Опседнутост успоменама опасна по безбедност Царства

Византијско царство, које се развило из Римског царства, током свог миленијумског постојања непрекидно је било изложено опасностима на границама, због чега је често ратовало на више фронтова. Римски градови на Балканском полуострву уништени су у најезди Словена и Авара са севера. У то време византијски цареви су се више занимали дешавањима на источној и западној граници.

„Историја земаља Средоземља у VI веку обележена је Јустинијановим освајањима. Обнова римске власти у Италији, јужној Шпанији, северној Африци, на Сицилији, Сардинији и Корзици, Византију је, бар на извесно време, начинила господарицом Средоземног мора. На његовим источним ивицама дуготрајни ратови са Персијом, који су се протегли кроз цео век, готово уопште нису променили равнотежу снага двеју највећих сила света. Јустинијанови непосредни наследници били су сведоци пропасти његовог  плана да обнови стари Imperium Romanum, нарочито у Италији [освајања Лангобарда 568]. Међутим, снага овог сна о царству била је толико велика да је и у другој половини VI века главни војни задатак византијских влада био наставак рата на западном и источном фронту. Образовани Византинац био је дубоко свестан свог грчко-римског наслеђа: рат против Персије, који је будио сећање на Маратон и Саламину [победе у Грчко-персијским ратовима], и очување царске власти у Риму и Картагини, одржавало је историјску мисију Царства и обећавало повратак античке славе. Тако је, изгледа, веровао Јустинијан, и мало је његових савременика који су се таквом ставу противили, иако су видели колико је ова опседнутост успоменама на класично доба била опасна по безбедност њиховог Царства. Већ је у време Јустинијанове владавине (527-565) постало очигледно да на северној, дунавској, граници Царства расте жариште побуне. Међутим, тешко су могли одвојити новац за дуготрајне али обичне граничне чарке с једним варварима. Јустинијан и његови наследници платили су велику цену за своју неспособност или неспремност да северну границу бране на одговарајући начин. Управо на Дунаву, а не на Еуфрату или Поу, педесет година после Јустинијанове смрти решаваће се судбина средњовековног Византијског царства.“[1]

“Само један одлучан напад на Аваре и Словене на њиховој територији могао би да оконча  повремене упаде на Балкан… Међутим, све док је већина царских трупа у Италији спасавала остатке Јустинијанове територије освојене од Лангобарда, и истовремено, ратовала у Персији, није било могуће спроводити било какву активну политику. Почетком деведесетих година [VI века] ситуација се мења. Византија је учвстила свој положај у долии реке По, и, што је још важније, пошто је заврше персијски рат (591), цар Маврикије је успео да пребаци своје искусне трупе са источног фронта на Балкан. Најспособнији вјсковођа Приск, добио је двоструку дужност: да држи доњи Дунав и да утврди цареву власт на северној обали реке… Године 596. поново је освојио Београд. Уговор са Аварима из 600. године утврдио је границу Царства на Дунаву… Међутим, 601. године Приск је прешао реку и рат пренео на територију непријатеља. Пошто су га византинци неколико пута потукли, Бајан [вођа Авара, којима су били потчињени Словени на том простору] се повукао на север у долину Тисе, где му је Приск поново десетковао војску. Ово је први пут после Трајана и Марка Аурелија да се римска моћ тако делотворно потврдила северно од Дунава.

Иако је изгледало да ће Балкану доети предах од аварско-словеснких напада, Маврикијеве победе су биле кратког века. царева наредба 602. године да трупе презиме северно до Дунава изазвала је побуну. Побуњена војска кренула је на Цариград, где је свргла Маврикија и за цара прогласила свог вођу Фоку. Током његове кобне владавине (602-610) коначно је пала граница на Дунаву, која је током целог VI века, ипак, колико-толико држана. Словени и Авари похрлили су на Балкан.“[2]

„Насељавање Јужних Словена на Балканско полуострво тесно је повезано са арапским нападима на истоку и ратовањима Византије против Арабљана. Након аварског уништења државе Гепида 567. године [германско племе пореклом из Скандинавије, које се раније ослободили од Хуне], одласка Лангобарда у северну Италију [уплашени од Авара које су позвали у помоћ против Гепида] и аварског освајања Сирмијума 582. године, које је означило почетак пада византијске границе на Балкану, јужни Словени су често упадали на територију Византијског царства, све до 626. године и неуспешне аварско-словенске опсаде Цариграда. Након тог догађаја, један део Словена ослободио се дотадашње потчињености Аварима. Срби и Хрвати су се уз пристанак цара Иралија доселили у област Илирик [провинција Римског царства названа по староседелачком племену Илирима] са простора Карпата.

Словени су упадали већ од средине 6. века у северне делове Балканског полуострва, да би од времена царевања цара Маврикија [582-602] почели да се спуштају ка југу и насељавају на читавом простору југоисточне Европе, стижући на југу све до Пелопонеза. Византијска држава није више контролисала копнене области на Балкану, већ се власт Цариграда простирала само на обалски појас и његово непосредно залеђе. Словенско насељавање, које је олакшано због малог броја постојећег становништва изузимајући градове, добило је велике размере без великих сукоба и ратних операција…“[3]

[1] Димитрије Оболенски, Византијски комонвелт,  Београд 1996, стр. 55.

[2] Димитрије Оболенски, Византијски комонвелт,  Београд 1996, стр. 65.

[3] Јоханес Кодер, Византијски свет: Увод у историјску географију источног Медитерана током византијске епохе, Београд 2011, стр.154.

Оставите коментар

16. фебруар 2016. · 19:42

Јованка Орлеанка

Јованка Орлеанка се појавила током Стогодишњег рата (1337-1453) у време када се чинило да је дуги низ претрпљених пораза од Енглеза потпуно сломио самопоуздање француске војске. Та млада сељанка је била потпуно необразована и дубоко побожна. Слушала је о неправдама које су Енглези чинили њеном краљу, који је био лишен престола Француске. Тврдила је да су јој се приказали светитељи и заповедили јој да ослободи опсаде град Орлеан и омогући крунисање престолонаследника у Ремсу. Својом одлучношћу Јованка је успела да допре до престолонаследника Карла (Шарла).

„Престолонаследник је био сумњичав према женама са визијама и наредио својим службеницима да испитају Јованку. Они су дошли до закључка да је она оно што је и стварно била, дакле, необразована девојка испуњена вером у своју мисију и потпуно убеђена да извршава заповести Бога. Пошто је постојао груб, али поуздан начин да се утврди да ли је нека жена вештица, истражитељи су одлучили да га примене и да се онда управљају према његовом исходу. Наиме, пошто вештице редовно опште са ђаволом, ниједна девица није могла да буде вештица. Тако, када је одбор састављен од племенитих матрона потврдио Јованкину невиност, службеници су убедили Карла да она није вештица. Пошто његова војска није могла да се бори горе него што се већ борила, Кало није имао разлога да јованки ускрати прилику.“

Њено самопоуздање надахнуло је војнике који су поверовали да Французи могу да победе Енглезе. Француска војска је ослободила не само Орлеан, него и читаву долину Лоаре. Након тога је успешно обављен и поход на Ремс, где је, сходно обичајима, крунисан француски краљ Карло VII (1422-1461).

„Јованкино одушевљење није спласнуло након што је постигла своја два основна циља. Ношене њеним борбеним жаром, француске војске је стигле су под саме зидине Париза. Међутим, енглеске посаде чврсто су се држале у великом граду и појасу мањих тврђава око њега. У међувремену, краљ и двор поново су западали у, за њих уобичајену, апатију. Ратовање у долини Лоаре, поход на Ремс и касније борбе осиромашили су благајну. Дворани нису волели да се новац који се могао утрошити на животне радости даје за војне походе. Сада, пошто је Карло постао краљ, чинило им се да је дипломатија прикладније оружје од мача. Ако би успели да придобију Бретању и Бургундију, рат би за Енглеску био изгубљен. Чак су се и заповедници помало уморили од Јованкиних позивања у борбу. Рат је за њих био посао чији је најуноснији део била пљачка. С времена на време, морале су се водити битке, али нико није превише жудео за њима. Тако су ратна дејства постепено утихнула.“

У наставку рата је Јованка заробљена. Енглези су је сматрали за узрочника невоља које су их задесиле у последње време, када су губили територије и војнике. Предали су је инквизицији, да јој се суди као вештици. Пресуђено је да су њене визије светитеља заправо биле обмане ђавола. Одбивши да прихвати пресуду постала је јеретик. Такође, носила је мушку одећу, упркос црквеним правилима, и одбијала је да прихвати да у томе има нешто лоше. Пркосила је цркви и била је осуђена због тога.

Иако је она претходно много задужила француског краља Карла VII, он није учинио ништа за њу, а могао је да покуша да је ослободи, откупи, или размени за енглеске заробљенике племенитог рода.

„Тек када је неколико година касније схватио да му не служи на част то што круну дугује некоме ко је осуђен за јерес, Карло је предузео меру да скине љагу са Јованкиног имена. Онда је пажљиво пробрани црквени суд прогласио да је она била добра девојчица.“

За дубоко побожне људе средњег века Јованка, која се позивала на божанско надахнуће, ако није била јеретик била је светица. Прича о Јованки је коначно завршена тек у 20. веку њеним проглашењем за светитељку.

„После Јованкине смрти, рат је настављен, једнако бесциљан и неповезан као што је био пре него што се она појавила.“

Литература:

Сидни Пеинтер, Хенри V и Јованка Орлеанка, у: Историја средњег века, Clio,Београд 1997, стр. 401-413.

Оставите коментар

Објављено под средњи век

Црна смрт – куга

Стогодишњи рат (1337-1453) Енглеске и Француске није трајао у континуитету, него се састојао из више фаза. Први прекид рата изазвала је појава црне смрти – куге.

Застрашујуће је било да нико није успео објаснити природу болести. Становништво је шокирало што погађа све слојеве становништва. Нико није био сигуран, упркос свом положају у друштвеном поретку.

Једна од највећих катастрофа средег века, црна куга, наступила је 1348/49. године. Добила је назив јер је крв добијала црну боју. Куга је већ пустошила Европу у време цара Јустинијана у 6. веку. Одржала се у средњој Азији и вероватно и североисточнј Африци. Како је поново стигла у Европу? Ђеновљанску колонију кафу на Криму опседали су Азијати који су као оружје против опкољених користили лешеве умрлих од куге, бацајући их преко зидина. Бацил који се преносио преко ваши пацова или људским контактом, стигао је у Европу преко бродова који су стизали из Кафе. Током 1349. се раширио скоро по целој Европи. Муке су трајале до последње велике епидемије куге 1720. године. Болест је била тешка. Заражени су обарани на ноге, а након 24-36 сати следила им је смрт. Није било времена и могућности да се организују пристојне сахране пострадалих. Прецизних података о броју жртава нема. Разликовале су се бројке по областима.  Процене су да је страдало од трећине до половине или можда чак и 2/3 Европљана. У Енглеској је забележен демографски пад од чак 70%. Куга, заједно са епидемијама других болести, глађу и ратовима је изазивала код савременика осећање ужаса.

Лекари нису могли да утврде природне узроке пошасти. Најчешће и најутицајнијие објашњење је било да је изазвана божјим гневом. Мере које су предузимане из предустроности су биле забране окупљања крај постеље болесника и покојника, на сахранама и коришћење одеће заражених. Најефикаснија мера је било бежање пред катаклизмом, налажење уточишта далеко од густо насељених градова, на селу, где је становништво било расејано. О томе говори и Бокачово дело Декамерон, у којем се богати Фирентинци склањају на село. Тај вид борбе против куге је био могућ само елити.

Јавне власти, пре свега градске, нарочито у италијанским градовима, су такође предузеле неке мере, као што је одржавање чистоће. Хигијена је тако узнапредовала. Бориле су се и против упадљиве раскоши богатих, за кoју се сматрало да призива Божији гнев и казну. Куга је дoпринела побожности  и вери у чудотворну мoћ светитеља. До тада су се људи плашили смрти због прети могућношћу мука у паклу, а са кугом почињу да се плаше саме смрти, јер су ужаси куге деловали паклено.

Литература: Жак Ле Гоф, Да ле је Европа настала у средњем веку?, Clio, Београд, 2010.

Оставите коментар

Објављено под средњи век

Начертаније

Нацрт или програм спољне политике Србије

„У деветнаестовековној Европи само две независне државе нису излазиле на обалу отвореног мора: Швајцарска и Србија. И док је Швајцарска до стварања уједињене Италије и Немачке била окружена сличним малим државицама, због чега је и успела да остане стабилна и богата, са Србијом није био такав случај. У 19. веку у саставу аутономне кнежевине Србије живела је четвртина српског народа, док је и после ослобођења четири јужна округа 1878. и присаједињења Косова и Метохије и Македоније 1912. у суседним државама још увек живео сваки други Србин. Настала у устанцима, сачувана захваљуући слабости Порте, неслози великих сила и вештини својих владара, Србија је током читавог 19. века била под притисцима, њено становништво потресали су немири, а држава је била недовољно богата да се развије и модернизује. Земљи једнаких у сиромаштву, током пола века претили су топови са зидина седам њених највећих градова у којима су се држали турски гарнизони, једине слободне пијаце за њену стоку налазиле су се у суседној Аустрији, чије су је власти виделе као опасност, а земљопоседници као конкурента.

Зато су српске политичке и интелектуалне елите још од времена Првог српског устанка планирале да створе велику државу, у којој би у слободи живели уједињени Срби, или чак сви балкански хришћани. У почетку веровали су да тиме само обнављају средњовековно српско царство о ком су још као деца слушали у тужним песмама сеоских гуслара, али су касније ти у иностранству образовани Европејци били сведоци стварања и тријумфа националнх покрета у Италији и немачкој, чије су принципе и поруке следили упорно и понекад слепо. будући да су непрекидно било под притиском великих сила, српски вадари и државници као да су се прбојавали да њихове велике намере не дознају њхови моћни суседи који су знали да би то значило пропаст њихових столетних царстава. Зато и поред великих намера и још већих надања нити један од нционалних планова није имао већу далекосежност и значај у будућности. Ни један, осим Гарашаниновог Начертанија.

[…]

Гарашанин, „велики човек из Гроцке“ без кога нису могли српски кнежеви, а ког су се плашили поједини европски цареви, данас је један од најпознатијих Срба на свету. Готово да нема анализе историје српског национализма која не спомене његово Начертаније – свега један ауторски таба дуг спис о политичком обједињавању Срба под суверенитетом Османског царства. До данас је остало непознато да ли је споменути текст написао лично Илија Гарашанин, пошто поједини историчари верују да је у ствари само редиговао текст потека из пера Франтишека Заха. О тексту Начертанија српски политичари су понешто незванично сазнали тек осамдесетих година 19. века, у време када је од Гарашанинове смрти прошла пуна деценија. У свету је Начертаније постало злогласно тек 1906. када га је за своје потребе почела да користи аустроугарска обавештајна служба у уверењу да ће нестанком Србије нестати и тешки политички и национални проблеми њене царевине. Поред тога што је реч о анализи прилика у областима које су окруживале Кнежевину Србију и препоруци о начину њиховог уједињења, текст Начертанија никако није био прецизан у мери у којој је то била Велика идеја коју су до 1921. следиле генерације грчких политичара, идеја о румунском уједињењу какву су је видели румунски либерали или одлука Призренске лиге из 1878. године. Штавише, иако о томе нема много речи у тексту Начертанија, неколико других текстова потеклих из круга Гарашанинових политичких пријатеља, од Јована Мариновића до британског конзула Фонбланка, говоре да је овај реалистични политичар сматрао за најизвеснији циљ уједињење српског народа из Османског царства у једну аутономну државу која би остала под суверенитетом Цариграда.“

Чедомир Антић, Кратка историја Србије 1804-2004, Београд 2004, стр 44-47.

 

О утицају Пољака на настанак Начертаније

“Формулисање државно-националног програма Србије четрдесетих година било је у тесној вези са делатношћу пољске емиграције на Балкану. После неуспелог устанка у Пољској 1830-1831. пољска емиграција, подељена на револуционарно-демократско и конзервативно крило, Развила је широку активност уперену против Русије, уз подршку Француске и Енглеске. Радећи на обнови Пољске, ова емиграција је раширила своју активност по Балкану, сматрајући његово подручје најпогоднијим за изазивање европског сукоба из кога би никла ослобођена Пољска, са тезом да би у случају распада Турске требало изградити југословенску државу као брану према Аустрији и Русији.

Кнез Чарторијски је први дао иницијативу за формулисање општег националног програма преко свог београдског агента Фрање Заха 1843. године […] „Србија мора радити на свом увећању“, писао је пољски кнез, „и то на рачун Турске са ослоном на Француску и Енглеску које немају посебних балканских интереса, као што је случај са Русијом и Аустријом. Србија мора тражити одлазак турских гарнизона из својих градова, ујединити се са Црном Гором и изићи на Јадранско море, вршећи привлачан утицај на Словене под Аустријом и Турском.“ […] Гарашанин му је [програму] дао две допуне: ублажио став према Русији, условљавајућ га руским држањем према Србији и сузио југословенску основу Заховог пројекта истичући у први план решење српског националног питања. Тако је 1844. године настало Начертаније Гарашанина које је садржавао ове основне мисли: Да би сачувала своју независност и извршила уједињење српског народа Србија мора обновити своје средњовековно балканко царство јачајући га на рачун Турске, ослобађајући Босну и Херцеговину, уједињујући се са Црном Гором и излазећи на Јадранско море. Пошто се Аустрија противила оваквом решењу балканског питања, Србија га може остварити само ослонцем на силе Зпадне Европе, на Србе ван Србије и јужне Словене, с којима мора успоставити што ближе односе. Идеје сажете у тајном плану Начертаније 1844. године руководиће укупну националну политику Србије све до 1918. године.“

Димитрије Ђорђевић, Националне револуције балканских народа 1804 – 2004, стр. 47-48.

 

 

Оставите коментар

25. новембар 2015. · 22:57

О Црној Гори 1878-1918.

„Овде је осамљеност и одвојеност кршног предела вековима конзервирала традиционални племенски поредак.  Становништв су претежно чинили православни Словени, поред којих је ту било и неколико хиљада Турака, Албанаца и словена муслиманске вероисповести.  Ова патуљаста држава са својих 200 000 становника, као симбол необуздане воље за слободом једног малог брдског народа, као дом бандитизма, крвне освете и варваризма, па и као позорница политичких догађања налик онима у оперетама, увек на посебан начин надахњивала машту посетилаца из иностранства. Ако се изузме идилични комад обале, животне околности биле су сурове. Земља једва да је имала икакве инфраструктуре, сточарство и сиромашна пољопривреда мало су доносили, владала је неописива оскудица.“

Ж. М. Чалић, Историја Југославије у XX веку, Београд 2013, стр. 24-25.

Оставите коментар

25. новембар 2015. · 11:56

Реакција јавности на Мајски преврат 1903. године

„Сврха образовања у просвећивању и цивилизовању друштва је затајила, уступивши предност примитивним нагонима. „Узор“ и „модел“ сличних обрачуна са неистомишљеницима или противницима дубоко се укоренио у српској средини, у којој је увек било самозваних појединаца који су правду узимали у своје руке. Коментар научника Јована Цвијића био је да је уклањање краља било извршено „на балкански начин“, али је то правдао као „неизбежну нужност“. У том случају, сувише је коментаисати претоничку штампу, која је о убиству краља писала: „Овај радостан глас одјекнуће радосно широм целог Српства. Син српског Нерона пао је од руке официра, српских витезова.“ Службене новине су објавиле бројне телеграме упућене „првој влади слободне Србије“, у којима се одавала славе убицама, „јунацима јучерашњег историјског чина“. Еуфорији „нове ере“ подлегао је и највећи црквени великодостојник митрополит Иноћентије, који је за краљева живота уживао његову велику наклоност. Митрополит је на вест о убиству краљевског пара заставама окитио свој двор, одбио да обави опело и одмах је укинуо молитве за покојнике у цркви. У говору у Саборној цркви похвалио је народ што је „спокојним и достојанственим држањем“ показао „зрелост“. Tакав иступ нaишао је на оштар протест Руске православне цркве, која је у Казанском сабору организовала парастос покојном краљу.“

Литература: Сузана Рајић, Александар Обреновић, Београд 2011, стр. 527.

Оставите коментар

4. новембар 2015. · 22:06

Оцена владавине Михаила Обреновића

Слободан Јовановић о кнезу Михаилу Обреновићу

„Михаило Обреновић је био сасвим друкчији човек него његов отац Милош. Милош је био наш неписмен сељак; Михаило један лепо образован западњак. […] Али, и поред тих разлика, Милош и Михаило представљали су исти владалачки тип. Обојица су били апсолутисти, који усресређују државу у својој личности. […] Милош је говорио да носи на срцу судбину сељака: он је и на престолу остао народни човек, и пазио да народу буде добро. То исто старање о сељаку види се и код Михаила. […] По политичкој интелигенцији Михаило је неоспорно изостајао иза свога оца. Извесно губљење у апстракцијама и извесни сувише амбициозни полети маште онеспособљавали су га за тачну процену чињеница и практично ограничавање на могуће добити. […] Али, ако је имао мање интелигенције и енергије од свог оца, Михаило је имао много више моралног достојанства. Милош је био потпуно лишен личног поноса,  и ради свог успеха био готов на сва сагибања, повијања, превртања. Михаило, напротив, имао је чак и сувише усправљен витешки ствав, ризикујући да буде сломљен зато што се не да савити. […]

Поред свега свог заостајања иза Милоша, Михаило јесте врло велики владалац. […] И на нашој државној политици и на нашим државним установама он је оставио дубоки траг своје личности. […] Михаило је створио бирократски деспотизам. милош није био у стању наћи за свој деспотизам никакву другу форму него ону коју је примио од Турака; та неспособност да одвоји свој деспотизам од источњаштва, била је узрок његовог пада. Михаило је успео да свој деспотизам европеише, он га је измирио са бирократским системом, против кога је Милош војевао.

Михаило је, такође, творац нашег милитаризма. То је први наш владар који је ратну спрему прогласио за главни задатак наше државе, и који је, према том задатку, хтео подесити целу државну организацију. Он је почео рад на стварању наше војне силе; почет њиме, тај се рад више није прекидао, трајао је пола столећа, и оспособио нашу државу за активно учешће у Великом рату. Од Михаила је остала та идеја, да се не можемо спремити за рат под режимом политичких слобода. Спремање за рат претпоставља јаку владу, којој неће сметати никаква парламентарна опозиција, и коју ће подупирати јавно мнење које зна само за отаџбину, а не и за партије. Ми смо требали да будемо нова Спарта, или нова Пруска, једна чврсто организована држава, управљана од једног родољубивог деспота и његовог непартијског чиновништва. Политичке слободе имале су да дођу тек после оствареног народног уједињења. Ову Михаилову идеју прихватили су Милан и Александар Обреновић, а прихватили су је и сви они политичари који су под Обреновићима тражили оправдање за једну консервативну политику и за сузбијање демократског покрета.

Михаило је учинио врло јак утисак на народну машту. Она је створила једног идеалисаног Михаила, у коме је од свих Михаилових особина остао само његов патриотизам. […] Неоспорно је да је под Михаилом народна самосвест достигла један ступањ јачине који никада дотле. никада Срби нису били тако поносити, никада нису јаче веровали у своју историјску мисију, и били већма одушевљени за један велики национални рат. Оно романтичарско србовање и јуначење које је запажено код Омладине, није својствено само Омладини: оно је обележје целе Михаилове епохе. […] То је време када цео свет живи у истом патриотском усхићењу и предратном расположењу. Не може се рећи да је ово стање духова изазвао сам Михаило својом политиком. […] Михаилов је значај у томе, да је осетио време у коме живи, и није хтео да му иде унаточ. Он је прихватио пробуђени национализам и покушао да му се начини вођем. […] Све је то учинило да се у народној машти наш народни покрет изједначи с његовом личности. То је изједначивање било тако потпуно да се, дуго времена после његове смрти, наше народно ослобођење и уједињење сматрало као његов завет и као његова мисао.“

Више о овоме детаљније можете прочитати у: Слободан Јовановић, Друга влада Милоша и Михаила, Београд 1933, 461-470.

Чедомир Антић о кнезу Михаилу Обреновићу

„Србија је кључала од ишчекивања и притајеног незадовољства: сељаку је била скупа држава и тешко служење народне војске, чиновништво и млади интелектуалци тражили су велики рат у чији тријумфални исход нису сумњали. И поред тога што је под кнезом Михаилом Србија постигла велике успехе, младим српским карбонарима сметала је османлијска застава на београдској тврђави, која се вијорила поред српске, а није им било паво што њихова држава нема либералан устав, желели су бржу модернизацију земље. Кнез Михаило је зазирао од брзих промена, веровао је да ће Аустрија поразити Пруску, знао је да без страних кредита и повећаних пореза не може бити успешног развоја нити ослободилачког рата. Идеја о прогресивном порезу на доходак пропала је пред једнодушним отпором, намере за либерализацију поколебала је европска мода завера која је захватила и Србију. Број писмених је у земљи порастао за 50%, али тако што је са 4,2% порастао на 6,7%. Када је 1868. кнез Михаило био на ивици да подигне велики зајам за своју државу у Лондону, залажући личну иовину као јемство, а у њговој канцеларији се налазио довршен либерани устав, завеса историје већ се спустила. Бечки двор је превазишао кризу пошт је у споразуму са угарском аристократијом успоставио Аустро-Угарску, од кнеза су се отуђили скоро сви његови политички савезници, а 29. маја (10. јуна по новом календару) у Кошутњаку су га чекали атентатори.

Неумерену ратоборност српских либерала распршио је осам година касније пораз на Ђунису, наду у помоћ великих сила угасили су споразуми из Сан Стефана и Берлина 1878, уверење да је могуће одупрети се напретку развејала је стварност током наредних пола века, а узање у брзе реформе искуства напредњака из осамдесетих година. Остала је повест о једном „добром Кнезу реформатору“, који је „много хрео, много започео“, песнику романтичне песме „Што се боре мисли моје“, кога нису разумели савременици, али ни удућа поколења.“

Чедомир Антић, Кратка историја Србије 1804-2004, Београд 2004, стр. 60-61.

споменик кнезу Михаилу у Београду

Споменик кнезу Михаилу  испред Народног позоришта подигнут је 1882. године. Подигнута кнежева рука усмерена је у правцу Босне.

Оставите коментар

22. мај 2015. · 19:56