Срби су под хабзбуршку власт у већем броју дошли крајем 17. века, бежећи од турске власти, током рата који се завршио миром у Сремским Карловцима (1699). Значајан број Срба у Хабзбуршкој монархији је живео у Војној крајини, уз границу, подређен централној царској власти у Бечу. Остали, у унутрашњости (укључујући и Хрватску), су живели под мађарском влашћу, у Провинцијалу. Због вршења војне обавезе крајишници су били ослобођени већине других обавеза према држави. Преостало српско становништво у Хабзбуршкој монархији је имало статус зависних сељака, са феудалним дажбинама према држави и земљопоседницима. Било је и Срба који су добили племићки статус у 18. веку. Војна крајина је укинута 1873. године. Српско становништво у Хабзбуршкој монархији се делило на племство (ситно), грађанство, свештенство, сељаштво и граничаре.
„Највећи број Срба са статусом грађана живео је у слободним градовима у Бачкој (Нови Сад, Сомбор и Суботица) и Банату (Темишвар) и војним комунитетима (градским општинама) у Војној крајини (Земун, Сремски Карловци, Сремска Митровица, Бела Црква и Панчево). Они су били лично слободни, имали су градску самоуправу и плаћали порезе у градску касу, сразмерно својој имовини и приходима. Већином су се бавили трговином и занатима, али и обрађивали земљу у границама градског атара.“
Војин Дабић, Историја, уџбеник за трећи разред гимназије друштвено-језичког смера и општег типа, Београд 2015, 162.
Верник и поданик
Срби су у Хабзбуршкој монархији имали верску аутономију. На челу српске црквене организације био је митрополит – архиепископ са седиштем у Сремским Карловцима. Први је био Исаија Ђаковић, изабран на сабору у Крушедолу 1708. године. Од каснијих црквено – народних сабора најзначајнији је био у Темишвару 1790. године, када су Срби први пут затражили територијалну аутономију у оквиру Угарске (на простору Баната). На саборима су изношене жалбе становништва, које су после упућиване владару, па су ти сабори представљали неку врсту представничког тела Срба у Хабзбуршкој монархији.
Сремски Карловци су били главни центар Срба у јужној Угарској, а Карловачка митрополија најзначајнија институција. Обухватала је српску цркву у Угарској, Славонији и Хрватској. Настала је 1713. године, премештањем из Крушедола. Формално је била подређена Пећкој патријаршији до њеног укидања 1766. године, а потом Васељенској патријаршији. Током хабзбуршке власти над северном Србијом (1718-1739) звала се Карловачко-београдска.
„Велики део српског становништва се након дуготрајних аустријско-турских ратова са краја 17. и почетка 18. века обрео у оквирима Хабзбуршке монархије, чији се културни модел разликовао од оног у Османском царству. Он се у новим државним границама нашао као организована, али верски и језички изолована целина, предвођена црквом, једином етничком институцијом преосталом из претходног времена. Поглавара цркве, избегли пећки патријарх Арсеније III Чарнојевић, био је духовни и световни предводник нације. На основу привилегија хабзбуршких императора, издатих у његово име, патријарх је сматрао да црква има право да управља целокупним животом нације и да је представља пред државним властима. За цркву је сваки представник нације верник чију је правоверност требало сачувати. Државне власти су на статус православног појединца гледале другачије. Он је био поданик као и сваки други, кога је требало уклопити у тело државе. Интерес државе и цркве су се поклапали у тежњи да регулишу статус појединца. Црква је настојала да од појединца створи верника, а држава поданика.“
Мирослав Тимотијевић, Верник и поданик, у: Приватни живот у српским земљама у освит модерног доба, Београд , 2005, 623.
Недељни одлазак у цркву
„Институционализација вере се најдоследније огледала у захтеву цркве за редовним похађањем богослужења, посебно недељне литургије. Она постаје симбол организованости заједнице, обавеза која се морала поштовати. […] Недељном богослужењу је био подређен целокупан живот заједнице. Према наредби митрополита Мојсеја Петровића из 1728. године, све гостионице и радње за време богослужења морале су да буду затворене. У неким срединама је чак проверавано јесу ли сви чланови породице отишли у цркву, осим онога ко је остао да чува кућу. Контролисано је и то да нико није остао на улици, а они који нису редовно одлазили на недељно богослужење јавно су кажњавани. […] Кажњавани су и они који раде у празничне и недељне дане. […]
Питање је колико су ове формалне и репресивне одредбе допринеле суштинској религиозности верника. Истицање визуелног над вербалним, форме над суштином, била је општа одлика религиозности Хабзбуршке монархије. Пропагирао ју је моћни језуитски ред, предводник верске реформе Католичке цркве у Монархији, па се неминовно прихвата за узор и у Карловачкој митрополији. Парохијски храмови постају све монументалнији, а њихова унутрашњост раскошнија. Сам верник, мeђутим, постаје све више пасивни посматрач сакралног позоришног ритуала који мало разуме и који га се мало тиче. Он се за време дуготрајног недељног богослужења досађује, посматра друге, прича, или се окреће себи, својој приватности: целива иконе, моли се и пали свеће за живе и мртве. Само стари и угледни очеви породица седе достојанствено на седиштима која постају предмет скупог статусног надметања и честих спорова.“
Мирослав Тимотијевић, Верник и поданик, у: Приватни живот у српским земљама у освит модерног доба, Београд , 2005, 626-628.
Крштење
„Света тајна крштења је поштована у пуној мери, јер без потврде о крштењу појединца није могао да се венча, нити да буде сахрањен на парохијском гробљу. Мушкарцима је потврда о крштењу била неопходна и када су ступали на учење заната. Редовно су крштавана деца рођена у невенчаним брачним заједницама, као и она рођена ван брака. Већи проблем су били институционализовање ове свете тајне и форма њеног извршавања. Верске реформе инсистирају на крштењу у храму, а не по кућама, и то урањањем, а не поливањем. Мушка и женска деца се крштавају одвојено, јер они крштени истовремено и у истој води постају браћа и сестре, па брак међу њима касније није дозвољен. Посебан проблем била су деца рођена у мешовитим браковима. Мушка деца су крштавана и одгајана у вери оца, а женска у вери мајке. […]
Парохијски протоколи показују да је институционализовање свете тајне крштења довело до потискивања старих народних имена именима из Библије. Отворено је питање колико су на избор имена утицали родитељи и кумови, а колико парохијско свештенство.“
Мирослав Тимотијевић, Верник и поданик, у: Приватни живот у српским земљама у освит модерног доба, Београд , 2005, 629-630.
Брак
„Црква је највише проблема имала са светом тајном брака. Бракови се склапају и разводе, многи парови живе невенчано, а појављују се и случајеви бигамије. Дешавало се да девојке остану неудате, јер су њихови очеви приликом просидбе тражили велику суму новца. Због тога се рађало доста ванбрачне деце. Са друге стране младићи из имућнијих породица женили су се четири пута, и више, што учење Православне цркве није дозвољавало. Неожењени војници су отимали туђе жене и са њима живели.“
Мирослав Тимотијевић, Верник и поданик, у: Приватни живот у српским земљама у освит модерног доба, Београд , 2005, 632.
За брак није најзначајнија била љубав.
“Родитељи су приликом склапања брака водили мало рачуна о мишљењу деце и њиховим симпатијама. Она се о томе обично нису ни питала. Младенци би се често први пут видели на веридби, а други пут на венчању. Није редак случај да се веридба обави знатно раније и без присуства вереника, тако да су се они упознавали на венчању. […]
Овакав однос према избору супружника доводио је касније до брачних неспоразума. Бројност таквих проблема навела је цркву да 1727, у оквиру започетих реформи, захтева да се веридба са којом се вереници нису сагласили сматра неважећом. Од тог времена се право на лични избор супружника више уважава.”
Мирослав Тимотијевић, Верник и поданик, у: Приватни живот у српским земљама у освит модерног доба, Београд , 2005, 633.
Бракови нису одражавали мултиетничност и мултиконфесиналност средине.
“На склапање мешовитог брака се нерадо гледало и све вероисповести су сложно настојале да се такве заједнице избегну, чак и након патента о верској толеранцији.“
Мирослав Тимотијевић, Верник и поданик, у: Приватни живот у српским земљама у освит модерног доба, Београд , 2005, 634.
Хришћанске врлине
Попут Османског царства, из које су Срби дошли, и у Хабзбуршкој монархији је вера одређивала начин живота.
“Карловачка митрополија, као једина национална институција у Хабзбуршкој монархији, тежила је да на верским основама организује целокупан живот заједнице затворене у оквиру вероисповести. Био је неопходан заштитни механизам у држави у којој је католичанство била једина призната религија и у којој је од верске припадности зависио положај појединца у званичном државном устројству. У том смислу положај српске нације у Хабзбуршкој монархији се није битно разликовао од њеног положаја у Османском царству, па није чудо да се устројство верског организовања у великој мери ослањало на раније искуство црквених општина.”
Мирослав Тимотијевић, Верник и поданик, у: Приватни живот у српским земљама у освит модерног доба, Београд , 2005, 636-637.
Цркви није био подређен само живот верника, него се тежило да се ка њој усмери и посмртна заоставштина верника.
© Bildarchiv Preußischer Kulturbesitz / Reinhard Krafft
Original: Vienna, Heeresgeschichtliches Museum
“Спремност и обавеза појединца да материјално помогне другима долазила је до највећег изражаја приликом писања опоруке. Сматрало се уобичајним да верник, припремајући се за завршетак земаљског живота, једну трећину имовине наметне за подушје и милосрђе. Појединци који то нису могли правдали су се у тестаментима, стављајући до знања да поштовање те конвенције сматрају важном моралном вредношћу. […] Посебан проблем су били тестаменти преминулих без директних наследника. Њихово имање је припадало карловачком митополиту, на основу Привилегије Леополда I од 20. августа 1691, али државне власти то нису поштовале. Митрополити су због тога често протестовали, али њихова настојања нису уродила плодом. Због тога су митрополијска конзисторија, па и сами митрополити, апеловали на парохијске свештенике да настоје да верници без деце саставе тестамент и опоруком своје имање оставе цркви. Наравно да је таква ситуација доводила до злоупотреба.“
Мирослав Тимотијевић, Верник и поданик, у: Приватни живот у српским земљама у освит модерног доба, Београд , 2005, 637-638.
Живот људи је био религиозан, али не нужно потпуно у складу са учењем цркве.
„Верске реформе имале су амбицију да традиционалну народну религију, у којој су се у пуној мери сажимала паганска и хришћанска веровања, преобликује у складу са хришћанским учењем.“
Мирослав Тимотијевић, Верник и поданик, у: Приватни живот у српским земљама у освит модерног доба, Београд , 2005, 638.
Радиност и оданост су сматране највећим врлинама поданика.
Држане реформе и приватни живот
„Хабзбуршка монархија је била конгломерат наследних земаља које су се вековима самостално развијале. У том погледу се ни ситуација после аустро-турских ратова није променила, једино што су се у државним оквирима нашле и земље које јe освојило Османско царство. Тек доласком на власт царице Марије Терезије започете су свестране реформе с циљем да се те разнолике наследне земље, које су још функционисале по феудалном сталешком систему, претворе у модерну централизовану монархију. […]
Један од основних циљева реформи било је просвећивање поданика и подизање њиховог економског потенцијала. Тиме је држава започела директно уплитање у живот појединца, не само у јавној, него и у приватној сфери. Та интервенција је била посебно наглашена на територијама подређеним царској круни, Војној граници и Банату, где је живео највећи део српске нације у монархији. Указима државне бирократије села се ушоравају, прописује се типска градња кућа, регулише се образовање, здравство, прописују начини обраде земље, подстиче занатство и индустрија, интервенише се у брачним и наследним односима. Издају се чак и прописи о порођају. Реформа црквено-народног живота Срба, илирске нације, како се у то време говорило, поверена је посебном државном телу – Илирској дворској депутацији, коју је Марија Терезија основала 1747. године. као „непосредну независну дворску власт.“
Мирослав Тимотијевић, Верник и поданик, у: Приватни живот у српским земљама у освит модерног доба, Београд , 2005, 644-645.
Држава и црква нису биле увек у потпуном сагласју око тога како треба уредити животе грађана хабзбуршке монархије.
„Основна разилажења између цркве и државе у спровођењу реформи била су везана за питања поста и празника. Православни су пост сматрали врлином и придавали су му велику важност у очувању вере. Поштован је у пуној мери, мада је био строг и дуг. Постили у се четири велика поста, сваке среде и петка, на заветни дан, значи готово половину године. […] Постови су били разлог што су родитељи нерадо давали децу на школовање изван места становања. […] Држава је на питање поста гледала као на проблем исхране. Будући да су дуготрајни постови исцрпљивали поданике, слабили њихову радну способност и повећавали смртност, она је тежила да их искорени или бар ублажи и смањи. Таква критичка схватања прихватају и српски просвећени интелектуалци на измаку века. […]
Много већи проблем био је велики број празника на које православни нису радили. За централистичке државне реформе то је било непотребно губљење радог времена и смањивање радне ефикасности. У средиште државне идеологије поставља се култ рада, којим се преко смањивања празничних и повећавања радних дана у години тежило подизању животног стандарда поданика, а самим тим и повећању државних дажбина. На удару су се нашле све вероисповести, па и званична католичка. Број заповедних дана на које се није радило драстично је смањен. Међу православним верницима то је изазвало огорчен отпор, док су остале вероисповести ову редукцију прихватиле више или мање мирно. Срби су након Велике сеобе поред недеље, црквених слава и заветних дана, празновали 164 нерадна празника, како је то наведено у Промеморији Марије Терезије од 16. фебруара 1743, што је више од половине календарске године. То је према схватању државних власти био главни узрок крајње лењости и сиромаштва Срба у Монархији.“
Мирослав Тимотијевић, Верник и поданик, у: Приватни живот у српским земљама у освит модерног доба, Београд , 2005, 649-650.
Синод је по наређењу државних власти извршио више редукција нерадних дана. На крају је број нерадних празничних дана коначно сведен на 27.
Централизујући државу Марија Терезија (1740-1780) је сузила привилегије Срба. Карловачком митрополиту је ускраћена световна власт над Србима. Укинута је Илирска дворска депутација, једина световна институција Срба.
Образовани поданик
Трајност реформи се могла обезбедити једино реформом образовања, од тада препуштеног цркви.
„Њоме је требало уобличити нови тип образованог поданика, лојалног и послушног државној власти. […] Идеални профил поданика био ја католик који говори немачки. Доследно таквим схватањима, планирано је оснивање немачких државних школа, које би постепено унифицирале и верски профил својих полазника. Од тога се, међутим, убрзо одустало. Задржане су старе вероисповедне школе, али су оне у пуној мери модернизоване. Општи план реформи основног образовања, подузет 1774, обухватао је сву децу од шест до тринаест година и био је у то време најамбициознији на целом европском континенту. Бригу о православним вероисповедним школама је и даље водила црква, али се њихов програм реформише у складу са амбицијом државе да свим поданицима наметне исту норму друштвено прихватљивог понашања.“
Мирослав Тимотијевић, Верник и поданик, у: Приватни живот у српским земљама у освит модерног доба, Београд , 2005, 651.
Обавезно школовање међу поданицима није наишло на одушевљење.
„Школске реформе, с обзиром на сложено устројство Монархије, нису могле да се спроведу централизовано. Прво се започело са реформама вероисповедних школа у Банату. […] Од државних и црквених власти је захтевано да популаришу школу и родитељима објасне значај њеног редовног похађања. У случају да деца не похађају школу, предвиђене су казне за родитеље. Успех је на почетку био ограничен, поготово у сеоским срединама.“
Мирослав Тимотијевић, Верник и поданик, у: Приватни живот у српским земљама у освит модерног доба, Београд , 2005, 662.
У Сремским Карловцима је 1791. године основана гимназија, која је најстарија на тлу данашње Србије, а 1794. године и Богословија.
Јован Рајић је написао Историју Срба, која је пратила догађаје од средњег века до укидања Пећке патријаршије. Захарије Стефановић Орфелин је покренуо први српски часопис Славено-сербски магазин. Најзначајнији српски књижевник XVIII века био је просветитељ Доситеј Обрадовић.
Историјска читанка 
[…] Положај Срба у Хабзбуршкој монархији до краја XVIII ве… […]