Архиве блога

Друштвена структура феудализма

„Феудализам је био вид организовања друштва и стварања неопходног реда у једно доба када није постојала државна власт и кад чак није постојао ни појам „држава“. Заснивао се на врло сложеној и бујној мрежи личних везивања, запечаћених доживотним заклетвама.

У локалним оквирима један ситнији земљопоседник који није био довољно безбедан препусти своју земљу неком моћнијем од себе и закуне му се да ће бити његов „човек“ и верно му служити „речју и делом“, што је у случају ратара значило да ће му давати део жетве и/или изводити радове за њега. За ратника је пак то значило да ће оружјем служити господару, сениору. Вазали су заузврат добијали заштиту од сениора и своју земљу, али више не као власници, већ као кметови. могли су да је користе и живе од њених плодова.

Дакле, феудализам је био систем узајамног обавезивања којим је мали човек стицао право на извесну заштиту, а онај значајнији – људе на које се могао ослонити. Зависно од друштвеног положаја уговорених страна, однос између сениора и вазала (оног који се заклео на оданост) могао је подразумевати и готово потпуну једнакост или пак велику неједнакост.

На државном плану, и краљ је имао вазале чији су поседи били огромна војводства и грофовије, много већ од дела земље којом је он сам директно владао. Краљевски вазали су, наравно, били у обавези да служе краљу, делом шаљући му војску, делом управљајући добрима у његово име, али сам краљ је дуго сматран првим међу једнакима. Насупрот томе, постојала је велика разлика између обичног ратара на малом делу земље и његовог властелина. Права и дужности обеју страна нису били дефинисани законима (није их било), већ локалним обичајним правом, које се временом прихватало као норма. То објашњава зашто се вид феудализма разликовао од земље до земље.

Ма колико сложена била друштвена структура заснована на личном обавезивању појединаца, она је била једино што је до XIV  века држало државе на окупу. Потом је постепено почео да се развија модернији државни апарата који је мало-помало преузимао власт и правосудне функције које су дотад обављали вазали различитог ранга. Феудализам се стално мењао Средином XIV столећа већ се изгубило много од његовог садржаја, али су форме опстале још дуго. Феудализам је настао у одређеним материјално-политичким условима и толико је обележио друштвене односе, али и начин размишљања и ставове у читавој западној Европи, да су се они примењивали и кад више није било поменутих предуслова. Наслеђе феудализма живело је у менталитету још дуго после његовог краја.

Савремена истраживања показују да су и у најдоследније спроведеним феудалним системима, попут оног француског, велике групе становника, сељака и других, остајале изван тог система. То су били самостални земљопоседници невезани  ни за једног сениора. Монетарна економија добијала је све више на значају и допринела распаду феудалне структуре, која се првенствено заснивала на робној или услужној размени. Међународној цркви био је потребан образовани кадар, а њега је захтевао и пораст трговине.  У XII веку развија се образовни систем, што кулминира настанком великих универзитета крајем тог столећа. Високо образовање је у принципу било доступно свима који су могли да се издржавају током студија. У томе им је помагала и црква, али и појединци који су ради спаса своје душе завештавали новац за школовање сиромашних студената. Универзитетски образован кадар био је различитог порекла, а припадао му је и свет из најсиромашнијих слојева.

Повећање броја интелектуалаца, нарочито оних школованих за области права, обезбедио је круни испомоћ нове врсте. Полако али сигурно у већини западноевропских земаља развијао се државни апарат…“

Михаел Нурдберг, Динамични средњи век, Београд 2011, 123-124.

Advertisements

Оставите коментар

10. септембра 2017. · 13:57

Сеобе између простора и култура

„Ерозија „pax ottomanice“ као и „турски ратови“ (испрва под хабзбуршким, затим под руским вођством) појачали су миграције, услед којих су етничке прилике, када су посреди насеобине у балканском простору и пограничним подручјима, још више испретуране. […]

У време османске владавине одигравале су се две врсте сеоба: унутрашње империјалне сеобе, на једној, и трансимперијалне сеобе из Османског царства у подручја хабзбуршке, венецијанске или руске империје, с друге стране.  Унутрашње сеобе су у време османског пропадања постајале све јаче. Делови сеоског живља у отвореним долинама за саобраћај настојали се да се спасу од притисака којима су били изложени, не само повећањем дажбина него и од провинцијских моћника, као и од ратних дејстава, па су потражили уточиште у боље заштићеним , издвојеним и недоступним брдским пределима (на пример у Црној Гори и Херцеговини). Сељаци су постали сточари и полуномади. Али чим би природни ресурси у брдским пределима, услед увећања становништва или природних катастрофа, били исцрпљени, започела би повратна сеоба. Та кретања овамо-онамо између равница и брда доприносила су конзервирању или регенерацији архаичних животних форми, које су се код полуномадских племенских друштава у динарском побрђу могле боље одржати него код становништва које се у равници бавило ратарством. […]

И миграције у подручја изван османског царства постајале су све чешће. Те сеобе кретале су се у правцу Хабзбуршке монархије, нарочито у тадашњу јужну Угарску, као и хабзбуршку Војну границу на хрватско-славонском тлу, те на венецијанску и руску територију. За своје војне услуге сељаци насељени као „граничари“ (Власи, како се у изворима већином означавају) за узврат су у хрватској и славонској „Крајини“ добијали низ привилегија. Међу бројним трансимперијалним миграцијама, у погледу њиховог значаја у „колективном памћењу“, истичу се сеобе Срба на север у 17. и 18. веку. Оне до данас спадају у најважнија „места у српском сећању“. У више таласа је тада велики део становника долине Мораве и Вардара, с косова, ибарског подручја и из источносрпских предела напустио свој завичај, прешао Саву и Дунав, пошао на север и северозапад и настанио се на царској територији. Подручја која су они напустили постепено су попуниле и настаниле друге групе народа – пре свега из брдских простора на западу  и југозападу (дакле, из данашње Црне Горе и северне Албаније) – међу њима и хришћански Албанци и албански муслимани. Повод за велику сеобу на север 1690. било је хабзбуршко освајање Србије, чијим се трупама прикључило више хиљада српских (и албанских) добровољаца у очекивању царске победе. Међутим, после успешне османске противофанзиве, делови становништва, под вођством српског патријарха Арсенија III Чарнојевића, избегли су, из страха од одмазде, у Хабзбуршку монархију и понели са собом мошти цара Лазара. Цар Леополд I загарантовао је избеглицама слободу вероисповести и сопствену црквену организацију (Леополдова повеља од 21.8.1690). Место Карловци у Срему (Сремски Карловци) изабрано је 1716. за седиште српских митрополита у Хабзбуршкој монархији. […] Цар је дао и загарантовао верске привилегије које су, пре свега, обезбедиле опстанак колективног идентитета, па их је православно свештенство свом шестином бранило од поновљених покушаја Католичке цркве да оствари унију. Број и етницитет миграната (с Косова и на Косово) не могу се поуздано утврдити.  Српски патријарх говори у свом писму из 1706. наследнику цара Леополда, о „40 000 душа“, кои су под његовим вођством напустили Косово. […] После сеобе на север 1690. уследили су 1739. године – после двадесетогодишње хабзбуршке владавине у северној Србији (између Пожаревачког и Београдског мира) – нови таласи избеглица хришћанског становништва у Хабзбуршко и Руско царство. […]

Трећа реакција на све већи притисак у османском царству (поред унутрашње миграције и миграција изван граница) била је „сеоба“ изван културних граница (boundary-crossing). Тиме се мисли на промену вере, језика и свакодневног живота. Многи преци осам милиона муслимана који данас живе у балканском простору (без житеља европске Турске, односно Источне Тракије) променили су вру и прихватили ислам тек у време пропадања Османског царства – и то сопственом одлуком. По свој прилици томе је мање по среди била вера, а више преживљавање или длука из каријеристичких разлога. […] Околност да је муслиманска раја плаћала мањи порез него хришћанска и да је припадност исламу пружала нове шансе за напредовање, деловала је у време све већег притиска као снажан подстицај за промену вере.

Просторне и културне миграције из политичких и/или економских разлога спадале су у свакодневницу у балканском простору, нарочито у фази распадања Османског царства. бекство на хабзбуршку или венецијанску територију или повлачење у брда били су један од могућности да се људи спасу из економско-социјалне беде. Промена вере била је друга могућност.“

Холм Зундхаусен, Историја Србије од 19. до 21. века, Београд 2009, 54-60.

Оставите коментар

7. маја 2017. · 17:05

Историјски значај уставобранитељског режима

„Историјски значај уставобранитељског режима састоји се у томе, настаје код нас стварање установа, настају први почеци детаљне државне организације. Под Милошем, никаква се установа није могла развити. Милош је држао све код себе, није дао ниједној власти, ниједном послу да се одвоји да се одвоји од њега, као засебна, самостална установа. Уставобранитељско време, напротив, ничим се тако не карактерише као установама које су тада постале. Оно се не одликује великим људима на пољу спољашње и унутрашње политике, али оно је дало наш први судски и административни механизам, и ударило основу нашим просветним установама.“

Детаљније о томе ко су били утавобранитељи и о историјском значају њихове владавине: Слободан Јовановић, Уставобранитељи и њихова влада (1838-1858). Београд 1933, 1-9.

Оставите коментар

15. априла 2017. · 20:50

Значај Сретењског устава

Први кнез Србије, Милош Обреновић (1817-1839), владао је неограничено до избијања Милетине буне (1835), коју су подржали чак и његов брат Јеврем (надао се да би он могао да наследи престо) и супруга Љубица (због неверства мужа којем је 1819. убила љубавницу). Кнез је због масовности буне (народ привучен захтевима за смањење пореза) био приморан да удовољи побуњеницима, који су тражили и ограничење власти кнеза доношењем устава којим би био успостављен Државни савет. Устав је усвојен на Сретење 1835. године, али је важио само 55 дана док није укинут због противљења покровитељског Руског царства, које су подржали сизеренско  Османског и суседно Аустријско царство. Те конзервативне државе су на устав гледале као на производ револуционарних идеја проистеклих из Француске, где је монархија била укинута убиством владара. Још више им је сметало што је Србија приграбила право политичког самоопредељења, што није одговарало њеном положају према Османском и Руском царству.

„Значај Сретењског устава био је у томе што се за њега изборио народ једном буном, што је успео прописно да ограничи владаоца, што је увео и оснажио грађанска права, што је прописао национална (државна) обележја земље, што је Народној скупштини дао вид легалности. И, најбитније, донет је у земљи без учешћа сизеренског и покровитељског двора, јер се хтело отићи корак даље у државној самосталности, иако се у томе поклекло. Сретењски устав је одражавао право стање прилика у Србији, а на европској сцени је изазвао буру негодовања и стога је био укинут.“

Радош Љушић, Кнежевина Србија (1830-1839), Београд 1986, 145.

Оставите коментар

15. априла 2017. · 17:00

Предности и ране римског освајања Италије

„Римско покоравање Италије био је неопходан корак у напретку цивилизације и, попут свих великих догађаја у кругу људских активности, донело је са собом измешане плодове добра и зла. Са једне стране, успостављен је ред и мир дуж целог полуострва, после ометајућих сукоба који су трајали током генерација. Дивљи Самнити нису више могли да се спусте са својих планинских утврђења да би пачкали богата поља ии разарали развијене градове Кампаније. Без страха од узнемиравања, Марси и Пелигни су пред долазак зиме терали своја стада из хладних долина Апенина на низијске пашњаке Апулије. Стари варварски живот непрекидних пограничних сукоба, напада и противнапада, приведен је крају и Етрурци, Умбри, Самнити и Кампанијци живели су у миру једни поред других. Ако би и дошло до неких несугласица, оне су решаване у трибуналима владајуће државе. То су биле велике предности, а било је и других које би помогле Италијанима да се утеше због губитка независности.  Када би отпочео период спољних ратова они су имали удео у слави и у плену освајања. И мада су врата привилегије ада љубоморно чувана, она нису била потпуно затворена, и за потчињеног Италијана увек је било наде даће побећи из тог тешког положаја и достићи пуно достојанство римског грађанина.

Али, с друге стране, унутрашњи сукоби који су трајали последњих сто година нанели су тешке ране италији. Читаве области у којима је становништво цветало сада су биле опустошене, насељене неколицином дивљих сточара, који су пазили стоку својих богатих господара. Систем великих поседа за испашу, који Плиније описује као пропаст Италије, постајао је све распрострањенији, а руку пд руку с њим ишло је пропадање земљорадње. Сада је такође почело безумно уништавање планинских шума које су представљале природни резервоар, задржавајући накупљену воду после великих киша и тако спречавајући плављене низијских области. Широки приобални појас, некада покривен кукурузним пољима, маслињацима и виноградима, на тај начин је претворен у мочварна стецишта зараза.“

Гедис и Гросет, Древни Рим, Београд 2006, 172-173.

Оставите коментар

13. марта 2017. · 21:08

Кориолан

„Најпоноснији међу поносном римском аристократијом био је Гај Марције, који је још као дечак добио велико признање за своје храбре подухвате у бици код Регилског језера. Његов највећи успех, међутим, десио се неколико година касније, у рату са Волсцима, када је, скоро без ичије помоћи, успео да заузме град Кориол [493. пре н.е.], по којем је добио име Кориолан. Али његово надмено држање и презир према свима нижег ранга окренули су народ против њега и када се кандидовао за конзула, био је одбијен. Подстакнут тим неуспехом, постао је још окрутнији према плебејцима и у години немаштине, када је предложио да се кукуруз из државних амбара прода по ниској цени, он се одлучно изјаснио против тога и укорио дрскост народа који је од увођења трибуната исказивао све већу непослушност. „Нека се стави тачка“, рекао је он за крај, „на ове слабићке уступке. Што им више дајемо, они ће више тражити, док држава не западне у анархију. Ако хоћете мене да послушате, овако ћете одговорити на њихове жалбе: Без трибуна, или без кукуруза!“ Овај смели напад на њихово једино средство одбране толико је разбесне плебејце да је Марције једва избегао да буде раскомадан на путу кући из Сената. Ово незадовољство, штавише, није се смирило дк Сенат није пристао да се Марцију суди пред племенским већем, које еј тада први пут добило функцију судског тела. Марције је избегао казну добровољним одласком у изганство; повукао се у Анциј, где га је љубазно примио Атије Тул, веома утицајан човек међу Волсцима. Захваљујући уловом предлогу, Марције је постављен за врховног вођу војске Волсца што је овај са одушевљењем прихватио видевши да се на лак начин домогао средства за освету. Најпре је предводио Волсце до обале лација, од Цирцеје до Лавинија, пљачкајући град за градом и отављајући за собом рушевине и пустош. Затим је прошао кроз област северно од брда Албе и, заузевши пет градова, улогоровао се на удаљености од осам километара од Рима.

У међувремену, међу Римљанима је владала пометња и паника. Није се ни помишљало на отпор; једина нада им је било подстицање саосећања код непријатеља. Петорица изасланика, најстарији и најцењенији међу патрицијима, послати су да траже мир. Али, Кориолан их је послао назад, рекавши да неће да чује ни за какве услове уколико Римљани не пристану да врате све градове и области одузете од Волсца и да их учине римским грађанима. Тада су свештеници и пророци, одевени у огртаче и носећи своје свете предмете, у свечаној колони пошли из Рима у логор Волсца. Међутим, Кориолан је остао непоколебан и ни нису вратили никакву поруку мира. У тој нерешивој сиуацији Рим је спасен захваљујући инстикту једне жене. Наиме, Јунона је, ако прича каже, усадила мудру мисао у ум валерије, аритократске госпође, док се молила у богињином храму, када јој је глас шапнуо на уво: „Њему није стало до предака, не занимају га свештеници, али послушаће сву мајку и жену.“ Тако је Валерија отишла код Волумније, Кориоланове жене, и код његове мајке Вентурије и рекла им: „Узмите своју дечицу за руку и заједно пођите овом храбром човеку, баците се на колена и молите за милост према Риму и према вама самима.“ Жене су устале и отишле код Кориолана; када је он угледао њихову жалобну одећу и лица пропала од гладовања и жалости, срце му је коначно смекшало и рекао је: „Мајко, успела си. Али спасивши Рим, уништила си свога сина.“ Затим је без одлагања одвео војску и опасност кја се надвила над Римом је окончана. Али, Волсци нису могли да опросте Кориолану што је пропустио прилику да покори њихове старе непријатеље и осудили су га на смрт као издајника.“

Гедис и Гросет, Древни Рим, Beograd 2006, 98-100.

Оставите коментар

11. марта 2017. · 20:33

Како су Грци победили бројније и богатије Персијанце

„Персијанци нису ни у ком случају глупљи и гори од Грка. Нипошто. Они су само, као што сам већ испричао, у нечему били посебни. Док су се огромна источњачка царства вечно држала наслеђених обичаја и учења све док у томе не окоштају, дотле је у Грчкој, а поготово у Атини, бивало управо супротно од тога. Грци би готово сваке годне долазили на неке нове идеје. Ниједна се институција не би дуго одржала, нити иједан вођа. То су искусили и велики јунаци персијских ратова, Милтијад и Темистокле. Најпре су их хвалили и величали и подизали им споменике – а онда их оптуживали, клеветали, протеривали.

Ово свакако није била добра особина, али је била део карактера Атињања. Увек тежити нечему новоме, увек покушавати нешто, никада не бити задовољан, сит и намирен! Тако се у главама људи маленог града Атине за свега стотину година после персијских ратова више тога изменило него у огромним источњачким царствима за хиљаду година. Oно што се тада смишљало, сликало, опевало, покушавало, о чему су разговарали и расправљали млади људи на трговима и старци у скупштинама, тиме се и дан-данас напајамо.“

Ernst H. Gombrih, Kratka istorija sveta za mlade, Geopoetika, Beograd 2007, str. 51-52.

Оставите коментар

13. децембра 2016. · 17:11