Богумили (катари)

Секта богумила се јавља у Бугарској у време цара Петра (927-969).  Названа је по оснивач, попу Богумилу. Његово учење се развило под утицајем дуалистичких учења источњачких секти (масалијанаца и павликијанаца) чије је присталице византијска влада расељавала по Тракији, у суседству словенског становништва Бугарске и Македоније. Корени богумилства су везани за старо манихејство, које се развило из старе персијске религије.

„Учење је у III веку засновао извеси Мани, и оно је било мешавина старе персијске религије, гностицизма, хришћанства, па чак делом и будизма. У позној антици манихејство је узело маха широм Римског царства и у IV веку имало је више поклоника од хришћанства.

Победом хришћанства манихејци су потиснути и протерани их западних земаља, али су у Азији били распрострањени све до XI века. Неким турским народима у средњој Азији манихејство је било такорећи државна религија, док је у Кини било значајана верска зајдница све до IX века.

Но, религија је у неку руку преживела и западније од тих простора. На Балкану је била заступљена међу Бугарима, одакле су је мисионари пренели на териториу Југославије, где се у Босни оформила као засебна богумилска црква. Сматра се да су мисионари отуд пренели манихејство XII века преко Италије на југ Француске, придобивши брзо велики број присталица.“[1]

Засновано на теорији супростављености добра и зла, која потичу од Бога и Сатане, који владају светом и чија међусобна борба условљава човеков живот и све што се у свету збива. Материјални свет је Сатанина творевина, па су се богумили окретали искључиво духовном свету. Богумили су имали негативан однос према књигама Старог завета, давајући предност Новом завету, нарочито јеванђељима. Тежили су аскетском животу, одбацивали црквене обреде, читаву црквену организацију, негирали су потрeбу за храмовима, свештенствоми светим тајнама – крштењем, причешћем, браком. Нису признавали култ крстoва, иконе, мошти светаца. Борили су се против читавог поретка, против државе, против моћних и богатих. У Босни је такво социјално тумачење вере напуштено, тако да се богумилска црква сврстала уз владара и властелу, штитећи њихове интересе и одупирући се Угарској.

„Живот правоверног катара био је у потпуности обележен тим контрастом између духовности, као нечег доброг, и телесности, као сталног извора зла. Мушкарци и жене морали су бити чедни (јер је рађање деце подразумевало наставак везивања душе за материју), одрицали су се једења меса, и живели у потпуном сиромаштву. Но ти строги захтеви важии су само за великодостојнике (perfecti – „савршени“), који су обављали функцију катарских свештеника.

Бројни „верници“ (credentes) могли су да остану у браковима и воде прилично нормалан живот. међутим, поткрај живота су зарад спасења морали да се подвргну катарском обреду consolamentum, који је представљао ослобађање од материје. Обред се најчешће врши на самртној постељи, али има сведочанстава да су многи катари након њега сами себи окончавали живот постом до смрти (endura). Веровало се да они што умру не обавивши consolamentum остају заробљени у материји тако што се поново роде у људском обличју (упореди будизам!).

Можда изгледа необично што је једно животу тако позитивно веровање узело маха у области тако прожетој животном радошћу као што је југ Француске. Вероватно је њена предност лежала у томе што су prеfecti заиста живели по строгим идеалима вере, што је било у оштром контрасту према богатим хришћанским свештеницима и монасима.

Тешко је рећи да су манастри на југу Француске били у XII веку корумпиранији од оних у другим местима, али нема сумње да је катарски покрет представљао реакцију против званичног свештенства и његовог неуспеха да живи у складу са идеалима које је само проповедало. Симпатије које је аритократија гајила према катарима делом се омогу објаснити и тиме што су јој они давали повод да се супростави потраживањима цркве у земљи и новцу.“[2]

Богумилство је ухватило јаког корена у Бугарској и нарочито у Македонији, наишло је затим на велики одјек и ван граница Бугарског царства, ширећи се по различитим називима у Византији (након слома Првог бугарског 971. и Самуловог царства 1018. године), Србији, а нарочито у Босни, Италији, јужној Француској и Немачкој. У XII и XIII веку су представљали прву заиста велику јерес у Западној Европи. Богумили, или под другим називима бабуни, патарени, катари (од грчке речи чист), албижани (по граду Албију, једном од њиховић највећих центара у Француској), и њихови малоазијски претходници, су носиоци једног великог покрета који се ширио од Јерменије до јужне Француске, долазећи час овде, час тамо до јачег изражаја. Највећи полет богумилски покрет је доживљавао у епохама криза и невоља, јер су његови песимистички ставови који одбацују овоземаљски поредак у таквим епохама налазили нарочито плодно тле и јак одјек.

Литература:

[1] Нудберг,  201.

[2] Нурдберг, 202.

Advertisements

Оставите коментар

Објављено под средњи век

Друштвена структура феудализма

„Феудализам је био вид организовања друштва и стварања неопходног реда у једно доба када није постојала државна власт и кад чак није постојао ни појам „држава“. Заснивао се на врло сложеној и бујној мрежи личних везивања, запечаћених доживотним заклетвама.

У локалним оквирима један ситнији земљопоседник који није био довољно безбедан препусти своју земљу неком моћнијем од себе и закуне му се да ће бити његов „човек“ и верно му служити „речју и делом“, што је у случају ратара значило да ће му давати део жетве и/или изводити радове за њега. За ратника је пак то значило да ће оружјем служити господару, сениору. Вазали су заузврат добијали заштиту од сениора и своју земљу, али више не као власници, већ као кметови. могли су да је користе и живе од њених плодова.

Дакле, феудализам је био систем узајамног обавезивања којим је мали човек стицао право на извесну заштиту, а онај значајнији – људе на које се могао ослонити. Зависно од друштвеног положаја уговорених страна, однос између сениора и вазала (оног који се заклео на оданост) могао је подразумевати и готово потпуну једнакост или пак велику неједнакост.

На државном плану, и краљ је имао вазале чији су поседи били огромна војводства и грофовије, много већ од дела земље којом је он сам директно владао. Краљевски вазали су, наравно, били у обавези да служе краљу, делом шаљући му војску, делом управљајући добрима у његово име, али сам краљ је дуго сматран првим међу једнакима. Насупрот томе, постојала је велика разлика између обичног ратара на малом делу земље и његовог властелина. Права и дужности обеју страна нису били дефинисани законима (није их било), већ локалним обичајним правом, које се временом прихватало као норма. То објашњава зашто се вид феудализма разликовао од земље до земље.

Ма колико сложена била друштвена структура заснована на личном обавезивању појединаца, она је била једино што је до XIV  века држало државе на окупу. Потом је постепено почео да се развија модернији државни апарата који је мало-помало преузимао власт и правосудне функције које су дотад обављали вазали различитог ранга. Феудализам се стално мењао Средином XIV столећа већ се изгубило много од његовог садржаја, али су форме опстале још дуго. Феудализам је настао у одређеним материјално-политичким условима и толико је обележио друштвене односе, али и начин размишљања и ставове у читавој западној Европи, да су се они примењивали и кад више није било поменутих предуслова. Наслеђе феудализма живело је у менталитету још дуго после његовог краја.

Савремена истраживања показују да су и у најдоследније спроведеним феудалним системима, попут оног француског, велике групе становника, сељака и других, остајале изван тог система. То су били самостални земљопоседници невезани  ни за једног сениора. Монетарна економија добијала је све више на значају и допринела распаду феудалне структуре, која се првенствено заснивала на робној или услужној размени. Међународној цркви био је потребан образовани кадар, а њега је захтевао и пораст трговине.  У XII веку развија се образовни систем, што кулминира настанком великих универзитета крајем тог столећа. Високо образовање је у принципу било доступно свима који су могли да се издржавају током студија. У томе им је помагала и црква, али и појединци који су ради спаса своје душе завештавали новац за школовање сиромашних студената. Универзитетски образован кадар био је различитог порекла, а припадао му је и свет из најсиромашнијих слојева.

Повећање броја интелектуалаца, нарочито оних школованих за области права, обезбедио је круни испомоћ нове врсте. Полако али сигурно у већини западноевропских земаља развијао се државни апарат…“

Михаел Нурдберг, Динамични средњи век, Београд 2011, 123-124.

Оставите коментар

10. септембра 2017. · 13:57

Животни век у средњовековној Европи

Шведски историчар Михаел Нурдберг је у својим књигама ревидирао општа схватања средњег века и ренесансе. Једно од уврежених уопштавања које је оспорио односи се на дужину живота средњовековних Европљана.

„Често се може наићи на податак да је просечни животни век у средњем веку био тек 30 година. Не зна се откуд та рачуница – вероватно је посреди надахнута претпоставка која се потом понављала у недоглед. Чак и да је тај број тачан, он има ту ману да нам ништа не говори, већ само наводи на заблуду да средњовековни човек није могао да живи много више од 30 година, а и те како је могао. Чак и у оној ограниченој популацији која нам је данас позната било је људи који су живели по 70, 80 или 90 година.

„Просечан животни век“ представља просечан узраст у коме су сви рођени умирали у једном периоду, те екстремне вредности могу драстично мењати коначну слику. А екстремне вредности за свако раздобље пре 19. и 20. века представља висока смртна стопа одојчади тј, деце млађе од годину дана. Неухрањеност, лоши хигијенски услови, као и дечје и друге заразне болести увек су узимале страховито висок данак. Ради поређења са каснијим одељцима, смртност одојчади у 18. веку у Шведској износила је око 20%; а средином 19. века у Стокхолму је појединих година забележена најстрашнија смртност у целој Европи од 50%! (Данас се смртност одојчади у Шведској свела на 0,8%).

Тако поузданих података за средњи век у Европи нема […] И старија деца су често умирала, али онима који успеју да доживе двадесету, смешила се светлија будућност. […] Ако, уз извесну задршку, прихватимо наведене бројке за 13. и 15. век, долазимо до тога да су оне упоредиве, ако не и боље, са познатим подацима за 18. и почетак 19. века у Енглеској. Услови живота и просечан животни век, нарочито индустријских радника, сигурно је био много краћи него већине средњовековног становништва. Подаци за Манчестер са околином за 1837. годину прилично су застрашујући: просечан узраст становника у тренутку смрти био је 17 година, а земљорадника  – 38. А ако су у средњем веку харале епидемије куге, 19 век је погодила колера и увек претећа туберкулоза.“

Литература: Михаел Нурдберг, Динамични средњи век, Београд 2011, 17-18.

Оставите коментар

Објављено под средњи век, Uncategorized

На корак до краја света – Александар на Хифасису

Македонски краљ Александар III (познатији као Александар Велики) великим освајањима на три континента створио је највећу државу у дотадашњој историји, у којој је (ради учвршћења власти) спровео мешање развијених култура Грка и источних народа. То је постигао за 33 године живота, који је изненада окончан (323. п. н.е.) због последица напорних похода. Иако Александар није доживео ниједан пораз на бојном пољу, заустављен је пре него што је стигао до циља.

„… а затим је кренуо с војском до реке Хифасис, нејисточније од пет река Пенџаба.

Хифасис је најисточнија тачка до које је стигао Александар. Даље није ишао. О томе зашто је на овом месту прекинут полетан и невиђеним успесима крунисан освајачки поход, извори наводе неколико разлога.

Наиме, информације које је добио од локалних житеља с оне стране реке подбадале су његову страст да крене даље и да своје дело доврши освајањем преосталих земаља до океана који окружује земљу. Међутим, војска је била исцрпљена сталним напорима. Осам година је било протекло откако се налазила у рату; тешки климатски услови, храна на коју није навикла, све суровије борбе измучиле су је и никакви нови планови нису је могли загрејати. О непознатим земљама источно од Хифасиса говорило се различито. Неки су тврдили да постоји богата земља чији су становници добри ратари  храбри ратници са аристократском владо која управља праведно. У тих индијаца било је слонова много више него у осталих, и то великих и јаких. Према другима, с оне стране реке се простирала пустиња дуга дванаест дана хода, а затим је долазла велика река Ганг, широка око 30 стадија и најдубља од свих индијских река. С оне стране Ганга живели су народи Гандариди којима је краљева Ксандрам. Његова војска је бројала 200 000 пешака, 20 000 коњаника, 2 000 борних кола и 4 000 за рат опремљених слонова. Александар није у први мах поверовао овим вестима, али му је Пор то потврдио.

Војска, дотучена тропским кишама које су седамдесет дана лиле без престанка, са страхом је мислила на нова страдања која је чекају. Настало је колебање, незадовољство, жеља да се стане, да се врате. Понеки су тврдили да неће поћи за Александром, ако овај буде хтео да их поведе даље. Да би стао на пут немирима и спречио да страх продре у његове борце, Александар је одржао говор у коме је најпре указао на то да уложени напори нису били бесплодни и наброја многе земље које су од Хелеспонта до Каспијских врата и Инда потпале под македонску власт, а затим покушао да убеди војску да до коначног циља ратовања не преостаје много: до реке Ганг и Источног мора, по његовој представи, није било далеко, а ово море, повезано са Хирканским морем, чини у свари део океана који са свих страна окружује земљу. Тако ће се, кад допру до океана, границе њихове власти поистоветити  са границом коју је божанство ставило земљи. Треба учинити још мали напор да се оно што преостаје од Азије дода ономе што је већ стечено, малени простор великом. Када пређу целу Азију, онда ће он испунити и премашити свачије наде: вратиће у домовину оне који буду хтели да оду, а остале наградити тако да ће им завидети они који буду одлазили.

Када је Александар завршио настала је тишина – нико није хтео ни да се противи краљу, ни да прихвати његов позив. Најзад се ослободио стари официр Кен и у име војске рекао да мисли да је боље да се учини крај напорима и погибељи. од оних Македонаца који су са Александром пошли у рат мало их је преостало – многи су погинули, други су као неспособни за рат остављени у позадини, а много их је помрло од болести. Они који су остали ни телом више нису јаки, а и духом су клонули. Сви они чезну да се врате својим домовима, да виде своје родитеље, своје жене и децу, да се врате својим кућама, богатству и сјају који им је Александар извојевао, Кен моли Александра нека се и он врати да види своју мајку, да донесе у очинску кућу силне и велике победе, па нека после, ако му се прохте, поново крене у рат. Други Македонци ће га радо следити.

Када је Кен завршио свој говор, присутни су бурно одобрили, многи су чак и сузе пролили. Нио више није проговорио. Александар се очито наљутио и распустио скупштину. Сутрадан их је опет сазвао и рекао да неће никога силити да пође с њим. Он ће наћи људе који ће пратити свог краља. А они који хоће да се врате, нека иду, нека јаве својима да су се вратили оставивши свог краља усред непријатеља. Изливши на тај начин свој бес, Александар се затворио у свој шатор и два-три дана чекао неће ли доћи до каквог преокрета. Али тишина која је владала у табору била је јасан знак да војска није могла да се одазове његовом позиву. Четвртог дана жртвовао је на обалама реке ради прелаза, али су жртве биле неповољне. Тада је он одлучио да одустане од своје намере и објави повратак.

[…]

Понекад се каже да је то био први и једини пораз Александров, прва капитулација и њу су му наметнули његови борци. Шта би било да је тврдоглаво остао код своје намере? Тешкоће које су их чекале биле су несавладиве, а пут до океана дужи него онај који су прешли. Поход би се морао завршити катастрофом. Тренутак двоумљења на Хифасису и одука о повратку изгледају као почетак опадања у Александровој војничкој каријери. После тога није доживео више великих победа. Али то се тако чини само зато што је смрт прерано прекратила његов живот. ако се искључи тај непредвидив моменат, никаквог опадања нема. Одлуком о повратку, Александар је доказао да је умео да господари собом и својим страстима. Уз романтичну чежњу за непознатим и несавладивим имао је довољно разборитости и здрава разума да оцени реалне могућности. Са војницима је извојевао победу, без њих он није могао даље. Уместо да се у вом његовом поступку види капитулација пре војском, треба видети победу над самим собом. То му је обезбедило јединствену славу војсковође који није никад био поражен.“

Литература: Фанула Папазоглу, Историја хеленизма, Београд 2010, стр. 123-125.

Оставите коментар

Објављено под Антика

„Хлеба и игара“

„Римски цареви трудили су се да буду омиљени у народу да би ојачали своју власт у односу на Сенат. Уобичајени начин за стицање популарности били су подела жита плебсу и приређивање јавних забава. […] Израз „хлеба и игара“ (panem et circenes) сковао је римски песник Јувенал (почетком 2. века)  жалећи за грађанима Рима који су, због бесплатног хлеба и игара, изгубили интерес за политику. Исти израз користимо и данас за методе којима власт стиче подршку народа задовољавајући тренутне и неважне потребе. Осим што постаје популарнија, власт на овај начин скреће пажњу јавности далеко важнијих проблема.“[1]

Које су то државне игре причињавале Римљанима толику разоноду?

Државне игре

„Игре у почетку представљају религиозни чин, мада се већ пред крај Републике, а нарочито у доба Царства, њихов култни карактер не опажа тако јасно. Ипак, увек се брижљиво следи строго утврђен ритуал, уз приношење жртве, процесије и церемоније које величају победнике. Игре, дакле, и даље имају сакрални карактер.

Можемо да разликујемо заветне игре (ludi votivi) које се одржавају само једном, на пример у знак захвалности боговима због неке победе (Трајан је, тако, одредио 123 дана за прослављање својих победа над Дачанима) и игре које се одржавају сваке године. Ових је, пред крај републике, било осам и укупно су трајале седамдесет седам дана. […]

За време трајања Царства трајање годишњих празника постаје све дуже, док није достигло укупно сто седамдесет пет дана. Магистрати (едили и претори), који су, у име државе, задужени за њихово организовање новцем из државних фондова, знатно повећавају суму коју је одредио трезор. Дешава се и да појединци организују игре за народ. Празници почињу великим шареноликим дефилеом (pompa) од Марсовог поља до Великог цирка, пролазећи поред Јупитеровог храма на Капитолу. Поворку чине музичари, плесачи, уметници, свештеници… а свечано пролазак траје читавог дана; уз спектакл се често дели храна и приређују вечере. Представе се одигравају у цирку, амфитеатру, позоришту и, понекад, на стадиону. Не треба да заборавимо и базене направљене за приказивање нумахија, током којих су реконструисане оно поморске битке у којима су Римљани победили.

Циркуске игре

Ове игре су вероватно најстарије и њихов успех никад није оспорен. . Приказују се спортске вештине (трке, песничење), али најпопуларније су трке двоколицама које публика страсно прати и у узаврелој атмосфери се клади. У двоколице су упрегнута два, четири, па и шест и осам коња (понекад камиле, тигрови, слонови) и обично обиђу седам кругова. Екипе су подељене у четири групе: зелени (заштитна боја плебса), плави (омиљена боја аристократије), црвени и бели. У доба Царства трке имају чак симболичан и космички карактер. Дванаест боксова из којих трке стартују представљају дванаест месеци у години и дванаест сазвежђа кроз које Сунце пролази. Четири двоколице које крећу су као четири годишња доба. направе седам кругова (седам планета из Птолемејевог система, седам дана у недељи) око два граничника који се налазе на крајевима централне spina (излазак и залазак сунца). Боје група симболизују истовремено једно годишње доба, једно божанство и један елемент (зелено = пролеће, Венера, земља; црвено = лето, Марс, ватра; плаво = јесен, Сатурн или Нептун, вода; бело = зима, Јупитер, ваздух). Поједини кочијаши су праве звезде, али било је и царева који се нису устезали да учествују у тим тркама.

Игре у амфитеатру

Ту се најчешће одржавају борбе гладијатора (munera), борбе животиња и лов (који су се обављали углавном ујутру). Те venations подразумевале су обимну инфраструктуру за хватање дивљих животиња у разним поднебљима и њихово пребацивање у Рим, уз минималне губитке. Царство стиже у им преко своје фауне и Римљани, током векова, откривају крокодила, хипопотамуса, носорога… жирафу (у доба Цезара), тигра (за време Августа). Током читаве Августове владавине убијено је 3.500 животиња, а 5.000 за само један дан, у доба Тита, 80. године, приликом свечаног отварања Колосеума. Али, нису све животиње масакриране, било је и дресуре, животињских парада (волови обојени у бело, овце у ружичасто, нојеви јарко црвено или лавови са златним гривама…). Ова врста спектакла јавила се касније од трка двоколицама. Први лов је приказан 186. године пре Христа, а борбе гладијатора јавиле су се у 3. веку пре Христа. Тада је то био приватни религиозни обред, пореклом из Етрурије, једна врста приношења људске жртве душама мртвих. […] Први дрвени амфитеатар је саграђен тек 56. године пре Христа, а камени 27. године пре Христа. Познато је да је опрема гладијатора зависила од његове улоге и врсте борбе. […] У доба Царства, ови људи (осуђеници, ратни заробљеници или добровољци) сматрани су херојима, мада су, по свом статусу, одбачени. обучавани су у посебним школама (ludi gladiatorii) и условљени да се боре на живот и смрт. Ако избегну смрт, добијају слободу.

Сценске игре

Сценске игре су у Рим, 264. године пре Христа донели етрурски глумци. Дуго су представе приказиване на дрвеним скелама које су се, одмах после завршетка расклапале. Цензори су се плашили да би позориште могло да има штетан утицај на римске обичаје. Прва камена зграда сазидана је тек 55. године пре Христа, за владавине Помпеја. Представе су углавном приказиване у време одређенх игара […] У питању је потпуни спектакл (плес, песма – музика има велики значај) који се обраћа свим чулима (важну улогу има декор, коришћене справе су често зачуђујуће, а није заборављено ни чуло мириса, па се распрашује парфем). У доба Републике ludi [игре] су дар магистрата. Гледаоци извесно време заборављају политички живот (negotium) и препуштају се сластима otium-a, у прилично идеалној атмосфери раскоши и страсти. публика бучно суделује. Исказује своје осећање слободе (libertas). У доба Царства сценске игре су претежно политичке. Цар је editor ludi и грађанин нема више другог начина да изрази свој став, сем дочеком владара, приликом његовог појављивања.

Игре на стадиону

Оне су имале мање успеха, и то тек у доба Царства. Трке, борбе, скокови, бацање диска… све је то било ближе грчком менталитету. Рим је имао само један трајни стадион, саграђен по жељи Домицијана, који је такође дао да се изгради и одеон за музичка надметања.“[2]

О другим разонодама Римљана може се прочитати у:

Жан Ноел Робер, Стари Рим, Београд 2009.

[1] Татјана Катић, Историја за први разред гимназије свих смерова, Завод за уџбенике, Београд 2013, 173.

[2] Жан Ноел Робер, Стари Рим, Београд 2009, 204-208.

Оставите коментар

Објављено под Антика

Цар филозоф

„Народи ће бити срећни тек онда кад или филозофи постану краљеви или краљеви постан филозофи“ сматрао је чувени грчки филозоф Платон. Марко Аурелије је био пример остварења Платоновог идеала филозофа на челу државе.

„Марко Антонин је читав свој живот посветио филозофији; својим беспрекорним карактером надвисио је све друге цареве.“[1]

Иако је рођен Риму (121), био је шпанског порекла. Римски цар (161-180) је постао као усвојеник претходника на престолу (као и претходна 3 цара). За време његове владавине на државне функције с дошли и други филозофи. Царство су током тог периода захватиле невоље – пустошења, глади, епидемије куге, устанци и дуготрајни ратови са Парћанима и германским племенима. Док су му тешко падале државничке обавезе утеху је налазио филозофији, а своја размишљања је забележио у белешкама названим „Самом себи“, које су нађене и објављене након цареве смрти.

“На дан царске сахране дошла је до изражаја толика љубав према њему да нико није мислио да га треба жалити, јер су сви били убеђени да су га богови прихватили и да се њима вратио.“[2]

Ево неких од белешки цара који је остао упамћен као филозоф:

„мени ниједан од њих не може наудити, јер не може нико да ме наведе на срамно дело.“ (2.1)

„људи раде један против другога ако се један на другога љуте или се међусобно избегавају“

„Божја су дела пуна провиђења. Случајни догађаји нису неприродни. Они су повезани и испреплетани руком провиђења. Све извире из њега. А напоредо с њим иде Нужност и оно што користи свему, чији си ти само сићушни део.“ (1.3)

„У сваком тренутку и као Римљанин и као муж храбро мисли на то да своје предстојеће послове мораш обавити са озбиљним и неусиљеним достојанством и љубављу према људима, слободно и правично и да све остале мисли одстраниш да би могао сачувати своје спокојство. У томе ћеш успети ако све што радиш радиш свестан тога да би то могло бити последње дело у твоме животу, далеко од сваке бесциљности и без страсне мржње према одлуци разума, без претварања и себичности и без роптања на судбину која ти је додељена.“ (1.5)

„Да ли те узнемиравају догађаји који се збивају ван тебе? Потруди се да једном научиш нешто заиста корисно и престани да луташ. а чувај се и друге заблуде: јер су будале они који се целог свог века труде и муче, а не мају пред очима циљ према томе коме би могли усмерити своје тежње и мисли.“ (1.7)

„Воли оно мало стручног образовања које си стекао и у њему тражи утеху! проведи остатак свога живота као човек који је све своје ствари од срца предаобоговима у руке! А од самога себе немој стварати ни господара ни роба ма кога човека!“ (4.31)

„Уједно треба да мислиш и на то да и истрајност у ономе што радиш има своју вредност и свој разлог. Јер ти посао неће досадити ни дојадити само ако се стварима од мање важности не бавиш више него што треба.“ (4.32)

„Буди као стена о коју се таласи непрестано ломе. Она стоји непокретна, а море које око ње бесни постепено се смирује. Никада немој рећи: „тешко мени јаднику кад ми се то морало десити!“ Него: „Благо мени што живим безбрижно, што ме садашњи положај није срушио и што се не бојим будућности, иако ми се то десило.“ Јер се тако нешто могло свакоме десити, али није свако у стању да у таквој прилици остане безбрижан.“ (4.49)

„Ако се у зору пробудиш зловољан, помисли ово: „Пробудио сам се зато да као човек кренем на посао. Па зар да онда будем зловољан кад се спреман да радим оно због чега постојим и због чега сам и дошао на свет.?“ (5.1)

„Људи се не могу дивит твојој оштроумности. Можда. Али има других ствари за које се не може рећи: „Ја немам дара за то“. Ради, дакле, оно што је потпуно у твојој моћи: буди чисте душе, достојанствен, издржљив, презири чулне насладе, буди задовољан својом судбином, немој имати великих прохтева, буди добар, независан у доношењу судова, природан човек; мери своје речи, буди великодушан. За р не схваташ колико си ствари већ могао урадити, а да при том уопште ниси морао да се правдаш како за њих немаш способности или си неспретан?“ (5.5)

„Понеко је спреман да тражи благородност чим некоме учини услугу. Други, опет, не рачуна на то а ипак сматра да му је његов ближњи дужник и да зна шта му је он учинио. Трећи свега тога уопште некако није свестан, него је сличан лози која даје грожђе, и пошто је једном донела плод не тражи ништа више…“ (5.6)

„Као што кажемо: „Асклепије је нашем познанику наредио да јаши, да се купа у хладној води или да иде бос,“ тако исто можемо рећи и: „Природа је нашем пријатељу доделила болест, осакаћење, губитак или неку сличну штету.“ Јер и овде реч „доделила“ има слично значење. „Он је овоме или ономе преписао ово или оно као корисно по његово здравље.“ А у нашем случају, оно што се свакоме од нас дешава, одредила је природа као корисно за судбину света.“ (5.8)

„Твоја ће душа бити онаква каква су и представе за којима тежиш. […] Свака ствар тежи за оним за шта је створена. У тој њеној тежњи њезин је циљ. а онде где је циљ, тамо је и корист и спас сваке ствари. Спас разумног бића је у заједници“ (5.16)

„Мисли често на то како догађаји и ствари брзо пролазе и неприметно се губе. Ствари су непрестано у току, као река, њихова дејства се непрестано мењају, њихови узроци мењају се хиљадуструко, и ништа, може се рећи, није трајно. И бескрајност прошлости и безграничност будућности у којој се све губи, непрестано су око нас, и то сасвим близу. Па зар није луд онај који се у таквом свету размеће, који дозвољава да ништавила вуку тамо-амо, или јадикује, као да има ичега што би могло да му задаје бол за дуже време или чак заувек?“ (5.23)

„Како си се досада односио према боговима, родитељима, браћи, жени, деци, учитељима, васпитачима, пријатељима, рођацима или робовима? Можеш ли о своме понашању према свима њима рећи за себе оно што каже песник: „Никоме није учинио зла, никога није увредио својим речима?“ [Хомер у Одисеји] Сети се и сега онога што си морао претрпети и тешкоћа које си већ поднео. И тога да је тво живот већ при крају и да се твоја служба завршава. Мисли и на то колико си лепога видео, колико си наслада и бола презрео, колико прилика да се појавиш у сјају пропустио, и коликим си безобзирним људима пружио своју љубав.“ (5.31)

„Најбољи је начин освете да не узвраћаш истом мером!“ (6.6)

„Веровао је у снагу врлине, која садржину живота налази у испуњавању дужности и у служби заједници“

„У свему што радим сам или помоћу другог, морам да тежим за оним што је корисно и што одговара општој ствари.“ (7.5)

„Кад неко погреши према теби, ти се одмах питај шта је н сматрао за добро а шта за зло кад је тај претуп учинио. ад то будеш увидео, сажалићеш се над њим и нити ћеш му се дивити нити се љутити на њега. (7.26)

„Одбаци сваку уображеност. Укроти страсти. Сазнај оно што се и теби и другима дешава. Разликуј и раздвајај оно што те задеси, на узрок и садржину. Мисли на свој последњи час.“ (7.29)

„Може неко бити бољи од мене у песничењу, али ме у уљудности, скромности, оданости судбини или благости према преступима ближњег неће превазићи.“ (7.52)

„Чувај се да према нечовеку не поступаш онако као што о поступа према човеку.“ (7.65)

„Отуд ми знамо да можда Телаугов карактер није био бољи од Сократовог? Није довољно само то што је Сократ славније умро, што је вештије расправљао са софистима, истрајније проводио ноћи под ведрим небом на снегу и леду, што се јаче противио кад му је било наређено да доведе Саламињанина и што је гордо шетао улицом, јер би то понашање, уколико је историјски тачно, могло дати повода за размишљање. Прво треба мислити на то какву је душу имао Сократ; да ли је био у стању да се задовољи тиме што ће према своимближњима бити правичан, а пред боговима побожан; је ли могао да се не љути на неваљалство других људи; да ли је служио нечијем незнању; је ли оно што му је животни ток доноси примао као необично и неподношљиво и да ли је ум свој пуштао да трпи заједно са телом?“ (7.66)

„Сасвим је могуће постати божји човек, а да те нико не препозна. Мисли увек и на то да срећан живот зависи од врло малог број ствари; ако си морао напустити наду да ћеш се прославити као филозоф или физичар, на значи да нећеш моћи постати човек слободан, моралан, пун љубави према ближњем и покоран боговима.“ (7.67)

„Суштина савршеног карактера састоји се у томе да сваки дан проведе као последњи, да не бесни, да није укочен и да се не претвара.“ (7.69)

„Неко се радује овом, а неком оном. Ја се, међутим, радујем када ми је разум здрав, кад се не окреће ни од једнога човека, нити од онога што овоме може да се деси, него све посматра и прима благонаклоно, а сваку ствар употребљава према њеној вредности.“ (8.43)

„„Убијају нас, раскидају нас, проклињу нас и гоне“, кажеш ти. А да ли све то значи нешто ако је душа чиста, разумна, трезвена и правична, и ако таква остане? То је као кад би човек приступио чистом извору па га обасуо грдњом, а он то, наравно, не би чуо, нити би престао да и даље даје добру пијаћу воду. Чак и кад би у њега бацио блато и прљавштину, и он би то брзо избацио, испрао и уопште се не би испрљао. а како да нађеш баш такав неуништиви извор, а не неки извор без воде? Тако што ћеш се у сваком тренутку трудити да сачуваш слободу духа ведром, простосрдачном и чистом расположењу.“ (8.51)

„Људи су на свету један ради другога. Или их почи бољему, или их подноси!“ (8.59)

„Безбожан је онај који чини грех. свеопшта природа створила је сва бића да буд једно уз друго, да помогну једно другоме кад треба, да једно другоме не чине никакво зло. Онај који ради против њене воље, греши пред најузвишенијим божанством. Онај ко лаже, греши пред истим тим божанством.“ (9.1)

„Човек који се боји страдања, бојаће се једног дана свега на свету. А већ само то је безбожно. онај, пак, који тежи за насладама, неће се плашити ни да чини неправду.“ (9.1)

„Онај који греши, чини то на своју сопствену штету. Онај који је крив, крив је према самоме себи, јер самога себе чини рђавим.“ (9.4)

„Неправду врши често и човек који нешто не уради, а не само онај који нешто уради.“ (9.5)

„Треба искоренити уображење. Спречити нагоне. Угушити прохтеве. Задржати разум у својој власти.“ (9.7)

„Општи узрок је као брзак који све одвлачи собом. Како су бедни човекољупци који се баве државничким пословима и при том мисле да поступају као филозофи. Будале! Али, човече, па ша да се ради? Оно што природа у овом тренутку захтева од тебе. Не сањај о Платоновој држави! Буди задовољан ако си макар за један корак пошао напред. Не презири ни најмање напрдовање.“ (9.29)

„Мисли и на то како многи људине знају ни твоје име, како ће га многи брзо заборавити, и како ће те многи који те данас уздижу до неба већ сутра кудити, и на то да ни сећање које ће после смрти остати, ни посмртна слава не вреде да се говори о њима.“ (9.30)

„Богови или опште немају моћи, или је имају. Ако је уопште немају, онда, зашто се молиш? А ако је имају, зашто се не молиш да учине да се ниједне ствари не бојиш, д ане жудиш за њом и да се на њу не љутиш? Зашто се место тога молиш да ти неке ствари даде, а неке не? ако уопште помажу човеку, они му свакако и у томе могу помоћи. Али ћеш можда рећи: „Богови су учинили да то од мене зависи.“ Зар није боље да у слободи користиш оно што су ти они препустили, него да ропски тежиш за оним што није у твојој моћи? Ко каже да нам богови не помажу и у оним стварима које су у нашој моћи? Почни да се молиш и видећеш! Овај овде се моли:

„Учини да спавам са овом женом!“ А ти реци: „Угуши моју жудњу да са њом спавам!“ Други каже: „Кад бих само могао да се ослободим овог човека!“ А ти, моли: „Угуши моју жељу да га се ослободим!“ Трећи моли: „Само да не изгубим своје дете!“ А ти кажи: „Само да сузбијем свој страх да ћу га изгубити!“ Управљај своје молитве уопште тако и пази шта ће се догодити!“ (9.40)

„Ако самога себе називаш: добрим, скромним, истинољубивим, разумним, постојаним у мишљењу, великодушним и слично, онда се чувај да те једног дана не назову другим именом. А ако једном изгубиш ова имена, онда им се опет брзо врати […] Али, постоји једна јака снага која помаже да се увек мисли на поменуте врлине: она се састоји у томе да имаш богове у души, да никада не заборавиш како они не желе да м ласкамо, него да се сва разумна бића труде како би постала њима слична, и да човек врши дужност човека као што смоква врши дужност смокве, или пас дужност пса, или пчела посао пчеле.“ (10.8)

„Кад ћеш, најзад, наћи спокојство у једноставној природности? Кад у достојанству и озбиљности?“ (9.9)

„Не расправљај о томе какав треба да буде човек, него ти сам буди такав.“ (9.16)

„Знај да је човек који се због нечега љути или је због нечега нерасположен, сличан прасету које се приноси на жртву и које се рита ногама и дере: такав је и човек који се ваља по своме лежишту и сам за себе оплакује човекову судбину. Мисли само на то како је разумноме бићу дато да добровољно следи догађаје, и као ти догађаји некако морају да иду један за другим.“ (10.28)

„Како је труо и покварен онај човек који каже: „Решио сам да искрено и поштено поразговарам са тобом.“ Шта радиш ти, човече? тако нешто не сме се унапред рећи. То се мора само показати. То мора бити написано на челу, сам глас мора тако да звучи, у самим очима мора се то видети, онако као што вољени човек одмах све открива у погледима оних који га воле. Искрен човек мора бити као човек који се јако осећа на зној, тако да сваки који му се приближи мора то запазити, хтео или не хтео.“ (11.15)

„Помисли на то да су последице нашег гнева и љутње због неких дела теже него што су сама дела због којих смо се почели љутити и гневити. […] А гнев је, као и туга, знак слабости. Зато што су и једно и друго рањени и морали су се повући из боја.“ (11.18)

„Све се ствари по својој природи морају мењати, преображавати и нестајати, да би после њих могле доћи друге.“ (12.21)

„Онима који те питају: „Где си видео богове и на основу чега закључујеш да они постоје те их тако поштујеш?“ треба одговорити овако: прво, њих наше очи стварни не виде; а затим: ја нисам видео ни своју душу, па је ипак ценим. Тако је и са боговима: да они постоје, то закључујем по дејству њихове моћи која ми се свуда јавља, и зато их поштујем.“ (12.28)

[1] Царска Повест, Животопис Марка Антонина Филозофа, Београд 2009, стр. 112. (1.1)

[2] Царска повест (18.2)

Цитирано према:

Марко Аурелије, Самом себи, Београд, 1998. (предговор написао Милош Н. Ђурић)

Додатно о Марку Аурелију као цару:

Н. А. Машкин, Историја Рима, Београд 2005, 433-438.

Оставите коментар

Објављено под Uncategorized, Антика

Сеобе између простора и култура

„Ерозија „pax ottomanice“ као и „турски ратови“ (испрва под хабзбуршким, затим под руским вођством) појачали су миграције, услед којих су етничке прилике, када су посреди насеобине у балканском простору и пограничним подручјима, још више испретуране. […]

У време османске владавине одигравале су се две врсте сеоба: унутрашње империјалне сеобе, на једној, и трансимперијалне сеобе из Османског царства у подручја хабзбуршке, венецијанске или руске империје, с друге стране.  Унутрашње сеобе су у време османског пропадања постајале све јаче. Делови сеоског живља у отвореним долинама за саобраћај настојали се да се спасу од притисака којима су били изложени, не само повећањем дажбина него и од провинцијских моћника, као и од ратних дејстава, па су потражили уточиште у боље заштићеним , издвојеним и недоступним брдским пределима (на пример у Црној Гори и Херцеговини). Сељаци су постали сточари и полуномади. Али чим би природни ресурси у брдским пределима, услед увећања становништва или природних катастрофа, били исцрпљени, започела би повратна сеоба. Та кретања овамо-онамо између равница и брда доприносила су конзервирању или регенерацији архаичних животних форми, које су се код полуномадских племенских друштава у динарском побрђу могле боље одржати него код становништва које се у равници бавило ратарством. […]

И миграције у подручја изван османског царства постајале су све чешће. Те сеобе кретале су се у правцу Хабзбуршке монархије, нарочито у тадашњу јужну Угарску, као и хабзбуршку Војну границу на хрватско-славонском тлу, те на венецијанску и руску територију. За своје војне услуге сељаци насељени као „граничари“ (Власи, како се у изворима већином означавају) за узврат су у хрватској и славонској „Крајини“ добијали низ привилегија. Међу бројним трансимперијалним миграцијама, у погледу њиховог значаја у „колективном памћењу“, истичу се сеобе Срба на север у 17. и 18. веку. Оне до данас спадају у најважнија „места у српском сећању“. У више таласа је тада велики део становника долине Мораве и Вардара, с косова, ибарског подручја и из источносрпских предела напустио свој завичај, прешао Саву и Дунав, пошао на север и северозапад и настанио се на царској територији. Подручја која су они напустили постепено су попуниле и настаниле друге групе народа – пре свега из брдских простора на западу  и југозападу (дакле, из данашње Црне Горе и северне Албаније) – међу њима и хришћански Албанци и албански муслимани. Повод за велику сеобу на север 1690. било је хабзбуршко освајање Србије, чијим се трупама прикључило више хиљада српских (и албанских) добровољаца у очекивању царске победе. Међутим, после успешне османске противофанзиве, делови становништва, под вођством српског патријарха Арсенија III Чарнојевића, избегли су, из страха од одмазде, у Хабзбуршку монархију и понели са собом мошти цара Лазара. Цар Леополд I загарантовао је избеглицама слободу вероисповести и сопствену црквену организацију (Леополдова повеља од 21.8.1690). Место Карловци у Срему (Сремски Карловци) изабрано је 1716. за седиште српских митрополита у Хабзбуршкој монархији. […] Цар је дао и загарантовао верске привилегије које су, пре свега, обезбедиле опстанак колективног идентитета, па их је православно свештенство свом шестином бранило од поновљених покушаја Католичке цркве да оствари унију. Број и етницитет миграната (с Косова и на Косово) не могу се поуздано утврдити.  Српски патријарх говори у свом писму из 1706. наследнику цара Леополда, о „40 000 душа“, кои су под његовим вођством напустили Косово. […] После сеобе на север 1690. уследили су 1739. године – после двадесетогодишње хабзбуршке владавине у северној Србији (између Пожаревачког и Београдског мира) – нови таласи избеглица хришћанског становништва у Хабзбуршко и Руско царство. […]

Трећа реакција на све већи притисак у османском царству (поред унутрашње миграције и миграција изван граница) била је „сеоба“ изван културних граница (boundary-crossing). Тиме се мисли на промену вере, језика и свакодневног живота. Многи преци осам милиона муслимана који данас живе у балканском простору (без житеља европске Турске, односно Источне Тракије) променили су вру и прихватили ислам тек у време пропадања Османског царства – и то сопственом одлуком. По свој прилици томе је мање по среди била вера, а више преживљавање или длука из каријеристичких разлога. […] Околност да је муслиманска раја плаћала мањи порез него хришћанска и да је припадност исламу пружала нове шансе за напредовање, деловала је у време све већег притиска као снажан подстицај за промену вере.

Просторне и културне миграције из политичких и/или економских разлога спадале су у свакодневницу у балканском простору, нарочито у фази распадања Османског царства. бекство на хабзбуршку или венецијанску територију или повлачење у брда били су један од могућности да се људи спасу из економско-социјалне беде. Промена вере била је друга могућност.“

Холм Зундхаусен, Историја Србије од 19. до 21. века, Београд 2009, 54-60.

Оставите коментар

7. маја 2017. · 17:05