру рубрике „Сербија“. Зато што се сувише упустио у писање политичких текстова, „сходно духу слободномислећих народа“, прво га је кнез упозорио, на шаљив начин, посредством кума Јакшића, а потом га строго укорио непуна три месеца после изласка новина. Зато су од почетка априла Новине србске стављене под цензуру која је поверена министру правде и просвете Лазару Тодоровићу, што је само делимично обуздавало расписано Давидовићево перо. Кнез му је замерио што је у једном тексту обавестио јавност о болести престолонаследника Милана, после чега је био привремено суспендован (децембар 1834). Давидовић, у то време министар иностраних послова и уредник, предао је уређивање новина министру Лазару Тодоровићу. Том приликом извињавао се кнезу због учињеног пропуста, наглашавајући да се „једнако трудио одушевити народ и сваког читатеља, био он Србин, био стран, оним жаром којим сам ја одушевљен“.

Литература: Радош Љушић, Димитрије Давидовић, Београд 2013, 103-112.

Оставите коментар

Објављено под Србија