Архиве блога

„Нека цвета хиљаду цветова…“ док их не покосимо

Кинески пример слободе мишљења у комунизму

„У покушају да надвлада конкурентску, модернистичку струју у КПК [Комунистичкој партији Кине], [вођа кинеских комуниста] Мао [Цедунг, по ранијем правопису Це Тунг] је почео да осмишља оригиналне методе борбе. Први је била Кампања 100 цветова. На 8. партијском конгресу одржаном 1957. године он је говорио о контрадикцијама у кинеском комунизму и о опасности од контрареволуције. Неочекивано је позвао на критику система и борбу против неправде. Ослањао се на стару конфучијанску мисао „нек цвета 100 цветова, нек цвета 100 школа мишљења“. Циљ те кампање био је да испровоцира критику, с тим што је Мао рачунао да ће критика бити окренута против модерниста и да ће му омогућити да се обрачуна с њима.

Поред тога, намеравао је да ту фазу свог живота искористи и за обрачун са интелектуалцима, који су били један од његових највећих проблема. Интелектуалци су били и „класни непријатељи“, јер је у Кини образовање било скупо, па су, самим тим, образовни углавном долазили из виших класа, због чега су махом били и прозападно оријентисани. Све то је од њих чинило природне савезнике КМТ [Куоминтанг – Кинеска националистичка партија]. Када је дошло до победе револуције, они су се понадали да ће се прилике у Кини смирити. Већина њих због тога није емигрирала, а неки су се, чак, вратили из емиграције, да помогну новом режиму.

Убрзо после победе револуције, Мао је почео да уводи револуционарне курсеве, кроз које је прошло на десетине хиљада интелектуалаца. Током шест или осам месеци, они су имали задатак да се суочи са својим „погрешним класним“ пореклом и грешкама које су учинили. Кључне су биле сесије самокритике, на којим су морали да напишу аутобиографију, да би се суочили са својим пропустима и пропустима својих родитеља. Након тога је следио период изолације и јачање осећаја кривице. Следећа фаза требало је да изазове несигурност и страх, да би се стигло до климакса који је значио изражавање захвалности КП Кине, која их је ослободила заблуда.

Симболичан пример је био последњи кинески цар Пу Ји. По совјетском уласку у Манџурију он је био заробљен, а убрзо затим предат Кини на „преваспитавање“. До 1959. држан је у логору за ратне злочинце, пролазећи многе курсеве преваспитавања. Када је пуштен са преваспитавања, запослен је као баштован у царској палати, где је и умро 1967.

Кампања 100 цветова почела је одмах после Маовог говора на конгресу 2. маја 1956. године. У неверици, интелектуаци и противници Маове струје нису се одмах ослободили. Тек је у пролеће 1957. дошло до првих слободнијих изјава. Али, догодило се нешто што Мао није очекивао. Они нису говорили против бирократизма и секташења, што су биле шифре за Маове непријатеље, већ против самог Мао Це Тунга. Окренули су се против КПК, посебно против политике према интелектуалцима. Говорили су о суровости друштвених реформи, о жртвама, лошем стандарду, чак и о људским правима. Маов режим називали су тиранијом, а студенти пекиншког универзитета направили су „демократски зид“, на који су качили примедбе на рачун КП. Почела је и критика самог комунизма. Како историографија процењује, још од покрета 4. мај у Кини није било толико слободе у говору. Чак су се и сељаци охрабрили и почели су да излазе из кооперативе. Мао је био у шоку. Одмах је наредио да се кампања обустави. Слобода је трајала пет недеља, током маја и јуна 1957. године.

Мао је тада почео да напада све који су у кампањи учествовали, посебно интелектуалце. Одржао је говор у коме је рекао да је потребна само она критика која ће ојачати социјализам. Говорио је да је критика била уперена ка погрешној мети. Од јула 1957. Мао је кренуо у контракампању, сада окренуту против сопствене кампање, која се звала Кампања против деснице. Интелектуалци су били изненађени, кренули су студентски немири. Мао је одлучио да то хитно угуши. До краја те године око 300.000 интелектуалаца је било названо десничарима, а многи су завршили у затвору или у логорима. Велики број њих је био послат у унутрашњост да обрађују земљу на годину дана, да би, како с говорило, упознали живот сељака. Чести су случајеви да је то трајало доживотно. Неки од најбољих научника и писаца кажњени су током кампање. У тим прогонима укупно је кажњено око милион чланова Партије. Направљена је кинеска варијанта гулага, кроз које је прошло између пет и 20 милиона људи.“

Дубравка Стојановић, Рађање глобалног света 1880-2015, Београд 2015, стр. 216-218.

Advertisements

Оставите коментар

22. априла 2018. · 19:49

Напад Аустроугарске на Србију 1914.

„Аустроугарска је за напад на Србију одредила своју балканску војску (Пета и Шеста армија), којом је командовао генерал Оскар Поћорек. Друга армија концентрисана је у Срему, припремајући се за пребацивање у Галицију. Правећи ратне планове, српска Врховна команда је главни напад очекивала са севера, преко саве и Дунава, у правцу Моравске долине, али је он изведен из правца Босне, преко Дрине. Брзим продором до Ниша територија Србије требало је да буде подељена на два дела, а она војнички поражена. Истовремено, остваривши ву победу, аустроугарска војска би се више могла ангажовати на Истоку, у рату против Русије. План који је предвиђао напад са Дрине требало је отуда да буде стратешко изненађење, а ратне операције искоришћење за кажњавање Србије и етничко чишћење простора уз Дрину. Беч је, такође, планира да у војним јединицима ангажованим у походу на Србију већину борачког састава чине југословенки народи. У састав пете армије, на пример, улазили су 13. загребачки и 8. прашки корпус, а у састав Шесте 15. сарајевски и 16. дубровачки корпус. Друга армија, пак, регрутована је на простору Мађарске. У појединим јединицама на фронту према Србији и до 25% борачког састава чинили су Срби, а око 50% Хрвати, због чега је ратни обрачун укључивао сукоб између Србије и југословенских народа у Монархији, односно изазивање дугорочног раздора и непријатељстава.

Погранични градови и предели Србије засути су убитачном стрељачком ватром, уз коришћење дум-дум метака, на сам дан објаве рата, 28. јула 1914. године увече. Наредних дана, из правца Земуна и Бежанијске косе, са монитора и бродова на Сави, у дејство је ступила и тешка артиљерија, наносећи огромна материјална разарања и бројне људске жртве. становници Савамале и Дорћола, најугроженијих делова Београда, морали су бити исељени. Аустроугарска војска гађала је два путничка воза са децом и женама који су бежали из престонице, погребне поворке, колону пацијената из душевне болнице на Врачару, општу државну болницу у коју су смештени рањени цивили  и која је била обележена белом заставом са црвеним крстом. Улице Београда, међу којима је и главно градско шеталиште од Кнез Михаилове до Славије, системски су разаране, сличну судбину доживели су Шабац, који се претварао у гомилу рушевина, Гроцка, Обреновац, Смедерево…“

Мира Радојевић, Љубодраг Димић, Србија у Великом рату 1914-1918, Српска књижевна задруга, Београд 2014, 118-119.

 

Оставите коментар

13. јануара 2018. · 20:54

Ратни циљеви и планови 1914. и могућности остварења у Првом светском рату

Циљеви

„У моменту када је започињала рат, за Аустроугарску је најбоље решење било да сукоб остане у локалним оквирима, без мешања других сила Аустроугарска дипломатија је отуда настојала да Петроград, Париз, Лондон и Рим како у рату са Србијом нема освајачке намере и да је у питању вид „полицијске акције“, поведене у намери да буде кажњено и уништено „завереичко жариште“. Рат је према томе представљен као изнуђена самоодбрана. С друге стране, Немачка је желела решење којим би, без великог рата, преко Балкана и Турске, продрла до Средњег истока. Истовремено, спремала се и за рат у коме би се обрачунала и са Француском и са Русијом. Посезање за светском моћи ишло је ка новој подели света и упостављању поретка у коме би Немачка имала доминантно место.

Силе Антанте су у рат закорачила са намером да заштите сопствене империјалне интересе. Русија је настојала да Балкан и мореузе стави пд своју контролу, отварајући пут ка јужним морима. Пораз Аустроугарске донео би јој доминацију у Панонској низији, источнoј и средњој Европи. Француска и Велика Британија пак браниле су своје колонијалне поседе и надале се новим територијалним добицима. Занимали су их, такође, контрола над изворима нафте на Средњем истоку, учвршћивање позиција у Европи, добит која је проистицала из доминације на морима и уништење конкуренције у прекоморској трговини. Сарајевски атентат је из тих разлога послужио као повод за почетак рата какав свет до тада није упознао.“

Планови

„Немачки рани план уобличаван је почев од 1905. године као део програма развоја армије и економије. Потребе немачке индустрије, финансијског капитала и привреде, условљене међузависношћу са капацитетима противничких држава, захтевале су, независно од војних планова, да рат кратко траје и буде завршен успешно. процењивано је да би дуготрајни рат, поред ненаднокнадивих губитака у људству и материјалним добрима, претио револуционарним врењима, погубни по постојећу власт. Немачки планери су офанзивну стратегију сматрали кључем победе, негујући уверење  надмоћности немачке војно-оперативне мисли. Надали су се да ће силина удара смањити ризик од исцрпљујућег рововског рата и убитачних дејстава артиљерије.Процене да се може победити и снажнији непријатељ темељиле су се на убеђењу да Немачка располаже надмоћном стратегијом, тактиком, вођством, обуком, наоружањем и моралом војника.

Ратни план предвиђао је избегавање истовременог ангажовања два фронта – против Француске и Русије. Због тога би прво био поведен муњевити рат са Француском, сличан „снажној али краткотрајној олуји“, у коме би учествовале главнина немачке оперативне војске. Кључни удар планиран је преко територија Белгије и Луксембурга, уз избегавање фронталног напада на источне, утврђене границе Француске, на којима је постојала могућност снажне одбране и вођења дуготрајног рововског рата. Напад на Русију уграђен је у постојећи ратни план накнадно, а требало је да буде изведен пуним војним капацитетима после победе над Француском. У таквим околностима, Немачка је гајила наде да ће у континенталном европском рату Велика Британија остати по страни, што се показало као погрешна процена.

Аустроугарски ратни планови пројектовали су ратне операције против Србије, Црне Горе и Русије. Беч је рачунао на спорост Русије у мобилизацији трупа, која би аустроугарској војсци пружила довољно времена да порази Србију. Трупе би потом биле пребачене на Исток и на том правцу задржавале руске дивизије све док, после победе над Француском, на тај простор не би пристигле и немачке армије.

Антанта је почивала на савезу Русије и Француске  споразуму који је са њима, без жеље за прихватањем других обавеза, скопила Велика Британија.

Француски ратни план, темељен на обновљеној конвенцији а Русијом из јула 1913. године, заснивао се на одбрани француско-немачких граница, у којој би било ангажовано 1,3 милиона војника, и офанзиви коју би са Истока извршила Русија. Ратни планови Русије пак имали су две варијанте. Прва се тицала првбитног немачког удара на Француску, због чега би руске трупе биле концентрисане на сукоб са Аустроугарском. У другој варијанти која је предвиђала немачки удар на Русију, главнина трупа требало је да буде усмерена у том правцу. У оба случаја планиран је офанзивни рат са Немачком, с тим што је у првом бло предвиђено претходно уништење аустроугарских јединица.

Према српском ратном плану, сачињеном 1908. године, основно је било „држати се одбране док се политичка и стратегијска ситуација не разјасни, а тада дејствовати према ситуацији.“ Главни удар непријатеља очекиван је са севера (линија Обреновац-Београд-Пожаревац), због чега је главнина снага одбране била коцентрисана иза граничних река Саве и Дунава, док су помоћне линије одбране биле концентисане према Дрини. Из тог правца испуњеног бројним попречним планинским баријерама и лошим комуникацијама, није очекиван одлучнији напад. План је предвиђао почетну дефанзиву, док се не изврши консолидација линије одбране  концентришу јединице, а након тога прелазак у офанзиву и продор у Срем и Босну.

Штитећи своје интересе на Балкану и не могавши да допусти немачки продор на Исток, пре свега према Босфору и Дарданелима, мореузима којима је извозила своје житарице, Русија је мобилизацијом војске показала да неће напустити Србију. Руковођена конкретним интересима и рационалним проценама, није могла допустити слом Србије, немачко овладавање Балканом и мореузима, пресецање веза са Медитераном и продор на Средњи исток. У настаој ситуацији мобилизација трупа представљала је јасан избор Петрограда да, стајући уз Србију, штити властите позиције. Упоредо са почетком бомбардовања Београда с аустроугарских монитора 29. јула 1914. године, Русија је, ипак, још једном безуспешно покушала да спор Србије и Аустроугарске буде решен на Хашком суду. Тумачећи нешто касније одлуку о пружању подршке Србији, министар Сазонов је на седници Државне думе изјавио како Русија није могла да допусти да „воља“ Аустроугарске и Немачке постане „закон у Европи“. У исто време, оглушивање о молбе Србије за помоћ значило би да напушта вишевековну улогу заштитника балканских народа.“

 

Могућности остварења

„Планови са којима су велике силе закорачиле у рат били у офанзивни, концентрисани на велике битке којима је у кратком року требало одлучити победника. Ток операција и исход ратовања у 1914. години показао је колико се планирано разликовало од оствареног. Немачки план није био у складу са стратешком ситуацијом у Европи и као такав захтевао је велико напрезање. Осим тога, није предвиђао укључивање велике Британије у рат.  Француски генерали превидели су немачки упад у Француску преко територије Белгије. Планови Русије нису били у складу са војним, економским и организационим могућностима земље. Очекивања Аустроугарске, посебно на источном фронту, нису била реална. Генералштабовци свих великих армија планирали су операције којима је требало обухватити и уништити противничке трупе, што је условило ширење фронтова и њихов претварање у непрекидне линије сукоба. Често се дешавало да противници буду потцењени, што се завршавало болним поразима. Већ прве ратне године то се десило Немцима у сукобу са Русијом и Француском, као и Аустроугаркој у рату са Србијом. Рововски рат, у коме ниједна од противничких снага није имала довољно снаге за пробој фронта, умарао је зараћене стране, до су поједини родови војске, попут коњице, у модерном рату изгубили смисао. Стаблизовање стања на фронтовима, сазнање да ће рат дуго трајати, велики војни губици, пад производње и стандарда , несташице и други проблеми актуелизовали су питање склапања „часног“ (сепаратног) мира који је Немачка, уз одређене услове, била спремна да понуди, како Русији тако и Француској. Суочени са питањем на који начин савладати противника, ратни стратези нису имали прави одговор. Поново је активирана тајна дипломатија, која је покушавала да притисцима и понудама различитих компезација још увек неутралне земље привуче на страну једног од зарађених блокова.“

Мира Радојевић, Љубодраг Димић, Србија у Великом рату 1914-1918, Српска књижевна задруга, Београд 2014, 111-116.

2 коментара

9. јануара 2018. · 23:19

Појава Европе у средњем веку

„Карта Европе с краја раног средњег века има много елемената савременог света! Истина, што се тиче политичких граница, као да нема никакве сличности. Пред очима трепери од мноштва краљевина, кнежевина, маркизата и бискупија. Ипак, много је доброг познато. Узмимо, као пример, називе држава: Енглеска, Француска, Немачка, Италија, Мађарска и Пољска, или области: Гаскоња, Бретања, Шампања, Лотарингија, Бургунција, Баварска, Ломбардија – све оне постојале су већ у X веку. Пре десет векова! То изгледа потпуно запањујуће када узмеш у руке мапу од VI-VII века. Сличност нестаје. Ниједно познато име! Ниједна од данас постојећих држава! На први поглед, период од V до VIII века је време неплодно, хаотично: некаква гомила бесконачних ратова, најезда, крвавих несугласица, територијалних раздора и прерасподела. Када проучаваш материјале везане за та четири века, чини се као да пролазиш кроз некакав дивљи, фантастичан сан, кошмар, лишен логике и смисла. Одједном, испративши чудесно-бесмислене векове, задивљено отвараш очи. Појавила се Европа. Појавиле су се савремене државе. Не, нипошто се нисмо збунили: заиста савремене, које и данас постоје на политичкој карти света. У огњу безуспешних преображаја родило се нешто ново: нови народи – претходница будућих нација, нов политички организми, који ће кроз сву феудалну расцепканост и нестабилност изнети своју територијално-етничку основу.“

Анатолиј Левандовски, Карло Велики, Београд 2016, 10-11.

Оставите коментар

30. децембра 2017. · 18:04

Друштвена структура феудализма

„Феудализам је био вид организовања друштва и стварања неопходног реда у једно доба када није постојала државна власт и кад чак није постојао ни појам „држава“. Заснивао се на врло сложеној и бујној мрежи личних везивања, запечаћених доживотним заклетвама.

У локалним оквирима један ситнији земљопоседник који није био довољно безбедан препусти своју земљу неком моћнијем од себе и закуне му се да ће бити његов „човек“ и верно му служити „речју и делом“, што је у случају ратара значило да ће му давати део жетве и/или изводити радове за њега. За ратника је пак то значило да ће оружјем служити господару, сениору. Вазали су заузврат добијали заштиту од сениора и своју земљу, али више не као власници, већ као кметови. могли су да је користе и живе од њених плодова.

Дакле, феудализам је био систем узајамног обавезивања којим је мали човек стицао право на извесну заштиту, а онај значајнији – људе на које се могао ослонити. Зависно од друштвеног положаја уговорених страна, однос између сениора и вазала (оног који се заклео на оданост) могао је подразумевати и готово потпуну једнакост или пак велику неједнакост.

На државном плану, и краљ је имао вазале чији су поседи били огромна војводства и грофовије, много већ од дела земље којом је он сам директно владао. Краљевски вазали су, наравно, били у обавези да служе краљу, делом шаљући му војску, делом управљајући добрима у његово име, али сам краљ је дуго сматран првим међу једнакима. Насупрот томе, постојала је велика разлика између обичног ратара на малом делу земље и његовог властелина. Права и дужности обеју страна нису били дефинисани законима (није их било), већ локалним обичајним правом, које се временом прихватало као норма. То објашњава зашто се вид феудализма разликовао од земље до земље.

Ма колико сложена била друштвена структура заснована на личном обавезивању појединаца, она је била једино што је до XIV  века држало државе на окупу. Потом је постепено почео да се развија модернији државни апарата који је мало-помало преузимао власт и правосудне функције које су дотад обављали вазали различитог ранга. Феудализам се стално мењао Средином XIV столећа већ се изгубило много од његовог садржаја, али су форме опстале још дуго. Феудализам је настао у одређеним материјално-политичким условима и толико је обележио друштвене односе, али и начин размишљања и ставове у читавој западној Европи, да су се они примењивали и кад више није било поменутих предуслова. Наслеђе феудализма живело је у менталитету још дуго после његовог краја.

Савремена истраживања показују да су и у најдоследније спроведеним феудалним системима, попут оног француског, велике групе становника, сељака и других, остајале изван тог система. То су били самостални земљопоседници невезани  ни за једног сениора. Монетарна економија добијала је све више на значају и допринела распаду феудалне структуре, која се првенствено заснивала на робној или услужној размени. Међународној цркви био је потребан образовани кадар, а њега је захтевао и пораст трговине.  У XII веку развија се образовни систем, што кулминира настанком великих универзитета крајем тог столећа. Високо образовање је у принципу било доступно свима који су могли да се издржавају током студија. У томе им је помагала и црква, али и појединци који су ради спаса своје душе завештавали новац за школовање сиромашних студената. Универзитетски образован кадар био је различитог порекла, а припадао му је и свет из најсиромашнијих слојева.

Повећање броја интелектуалаца, нарочито оних школованих за области права, обезбедио је круни испомоћ нове врсте. Полако али сигурно у већини западноевропских земаља развијао се државни апарат…“

Михаел Нурдберг, Динамични средњи век, Београд 2011, 123-124.

Оставите коментар

10. септембра 2017. · 13:57

Сеобе између простора и култура

„Ерозија „pax ottomanice“ као и „турски ратови“ (испрва под хабзбуршким, затим под руским вођством) појачали су миграције, услед којих су етничке прилике, када су посреди насеобине у балканском простору и пограничним подручјима, још више испретуране. […]

У време османске владавине одигравале су се две врсте сеоба: унутрашње империјалне сеобе, на једној, и трансимперијалне сеобе из Османског царства у подручја хабзбуршке, венецијанске или руске империје, с друге стране.  Унутрашње сеобе су у време османског пропадања постајале све јаче. Делови сеоског живља у отвореним долинама за саобраћај настојали се да се спасу од притисака којима су били изложени, не само повећањем дажбина него и од провинцијских моћника, као и од ратних дејстава, па су потражили уточиште у боље заштићеним , издвојеним и недоступним брдским пределима (на пример у Црној Гори и Херцеговини). Сељаци су постали сточари и полуномади. Али чим би природни ресурси у брдским пределима, услед увећања становништва или природних катастрофа, били исцрпљени, започела би повратна сеоба. Та кретања овамо-онамо између равница и брда доприносила су конзервирању или регенерацији архаичних животних форми, које су се код полуномадских племенских друштава у динарском побрђу могле боље одржати него код становништва које се у равници бавило ратарством. […]

И миграције у подручја изван османског царства постајале су све чешће. Те сеобе кретале су се у правцу Хабзбуршке монархије, нарочито у тадашњу јужну Угарску, као и хабзбуршку Војну границу на хрватско-славонском тлу, те на венецијанску и руску територију. За своје војне услуге сељаци насељени као „граничари“ (Власи, како се у изворима већином означавају) за узврат су у хрватској и славонској „Крајини“ добијали низ привилегија. Међу бројним трансимперијалним миграцијама, у погледу њиховог значаја у „колективном памћењу“, истичу се сеобе Срба на север у 17. и 18. веку. Оне до данас спадају у најважнија „места у српском сећању“. У више таласа је тада велики део становника долине Мораве и Вардара, с косова, ибарског подручја и из источносрпских предела напустио свој завичај, прешао Саву и Дунав, пошао на север и северозапад и настанио се на царској територији. Подручја која су они напустили постепено су попуниле и настаниле друге групе народа – пре свега из брдских простора на западу  и југозападу (дакле, из данашње Црне Горе и северне Албаније) – међу њима и хришћански Албанци и албански муслимани. Повод за велику сеобу на север 1690. било је хабзбуршко освајање Србије, чијим се трупама прикључило више хиљада српских (и албанских) добровољаца у очекивању царске победе. Међутим, после успешне османске противофанзиве, делови становништва, под вођством српског патријарха Арсенија III Чарнојевића, избегли су, из страха од одмазде, у Хабзбуршку монархију и понели са собом мошти цара Лазара. Цар Леополд I загарантовао је избеглицама слободу вероисповести и сопствену црквену организацију (Леополдова повеља од 21.8.1690). Место Карловци у Срему (Сремски Карловци) изабрано је 1716. за седиште српских митрополита у Хабзбуршкој монархији. […] Цар је дао и загарантовао верске привилегије које су, пре свега, обезбедиле опстанак колективног идентитета, па их је православно свештенство свом шестином бранило од поновљених покушаја Католичке цркве да оствари унију. Број и етницитет миграната (с Косова и на Косово) не могу се поуздано утврдити.  Српски патријарх говори у свом писму из 1706. наследнику цара Леополда, о „40 000 душа“, кои су под његовим вођством напустили Косово. […] После сеобе на север 1690. уследили су 1739. године – после двадесетогодишње хабзбуршке владавине у северној Србији (између Пожаревачког и Београдског мира) – нови таласи избеглица хришћанског становништва у Хабзбуршко и Руско царство. […]

Трећа реакција на све већи притисак у османском царству (поред унутрашње миграције и миграција изван граница) била је „сеоба“ изван културних граница (boundary-crossing). Тиме се мисли на промену вере, језика и свакодневног живота. Многи преци осам милиона муслимана који данас живе у балканском простору (без житеља европске Турске, односно Источне Тракије) променили су вру и прихватили ислам тек у време пропадања Османског царства – и то сопственом одлуком. По свој прилици томе је мање по среди била вера, а више преживљавање или длука из каријеристичких разлога. […] Околност да је муслиманска раја плаћала мањи порез него хришћанска и да је припадност исламу пружала нове шансе за напредовање, деловала је у време све већег притиска као снажан подстицај за промену вере.

Просторне и културне миграције из политичких и/или економских разлога спадале су у свакодневницу у балканском простору, нарочито у фази распадања Османског царства. бекство на хабзбуршку или венецијанску територију или повлачење у брда били су један од могућности да се људи спасу из економско-социјалне беде. Промена вере била је друга могућност.“

Холм Зундхаусен, Историја Србије од 19. до 21. века, Београд 2009, 54-60.

Оставите коментар

7. маја 2017. · 17:05

Историјски значај уставобранитељског режима

„Историјски значај уставобранитељског режима састоји се у томе, настаје код нас стварање установа, настају први почеци детаљне државне организације. Под Милошем, никаква се установа није могла развити. Милош је држао све код себе, није дао ниједној власти, ниједном послу да се одвоји да се одвоји од њега, као засебна, самостална установа. Уставобранитељско време, напротив, ничим се тако не карактерише као установама које су тада постале. Оно се не одликује великим људима на пољу спољашње и унутрашње политике, али оно је дало наш први судски и административни механизам, и ударило основу нашим просветним установама.“

Детаљније о томе ко су били утавобранитељи и о историјском значају њихове владавине: Слободан Јовановић, Уставобранитељи и њихова влада (1838-1858). Београд 1933, 1-9.

Оставите коментар

15. априла 2017. · 20:50