Архиве ознака: Македонија

Велика источна криза и Балкански конгрес

Источно питање је појам који се односи на питање опстанка Османског царства, када је у XIX веку било јасно да је та држава у великој кризи и да од великих сила зависи њен опстанак, а оне су крај решење опстанка Османског царства одлагале у страху од поремећаја равнотеже снага. Решење је одлаган јер ниједна сила није била сигурна да би најбоље прошла у подели територија након распада Османског царства.

Значајна фаза Источног питања била је Велика источна криза, која је почела у лето 1875. устанком хришћана у Херцеговини, а завршена Берлинским конгресом 1878. године.

„Велика источна криза отпочела је у јулу 1875. устанком у Херцеговини, да би се наредних недеља, месеци и година проширила на Босну, Бугарску, две српске кнежевине (Србију и Црну Гору), остале Србе, Румуне, Грке, Албанце, Македонце. Ширином тих покрета отворено је свом жестином целокупно Источно питање, чиме је изазвано и пуно ангажовање свих његових спољних фактора – великих европских сила. […] Мали, слаби и недовољно развијени, они нису имали, не само снаге, него ни неопходног јединства за успешно извршавање тао тешког и замашног историјског подухвата какав је био избацивање Турске из Европе. Зато су они, покренути на борбом тежином положају у којем су се налазили, а делимично и прејаком вером у властите снаге, у току саме те борбе били приморани да се осврћу за страном помоћи, да је прижељкују и траже. То ће бити један од важних разлога што ће се у саму ослободилачку борбу балканских народа умешати и велике европске силе, узимајући постепено иницијативу у сопствене руке, да би на крају, мимо воље и учешћа оних који су читаво питање и покренули, издиктирале своја решења и одлуке.

Најзначајнији спољни актери у развоју прилика на Балкану  у Источном питању у току кризних година, као и до тада, су Русија, Аустро-Угарска и Велика Британија. Иза акција и поступака првих двеју стајао  је често и снажан утицај, у оно време још нове европске велесиле – Немачке. У другом плану, мада не без икакве улоге, била је Француска, а на споредном колосеку се налазила Италија.“[1]

Политика европских сила према Балкану

Аустроугарска балканска политика се заснивала на двојакој мотивацији.

„Први мотив био је вишедеценијски страх Хабзбуршке монархије од националних револуција на Балкану, њиховог проливања на аустроугарски простор, те од стварања велике јужнословенске државе, која би могла постати упориште руске доминације у решавању Источног питања.“[2] Други, новији, мотив, била је одлука из јануара 1875. године да се у првој повољној прилици запоседну Босна и Херцеговина. По плану томе је требало да претходи и добијање сагласности од Европе да Аустро-Угарска мирно запоседне Босну и Херцеговину у виду „миротворне“ и „цивилизаторске“ акције.

Власт у Русији је проценила да су међународни услови и прилике у Русији за ремећење постојећег стања на Балкану на почетку Велике источне кризе крајње неповољни. Насупрот званичном ставу у Русији је постојала и јака славенофилска струја, коју је заступао и престолонаследник, која је била за интервенцију на Балкану, истичући паролу о помоћи једноплеменој и једноверној словенској браћи у Османском царству. Њеном расположењу неће одолети ни државни врх. Међутим, свесна војних и финансијских слабости, Русија је морала да избегне сукоб са Аустро-Угарском „тешким уступцима и обавезама, како на властити, тако и још више, на рачун јужнословенских народа, за чије ослобођење је, наводно, и била спремна да ратује.“[3]

„У формулисању и спровођењу своје политике током кризе 1875-1878, Велика Британија је полазила од својих традиционалних опредељења: одржавати интегритет слабе Турске, како би се преко ње обезбедила британска превласт у Источном Медитерану и спречило руско овладавање мореузима Босфор и Дарданели. Због тога је Британија била и против ослободилачких покрета балканских народа, гледајући у њима само експоненте Русије и ништа више. За све друго њена званична политика била је глува и слепа. Међутим, упорност у борби коју су Срби у Босни и Херцеговини показали током 1875-76. године све јасније припремање Србије и Црне Горе за рат, те жртве које су Бугари поднели у пролеће 1876. узнемирили су британску јавност и конзервативна Дизраелијева влада на то није могла да остане неосетљива. У њеној политици појавио се нови став: Турску, ипак, не треба бранити по сваку цену, поготово што је она један државни банкрот који Европи више ни дугове не може да враћа. Зато треба пустити балканске народе да с њом одмере снаге. Ако су у стању да је сами победе нека је потисну са Балкана и нека оснују самосталне националне државе, које ће после тога љубоморно чувати од сваке хегемоније, па и руске. Ако ли нису за то кадри – у шта је Дизраели чврсто веровао – онда им не треба ни дозволити да се ослобађају уз туђу помоћ, већ их само, „у име човечности“, избављати од турске одмазде.“[4]

Улазак Срба у рат против Турака (1876)

Након неколико месеци колебања, Кнежевина Србија се одлучила да на устанак у Херцеговини (који се проширио и на Босну) реагује уласком у рат против Османског царства 1876. године. Упркос њеним очекивањима, то није пропраћено општебалканским устанком против Турака. У рат је ушла и Црна Гора, али нису њихове бивше савезнице Румунија и Грчка, које се нису одазвале позиву Србије и нису испунили своје раније савезничке обавезе. Изостали су и очекивани устанци у Бугарској и Старој Србији (Рашка, Косово и Метохија, Македонија).

Споразум Аустро-Угарске и Русије у Рајхштату

Најпре су се „у месту Рајхштат у Чешкој 8. јула 1876. године Цареви Александар II и Франц Јозеф, и њихови министри кнез Горчаков и гроф Андраши, да се у рат на Балкану њихове државе не мешају, али ако интервенција ипак постане неопходна онда је ниједна страна неће предузимати без претходног међусобног договора.“[5]

Разматрајући могуће исходе рата Србије и Црне Горе против Османског царства, највиши представници Аустро-Угарске и Русије су се споразумели да се у случају победе Османског царства две силе заузму да се Србији и Црној Гори сачува положај од пре рата. У случају победе Срба, ове две силе не би допустиле образовање велике српске државе, него само да Србија заузме „неке делове Старе Србије и Босне“, а Црна Гора део (источни) Херцеговине. Остале делове Босне и Херцеговине, који нису прецизно одређени, окупирала би Аустро-Угарска.

Осим тога „У Рајхштату је било речи и судбини осталих балканских територија у случају распада Османске Царевине: Грчка би се, и без борбе, ујединила са својим сународницима с Крита и из Епира и Тесалије; Бугарска, Румелија (Бугарска јужно од планине Балкан) и Албанија добиле би независност или аутономију; Бесарабија би била враћена Русији [која ју је припојила од Османског царства Букурешким миром 1812, а изгубила Париским миром 1856, након поразу у Кримском рату од европске коалиције, након чега је Бесарабија припала Молдавији, која ће се 1859. ујединити са Влашком, чиме ће настати Румунија, која је још била под врховном влашћу султана].

Ратовање Срба против Турака 1876.

Дакле, ослобођење и уједињење српског народа због којег су Србија и Црна Гора ушле у рат 1876. не би било допуштено ни у случају победе у рату. А у рату се није могао ни очекивати успех, јер „у рат против Турске Србија и Црна Гора су ушле са знатно инфериорнијим војничким, а нарочито материјалним снагама од Турске.“[6] Уз то „Ратни планови Србије и Црне Горе су имали једну темељну слабост која је проистицала из династичких и политичких противуречности њихових владарских кућа и њихових државних програма. Они су били тако формулисани да правци дејстава српске и црногорске војске не доведу до њиховог спајања и заједничких операција, већ у правцу њихове што веће самосталности и раздвојености. На томе је нарочито инсистирао кнез Никола.“[7]

Након неуспеха краткотрајног српског напада, средином јула се прешло де у одбрамбени положај на свим фронтовима. Средином августа дошло је, „на иницијативу британске владе, која је проценила да су Срби „доживели слом“ и да треба прекидати крвопролиће, понуда великих сила да посредују за примирје. Српска владе је мислила „да би прво требало извојевати неку значајнију победу, па онда ићи у тражење часног изласка из рата.“[8] То су дочекали, па је крајем августа затражено примирје, јер се рат није могао добити. Понуду за посредовањем великих сила је прихватила и Црна Гора.

Али, до примирја се ипак није брзо дошло.

„Порта [влада Османског царства] је дуго затезала с прихватањем примирја, а кад га је 10. октобра најзад прихватила у трајању од шест месеци, на опште изненађење, одбацила га је Србија. То је био резултат утицаја генерала Черњајева [руски генерал који је заступао панславистичке идеје у јавности, понудио своје услуге српској влади, добио држављанство, чин генерала и команду, временом и врховну  над српском војском у овом рату][9] и руских славенофила на кнеза Милана и неколицину српских министара чији је циљ био да Србију задрже у борби све дотле док се и Русија не примора на улазак у рат. Из тих разлога, Черњајев је и заваравао кнеза Милана да је положај Србије сада „бољи него икад пре“. На српско одбијање примирја, Турци су одмах, свежим снагама, обновили офанзиву, наишавши на увелико малаксалог противника. […] Турци су 29. октобра извршили енергичан напад на овај положај [последњи утврђени положај Ђуниски вис] и разбили српско-руску одбрану. Сви путеви у долину Мораве су им били отворени. Србија је била пред сломом. И сам Черњајев се успаничио. Он је послао очајнички телеграм кнезу Милану: „Телеграфишите искрено Цару, иштите примирје у 24 сата“. Затим је напустио трупе и одјурио а Београд. После краћег одмора напустиће Србију и одвести са собом преживеле руске добровољце.“[10]

Русија је брзо реаговала и одлучно затражила од Османског царства да пристане на примирје. Тако је спасила Србију. Након прихватања и у два маха продужавања примирје, Османско царство и Србија су коначно 1. марта 1878. године, потписали мировни уговор на основу стања пре рата. Црна Гора је, ипак, остала у статусу рата и тако дочекала почетак руско-турског рата.

Као што је званичнике Србије на рат против Османског царства, ради помоћи браћи која је подигла устанак против турске власти, подстицла јавност, тако је и у Русији била јака панславистичка агитација за помоћ православним Словеним на Балкану, због чега је позивала на рат против Османског царства. Руска дипломатија је знала да јој победа у рату неће бити довољна ако се против ње створи европска коалиција, као приликом Кримског рата (1853-1856). Процењено је да је за отклањање такве опасности најпотребније да се Русија споразуме Аустро-Угарском, која је од свих европских сила била најзаинтересованија за Балкан, чиме је представљала главног конкурента Русији на том подручју. Првобитни позив Русије на договор око поделе Балкана Аустро-Угарска је одбила, свесна да јој је за то, ипак, потребна и сагласност других европских сила. Русија се онда обратила преосталом европском царству – Немачкој.

„Бизмарку [председнику владе Немачког царства] је упућено питање: Какво би било држање Немачке у случају руско-аустријског рата? После дужег оклевања, овај је одговорио да Немачка не би могла допустити пораз свог најпоузданијег савезника – Аустро-Угарске. Зато нека се Русија с њом што пре споразуме. Да би олакшао тај споразум, Бизмарк је и грофу Андрашију ставио до нања да уколико намерава да ратује са Русијом Аустро-Угарска не би требало да рачуна на Немачку, па је и њему препоручивао спораум с Петроградом. Таквим држањем Бизмарк је доста допринео попуштању аустро-руске затегнутости до које је било дошло у октобру 1876. и утро пут њиховом споразумевању о деоби интересних сфера на Балкану.“[11]

Будимпештански споразум Русије и Аустро-Угарске око Балкана (1877)

„Преговори су успешно окончан 15. јануара 1877, када су у Будимпешти аустроугарски министар иностраних послова Андраши и руки амбасадор Новиков потписали тајну конвенцију „која је Русији обезбеђивала неутралност Аустро-угарске у рату против Турске“. Ту неутралност Русија је платила правом Аустро-Угарске да у тренутку, који сама изабере, окупира Босну и Херцеговину. Конвенција је садржала  следеће: Аустро-угарска неће своје операције проширивати на Румунију, Србију и Црну Гору, а Русију на Србију, Црну Гору и Босну и Херцеговину; Румунија, Србија и Црна Гора могу ратовали на страни Русије, али при том се руске трупе не смеју појављивати на територији Србије и Црне Горе.

Поред ове главне, 18. марта је потписана и допунска конвенција, којом се прецизира да Аустро-угарска приликом окупације Босне ући и у Новопазарски санџак, већ ће се две силе о његовој судбини посебно договорити. Друго, Русија стиче право да поново анектира југоисточну Бесарабију која јој је одузета 1856. Треће, потврђује се важност Рајхштатског споразума у погледу онемогућавања стварања велике јужнословенске државе. Четврто, начелно се прихвата могућност формирања независне бугарске државе и признавања државне самосталности Румунији, Србији, Црној Гори и Албанији, а оставља се за каснији споразум питање о судбини Епира, Тесалије, Крита и самог Цариграда. Тако се на основу Будимпештанке конвенције унапред знао главни дбитник у руско-турском рату – Аустро-Угарска. О конвенцији је био обавештен само Бизмарк.“[12] А он „Русе је још отвореније подстицао на рат против Турске, стављајући им у изглед и сам Цариград; Енглезима је нудио Египат. Циљ је био јасан: завадити Енглезе и Русе око Цариграда и Енглезе и Французе око Египта. И једни и други су осетили замку и избегли су је – Бизмаркови предлози били су одбијени.“[13]

Допринос балканских хришћана победи Руса у рату против Турака (1877-1878)

 „Руска армија је кренула у балканску кампању са снагама од око 185.000 људи. Њима ће се придружити и румунска војска од чијег ће укупног броја у бојевима у Бугарској директно учествовати око 38.000 бораца; руској армији ће прискочити у помоћ и око 7.500 балканских добровољаца „оплоченаца“, међу којима највише Бугара (6.500), затим Македонаца (око 400), те Грка, Срба и других. У рату против Турске ће учествовати све време и сједињене црногорско-херцеговачке снаге (око 25.000 људи), а у последњој фази (од децембра 1877) у борбе ће се врло успешно поново укључити и Србија са својих 90.000 војника. Свим овим снагама од укупно скоро 350.000 људи, Турска је могла да супростави своју регуларну и резервну војску од укупно око 270.000 бораца. И поред ове бројчане инфериорности она ће показати далеко жилавијим и опаснијим противничком него што се очекивало. И у погледу наоружавања, а понегде и у погледу вештине командовања, онда је над својим противницима понекад испољавала и видљиву супериорност.“[14]

Однос европских сила према рату Русије против Турака (1877-1878)

„Када је Русија објавила Турској рат све остале велике силе дале су изјаве о неутралности. Док је, међутим, неутралност Француске и Немачке била према Русији благонаклона и безусловна, британска је била предвиђена само до тренутка до којег се њеној влади не би учинило да су комуникације са Индијом угрожене. […]  Већ почетком јуна енглески министри су целој европској дипломатији давали на знање да би руска окупација Цариграда за Велику Британију била casus belli [разлог за рат].“[15]

А Русија је након успешног ратовања заиста угрозила и Цариград, пришавши на само 12 киломатера од престонице Османског царства, заузимањем места Сан-Стефано. Ту је потписан мир којим је завршен овај рат.

Санстефански мир и Берлински конгрес

„Руско-турски рат завршен је фамозним Санстефанским миром од 3. марта 1878. Њиме су обухваћене не само Русија и Турска, које су потписале мировни уговор, већ и Румунија, Србија и Црна гора, које ни о чему нису питане, нити су позване да потпишу Уговор.

Полазећи најпре од својих сопствених, а затим од бугарских стратешких и политичких интереса и прироритета, руска дипломатија је у Сан Стефану, као најважнију тековину, издејствовала стварање Велике аутономне кнежевине Бугарске, која је требало да обухвати: бугарску националну територију од Дунава до Егејског мора, затим пиротски и врањски округ на српској територији, целу Македонију, као и неке територије источне Албаније и северне Грчке. Лука Солун није била обухваћена овако скројеном „Великом Бугарском“, али је Бугарској дат широк приступ Егејском мору са значајним пристеништем Кавалом. Источна граница Велике Бугарске стизала је код Лиле Бургаса до под сам Цариград. У вези с Бугарском у мировном уговору је постојала и одредба да ће руска окупација њених територија трајати две године, докле Кнежевина не организује самосталну државну управу.

Стварањем Велике Бугарске Русија је рачунала да, посредним путем, преко њене територије и без запоседања Цариграда и мореуза, чему су се одлучно противиле остале велике силе, испуни свој вековни сан о изласку на топло море. Штавише, из Бугарске могло би се, у некој будућој згодној прилици, лако и брзо овладати и самим Цариградом.“[16]

Санстефанским мировним уговором Русија је себи обезбедила и враћање Бесарабије (коју је била изгубила 1856. године), азијске територије освојене у овом рату и ратну одштету.

„Осим Руса и Бугара санстефанским преуређењем Балкана су могли да буду задовољни још само Црногорци: Црној Гори је призната државна независност, а одређено јој је и значајно територијално проширење у национаним границама. Уз градове Никшић, Гацко, Спуж, Подгорица и Жабљак, припао јој је и Бар, преко којег је добила излаз на Јадранско море.

Сви остали балкански народи су одлукама из Сан Стефана остали у већој или мањој мери незадовољни. За Босну и Херцеговину, Епир, Тесалију и Крит, мировни уговор је предвиђао широке административне реформе у оквиру Османског царства, с ти што је Русија стављала на знање да, сходно својим ранијим обавезама, није противна ни аустријској окупацији Босне и Херцеговине. Румунији је призната државна независност и додељена јој је територијална компезација у Добруџи за изгубљену Бесарабију. Што се тиче Србије, њој Санстефанси уговор не само што није обезбедио остваривање свих амбициозних циљева из другог рата против Турске (Видин на истоку и цео Косовски вилајет са нишким, скопским, призренским и новопазарским санџацима на југу и југозападу), већ ни очување директних ратних тековина у српском националном простору. У корист Бугара одузимао јој је Пирот и Врање, које су сами Срби ослободили, а те у последњем требутку, пред очајничим отпором Срба, признат јој је Ниш, који су Руси, такође, намењивали Великој Бугарској.“[17]

Балкански народи су протествовали против санстефанских одедби које је Русија наметнула. Србија је поред територија оје су припале Бугарској тражила и Македонију, коју је још одлучније тражила Грчка, која је тражила и Епир и Тесалију. Румуни нису били задовољни Добруџом као надокнадом за губитак Бесарабије. И Албанци су изнели захтеве за спајање санџака у којима су били већинско становништво.

Санстефански споразум је измењен због незадовољства не балкаских народа, него европских сила. Руско приближавање Медитерану је уплашило не само Велику Британију и Аустро-Угарску, те и њеног савезнка Немачку, него и Француску и Италију (које су такође имале интересе у Медитерану).

„Руси који су се нашли пред реалном опасношћу истовременог ратног сукоба са Аустро-Угарском и Великом Британијом, нису имали куд већ су се и сами сагласили са ревизијом Санстефанског мира на конгрес сила у Берлину [на предлог Аустро-Угарске]. […]

Општа принципијелна сагласност сила о сазивању конгреса није, међутим, значила и могућност њиховог непосредног окупљања. Противречности и раскорак тежњи и интереса међу силама су у марту 1878. били толики да је рат међу њима изгледао ближе и реалније, него високи дипломтски форум. Требало је да прође пуна три месеца да се најаинтересованије сила у закулисним погађањима договоре о свим битним питањима, па да се сазове конгрес који је имао само да потврди њихове нагодбе. Кључни преговори вођени су имеђу Русије и Британије, односно између Русије и Аустро-Угарске, уз асистенцију Немачке, углавном на страни ове последње. Сви ти преговори вођени су уз примену претњи и застрашивања и уз блиску огућност британско-аустријског савеза и његовог напада на Русију.“[18]

Аустро-Угарска се сагласила са британским гледиштем о Бугарској, а Британци су им заузврат обећали подршку у питању окупације Босне и Херцеговине. Аустро-Угарска је признала Русији право на освојене територије у Азији и Бесарабију, а Русија је морала да пристане на измену одредби о Бугарској.

„Она се планином Балкан делила на два дела: трибутарну кнежевину Бугарску на северу и аутономну провинцију Источну Румелију на југу. Од Источне Румелије се одваја узак појас уз Егејско море који се, као и читава Македонија, оставља Турској.“[19]

На Берлинском конгресу (од 13. јуна до 13. јула 1878. године) су потврђени ови тајни договори, уз још неке мање измене Санстефанског уговора. Признате су независности Србије, Црне Горе и Румуније, али су донекле измењене одредбе о територијалним проширењима. Ситуација са Бугарском је усвојена у складу са договором пред конгрес.

„Турци и Британци су настојали да што већма спрече продор Србије на југ, према јужној Србији и Македонији, а Руси да откину што више српских територија за Бугарску на југоистоку. Уочи самог конгреса и у току његвог рада српско државно вођство (кнез Милан и [министар спољних послова] Јован Ристић) је успело да, прихватањем одређених обавеза према Аустро-Угарској (трговински уговор, изградња железнице кроз Србију, политичко везивање за Беч) обезбеди важну подршку грофа Андрашија [министра иностраних послова Аустро-Угарске]  за одбрану макар ратних тековина Србије из другог рата с Турском.“[20]

Због отпора албанског становништва, подстакнутог и од турских власти, на Берлинском конгресу потврђеног територијалног проширења Црне Горе није могло да се реализује у потпуности. Спор ће се решити 1880. године, када је Османско царство, под притиском европских сила, уместо Плава и Гусиња уступило још један приморски град – Улцињ.

Усвојен је „британски предлог да се Аустро-Угарској повери „привремена“ али временски неограничена окупација Босне и Херцеговине, будући да је то „једина“ ефикасна мера која може осигурати мирну егзистенцију босанско-херцеговачког становништва.

Румунији је право конпензације за губитак Бесарабије проширено на још неке територије. Русија се одрекла неких територијалних добитака у Азији, па су јој остали признати.

Потврђена је обавеза да Русија добије ратну одштету од Османског царства, које је већ било оптерећено дуговима западним повериоцима. Стога је Османском царству наметнута међународна финансијска комисија, чиме се нашло под англо-француском финансијском, а преко ње и политичком контролом.

Османско царство је пред Берлински конгрес подршку Велике Британије у заштити од руских захтева платило препуштањем Кипра (што ће изазвати незадовољство Француске и Италије када буду сазнали, па је Велика Британија умирила Француску сагласивши се да узме Тунис, за шта је Француска добила и сагласност немачког председника владе Бизмарка, који је такву сагласност дао и Италији, покушавајући тако да их доведе у сукоб). Британија своју обавезу није испунила, а ни Кипар вратила, као што је било договорено ако не успеју да одбране турске територије од Руса.

Берлински конгрес, на којем су европске силе одлучивале о судбини балканских народа, десио се на самом прагу империјалистичке епохе јавно афирмишући право моћних сила на политичку и територијалну поделу света.

 Литература:

Чедомир Попов, Грађанска Европа III (1771-1914), Београд 2010, 210-247.

[1] Попов, 211.

[2] Попов, 211.

[3] Попов, 212-213.

[4] Попов, 213.

[5] Попов, 223.

[6] Попов, 224.

[7] Попов, 225.

[8] Попов, 225.

[9] Нова историја српског народа, Београд 2002, 176.

[10] Попов, 226.

[11] Попов, 228.

[12] Попов, 231-232.

[13] Попов 232.

[14] Попов, 234.

[15] Попов, 234.

[16] Попов, 239.

[17] Попов, 239.

[18] Попов, 241.

[19] Попов, 242.

[20] Попов, 244.

[21] Попов, 254-256.

Advertisements

Оставите коментар

Објављено под Србија, XIX век

На корак до краја света – Александар на Хифасису

Македонски краљ Александар III (познатији као Александар Велики) великим освајањима на три континента створио је највећу државу у дотадашњој историји, у којој је (ради учвршћења власти) спровео мешање развијених култура Грка и источних народа. То је постигао за 33 године живота, који је изненада окончан (323. п. н.е.) због последица напорних похода. Иако Александар није доживео ниједан пораз на бојном пољу, заустављен је пре него што је стигао до циља.

„… а затим је кренуо с војском до реке Хифасис, нејисточније од пет река Пенџаба.

Хифасис је најисточнија тачка до које је стигао Александар. Даље није ишао. О томе зашто је на овом месту прекинут полетан и невиђеним успесима крунисан освајачки поход, извори наводе неколико разлога.

Наиме, информације које је добио од локалних житеља с оне стране реке подбадале су његову страст да крене даље и да своје дело доврши освајањем преосталих земаља до океана који окружује земљу. Међутим, војска је била исцрпљена сталним напорима. Осам година је било протекло откако се налазила у рату; тешки климатски услови, храна на коју није навикла, све суровије борбе измучиле су је и никакви нови планови нису је могли загрејати. О непознатим земљама источно од Хифасиса говорило се различито. Неки су тврдили да постоји богата земља чији су становници добри ратари  храбри ратници са аристократском владо која управља праведно. У тих индијаца било је слонова много више него у осталих, и то великих и јаких. Према другима, с оне стране реке се простирала пустиња дуга дванаест дана хода, а затим је долазла велика река Ганг, широка око 30 стадија и најдубља од свих индијских река. С оне стране Ганга живели су народи Гандариди којима је краљева Ксандрам. Његова војска је бројала 200 000 пешака, 20 000 коњаника, 2 000 борних кола и 4 000 за рат опремљених слонова. Александар није у први мах поверовао овим вестима, али му је Пор то потврдио.

Војска, дотучена тропским кишама које су седамдесет дана лиле без престанка, са страхом је мислила на нова страдања која је чекају. Настало је колебање, незадовољство, жеља да се стане, да се врате. Понеки су тврдили да неће поћи за Александром, ако овај буде хтео да их поведе даље. Да би стао на пут немирима и спречио да страх продре у његове борце, Александар је одржао говор у коме је најпре указао на то да уложени напори нису били бесплодни и наброја многе земље које су од Хелеспонта до Каспијских врата и Инда потпале под македонску власт, а затим покушао да убеди војску да до коначног циља ратовања не преостаје много: до реке Ганг и Источног мора, по његовој представи, није било далеко, а ово море, повезано са Хирканским морем, чини у свари део океана који са свих страна окружује земљу. Тако ће се, кад допру до океана, границе њихове власти поистоветити  са границом коју је божанство ставило земљи. Треба учинити још мали напор да се оно што преостаје од Азије дода ономе што је већ стечено, малени простор великом. Када пређу целу Азију, онда ће он испунити и премашити свачије наде: вратиће у домовину оне који буду хтели да оду, а остале наградити тако да ће им завидети они који буду одлазили.

Када је Александар завршио настала је тишина – нико није хтео ни да се противи краљу, ни да прихвати његов позив. Најзад се ослободио стари официр Кен и у име војске рекао да мисли да је боље да се учини крај напорима и погибељи. од оних Македонаца који су са Александром пошли у рат мало их је преостало – многи су погинули, други су као неспособни за рат остављени у позадини, а много их је помрло од болести. Они који су остали ни телом више нису јаки, а и духом су клонули. Сви они чезну да се врате својим домовима, да виде своје родитеље, своје жене и децу, да се врате својим кућама, богатству и сјају који им је Александар извојевао, Кен моли Александра нека се и он врати да види своју мајку, да донесе у очинску кућу силне и велике победе, па нека после, ако му се прохте, поново крене у рат. Други Македонци ће га радо следити.

Када је Кен завршио свој говор, присутни су бурно одобрили, многи су чак и сузе пролили. Нио више није проговорио. Александар се очито наљутио и распустио скупштину. Сутрадан их је опет сазвао и рекао да неће никога силити да пође с њим. Он ће наћи људе који ће пратити свог краља. А они који хоће да се врате, нека иду, нека јаве својима да су се вратили оставивши свог краља усред непријатеља. Изливши на тај начин свој бес, Александар се затворио у свој шатор и два-три дана чекао неће ли доћи до каквог преокрета. Али тишина која је владала у табору била је јасан знак да војска није могла да се одазове његовом позиву. Четвртог дана жртвовао је на обалама реке ради прелаза, али су жртве биле неповољне. Тада је он одлучио да одустане од своје намере и објави повратак.

[…]

Понекад се каже да је то био први и једини пораз Александров, прва капитулација и њу су му наметнули његови борци. Шта би било да је тврдоглаво остао код своје намере? Тешкоће које су их чекале биле су несавладиве, а пут до океана дужи него онај који су прешли. Поход би се морао завршити катастрофом. Тренутак двоумљења на Хифасису и одука о повратку изгледају као почетак опадања у Александровој војничкој каријери. После тога није доживео више великих победа. Али то се тако чини само зато што је смрт прерано прекратила његов живот. ако се искључи тај непредвидив моменат, никаквог опадања нема. Одлуком о повратку, Александар је доказао да је умео да господари собом и својим страстима. Уз романтичну чежњу за непознатим и несавладивим имао је довољно разборитости и здрава разума да оцени реалне могућности. Са војницима је извојевао победу, без њих он није могао даље. Уместо да се у вом његовом поступку види капитулација пре војском, треба видети победу над самим собом. То му је обезбедило јединствену славу војсковође који није никад био поражен.“

Литература: Фанула Папазоглу, Историја хеленизма, Београд 2010, стр. 123-125.

Оставите коментар

Објављено под Антика