Шта је било пресудно за уништење цивилизације Инка?

ТАУАНТИНСУЈО

Овај назив, који значи Царство Инка, састоји се из две речи Кечуа језика: тауа (четири) и сујо (држава). Географско средиште царства био је град Куско. Оно је на северозападу обухватало Чинчајсујо, односно данашњу Колумбију, на североистоку Антисујо, односно читаву амазонску прашуму, на југозападу Контисујо, односно перуанско приморје до Чилеа, и на југоистоку Коласујо, односно данашњу Боливију до севера Аргентине. Све у свему, царство се простирало на три милиона квадратних километара.

Први талас освајача, Писаро и његови саборци, није бројао ни две стотине људи (не рачунајући црначке робове и  индијанске помагаче). Када су почела да пристижу појачања, они су већ задали смртни ударац царству од двадесет милиона становника. А то нису била примитивна племена, већ цивилизација која је достигла толико високи степен друштвеног, војног, пољопривредног и занатског развоја да се ни Шпанија у многом погледу није могла мерити са њом. А најзначајније у тој цивилизацији нису били ни путеви који су пресецали четири сује, односно области њене огромне територије, ни храмови или тврђаве, као ни систем наводњавања или сложено управно устројство, него нешто о чему сва сведочанства и летописи истоветно говоре: та цивилизација је успела да на том огромном подручју сасвим искорени глад., јер је била у стању да произведе довољно намирница, да их расподељује и доставља свим становницима. Ретка су царства у историји о којима се нешто слично може рећи.

Да ли су ватрено оружје, коњи и оклопи освајача довољни да објасне потпуни слом те цивилизације при првом сусрету са Шпанцима. Неке од тих ствари, које никада раније нису видели (пушке, барут, јуришни коњи), напросто су изазвали мистични страх и паралисали Индијанце, јер су помислили да се не боре против људи него против нерањивих богова, којима стреле  и праћке не могу ништа. Чак и да је то тачно, разлика у броју била је таква да је тај кечуа океан у једном налету могао да потопи освајаче. Шта га је спречило? У чему је стварни узрок тог пораза од којег се народ Инка неће никада опоравити? Истог часа када је њихов цар Атауалпу био заробљен, пре него што је битка и започела, његови ратници су одустали од борбе, као да их је паралисала нека магична сила. Вертиклно и апсолутистичко устројство Тауантинсуја сигурно је било по њега погубније од ватреног оружја и мачева освајача. Ти Индијанци, који су пристали да буду побијени нису имали моћ да мисле својом главом, да доносе сопствене одлуке и ишта самостално предузимају. У томе се огледа разлика између две цивилизације која је пресуднија од разлике у оружју и броју ратника. Појединац није важан нити практично постоји у тој пирамидалној и теократској цивилизацији чија су постигнућа увек била колективна и безимена. Инке су обухватале ¾ Латинске Америке.

Марио Варгас Љоса, Речник заљубљеника у Латинску Америку, Београд 2010, 429-435.

Оставите коментар

18. септембар 2016. · 13:18

Макијавели о судбини и како јој се може одупрети

„Познато ми је да су многи мислили и још мисле да је све на свету у Божјим рукама и да зависи од судбине, да људи, својом мудрошћу, не могу да утичу на измене, да ту нема лека. Према томе, могли би помислити да се не треба заносити у жељи да се овлада животом, већ да се једноставно треба препустити судбини и сачекати редослед догађаја. Ово мишљење преовлађује у наше време због великих промена које су се догодиле и које се свакодневно збивају, а које су изван свега што је недоступно нашем сазнању. Некад, кад о томе размишљам, склон сам да такво мишљење и сам прихватим. Па ипак, пошто не можемо оспорити постојање слободне воље, мислим да треба прихватити да судбина одлучује о половини наших дела, а осталу половину оставља нама на располагање. Судбину упоређујем са набујалом реком која, надошавши, плави равнице, обара дрвеће и куће, односи земљиште са једне стране и наноси га на другу. Све пред њом бежи, сви узмичу пред њеним бесом, не покушавајући да се одупру. И можда је тако, када се све стиша, људи подижу бедеме и насипе, па други пут, река ће морати да отиче каналом и неће више бити тако необуздана и опасна. Слично се дешава и са судбином. Она испољава силу и моћ где не наилази на смишљен отпор и бес сручи тамо где нису подигнути бедеми и бране да је задрже…Такође мислим, да је срећан онај који се управља према околностима, а да је несрећан онај који се не прилагоди времену. Људи, да би стигли до постављеног циља, до славе и богатства, крећу разним путевима: једни опрезно, други нагло, једни снагом, други вештином, једни стрпљиво, други сасвим супротно, а свако може постићи шта жели, служећи се различитим средствима.“

Николо Макијавели, Владалац, Земун 2003, стр. 227-229.

Оставите коментар

Објављено под Нови век, ренесанса

Када је злато било бог

КГодине 1511. дођоше на острво Кубу, које је као што сам рекао толико дугачко као и растојање од Ваљадолида до Рима (и где је било пуно великих и настањених области), и почеше да се понашају на начин који сам већ описао, и то све окрутније и окрутније. Овде су се десили неки веома значајни догађаји. Један поглавица и један од главних господара, који се звао Атвеј, је са острва Еспањола прешао на Кубу са доста својих људи, бежећи од невоља и нељудских дела хришћана. Док је тамо био чуо је од неких Индијанаца да на Кубу стижу хришћани, па сакупу скоро све своје људе и рече им: „Већ знате да хришћани долазе овамо, а имате и искуства шта се све десило господи, тој и тој, као и оним људима са Хаитија (а то је Еспањола). То исто долазе да ураде и овде. Да ли можда знате зашто то раде?“ А они одговорише: „Не, они су по природи окрутни и зли.“ А он им рече: „Не раде они то само зато што су по природи окрутни и зли, него и зато што имају једног бога коме се диве и кога много воле, и да би нас натерали да га волимо они нас покоравају и убијају.“ Имао је поред себе једну корпицу пуну златног накита, и рече „Погледајте овде хришћанског бога – ако пристајете, заиграјмо овде за њега и можда ћемо га одобровољити да нам не шаље оне што чине зла.“ Сви повикаше у глас: „Тако је, тако је.“ Играли су док се нису сви уморили а онда рече господар Атвеј: „Чујте, било како било, ако га сачувамо, на крају ће нас убити да би нам га узели – зато га бацимо у реку.“ Сви изгласаше да тако ураде, те тако и бацише злато у једну велику реку која је тамо текла.

Овај поглавица и господар је стално бежао од хришћана, од како су стигли на острво Кубу, јер их је познавао. Бранио се од њих када год би их сретао али су га на крају ухватили. И само зато што је бежао од људи тако злобних и окрутних, и зато што се бранио од оних који су желели да га убију и тлаче све до смрти, како њега и све његове људе и народ, бејаше осуђен да га живог спале. Док је био везан за стуб, изрече му један свештеник из реда фрањеваца, који се тамо затекао, неке ствари о нашем Богу и нашој вери, које овај никада до тада није чуо. Требало је да му буде довољно оно мало времена што су му џелати дали, да поверује у оно што му је свештеник причао и да оде на небо, где га чека слава и вечни мир; ако не поверује, ићи ће у пакао где ће вечно трпети муке и патње. А он, размисливши мало, запита свештеника да ли хришћани иду на небо. Свештеник му одговори да иду, али да тамо иду само они који су добри. Затим поглавица одговори, без много размишљања, да не жели да иде тамо него жели у пакао, да не би био тамо где иду и ови окрутни људи. То је тај добар глас и част коју су бог и наша вера стекли због хришћана који иду у Индије.

Бартоломе де лас Касас, Кратак извештај о уништавању Индија, Београд 2002, стр. 41-42.

Оставите коментар

9. септембар 2016. · 21:36

Привлачност градова почетком новог века

„Крајем 15. века варошима је скоро свуда владала олигархија, патрицијат богатих трговаца и имућних људи. […] У највећем броју европских градова већина грађана је имала врло мало политичких права. Били су, такође, и веома сиромашни. […]

Сиротињске четврти градова у 16. веку биле су исто тако мрачне, пуне смећа, смрдљиве и нездраве као и оне гласовите сиротињске четврти из доба индустријске револуције. Хигијена је била примитивна и тек пред крај столећа су неке градске општине у Италији и Низоземској почеле да организују редовно чишћење улица и уклањање отпадних вода.  Без обзира на то, градови су, посебно већи, могли да понуде много привлачности својим становницима, па чак и оном делу сиротиње који није имао разлога да се крије од власти.  Гостионице, позоришта и спектакли свих врста, проповедници у катедралама и огромне цркве чије су громке мисе могле д подигну људе онако како сиромашни и полуписмени сеоски свештеници никада нису ни покушали, солидарност и, понекад, помоћ у болести и несрећи, коју су еснафи обезбеђивали својим члановима и њиховим породицама – све је то привлачило људе са села у градове. Али је можда најважније од свега била драж погодних прилика које су се могле искористити. Популарност бројних прича о сиромашним младићима који су се одлучили да се обогате показатељ је таквих тежњи у стварности. Будући да дивови, сакривена блага и принцезе заточене у високим кулама, нису били стварни, ван бајки су и даље постојала четири главна начина за напредовање младог човека без утицајних веза: у цркви, војсци, прекоморским истраживањима и колонизацији и у граду. На сваком од та четири пута он је морао имати необично много среће и способности да би успео, а живот у граду је представљао најподобнији и најлакши начин да се то покуша.

Већина, наравно, није успевала.“

Х. Кенигсбергер, Џ. Моуз, Џ. Боулер, Европа у шеснаестом веку, Београд 2002, стр. 104-108.

Оставите коментар

6. септембар 2016. · 22:59

Реформе календара

Реформа календара, коју је спровео папа Гргур XIII, била је неопходна будући да година коју је Цезар преузео од Египћана, а која је од тада важила у готово целој западној цивилизацији, није била довољно прецизна мера за соларни циклус. важећа соларна година – време које је Земљи потребно да обиђе своју путању око Сунца – износи 365 дана, 5 сати, 48 минута и 46 секунди. То је за 11 минута и 14 секунди мање него 365 ¼ дана египатске године. Због тога су датуми у календару постепено изгубили потребну везу са догађајима које условљава Сунце, као и годишњим добима. За кључни датум, пролећну равнодневницу, од које се рачунао Ускрс, на првом Никејском сабору [325. године] одређен је 21. март. Али, непрецизност јулијанског календара, која је временом нарасла, претпостављала је да ће 1582. годне пролећна равнодневница заправо наступити 11. марта.

Иако је папа Гргур XIII данас на злу гласу због јавног одобравања бруталног покоља протестаната у Паризу на дан Светог Вартоломеја (1572), у извесним областима био је одличан реформатор. Чврсто је одлучио да поправи календар. Достигавши врхунац покрет за реформу календара који се развијао најмање један век, папа Гргур је наредио да за 4. октобром треба да уследи 15. октобар.То је такође значило да ће наредне године пролећна равнодневница наступити, као што налаже природни соларни календар, 21. марта. На тај је начин природна година поново враћена на оно што је била 325. године. Преступне године старог јулијанског календара биле су поново прилагођене. Да би се спречило ново гомилање једанаестоминутног раскорака сваке године, Грегоријански календар је изоставио преступан дан из година које се завршавају стотинама, осим уколико су дељиве са 400. тако је створен модерни календар по којем се запад још увек управља.

Напросто зато што је реформа потекла из Рима, протестантска енглеска и протестантске америчке колоније упорно с одбијале да јој се приклоне. Тек 1752. уверили су их да треба да спроведу промену. Стара календарска година по којој су се до тада равнали почињала је 25. марта, али је година по новом календару почињала 1. јануара…

Раније, 1582. године, када је папа Гргур избацио десет дана из календара дошло је до негодовања и пометње. Слуге су тражиле своју уобичајену месечну плату за овај скраћени месец, док су послодавци то одбијали. Људи су приговарали да им је папски декрет скратио живот.

Свет никада није у потпуности прихватио грегоријанску реформу. Источна православна црква, оклевајући да се повинује било ком римском правилу, задржала је јулијански календар за сопствено рачунање Ускрса [а руска, српска и грузијска црква задржале су јулијански календар не само за рачунање Ускрса, него у потпуности]. И тако хришћански свет, које је на окупу наводно требало да држи Пророк мира, није био кадар да се сагласи чак ни око датума слављења ускрснућа светог Спаситеља.

Док многим западњацима календар можда не значи више од система за хронолошко књиговодство, он се показа као једна од најчвршћих људских установа. Та чврстина делимично потиче од моћне мистичне ауре Сунца и месеца, а делимично од тачно утврђених граница годишњих доба. Револуционари су често покушавали да реформишу календар, али је њихов успех био кратког даха. националним споразумом Француске револуције успостављен је одбор за реформу календара – кога су чинили математичари, један васпитач, један песник и чувени астроном Лаплас – који је створио нови календар љупке рационалне историје. Њихов децимални календар је 1792. године заменио седмодневну недељу десетодневном која се звала декада, у којој је сваки дан добио латински нумерички назив, а три такве седмице чиниле су месец. Дан је био подељен на десет часова, од којих је сваки имао по сто минута, а сваки минут по сто секунди. Поред 360 дана дванаест месеци, додатних 5 или 6 дана добили су поучна имена: Врлине, Дух, рад, Мишљење, Награде, са једним преступним даном који је прозван пролетерски, голаћки празник, а био је посвећен празновању и забави. Овај календар, који је смишљен да олабави притисак цркве на свакодневни живот и мисао, потрајао је несигурно само тринаест година. Када је Наполеон постао владар Француске, он је вратио у употребу грегоријански календар са његовим традиционалним свецима и празницима, за шта је добио благослов од папе.

У Кини је револуција из 1911. године донела реформу којом је, паралелно са традиционалним кинеским календаром, уведен западњачки календар.

Совјетски Савез је 1911. са циљем да укине хришћанско рачунање времена грегоријански календар заменио револуционарним. Ту је недеља требало да има пет дана, четири радна, а пети слободан, а сваки месец састојао би се од шест недеља. Сваке недеље требало је да се допуни број од 365 или 366 дана додатним данима, који би били празници. Грегоријанска имена месеци су задржана, али су се дани у недељи напросто обележавали бројевима. Совјетски савез се 1940. године поново вратио на познати грегоријански календар.

Данијел Борстин, Свет открића, Београд 2001, стр. 9-12.

Оставите коментар

30. август 2016. · 11:50

Божидар Кнежевић о историји

„Све су се науке развиле из практичног искуства из животних потреба… Историја је прво писана с практичног гледишта, ради поуке, примера, јер се веровало да је историја учитељ живота. По томе свака наука почиње као практична вештина; вештина је прва фаза сваке науке… историја је прво била вештина описивања догађаја и извлачења моралне лекције из њих.

И као што је физичка снага основ прве аристократије у свим историјским друштвима, тако је физичка снага клица и моралне снаге (vis, vir, virtus). У историји човека влада моћи старија је од владе дужности; из идеје моћи развила се морална идеја. Прво право јесете право јачега. Историју човечанства чинила су до данас само силни и моћни; историја је била само апологија снаге и силе, а све се више обрће нејакима и малима као и религија.

Првобитно човек себе узима за мерило свега у спољнем свету, све односи на себе и о свему суди по себи; све што бива по истим мотивима који и њега покрећу… И сва је историја првобитно само историја појединих личности; историја времена и народа концентрисавана је у појединим личностима; историја народа јесте прво у биографијама појединих моћних индивидуа, владалаца и јунака, у описивању њихових живота и дела. Неразвијена историјска свест сматрала је поједине личности као покретаче свега; поједине људе који су урадили штогод у друштву гледала је као апсолутне творце тога, не видећи и не знајући дуги низ претходних припрема, борби и погодаба, које су изазивале у живот такве ствари. Тако је историја била прво историја личности, после је настала историја идеја. Све веће разумевање историје даје видети да су све величине људске само продукат извесног времена и осталих погодаба, да су они велики само за доба у којима живе, и да је свака величина људска условљена историјом, прошлошћу и својим временом, друштвеном средином. Личности се све више увиђају као оруђа историје, додирујући свој смисао и своју вредност само у вези с многим другим, пре и после.

И што је друштво неразвијеније, поједине личности имају све више снаге и уплива, све су више носиоци свега бивања и догађања. Моћне су личности први центри кристалисања друштава; за њих је везана судба племена и народа. Племена су добијала имена по личностима које су их водиле. Првобитна народна поезија у појединим личностима персонификује карактерне особине народа. Првобитно нису институције, него људи, живе личности. Ере су прво рачунате по животу појединих личности; певачи, гуслари, јесу код младих народа чувари драгоцених успомена народног живота и историје њихове.

И кад се нешто у друштву напада, прво се нападају личности па онда систем; борба против личноси увек је прва фаза борбе против система. Тако је борба пробуђеог духа с религијом отпочела борбом против личности папа и духовника; тако у првој грчкој комедији исмевају се савремене личности, и тек касније комедија узима предмет опште смешне ствари друштва. Тако владалац не влада више људима него државом.

Гледање и тражење непосредне користи у историји јесте њена прва фаза. Оледи и доживљаји прошлих нараштаја требало је да служе као углед и лекција за будуће. Историја је и код нових народа била дуго слуга етике, која је у историји тражила само примере и угледе.

Чулна представа простора постаје пре апстрактног појма времена… Географија, која изучава ствари Земљине и људске у простору, старија је од историје, која испитује законе људског живота у времену.

Наука је прво у служби религије. Историја народа била је прво само један део историје богова, те су историју народа прво писали духовници.

У историји народа првобитна влада промењивих воља појединих личности све више се своди на владу сталних и непромењивих закона, који управљају свим људским стварима.

Историја је почела бележењем и описивањем појединих, локалних радњи, догађаја, народа и времена, и биографијама и хроникама. Све даљим прогресом, обухватајући све више времена, историја све више обухвата све стране и појаве живота људског у простору и времену – обичаје и законе, религију, уметност и језик, философију и науку, литературу и материјалну културу и све форме друштвеног живота; носилац историје све је мање поједини јунак, поједини народ, поједино време, а све више човечанство у свима временима.

И свако добро јесте само у пропорцији; све је добро на свом месту и у своје време; чим пређе своје границе простора и времена оно постаје зло – деспотизам, ропство, суровост и несвест примитивног човека… Само се у целини историје може видети потреба и вредност свега на свом свету и у своје време, у одређеним границама количине, величине и снаге, само се у тој целини може видети разлог свему што је постојало и што постоји… Увиђајући да је све потребно на свом месту и у своје време долази се до све тачније правде, јер је и правда резултат пропорције ствари; све тачније одређивање вредности сваке ствари води све већој правди. Као и истина тако и правда своди ствари у њихове праве границе, на прав меру њихове вредности, према њиховој величини, снази, трајности, и што су те границе тачније и правда је виша. И као истина тако је и правда сувише велики и узвишени принцип да би се могао видети у једној садашњости, у појединим временима и просторима; највиша правда може се наћи само у целини историје. Увиђајући да су све ствари потребне у извесним границама простора и времена, и да све мају вредности у тим границама, одаје се и правда свим стварима, те историјски разум све више сужава кругове осуде, смешног, глупог и жалосног, ширећи кругове правде и права.

Пошто је правда резултат пропорције ствари, то је неправда резултат диспропорције ствари. Пошто до данас ни новац ни хлеб, ни власт, ни имање, ни образованост, ни слобода ни правда, ни дужности нису биле пропорцијално распоређивани у друштвима људским, то није било ни правде; увек су до данас у појединим временима, код појединих народа и класа гомилани с једне стране и власт, и имање, и слобода, и образованост, и права, а са друге стране дужности и сиротиња, ропство и незнање.

Пошто је свака ствар потребна и има вредности у одређеним границама простора и времена, то је и свака ствар праведна на свом месту и у своје време… Пропорционизација ствари води општем мирењу ствари и хармонији њиховој…  Пропорционизација и контемпоризација ствари, доводећи све ствари у узајамну зависност и једновремени живот, воде процесу органског спајања, воде организацији ствари у један велики организам.

Са све већом вредношћу и потребом времена све више расте вредност и потреба научне историје. Све се науке баве изучавањем ствари у простору, само историја изучава ствари у времену. Пошто је са све зрелијим духом људским потреба разумевања ствари све већа, и пошто све што постоји јесте само резултат дугог низа претходних појава, то се ниједна ствар не може потпуно разумети без знања њене прошлости и предвиђања њене будућности. Све што постоји, постоји само у историји и из ње, те да би се нешто разумело мора се знати историја његова. Са све већом потребом разумевања ствари све је већа потреба историје; највише разумевање може бити само историјско разумевање. Постајући све виша једина филозофија ума људског, она све више увлачи у себе, освајајући регионе свих осталих наука, правећи све људско и земаљско историјским, те је све више потребна свима осталим наукама и стоји према њима као време према простору, као свест према несвести.

Пошто све постаје онда када је потребно и траје док је потребно, то и све нестаје онда када постане непотребно, те све оно што нестаје јесте непотребно; остаје само оно што је потребно да остане. А све непотребно јесте само луксуз који се прво у невољи жртвује.

Тако што је доцније историјско доба, оно је све више сложен резултат свих ранијих историјских времена човека и природе; што је доцнији живот човечанства, то су и све многобројнији и заплетенији конци из којих је исплетена цивилизација људска и историјски живот човеков, то су све многобројнији и заплетенији фактори, снаге и појаве цивилизације.

Божидар Кнежевић, Човек и историја, Нови Сад 1972.

 

Оставите коментар

30. август 2016. · 10:40

Вечни дом мртвих Египћана

„Најзначајније чудо у религији Египћана било је веровање да човекова душа напушта тело кад човек умре, али јој оно некако и даље треба. Египћани су мислили да души не може бити право да се њено бивше тело после смрти претвори у прах.

Зато су научили да тела умрлих веома довитљиво сачувају. Утрљавали би у њих масти и сокове биљака и увијали их у дугачке платнене тканине. Тако обрађени и очувани леш који није трулио назива се мумија. Премда су протекли читави миленијуми, мумије се ни до данас нису распале. Мумија се најпре полагала у дрвени сандук, дрвени у камени, а ни камени се није покопавао у земљу већ у стеновиту гробницу. Они који су то себи могли да приуште, попут „сина бога Сунца“, фараона Кеопса, градили би за себе читаву камену пирамиду. Дубоко у њеној унутрашњости мумија је морала бити сасвим сигурна! Тако су се барем надали. Али је залудан био сав труд и сва моћ краља Кеопса: пирамида је празна.

Мумије  других краљева и многих старих Египћана проналажене су у гробницама, који су замишљени као станови за душе кад ове дођу у посету своме телу. Зато је у гробницама било хране, намештаја, одеће и бројних слика из живота преминулог. И једна слика самог покојника да би душа одма нашла прави гроб кад дође да га обиђе.“

Ernst H. Gombrih, Kratka istorija sveta za mlade, Geopoetika, Beograd 2007, стр. 29-30.

 

Оставите коментар

21. јул 2016. · 14:47