Цена напретка – положај радника у време индустријске револуције

Значајно обележје индустријске револуције био је и развој градова. Градови у којима се развијала индустрија су значајно увећали број становника. Нови индустријски градови се нису могли похвалити лепотом, али су допринели стварању богатства. Људи су се досељавали у индустријске градове у потрази за послом ради побољшања животног стандарда, али су услови живота радника у тим градовима били веома лоши. Друштвени стандард, хигијенски услови и удобност становања, су се много спорије развијале од величине и броја становника европских градова. У већини градова дуго није било текуће воде, добре канализационе мреже, редовног одржавања чистоће улица, солидне јавне расвете, итд. До преокрета у том погледу доћи ће током 50-их и 60-их година XIX века. У томе ће се новији градови брже мењати од старијих.

Привредни напредак Европе, изазван индустријском револуцијом, плаћен је тешким искоришћавањем маса радног становништва. До већег капитала индустријалци су долазили ниским надницама радницима и продуживањем радног времена. Индустријски радници, који су у западноевропским земљама чинили око 40% становништва, нису имали политичка права ни законску заштиту. Радно време је обично трајало од изласка до заласка сунца. Зими је трајало 10, а лети 12-14, некад чак и 16 сати.  У металургији и рударству се без разлике радило и дању и ноћу. Тешке послове су обављале и жене и деца, а за то су били мање плаћени. Деца су често радила за стан и храну, а женама је исплаћивано 30-50% наднице мушкарца. Углавном мизерне наднице радницима нису омогућавале излазак из ужаса сиромаштва и пристојан живот. Бедне наднице су додатно умањиване казнама. Понајтежа је била казна примењивана према британским рударима који у случају болести не би обезбедили замену. Рудар у том случају не само да не би добио надницу за дане боловања, него би и платио казну због необезбеђене замене. Радници нису имали здравствено осигурање, нити пензију. Упркос тим нељудским услвима рада и живота, број људи који су долазили у градове у потрази за послом стално се повећавао. Велика понуда радника је омогућавала одржавање ниских надница и суровог система експлоатације. Исцрпљивани дуготрајним тешким радом, без икакве здравствене заштите, станујући у крајње непогодним условима, хранећи се слабо, радници су лако оболевали и пропадали, а болести су харале и њиховим породицама.

Положај радника се, ипак, барем законски, побољшао током XIX века. Први раднички закон био је донет у Енглеској 1802. године и њиме је ограничено радно време деце на 12 сати, а забрањен је и њихов ноћни рад. Године 1819. за млађа од 18 година у Енглеској је радно време скраћено на 10 и по сати, а 1833. на 10 сати, када је и забрањен ноћни рад за млађе од 21 године. Било је још неколико измена касније, па је тако 1847. године за жене и омладину уведено опште радно време од 10 сати. Међутим, ти закони нису увек поштовани. Спровођење закона је слабо контролисано, а велика понуда радника и несташица посла је приморавала радика да прихвате посао под било каквим условима  и да чак штите послодавце који крше закон на њихову штету.

„И овакво ограничено и недоследно спровођено, радничко законодавство Енглеске био је велики напредак у однос на све остале земље у којима никакве регулативе у експлоатацији радне снаге није било. По њему је било забрањено запошљавање  деце испод 8 гдина, деца од 8-12 година могла су радити 8 сати дневно, а од 12-16 година 12 сати. Ноћни рад је био забрањен само деци млађој од 12 година. Чак и ова минимална ограничења законодавцу су се учинила претешким за послодавце, па је одредио да се закон односи само на предузећа са преко 20 запослених радника. Но, услед помањкања ефикасне контроле, закон, ни у већини таквих преузећа није примењиван.“ Закони слични овим француским донети су и у неким немачким земљама 40-их година XIX века, али им судбина није била ништа боља него у Француској.

У одсуству реформи које би побољшале положај радника, јавиле су се револуционарне идеје. Индустријска револуција је изазвала и друштвене покрете као ракцију незадовољних радника. Увођење у производњу машина, које су замењивале велики број радних руку, остављајући многе људе без посла, изазвало је протесте. Најпознатији покрет такве врсте био је лудизам (назван по зачетнику Неду Леду), који је трајао у Енглеској од 1780. до 1825. године. То је био стихијски покрет радника, углавном текстилних, против машина. Дошло је до њиховог разбијања, до паљења фабрика, пљачки, убијања инжењера и техничара, и других сличних акција. Британски парламент је сузбио лудистички покрет строгим законима који су предвиђали и смртне казне.

Масовна незадовољства радника ће посебно доћи до изражаја 1848/9. године у низу револуција широм Европе. После тога је повећана свест о неопходности побољшања положаја радника. Наднице су се повећавале. Положај најсиромашнијих се поправио, али су се социјалне разлике између најбогатијих и сиромашнијих још више повећавале. „То најбоље пказује податак да је само 2% најимућнијих Енглеза 1868. године присвојило око 35-40% националног дохотка, а да је у Прукој било слично: 3,5% најкрупнијих власника приграбило је 40% дохотка. То показује да уркос привредном и друштвеном напретку, оствареном у европским земљама, током деценија 1805-1870, узроци дубоких друштвених и политичких конфликата нису отклоњени, па ни ублажени. У знаку тих конфликата протицаће историја европских држава кроз цео XIX век.“

Литература: Чедомир Попов, Грађанска Европа, Београд 2010, 356-362.

Оставите коментар

Објављено под XIX век

Перикле и демократија

Плутарх је био грчки писац, родом из Херонеје у Беотији. Живео је у I и II веку наше ере, када су Грчком владали Римљани. Пропутовао је скоро целу Грчку. Био је и у Риму, Малој Азији и Александрији. Увек се враћао у своју Херонеју, јер није желео „да постане још мања“, иако је лично уживао велики углед у Риму. Плутарх је био лојални поданик Римског царства, захвалан за сигурност коју је свету пружила моћ Рима, али и поносни Грк, свестан великог културног наслеђа свог народа. Историчарима су значајне Плутархове упоредне биографије  истакнутих Грка и Римљана, којима је желео да покаже Римљанима да су и Хелени имали много славних личности и великих људи. Међу њима је и биографија најутицајнијег политичара Атине V века пре н.е. – Перикла (око 495-429), који је обележио период између Грчко-персијских (499-449) и Пелопонеског рата (431-404), укључујући и последње године првог и прве године другог рата.

„Док је Перикле био млад, веома се чувао да се суочи са народом јер се сматрало да својом спољашношћу наликује тиранину Пизистрату, а како је и у њега био глас угодан, а језик у разговору окретан и брз, најстарији су људи били запањени том сличношћу. Уз то је био богат и знаменитог порекла, те је имао веома моћних пријатеља па се бојао да га не погоди остракизам. Стога се није уопште бавио политиком, али је у својим ратним походима био храбар и предузетан. Но када је Аристид био мртав, Темистокле у прогонству, а Кимон својим ратним походима понајвише био забављен изван Хеладе, Перикле је одлучио и живо пригрлио народну ствар, те уместо мањине богаташа одабрао већину сиромашних упркос својој природи која уопште није била демократска Али се, како се чини, боја да не падне у сумњу да тежи за тиранидом, а уз то је видео да је Кимон наклоњен аристократији и ужива личне симпатије аристократа. Зато потражи наклоност мноштва и тиме прибави себи сигурност и моћ против свог такмаца.“ (7)

[…]

„Тукидид описује Периклову управу као доста аристократску јер је била „тек по имену демократска“, а уистину је власт била у рукама првог грађанина. И многи други тврде да је он био први од кога е народ дао завести на поделу освојене земље грађанима, на исплаћивање позоришног новца и на расподелу новчане награде за вршење грађанских дужности, па се тако научио на зло и тадашњом политиком од штедљива и радна народа постао расипан и необуздан. Нека се зато по самим чињеницама размотри шта је био узрок тој лошој промени!

У почетку је, наиме, Перикле, борећи се против Кимоновог угледа, настојао народ примамити себи, али како је био слабији богатством и новцем којима је Кимон придобијао сиромашније дајући сваког дана оброк сваком Атињанину који је то желео, облачећи старије и уклањајући са својих имања ограде да свако по својој вољи узима плодове, Перикле, надвладаван тим вештим демагошким поступцима, прибегао је деоби јавног новца. Подмитивши тако за кратко време мноштво исплаћивањем позоришног новца и судских дневница, те другим новчаним даровима и помоћима, испрва се њима [масом народа] служио против аеропашког већа којег није био члан јер није изабран жребом. […] а Кимон, под оптужбом да је симпатизер Лаконаца и непријатељ демократије, био је остракизмом прогнан иако је био човек који који богатством и пореклом ни за киме није заостајао, а осим тога је извојевао најславније победе над варварима и Атину напунио силним новцем и пленом. Толика је била Периклова моћ у народу.“ (9)

[…]

Тако је Перикле задобио подршку народа захваљујући којој је преузео власт. У почетку је државом управљао по жељи народа. Приређивао је свечане представе, јавне гозбе и на друге начине забављао народ. Редовно је слао Атињање да оснивају колоније.  „Тако је из града као какав баласт уклањао просту светину која је била лења и од беспослице спремна на свашта, ублажујући уједно тиме беду народа, а савезнике плашећи таквим суседством и постављајући им стражу да не мисле на побуну.

“Оно што је Атини донело највише радости и украса, а осталом свету највише задивљеног чуђења и што Хелади једино сведочи да њена многоспомињана негдашња моћ и старо благостање није лаж, наиме дивота њених јавних грађевина, баш је то највише од свих Периклових политичких мера било предмет оговарања и клеветања његових непријатеља који су у скупштинама викали да на народ пада срамота и рђав глас што је заједничко благо свих Хелена са Делоса пренео к себи и да му је још најпристојнији изговор против тог прекора  тај да је од страха од варвара заједничко благо оданде уклонио да би се чувало на сигурном месту.  А тај му је изговор Перикле одузео, те Хелада закључује да очигледно трпи страшну увреду, чак тиранију, гледајући како „ми од њених за ратне сврхе утераних доприноса свој град позлаћујемо и гиздамо као ташту жену украшавају ћи га скупоценим камењем, киповима и храмовима.

Перикле је, опет, народу објашњавао да за новце не дугује рачуна савезницима јер их бране у рату и сузбијају варваре, а да за то не добијају ни једног коња, ни један брод, ни једног војника. Што савезници дају, то је једино новац, а новац не припада онима који га даје, него онима који га примају ако ови испуњавају то за шта га примају. будући да је пак њихов град довољно снабдевен ратном опремом, треба његово обиље употребљавати за овакве ствари од којих ће, када буду довршене, имати вечну славу, а док се довршују, тренутно благостање тиме што се појави сваковрсна делатност и свакојаке потребе које буде сваку вештину, пружају рада свакој струци и готово да целом граду дају зараду, па се он тако из властитих средстава истовремено украшава и прехрањује.

Људи мужевне доби и у пуној снази добијали су обилна животна средства од државног новца служећи војску, а мноштво простих радника, који по Перикловој вољи нису били узети у војску, није требало ни да остану без удела у државним приходима, нити да примају плату за беспосличење и доколичење. Зато је народу предложио велики број замисли замашних градњи и нацрте дуготрајних подухвата који су захевали учешће радника разних струка да би и онај део становнштва који је остао код куће, не мање од оних који су служили као морнари, војници у утврђенима и на бојном пољу, имао правног основа да од државне имовине добија корист и део.“ (12)

[…]

„Када су говорници Тукидидове странке почели викати на Перикла да расипа новац и упропашћује државне дохотке, упита он у скупштини народ мисли ли да је много потрошено; кад они рекоше да је потрошено и превише, одговори: „Нека, дакле, не падну на ваш него на мој терет, па ћу на те зграде ставити посветни натпис у своје властито име“. Тек што је Перикле то рекао, било зато што су се задивили његовој великодушности или што су се такмичили са његовим частољубљем за славу тих дела, узвикаше се нака троши државне новце и плаћа трошкове ништа не штедећи. А најзад се подвргао с Тукидидом борби за остракизам и, претуривши сретно опасност, отерао њега у прогонство а противничка се странка распала. (14)

Када је, дакле, тако сваки раздор био уклоњен и држава се некако смирила и потпуно ујединила, узео је Перикле у своје руке и град Атину и све што је од Атињана зависило: приносе, војске, тровесларке, отоке и море и к томе велику моћ коју су им осигуравали Хелени, а и велику моћ коју су им омогућавали варвари, превласт учвршћену потчињеним народима, пријатељством многих краљева и савезима са владарима. Али сам више није био онај исти, кротак пред народом и спреман да попушта жељама мноштва и угађа им као бродар ветровима. штавише, оканио се попустљивог и гдекад млитавог управљања народом, које је налик на љупку и меку музику, те је у својој политици ударио у жице аристократске, чак краљевске. том се политиком служио на највеће опште добро исправно и беспрекорно, те је народ понајвише доказима и упутима водио тако да му је било по вољи. Но кад је понекад народ показивао незадовољство, он је притезао узде и силом га вукао ка његовом пробитку опонашајући посвема лекара који у замршеној и дуготрајној болести у згодан час допушта нешкодљиве ужитке, а онда опет према потреби примењује болне захвате и горке лекове који доносе болеснику спас. Јер у светини која има тако голему државу рађају се , дакако, свакојаке страсти, а Перикле је био једини који је поседовао природну дар да сваку од тих страсти вешто искористи. особито су му њихове наде и страхови били попут кормила којим је правовремено суспрезао њихов пркос, а отклањао и храбрио њихову малодушност. Он је тако  доказао да је говорништво, по речи Платоновој, вођење душа а главни му је задатак умешно поступање са ћудима и поривима којима је, као неким жицама и звуцима душе, потребан веома фин додир и ударац.  Но главни разлог успеха није била једноставно снага његовог говора него, како вели Тукидид, углед што га је тај човек стекао својим начином живљења и поуздање у њега јер је свако знао да се он никаквим даровима ни новцем не да подмитити. Захваљујући њему, Атина је од великог града постала највећи и најбогатији, па премда је утицајем надвисио многе краљеве и владаре од којих су га неки опоручно одредили старатељем својим синовима, своју имовину, какву му је отац оставио, није увећао ни за једну драхму. (15)

Његова је па моћ посве очигледна из јаног Тукидидовог излагања, док је комични песници  дају наслутити кроз злобне алузије називајући њега и његове другове новим Пизистратовићима и тражећи од њега заклетву да неће постати тиранин, чиме су хтели рећи да се његова превелика моћ слабо слаже са демократијом, те је одвећ угњетавачка.“ (16)

Оставите коментар

Објављено под Антика, Uncategorized

Похвала лудости као критика друштва

Еразмо Ротердамски (1466-1536) је био један од најзначајнијих мислилаца ренесансе. Своје најпопуларније дело је назвао Похвала лудости.

„То је право песничко сведочанство у доба када су највише страдале праве људске вредности и када је здравом људском разуму изгледало да се сав свет претворио у лудницу, па још једино Лудост може да говори истину. […] Шта је друго, дакле, преостало Еразму када је хтео да каже шта мисли, а знао је да због истине може  изгорети на ломачи, него да мудро пусти лудост да говори у његово име? Он уверава да му је та духовита идеја дошла сасвим случајно када је био најмање расположен за озбиљно духовно размишљање. Каже да се случајно сетио да је име његовог домаћина и пријатеља Томаса Мора тако блиско грчкој речи мориа, што значи лудост и да би се могло написати једно шаљиво дело у коме би лудост имала главну реч.“[1]

Еразмова Похвала лудости је објављена 1511. године. Католичка црква ју је после неколико месеци ставила на попис забрањених књига. Похвалом лудости Еразмо је критиковао и најмоћније у друштву свога времена.

Еразмо о племству

Не могу ћутке да пређем преко оних будала који се ни по чему не разликују од последњег дрводеље, па ипак ласкавим речима говоре о свом племићком роду. Један изводи порекло од Енеја, други од Брута, трећи од артура. свуда постављају кипове и вешају слике својих предака, набрајајући прадеде и чукундеде и присећајући се њихових некадашњих надимака, а сами се много не разликују од тих немих статуа, па су чак и гори од њих. Живот њихов ипак тече врло срећно, захваљујући љубазној Самољубивости, а ту су и остали лудаци који у те животиње пиље као у богове.“ (42)

Еразмо о владарима

„Поодавно желим да говорим о својим верним поштоваоцима краљевима и кнезовима и то отворено и слободно, као што и доликује слободним духовима. Кад би они имали само пола унције соли у глави, да ли би било што жалосније и што више треба избегавати од њихова живота? Никоме не би падало на памет да плаћа круну кривоклетством или оцеубиством кад би добро размислио какав огроман терет мора носити на леђима човек који хоће уистину да влада. Онај који управља државом мора водити јавне, а не личне послове, не сме мислити ни на шта друго до на општу корист; не сме се ни за длаку удаљити од закона које сам доноси и извршава; мора да бди над поштењем својих чиновника и власти; увек мора мислити да је изложен очима свих и да може својим чистим животом, као благотворна звезда, корисно утицати на људске послове или пак, као злокобна комета, доносити највећу несрећу. Пороци обичних људи као да се не осећају тако јако и њихове последице не доспевају далеко; али владар стоји на такву месту да се његов пример као смртоносна куга простире далеко по свету, ако само мало скрене с поштеног пута. Сем тога, његов положај повлачи за собом велика искушења која га одводе с правог пута, на пример: забаве, слобода, ласкање, раскош, те се мора више трудити и марљивије бдети над собом да се не заборави и не малакше у дужности. А да не говорим о заверама, мржњи, осталим опасностима или страху; најзад, над главом му стоји онај прави краљ који ће убрзо затражити од њега рачуна за сваки, па чак и за најмањи преступ, и то утолико строже уколико је имао већу власт.

Ако би, кажем, владар размишљао о тим и о многим сличним стварима (а размишљао би ако би био паметан), не би, по мом мишљењу, имао мирног сна, а залогај би му запињао у грлу. Али ја и помажем да све те бриге оставе боговима, па да се одају безбрижном животу и слушају само оне људе који пријатним гласом умеју да им развеселе уши, како нечим не би пореметили душевни мир. Верују да ваљано испуњавају све владарске дужности ако су непрестано у лову, ако негују лепе коње, ако цара ради продају звања и положаје, ако свакодневно измишљају нове начине помоћу којих би искамчили иметак од својих поданика и пренели га у своју благајну; и то, разуме се, вешто, под добрим изговорима, да би се ипак показао неки вид правичности, па ма како то било неправично. Своме пословању увек додају ласкање, како би ма на који начин привезали душу народа уза се.“ (55)

О дворанима

„А шта сада да кажем о дворанима? Од већине њих заиста није ништа пузавије, ропскије, досадније и подлије, а ипак хоће свуда да играју главну улогу. Само су у једном врло скромни: задовољавају се да на себи носе злато, драго камење, пурпур и разна друга знамења врлине и мудрости, а бригу за стицање врлине и мудрости воле да остављају другима. Сву своју срећу виде у томе што краља могу да зову господарем, што су научили да поздрављају с три речи, што умеју свуда да утрпају званичне титуле: ваша преузвишености, ваше височанство, ваше величанство; што знају да дотерују своје лице према потреби и да се љубазно улагују. Јер то је уметност која заиста доликује племићу и дворанину!

Али ако дубље завириш у њихов живот, наћи ћеш у њих праве Феачане, Пенелопејине просце — ви знате шта Хомер даље говори, а муза Ехо ће вам то рећи боље него ја. Такав ти дворанин чмава до подне, а онда му плаћени свештетник, који дрежди крај постеље, на брзину очита мису, готово док он још лежи; затим доручкује; тек што заврши доручак, долази ручак; после ручка коцке, шах, лакрдијаши, будале, куртизане, неслане шале и досетке; у међувремену се попије штошта једанпут или двапут ради освежења; потом долази вечера, а после ње, богме, проводе ноћ у пићу. И тако им без икакве досаде у животу протичу часови, дани, месеци, године, столећа. И сама понекад изиђем до грла сита, кад само гледам те људе; ту свака нимфа сматра да је ближе боговима ако за собом вуче што дужи скут, ту великаш истискује лактом великаша да би био ближи Јупитеру, ту је сваки собом утолико задовољнији уколико тежи ланац носи око врата, да би показао и телесну снагу, а не само богатство!“ (56)

 Еразмо о високом свештенству

„С обичајима владара већ одавно се ревносно такмиче црквени поглавари, кардинали и бискупи, па се чак може рећ да су их и надмашили. Кад би који од њих само мало размислио шта друго значи његова као снег бела ланена кошуља ако не чист и невин живот; шта митра с два врха коју спаја једна веза ако не подједнако темељно познавање Новога и Старога завета; шта рукавице које му покривају руке ако не чисто и од сваког додира са светом ослобођено вршење светих тајни; шта пастирски штап ако не највећу бригу о повереном стаду; шта прелатски крст ако не победу над свим страстима; кад би наши црквени великани размислили о томе и многим другим стварима те врсте, зар њихов живот не би био жалостан и пун немира? Они, пак, раде сасвим добро што живе удобно, а бригу о овцама остављају или Христу или, како их они зову, фратрима и викарима. Не мисле чак ни на своје звање и заборављају да реч епископос значи рад, бригу, старање. Али је се сећају врло добро кад су посреди паре.“ (57)

„Исто тако би и кардинали морали мислити да су наследници апостола и да се од њих очекује ист оно што су радили апостоли; да нису господари него чувари духовних добара о којима ће морати касније да полажу најтачнији рачун. Па кад би сваки мало промозгао о свом орнату, рекао би у себи: Шта значи снежна белина наших кошуља? Зар не највећу и најпотпунију чистоту живота? Шта значи ова пурпурна мантија? Зар не казује најватренију љубав према Богу? Шта значи вај огртач који је тако широк и простран да може да заогрне и целу мазгу Пресветлога и који би био довољан да прими кардинала заједно са камилом? Зар он не означава неограничену љубав према ближњему, која поправља и храбри, која се противи рђавим владарима и која радо даје не само имање већ и крв за хришћанску цркву? Јер чему служе имања оних оји у на земљи заступници сиромашних апостола? Када би, кажем, они о томе поразмислили, не би ни пожелели такав положај и радо би га напустили или би проводили живот испуњен радом и бригама, као што су живели и стари апостоли.“ (58)

„А када би врховни поглавари цркве, који су Христови намесници, тежили да се угледају на његов живот, да подносе његово сиромаштво и муку, да проучавају његову науку, да носе његов крст, да презиру све што је световно, и кад би размислили о самом имену папа — ко би на свету био несрећнији од њих? А када би врховни поглавари цркве, који су Христови намесници, тежили да се угледају на његов живот, да подносе његово сиромаштво и муку, да проучавају његову науку, да носе његов крст, да презиру све што је световно, и кад би размислили о самом имену папа — ко би на свету био несрећнији од њих? Ко би куповао тај положај свим својим имањем, а ко би покушао да га сачува мачем, отровом и свакојаким, насиљем?

Они би изгубили небројена добра када би им једног дана дошла памет у главу! Памет, рекох? Само зрнце оне соли коју спомиње Христ! Отишли би у неповрат толика богатства, почасти, власт, победе, дељење многих служби и и звања, толики порези и приходи од опроштаја грехова којима тргују, толико коња, мазги, пратилаца, толико уживања! Погледајте какав сам вашар, какву жетву, какво море блага изнела пред вас у мало речи! Уместо тога би ваљало увести бдење, постове, сузе, молитве, проповеди, размишљања, уздахе и хиљаду мука те врсте. Не смемо, при том, заборавити шта би се десило са толико писара, преписивача, бележника, адвоката, надзорника, секретара, мазгара, коњушара, банкара, подводача (умало нисам ланула нешто шкакљивије, али се бојим да не увредим ваше уши); укратко огромно мноштво људи које представља терет (ох, погрешила сам, мислила сам рећи које представљају част) за римску престоницу било би присиљено да гладује!  Али би било нечовечно, гадно и још више за презирање обесити торбу о раме и тутнути у руку пастирски штап највишим црквеним поглаварима и правој светлости овога света! И тако вам они остављају све што изискује труда св. Петру и Павлу, јер они имају довољно времена; за себе, пак, задржавају само оно што дноси сјај и уживање.

И тако се дешава, уз моју помоћ, да нема људи на земљи који живе у већем мекуштву и с мање брига него папе; они мисле да довољно раде за Христа ако своју бискупску улогу изводе с мистичним и скоро театралним поступцима, с побожним обредима, с називима: ваше блаженство, ваша  преузвишености и ваша светлости, с благословима и с проклетством. Чинити чуда је застарела ствар, преостала из навике и сасвим несавремена; проучавање народа замара; тумачење Светог писма спада у школске ствари; молитве су губљење времена; проливање суза је ствар бедника и жена; бити сиромашан значи понижење; бити побеђен је срамно и недостојно њега који чак и најмоћније краљеве нагони да му љубе свете ноге; умрети, најзад, непријатна је ствар; срамота је бити распет на крсту!

Њима преостају као оружје само оне „благе беседе“ које спомиње св. Павле и с њима су они заиста дарежљиви: ту вам је тушта и тма забрана, свргавања с положаја, претњи проклетством, анатема, слика за застрашивање! Ту је и она страшна стрела којом се на њихов миг бацају душе смртника у најдубљи пакао! Њу свети оци ,у Христу и заменици Христови не окрећу ни против кога тако оштро као против оних који се на подстицај ђавола труде да умање и да грицкају Петрово наследство. Иако његов глас у Јеванђељу говори: Ето, ми смо оставили све и за тобом идемо, ипак они називају његовом дедовином њиве, градове, порезе, царине, власт. И док се за њих боре огњем и мачем у жаркој љубави према Христу, проливајући потоке хришћанске крви, мисле да на апостолски начин бране цркву, невесту Христову, ако уништавају оне које називају непријатељима: као да црква има опаснијих непријатеља од тих безбожних папа који ћутке допуштају да свет заборавља Христа, који га окивају законима грамзивости, који изопачавају његову науку неким присилним тумачењем и који га убијају срамним начином живота!

И како је хришћанска црква створена крвљу, крвљу се учврстила, крвљу се увећала, њени поглавари управљају и данас с мачем у руци, као да је Христ нестао, па своје вернике не може да брани на свој начин. Рат је тако свирепа ствар да више приличи дивљим зверима него људима, такво безумље да песници замишљају да долази од фурија, таква куга да за собом повлачи општу поквареност обичаја, таква неправда да га могу водити само најгори разбојници и тако безбожна ствар да нема ничег заједничког с Христом и његовим учењем; па ипак, папе губе из вида ,све то и посвећују се само рату! Међу њима видиш чак оне онемоћале старце који се понашају као ватрени младићи, који немају никаква обзира према новцу, које не замарају никакви напори, који се не плаше да изврћу законе, веру, мир и да изопачавају све људске односе! При том имају уза се и учених ласкаваца који то очигледно безумље називају ватреношћу, побожношћу, храброшћу и налазе начина да докажу да исукати мач и забости га у срце свога брата никако не значи погазити ону највишу љубав коју, према Христову учењу, дугује сваки хришћанин своме ближњему.“ (59)

Иако је критиковао праксу католичке цркве, Еразмо је био одан хришћанској етици, па и католичкој цркви, не приступивши протестантима.

Еразмо о правој вери

„Али нико, чујем како говоре, Лудости не приноси жртве и не подиже храм! То је тачно, и таква ме незахвалност, као што сам већ рекла, помало чуди. Али, по природи доброћудна, ја то узимам у добром смислу: заиста могу и без тих ствари. Шта ће ми тамјан, или жртвено брашно, јарац или свиња, кад ме цео свет поштује на начин који и теолози признају као ванредан! О, баш нимало не завидим Дијани што јој жртвују људску крв! Ја сматрам да ме врло побожно поштују ако ме у свим крајевима, као што и чине сви људи, носе у срцу, ако својим обичајима изражавају мој дух и својим животом моју личност. Такав начин поштовања светаца је и код хришћана врло редак. Већина људи пали Мајци божјој свеће, и то усред бела дана, кад баш није потребно. С друге стране, како је мало оних који се труде да им подражавају у чистом животу, у скромности и љубави према небу! То је баш прави начин поштовања и небесницима најдражи.

А зашто, уосталом, да желим храм, кад је читав овај свет моје светилиште и, ако се не варам, најлепше? Верника немам једино тамо где нема људи. А нисам толико луда да тражим кипове и слике; то би било само на штету моме култу, јер лудаци и тупоглавци обожавају често слике место светаца. У том случају би се и мени догодило што се догађа онима које су истиснули њихови заменици. Ја мислим да је мени подигнуто онолико кипова колико има људи на свету, који су, хтели-не хтели, моја жива слика.“ (47)

 

[1] Вељко Кораћ у предговору Похвали лудости, Београд 2002, стр. 27

Оставите коментар

Објављено под Европа, Нови век, ренесанса, Uncategorized

Питање части старешине породице

„Српска породица у хабзбуршкој монархији је током 18. века била заснована на старим патријархалним принципима, као и у другим европским срединама, независно од верске и етничке припадности. То је доба неприкосновене владавине мушкарца, коју подржавају црква и држава. У менталитету тога времена се само отац сматрао родитељем детета.” […]

„Отац је старешина породице, господар, који влада по узору на апсолутистички монархизам. Он је заштитник, вођ и судија, који попут владара обасипа своју породицу доброчинством. Његов ауторитет је неспоран, а почива на двојном статусу. Отац породице,  једне стране, влада над супругом, децом, послугом, шегртима и калфама, а, с друге стране, стара се о њиховој економској сигурности. У цеховским правилима редовно се истиче улога мајстора као старешине овако проширене породичне заједнице. […] Отац је у то време и даље једина веза између породице и друштва. Сви се обраћају њему, а он одговара у име целе породице.”

Старешина породице је одређивао правила по којима ће се у породици живети, јер је он пред друштвом одговарао за све чланове породичне заједнице.

“Изграђујући јавни лик старешине породице мушкарац је морао доста времена да посвети друштвено корисном раду у управним одборима црквене општине, вероисповедне школе, општинске болнице или неке друге општенародне установе. Он се тавим обавезама посвећује током честих пословних путовања и они су нераздвојни део његових деловања.

Други важан елемент у изградњи лика старешине породице било је питање части, односно поштења, како се она доживљавала у сензибилитeту тог доба. […] Част старешине, као и његов углед, тицали су се целокупне породице, односно поштења, како се она доживљавала у сензибилитету тог доба. Част старешине, као и његoв углед, тицали су се целокупне породице, њеног јавног и приватног живота. Због тога су о њој морали да воде рачуна сви чланови породице. Част се чувала и бранила по сваку цену, а велики број спорова вођен је управо око овог питања. Част је имала своју економску вредност, јер се велики број послова склапао усмено на основу приватних уговора. […]

Када су част и њена одбрана биле у питању, тужбе су подизане и за најмању увреду изговорену на јавном месту, јер је то био једини начин да се нанета љага званично скине. О споровима вођеним о томе сачувана је огромна грађа, а она показује с којом се озбиљношћу схватала свака увреда и захтевала јавна „сатисфакција“. Част се поново враћала јавним кажњавањем клеветника, који је плаћао казну за нанету увреду и био јавно физички кажњаван, па чак и затваран. […] Један од начина за доказивање части била су и такозвана „отворена писма“, односно „атести“ у којима су други сведочили у корист оклеветаног. Оваква документа се појављују већ крајем 17. века, а нису изгубила значај ни у потоњим деценијама. Њих касније издају и званичне установе, попут магистрата.“

Литература:

  • М. Тимотијевић, „Приватност породице“, Приватни живот у српским земљама у освит модерног доба, прир. А. Фотић, Clio, Београд 2005, 773-777.

 

Оставите коментар

Објављено под Нови век, Србија, Uncategorized

Исхрана Срба у освит модерног доба

„За српске земље, у којима се култура столећима обликовала према узорима из византијског наслеђа и европским достигнућима, османска освајања означила су тачку прекида са дотадашњим начином живота. Промене су биле толико велике и свеобухватне да су покренуле процес стварања новог идентитета за све народе – староседеоце на подручјима некадашњих српских земаља. […] Новине у култури исхране у српским земљама јасно се уочавају већ након првих продора Турака. […] Наравно, прихватање новина није се догодио као последица воље, жеље или потребе за променама. То је био чин условљен принудом у сваком погледу. Јер, процес прихватања умногоме другачије културе исхране одвијао се између немогућности да се домаћа традиција изолује у „суживоту“ у којем су се и привреда и култура одвијале према законитостима и обичајима османске – муслиманске државе, и настојањем да се уклапањем у новонастале околности обезбеди опстанак.“

За разлику од градова, где су хришћани и муслимани међусобно продавали, куповали и изнајмљивали некретнине, села су била хришћанске енклаве које су, донекле, остале изван зоне директног утицаја османске културе. Османска кухиња се развијала у непрекидном процесу прихватања утицаја низ сваке области са којом је Царство долазило у додир. Тако се поред традиционалних номадских, у различитим видовима препознају елементи из кинеске, византијске и европске културе исхране.

У складу са правилом да хришћани не смеју да се истичу у односу на муслимане, подражавали су их. Према османском обичају јело се обично два пута дневно, око поднева и увече. Већина је мало јела за ручак, а више за вечеру. Трпеза је постављана доста ниско, на поду. Када је реч о простору за припрему јела, заједничко за све видове кухиње је огњиште у којем гори ватра преко читавог дана.

„Већ сами називи великог броја јела и пића тзв. „националних кухиња“ на балканским просторима сведоче о јаким турским, односно оријенталним утицајима. Они, заправо, датирају још из времена Византије, чија је култура представљала такође успешан спој балканских (грчких) и оријенталних елемената. Византију ће заменити Османско царство, чија ће владавина, као и различити утицаји, трајати столећима – најдуже у Македонији и Санџаку, а најкраће у данашњој Војводини. На карактер исхране утицале су, наравно, и нове етничке скупине које се досељавају на ове просторе, у првом реду Јевреји, Цинцари и Јермени. Прекодунавске области, међутим, од почетка 18. века улазе у сферу аустријског, однсно немачког културног круга. Код нас се он називао просто швапски, по Швабама колонизованим током 18. и 19. века. Прео јадранске обале, опет, допиру венецијански, односно италијански утицаји.

Поред пољопривредних култура које су донели нови господари Турци-Османлије, почињу да пристижу и друге, из новооткривених преоокеанских земаља: паприка, кукуруз, пасуљ, много касније кромпир и парадајз.“

Већина становништва је живела од житарица, које су поред основе исхране представљале и основу пореза. Првим колачима могли би се сматрати погаче и уштипци, будући да су, за разлику од хлеба, били прављени искључиво од пшеничног брашна. Кукурузно брашно је трошено више од пшеничног, јер је било јефтиније. Од пецива најпознатији је био бурек, који се јавља у 16. веку. Осим њега од Турака су Срби прихватили и пилав, чорбу, мусаку, ђувеч, гибаницу, баклаву и друго.

Најзначајнија култура коју су на балканске просторе донели Турци био је пиринач. Он је после пшенице био најзначајнија намирница у османској исхрани. Бостан (дословно: врт, башта) под којим се код нас подразумевају диње и лубенице, требало би да је такође стигао посредством Турака, јер се у средњовеконим изворима не помиње. Турци су били велики љубитељи воћа и слаткиша. Негде од средине 16. века на балканским просторима се јавља нова врста сира – качкаваљ. Млечни производ који су Турци највише трошили био је јогурт, односно кисело млеко. За припрему хране користили су се разни зачини. Почев од 14. века у Србији се користио и шећер. У Европу су га донели крсташи, тако да се брзо одомаћио на Кипру (1291), док је на Сицилију и у Шпанију доспео посредством Арапа. На османске просторе се увозио из Египта, са Кипра и из арапских земаља.

Од безалохоних пића као да је највише трошено шербе, које стари турски речници преводе као медовину. У добро заслађену воду (медом, касније шећером) стављани су разни мириси, односно воће. Трошена је доста и туршија у којој се киселило воће. Са Турцима је стигла на наше просторе и боза или буза, коју неки сврставају у пиво. Добија се врењем од разних житарица. О пиву, које је било познао у средњевековној Србији има мало вести. Вино је било знаајан извор државних прихода. Отуда и прагматичан однос према његвој производњи, мада је муслиманима било забрањено конзумирање алкхолних пића уопште. Међу муслимансима је било и оних који су смтрали да се шеријатска забрања конзумирања алкохола односи само на вино, па су пили ракију. Арапи помињу ракију од 13. века.

Хлеб и вода сигурно су били основна храна обичног човека, уз бели и црни лук, који су се, као и купус свуда гајили у великим количинама. Јеле су се много и разне каше. Месо се трошило само о празницима, уз свеже или сушено воће и разне напитке. Риба је доста коришћена у ихрани, не само због поста, него и зато што је била јефтина. Много се постило. Током четири велика поста, средом  петком и заветним данима, што је практично значило скоро половину године. Новоприспели кукуруз и пасуљ умногоме ће поправити свакодневну исхрану народа.

„После успостављања аустријске власти и колонизације Немаца са обале Рајне, на подручју Баната и у прекодунавским областима уопште, долази до револуционарних промена у свим областима живота па, разумљиво, и у исхрани становништва, нарочито градског, и то, опет, код оног богатијег дела грађана. ове промене временом ће, међутим, освајати и село. Тако ће у националну кухињу Војводине ући супе, сосови, цушпајзи, теста и јела од теста, салате, штрудле, кохови, торте, као и тзв. швапски сир, па путер, милерам и пиво, уз нове сорте грожђа, односно вина. Балканску у целини, па и српску националну кухињу уопште, и данас претежно чине јела и посластице оријенталног порекла, уз, наравно, незаобилазну турску кафу.“

Литература:

  • В. Бикић, „Обележја културе исхране“, Приватни живот у српским земљама у освит модерног доба, прир. А. Фотић, Clio, Београд 2005, 203-232.
  • О. Зиројевић, „Јело и пиће“, Приватни живот у српским земљама у освит модерног доба, прир. А. Фотић, Clio, Београд 2005, 233-260.

Оставите коментар

Објављено под Србија

Како су Грци победили бројније и богатије Персијанце

„Персијанци нису ни у ком случају глупљи и гори од Грка. Нипошто. Они су само, као што сам већ испричао, у нечему били посебни. Док су се огромна источњачка царства вечно држала наслеђених обичаја и учења све док у томе не окоштају, дотле је у Грчкој, а поготово у Атини, бивало управо супротно од тога. Грци би готово сваке годне долазили на неке нове идеје. Ниједна се институција не би дуго одржала, нити иједан вођа. То су искусили и велики јунаци персијских ратова, Милтијад и Темистокле. Најпре су их хвалили и величали и подизали им споменике – а онда их оптуживали, клеветали, протеривали.

Ово свакако није била добра особина, али је била део карактера Атињања. Увек тежити нечему новоме, увек покушавати нешто, никада не бити задовољан, сит и намирен! Тако се у главама људи маленог града Атине за свега стотину година после персијских ратова више тога изменило него у огромним источњачким царствима за хиљаду година. Oно што се тада смишљало, сликало, опевало, покушавало, о чему су разговарали и расправљали млади људи на трговима и старци у скупштинама, тиме се и дан-данас напајамо.“

Ernst H. Gombrih, Kratka istorija sveta za mlade, Geopoetika, Beograd 2007, str. 51-52.

Оставите коментар

13. децембар 2016. · 17:11

Шта је било пресудно за уништење цивилизације Инка?

ТАУАНТИНСУЈО

Овај назив, који значи Царство Инка, састоји се из две речи Кечуа језика: тауа (четири) и сујо (држава). Географско средиште царства био је град Куско. Оно је на северозападу обухватало Чинчајсујо, односно данашњу Колумбију, на североистоку Антисујо, односно читаву амазонску прашуму, на југозападу Контисујо, односно перуанско приморје до Чилеа, и на југоистоку Коласујо, односно данашњу Боливију до севера Аргентине. Све у свему, царство се простирало на три милиона квадратних километара.

Први талас освајача, Писаро и његови саборци, није бројао ни две стотине људи (не рачунајући црначке робове и  индијанске помагаче). Када су почела да пристижу појачања, они су већ задали смртни ударац царству од двадесет милиона становника. А то нису била примитивна племена, већ цивилизација која је достигла толико високи степен друштвеног, војног, пољопривредног и занатског развоја да се ни Шпанија у многом погледу није могла мерити са њом. А најзначајније у тој цивилизацији нису били ни путеви који су пресецали четири сује, односно области њене огромне територије, ни храмови или тврђаве, као ни систем наводњавања или сложено управно устројство, него нешто о чему сва сведочанства и летописи истоветно говоре: та цивилизација је успела да на том огромном подручју сасвим искорени глад., јер је била у стању да произведе довољно намирница, да их расподељује и доставља свим становницима. Ретка су царства у историји о којима се нешто слично може рећи.

Да ли су ватрено оружје, коњи и оклопи освајача довољни да објасне потпуни слом те цивилизације при првом сусрету са Шпанцима. Неке од тих ствари, које никада раније нису видели (пушке, барут, јуришни коњи), напросто су изазвали мистични страх и паралисали Индијанце, јер су помислили да се не боре против људи него против нерањивих богова, којима стреле  и праћке не могу ништа. Чак и да је то тачно, разлика у броју била је таква да је тај кечуа океан у једном налету могао да потопи освајаче. Шта га је спречило? У чему је стварни узрок тог пораза од којег се народ Инка неће никада опоравити? Истог часа када је њихов цар Атауалпу био заробљен, пре него што је битка и започела, његови ратници су одустали од борбе, као да их је паралисала нека магична сила. Вертиклно и апсолутистичко устројство Тауантинсуја сигурно је било по њега погубније од ватреног оружја и мачева освајача. Ти Индијанци, који су пристали да буду побијени нису имали моћ да мисле својом главом, да доносе сопствене одлуке и ишта самостално предузимају. У томе се огледа разлика између две цивилизације која је пресуднија од разлике у оружју и броју ратника. Појединац није важан нити практично постоји у тој пирамидалној и теократској цивилизацији чија су постигнућа увек била колективна и безимена. Инке су обухватале ¾ Латинске Америке.

Марио Варгас Љоса, Речник заљубљеника у Латинску Америку, Београд 2010, 429-435.

Оставите коментар

18. септембар 2016. · 13:18