Како је Египтом завладала Велика Британија

Египат се налази на североистоку Африке. Јужна обала Средоземног мора (северна обала Африке) у епохи империјализма (од последњих деценија XIX века) постала је једна од кључних територија на којима су се  одмеравале снаге међу великим силама. Ти процеси су започети још век раније. Сукоб Француске и Велике Британије на том простору  отпочео је Наполеон, када је ратујући против Велике Британије ушао са војском у Египат 1778. године. Тај део Османског царства ушао је тада у сферу европских интереса, јер је контрола над њим обезбеђивала моћ на Медитерану, на Црвеном мору и даље ка југу и Индијском океану, где се налазила најбогатија колонија (Индија) највеће империје (Велика Британија).

После Наполеоновог напуштања Египта 1801, Албанац који се борио у османско-британској војсци која је победила Французе, Мухамед Али-паша наметуо се као готово независни гувернер Египта 1805. По успешном успостављању власти у Египту, Мухамед Али је почео да развија планове о ширењу своје власти северније, преко територија већ битно ослабљеног Османског царства. Војни сукоби између султана и и његовог вазала, египатског паше, забринули су Велику Британију. На конференцији великих сила која је одржана 1840. године у Лондону Потврђен је статус Египта као вазалне, аутономне провинције у оквиру Османског царства. Мухамед је је добио наследно звање паше, чиме је основао династију, која је  призната и од султана и од великих сила. Њени представници владали су Египтом све до свргавања монархије у државном удару 1952. године.

„Египат је био, још он античких времена, место на којем су географија и историја најуже повезане. Био је и „дар Нила“ и један од пунктова за контролу Медитерана. Ипак, на његов положај у модерној историји пресудно је утицала једна нова географска појава: Суецки канал.“[1]

Французи су изградили Суецки канал, а Британци су били главни корисници канала на свом путу ка Индији. Тај пролаз је добио „значај геостратешког кључа за светску контролу и доминацију“[2].

Суецки канал, једну од најкориснијих саобраћајница савременог света, прокопало је у Египту (у којем је врховна власт формално припадала османском султану, који је владао преко изасланика) 1869. једно француско привредно друштво. Део акција власништва (43%) над каналом поседовао је египатски владар, а остатак Французи. Када је египатски кедиф због финансијских проблема морао да прода своје акције по ниској цени су их 1876. откупили Британци, позајмицом од Француза.  После је 1879. због немогућности египатског владара да плаћа дугове уведен британско-француски надзор над египатским финансијама. Када је септембра 1881. дошло до устанка незадовољних због стране контроле, и започела хајка против странаца (неколико десетина убијено јуна 1882.), Британци су послали своје трупе да “заведу ред” у земљи где власт није била довољно чврста да то обезбеди, заштите својих сународника и гаранције исплате египатског дуга енглеским и француским повериоцима. Они су заправо желели да војним присуством обезбеде контролу над Суецким каналом јер је он био најкраћи поморски пут до Индије, линијом Гибралтар – Малта – Кипар – Суец – Црвено море – Индијски океан. Британија је била опседнута очувањем поморског пута за своју најбогатију колонију Индију. Ради његове заштите је у своју империју увлачила све више острва, обалских енклава и залеђа која су могла обезбедити оснивање стратешких база и станица за снабдевање. У британском бомбардовању Александрије 11. јула 1882. страдала је и чувена библиотека из античког доба. Британска војска је заузела Каиро.

„Измена Лондонског уговора [из 1840. године] била је неминовна. Ипак, Британија је била свесна да нема снаге да Египат укључи у своју империју. Било је лако очекивати да би таква промена равнотеже изазвала европски рат, који није желела да провоцира. [Французи су касније (1904) Египат у потпуности препустили Британцима, а они за узврат подржали француске колонијалне интересе у Мароку.] Из тога је настао јединствен империјални хибрид: Египат није прикључен Британској империји, али је постао једна од најважнијих карика у њеном империјалном систему, што се задржало све до Другог светског рата. Формалну власт задржао је османски султан, египатска династија давала је локалног владара, али је, иза сцене, владао британски генерални конзул, уз помоћ британских саветника који су котролисали рад свих министарстава. Такав систем, у којем је Британија иза завесе повлачила конце, задржан је до почетка Првог светског рата, када је, по британским оценама, било потребно учврстити контролу и власт над стратешки тако важном метрополом. У Египту је тада и званично уведен британски протекторат.“[3]

Египат се за независност изборио 1922. године (и поред првобитног одбијања Британије да то допусти, уз објашњење да „Египат још није стигао до потребног нивоа политичке зрелости који би омогућио самосталност“[4]), али се британска војска повукла тек 1937. године (ипак задржавши под контролом Суецки канал), па се вратила почетком Другог светског рата (1942). Египат је постао република 1953. године, након чега је следеће године (1954) коначно завршена британска окупација (после седам деценија од њиховог доласка). Суецки канал је национализован 1956. године, те је тако коначно од британских и француских деоничара прешао у државно власништво Египта.

Литература:

[1] Д. Стојановић, 39.

[2] исто

[3] исто

[4] Д. Стојановић, 148.

Advertisements

Оставите коментар

Објављено под Европа, Египат, Енглеска, Француска, Uncategorized

Тимочка буна

Врхунац сукоба радикала и краља Милана представљала је Тимочка буна. Године 1883. уместо народне уведена је стајаћа војска. Обавеза војна обука је трајала 2 године. Предвиђено је разоружање народа. Требало је да потом добију нове, модерне пушке. Те скупе пушке би стајале у магазинима. Незадовољство народа због разоружавања подстрекивали су радикали. Реформа војске је била неопходна, али тренутак за њено спровођење је био неповољан у време након избора који су створили велике тензије (краљ је формирао владу без радикала, који су на изборима добили већину у скупштини и основано су се плашили да ће краљ можда укинути устав, а он он се плашио да ће они подићи буну, па је хтео да разоружавањем сељака то спречи).

Оружана побуна сељака у источној Србији (најсиромашнијем делу земље), у (Пашићевом) Зајечарском округу (данашњи управни округ, који обухвата општине Зајечар, Књажевац, Бољевац, Сокобања), почела је тиме што су становници појединих села одбили да предају оружје (плашећи се да се онда више неће моћи одупрети властима). Тражили су прво да приме нове: „једном руком да дају пушку, а другом да је примају”.[1] Побуњеници су почели да разоружавају органе реда и преузимају локалну власт. Покушали су побуњеници да прошире буну и на друге крајеве Србије (успели су да побуне Алексинац, али нису Зајечар)

Влада је увела ванредно стање у том крају и послала војску да угуши буну. Побуњеници нису могли да се одупру стајаћој војсци са бољим пушкама (које су имале даљи домет) и топовима, које побуњеници нису имали. Радикалске вође су веровале да народ не треба да се сукоби са војском, него само да јој се испречи на путу. Мислили су да ће војска када угледа толики наоружан а миран свет одустати од напада или чак прећи на страну народа, а тиме ће се створити услови да се са владом преговара у равноправном положају. „Већ први топовски меци поколебали су храброст бунтовника, који су се брзо стали повлачити са својих јаких положаја: то је било повлачење у нереду, врло налик на бежање“.[2]

Војне операције против побуњеника су трајале мање од недељу дана, а са претходним догађајима цела буна је потрајала скоро месец дана. Сав трошак око гушења буне стављен је на терет општинама оних округа и срезова у којима је било проглашено ванредно стање због буне. Због буне је осуђено неколико стотина људи, од чега скоро 100 смртном казном, иако није било правих доказа за све. Једноставно је за побуњивање народа оптужена Радикална странка, а онда за буну осуђени њени истакнути представници. Неки су побегли, па су ван Србије дочекали помиловање. Међу осуђенима на смрт биле су и вође радикала. Никола Пашић је успео да побегне у Бугарску, а помилован је након абдикације краља Милана (1889).

Након Тимочке буне краљ Милан се налазио на врхунцу своје моћи. Потпуно је неутралисан отпор радикала, као главне опозиције. До тада су радикали, као странка која је рачунала на подршку народа могли рачунати у евентуалном сукобу са краљем и да је тај народ наоружан. Краљев ослонац је постала стајаћа војска, која му је показала оданост током буне и онда када је требало пуцати у народ (мотивисана је повећањем плата за дупло онима који учесвтују у гушењу буне). Изменама закона након буне онемогућено је стварање локалних одбора странака, а и могућност одобрења великих политичких скупова била је значајно ограничена.

Литература: Слободан Јовановић, Влада Милана Обреновића, Београд 1934, књ. III, 111-147

[1] Слободан Јовановић, Влада Милана Обреновића, Београд 1934, књ. III, 123.

[2] исто, 127.

Оставите коментар

Објављено под Србија, Uncategorized

Српско-бугарски рат (1885)

Срби и Бугари су ратовали једни против других у оба светска рата (и у оба је делове Србије окупирала војска Бугарске), и претходно у Другом балканском рату (1913), а први пут (у модерно доба, јер ратовали су и средњем веку) су заратили 1885. године. Иако Срби углавном памте бугарске нападе, први је био српски напад на Бугарску. Међутим, и поред свих тих ратова, некада се истицала словенска сродност до те мере да је идеја о јужнословенском уједињењу у неким варијантама обухватала и план за заједничку државу са Бугарима. Идеја се јавила у XIX веку, а последњи пут је разматрана после Другог светског рата. Први сукоб Срба и Бугара изазвала је највећа словенска и православна држава Русија (штетећи Србији у интересу Бугарске, зарад својих циљева, који су били ближи бугарским) након рата са Турцима 1878. године одредбама Санстефанског мировног уговора, који је, под притиском великих сила, измењен исте године на конгресу у Берлину. Српско-бугарски рат и 1885. године изврсно је објаснио Слободан Јовановић у трећем тому његове књиге о владавини краља Милан Обреновића.[1]

Уједињење Бугарске

„Берлински уговор одвојио је од Бугарске Источну Румелију, која је по Санстефанском уговору била с њом спојена. Бугарска је начињена вазалном кнежевином султановом, а Источна Румелија његовом аутономном облашћу. Источном Румелијом је управљао генерални гувернер, кога је постављала Порта по договору с великим силама. У тој области није било турских трупа; унутрашњи ред и мир чувала је народна војска.

6. септембра 1885, у Источној Румелији избила је буна. Један одред народне војске ушао је у Пловдив, збацио генералног гувернера, и прогласио уједињење Источне Румелије с Бугарском. Привремена влада, која је одмах образована, позвала је одмах Алексанра Батемберга, бугарског кнеза, одмах у Пловдив.

Батенберг је прихватио пловдивски преврат. 8. септембра прогласио се за „кнеза северне и јужне Бугарске“, а десетога ушао у Пловдив с бугарским трупама.

Уједињење Источне Румелије с Бугарском припремано је годинама од бугарских националиста и руских агената. Батемберг је био обавештен о њиховом раду, али само уопште. Он је стајао рђаво од руског цара, и руски агенти имали су двојаки план. (1) Да уједињењем источне Румелије и Бугарске учине први корак за оствaрене оне Велике Бугарске коју је Санстефански уговор направио, а Берлински конгрес покварио; (2) да поводом тог уједињења изазову Батенбергов пад. Батенберг би био стављен пред свршени чин уједињења: ако га призна, замериће се силама као нарушилац Берлинског уговора; ако га не призна, замериће се бугарском народу као кварилац његовог уједињења. У једном случају обориће га силе; у другом, бугарски народ.

Батенберг је разуме игру руских агената, али, страхујући више од властитог народа него од великих сила, он није смео да се противи пловдивском преврату.“[2]

Шта је краљ Србије видео у уједињењу Бугарске?

„На министарској седници од 9. септембра, краљ Милан изложио је своје гледиште с „толико убедљивости, решености и патриотизма“, да су министри „изјавили да се слажу с његовим гледиштем“. Тако је било и доцније: краљ Милан је предлагао шта да се ради, а министри само примали његове планове, које је он увек умео да брани с много „убедљивсти и решености“.

Гледиште краља Милана било је јасно и просто. Бугарско уједињење коси се са нашим народним интересима. Сједињена с Источном Румелијом, Бугарска постаје већа држава од нас, и може нам једног дана преотети Македонију. Ми морамо протестовати против пловдивског преврата, и за нас је најзгодније да се у томе протесту позовемо на Берлински уговор, који је пловдивским превратом повређен. Тај међународни акт установио је на Балкану извесну равнотежу снага; Бугари је сада ремете на своју корист, а на нашу штету. Ако велике силе одрже у важности Берлински уговор и поврате стање ствари које је постојало пре пловдивског преврата – status quo ante, – Србија ће остати мирна; иначе, она ће силом оружја, гледати да сама поврати балканску равнотежу.

Још од онога дана када је Санстефански уговор пројектовао „Велику Бугарску“, – Бугарску уjедињену са Источном Румелијом и Македонијом, – краљ Милан је сматрао да остварење те Бугарске значи пропаст Србије. Због што је Санстефански уговор био дело Русије, он се одвојио од Русије и пришао Аустрији. Тајну конвенцију са том силом закључио је [1881. године] у нади да се једног дана, под њеном заштитом, спусти у вардарску долину и осујети стварање Велике Бугарске. Краљ Милан је био потпуно доследан са самим собом, када је говорио својим министрима да се Србија мора одупрети пловдивском преврату, у крајњем случају, и с оружјем у руци. Ма колико да је тај преврат сматрао опасним за наше народне интересе, њему није било криво што се он десио. Супротност српских и бугарских интереса била је потпуно обелодањена; краљ Милан је говорио аустроугaрском посланику да после тога ни супротност руско-аустријских интереса не може остати заташкана. Ко зна да најзад неће доћи и до тог руско-аустријског рата о коме је краљ Милан толико сањао?“[3]

Изненађујући противник

„Краљ Милан бацио је публику у формулу: „одржавање у важности Берлинског уговора и повраћај поремећене равнотеже.“ Противника с којим ћемо ратовати због Берлинског уговора и поремећене равнотеже, није ни изблиза ни издалека означавао. Трупама је говорио само уопште да ће их водити против непријатеља, –  војници су се, зачуђен, питали, – на кога непријатеља? Иако краљ није говорио ништа, по кретању трупа и по њиховом прикупљању на источној граници, видело се да краљ мисли на рат с Бугарима.

Публици је ово изгледало чудно. Она би разумела рат с Аустријом, која је држала нашу Босну и Херцеговину, и разумела би рат са Турском, која је држала нашу Македонију, али није разумела рат с Бугарском, која је, присвајајући себи Источну Румелију, узела своју земљу, а не нашу. Да ми ради задобијања Македоније, морао ићи на Софију уместо на Скопље, било је и сувише висока политика за обичне грађане Обични грађани навикли су на ратове народног одушевљења. Овакав рат политичког рачуна, рат „државнички“, био је за њих нова ствар.

У публици, ратоборна струја, уколико је постојала, била је управљена против Турака; првих дана после пловдивског преврата, у Београду су се чули узвици: На Вардар! С политичког гледишта, краљу Милану упад у Македонију био би сасвим повољан: тиме би се цело источно питање отворило, и руско-аустријски сукоб постао би низбежан. Али, с војног гледишта, упад у Македонију чинио се краљу Милану веома ризичан. После турских ратова он је добио врло добро мишљење о турској војсци, и бојао се да се нас упад у Македонију не заврши поразом као рат од 1876.

Не смејући против Турака, краљ Милан могао је само против Бугара ратовати. Тај рат није замишљао као освајачки рат. Његов циљ није био да откине једно парче бугарског земљишта, него да поквари бугарско ујдињење. После победе над Бугарима, пристао би да се врати празних руку, али под условом да стање ствари пре пловдивског преврата буде васпостављено; рат за status quo ante, како се онда говорило. Или, тачније речено, рат престижа, – рат који би показао да се, без пристанка Србије и њеног краља, стање ствари на Балкану не сме мењати.“[4]

Однос великих сила према рату и објава рата

„Наша тајна конвенција [из 1881. године] са Аустријом није предвиђала случај бугарског уједињења, Аустрија нам, према томе, није дуговала никакву потпору у једном спору који би се поводом пловдивског преврата изродио између нас и Бугара. Ту потпору на коју није била обавезана тајном конвенцијом, Аустрија нам је нудила драговољно. Она је желела спречити српско-бугарски рат, који је и за њу саму био опасан, јер је могао дат повода њеном сукобу с Русијом. Осим тога, она је била истовремено наклоњена и краљу Милану и кнезу Батенбергу, јер су обојица били противници руског утицаја на Балкану. Српско-бугарски рат свршио би се сигурно или Милановим или Батенберговим падом, према томе да ли би Србија или бугарска била побеђена. Да би избегла свој сукоб с Русијом и да би задржали једновремено на престолу и краља Милана и кнеза Александра, Аустрија је гледала да се српско-бугарски сукоб реши без рата. Из Беча навалили су на краља Милана да одгоди рат, докле Аустрија прво не покуша одбранити српске интересе дипломатским путем.“[5]

Како је Аустрија мислила да поврати наше интересе? Или да велике силе спрече уједињење Бугарске и кршење Берлинског споразума, или да Србија добије територијалну надокнаду од Бугарске (невелику, али довољну да спасе престиж Србије). Али Аустрија је од 1881. године била чланица тројецарског савеза са Руским и Немачким царством. Била јој је неопходна њихова сагласност. Русија се противила, а Немачка је пресудила. Подсетила је да су се 1881. договориле да допусте уједињење Бугарске и Источне Румелије у интересу Русије и заузврат аустријску анексију Босне и Херцеговине. Кршење Берлинског споразума су оправдале тиме да су формално Бугарска и Источна Румелија остале раздвојене, али суштински уједињене, јер је за бугарског кнеза и румелијског гувернера изабрана иста личност.

Председник немачке владе Бизмарк се у ствари није противио рату:

„Њему се чак чинило да би било добро да се Срби и Бугари потуку: пошто би једни друге излупали, они би били мање бесни, а силе би им лакше наметале своју вољу.“[6]

Краљ Милан је одбио преговоре са бугарским кнезом (којег је на понуду за договор око надокнаде постакла Британија, да би га као противника Русије очувала на престолу тиме што би га спасила евентуалног ратног пораза) ради очувања добрих односа са Османским царством (под чијом влашћу су још формално биле Бугарска и Источна Румелија), које је могло бити савезник у рату против Бугарске.

„Турска није имала рачуна да узима у одбрану Бугарску од нас: у овој прилици, за султанова права борили смо се ми, а не његови вазали Бугари. […] Наши разговори с Портом трајали су отприлике две недеље. Порта нам је, најзад, на свој неодређен и растегљив начин, обећала неутралност, разуме се, под условом да не водимо освајачки рат, него рат за одбрану Берлинског уговора.“[7]

Србија је објавила рат Бугарској. Аустријски посланик [амбасадор] је наговорио краља Милана да као повод рата не спомиње Берлински конрес, да тиме у сукоб не би мешао велике силе, које су биле против српског захтева.

„За повод рата је узета једна бугарска повреда границе, која је била тако слабо доказана да смо у Европи ми изгледали нападачи, а не Бугари. У своме прогласу народу краљ Милан није говорио ни о повреди Берлинског уговора ни о балканској равнотежи, него о нашим старим рачунима с Бугарима, – о Бреговом [погранични спор] и емигранстком питању [бугарско пружање уточишта политичким осуђеницима за организовање Тимочке буне]. Рат је добио значај малог локалног рата, који је управо требало да се деси 1884, па је закаснио за годину дана.“[8]

 

Реакције у Србији на објаву рата

„Објава рата примљена је у Србији с осећањем великог олакшања. Скоро месец дана војска је, на дугим јесењим кишама, стајала прикупљена и чекала наредбу за прелазак границе. Ова неизвесност досадила је и војсци и публици: када се чуло за објаву рата, сваком је пао терет с душе. Иначе, изузимајући неколико напредњачких министара и неколико виших официра који су добили главне команде, нико се није одушевљавао за рат, – чак се може рећи  да га није ни разумевао.

Радикали су било одсудно противни рату. Они су увек проповедали Балкански савез. Од свих балканских народа, Бугари су им изгледали наши најприроднији савезници. […] Они су оптуживали краља Милана да је просто оруђе Аустрије: братоубилачки рат који води против Бугарске, нема другог циља него да онемогући Балкански савез, и да олакша Аустрији да завлада над разједињеним балканским народима.“[9]

Рату су се противили, иако мање одлучно,  и либерали Јована Ристића.

„Он се није као радикали заносио идејама српско-бугарског братства; за њега је било јасно да само јака Србија може принудити Бугарску на исправно држање. Ипак зато Ристић није одобравао наш рат са Бугарима. За време своје позиције под напредњацима, он је био упућен на Русију као на јединога заштитника; због тога је морао своје изјаве о нашој спољашњој политици подешавати према њеним изворима. Она је осуђивала српско-бугарски рат, осуђивао га је и он, – и гледао да Русију помири са нашим захтевима накнаде на тај начин што је у накнаду тражио из турског у [„Старој Србији или Сев. Македонији“][10], а не из бугарског земљишта.“[11]

Међу напредњацима Гарашанин је одлучно прихватио краљев став као свој, а Пироћанац и Новаковић нису били тако ратоборни.

„Они су се прибојавали да краљ не пренагли са ратом, као што је и 1876. пренаглио; прибојавали су се да на започне рат без довољно спреме, и да не истроши нашу снагу пре него куцне час за коначно решавање бугарског питања. Пироћанац је пристајао на рат само у случају крајње нужде. Каогод и радикали, он је био присталица Балканског савеза, који је, због српско-бугарског рата, могао бити одгођен за дуги низ година.“[12]

А какво је било гледиште просечног човека 1885/6. о српско бугарском рату?

„Бугари нама нису ништа згрешили што су се користили згодном приликом па узели једну земљу која је увек била њихова. Уместо да се љутимо на њих, треба на њих да се угледамо, па и ми да узмемо оно што је наше. Али краљ Милан, уместо да напада наше старе душмане, Турке или Аустријанце, напао је нашу браћу Бугаре. Тиме је ишао на руку Аустрији, која је увек завађала балканске народе.“[13]

Држање краља Милана у погледу српско-бугарског рата 1885. године Слободан Јовановић је овако оценио:

„Краљ Милан је, без сумње, у овој прилици, видео јасније државне интересе нео што су их виделе наше странке, и него што их је видела публика. Он је судио правлније него радикали, који још нису били свесни супротности интереса која је постојала између српске и бугарске државе, и покрај сродности српског и бугарског народа. Он је судио правилније него Ристић, који се и после Санстефанског мира надао да помоћу Русије припоји Србији Северну Македонију. Он је судио правилније од Пироћанца, који 1885. није имао никакве одређен политике. Краљ Милан је био начисто с тиме да Србија пошто је пустила да јој Аустрија приграби Босну, не сме допустити да јој и Бугарска уграби Македонију, и да је већ 1885. дошао тренутак да се македонско питање реши између нас и Бугара. У писму краљици Наталији од 14. октобра 1885, он вли да раз са Бугарима неће бити рат за парче земљишта, него „грађански рат“ између два братска народа око тога који ће од њих играти прву улогу на Балкану. Рат за хегемонију, дакле, као и пруско-аустријски рат од 1866. Ако не са ширег словенског, а оно с ужег српског гледишта, рат с Бугарима био је оправдан: у томе рату није било ничега ненационалног и ничега издајничког, јер је његов крајњи циљ била Македонија.

Погрешка је краља Милана само у томе што праве побуде рата није објавио народу. Он је своју мисао тако замотао у дипломатке фразе, да је доиста могло изгледати да је рат с Бугарима „кабинетски рат“ у најгорем смислу речи, – рат који не одовара народним потребама, него се води ради задовољења владалачке амбиције. Без сумње, он није могао у службеним изјавама бити онао отворен као у писмима које је писао својој жени. Али, и ван службених изјава, он је имао начина да, преко својих људи и своје штампе, убаци своје мисли у публику, и да јој обрати пажњу на национани значај бугарског рата. Он у томе правцу није чинио скоро ништа, – и ако је 1876. био сувише одушевљења за рат, 1885. га није било довољно. Код краља Милана развијало се  отимало маха неко болесно самољубље,  – управо, болесна заљубљеност у себе сама. Био је не само жудан успеха, него је још хтео да тај успех буде чисто његов. Окружавао се људима који нису имали много гласа, и с којима није морао делити хвалу и славу. У своме политичком раду он се не само није обазирао на народ, него је с неким нарочитим уживањем ишао народу уз нос. Кнез Милош прикривао је свој деспотизам; градио се народни човек, и увек имао добро народа ако не на срцу, а оно на језику. Краљ Милан, напротив, као да се бојао да његов деспотизам неће довољно падати у очи; своју вољу и ћуд истицао је чак и онда када је у ствари више радио за народ него за себе. Ове његове особине више су доликовале сујетном уметнику него трезвеном  практичном политичару. Због тих особина, краљ Милан се пред бугарски рат затворио у себе сама; мало коме поверовао шта управо намерава; спремао догађаје у највећој тајности као једно позоришно изненађење које ће задивити свет. Бугарски рат требало је да буде чисто његов рат, који је сам смислио и сам извео. Разуме се, такав рат у коме је публика имала остати до краја пасивна, није могао бити популаран.“[14]

 

Да ли је Србија била спремна за рат?

„У дипломатском смислу, рат није спремљен никако. Ми нисмо ни са једном балканском државом закључили савез против Бугара. Одмах после пловдивског преврата понудили смо савез Румунима, они су га одбили. Грци су тражили сами споразум с нама, али споразум са њима ми нисмо хтели. Наши и грчки планови нису се поклапали. Грци су се спремали за рат с Турцима; ми за рат с Бугарима. Наш савез с Грцима врло би лако изазвао савез Турака и Бугара. За нас је била мања штета немати Грке за савезнике, него имати поред Бугара и Турке за противнике. С Црном Гором нису вођени никакви преговори. Нити смо ми тражили њу, нити она нас.

Финансијска спрема рата није била боља од дипломатске.“[15]

[…]

„После дипломатске и финансијске спреме рата остаје још да се види војна спрема. Нов закон о устројству војске био је укинуо народну војску и завео стајаћу. За потпуно извођење овога преустројства требало је отприлике десет година; у том року, имали бисмо око 100.000 војника који су сви прошли кроз касарну. Рат од 1885. затекао нас је усред једног прелазног стања, када је наше војно преустројство тек започето, и када је број оних који у служили у сталном кадру , није био већи од 28.000. У тај број улазила су не само она лица која су одслужила пун двогодишњи рок, него и она лица која су, на основу нарочитих законских олакшица, провела у станом кадру само пет месеци или само месец дана. […]

Како је стајало с наши наоружањем? Имали смо нове пушке, које су гађале тачно и терале далеко, и које су сматрана као боље од бугарских пушака. Али наша војска била је врло мало извежбана у њиховој употреби. Те нове пушке трошиле су, нарочито у рукама неизвежбаних војника, много муниције […] Топови нам нису ваљали.“[16]

 

Какав је био ратни план Србије?

„Ратни план био је прост. Ми нисмо мислили да освајамо Бугарску ни да бијемо њену главну силу. После пловдивског преврата, њена главна сила пребачена је у Источну Румелију; ми нисмо намеравали да идемо тамо да је тражимо. Наша је намера била да, више или мање без борбе, или бар с врло мало борбе, заузмемо онај део бугарског земљишта који смо потраживали на име накнаде: то је био Видински округ до Лома и Софијски до Ихтимана. После заузећа Софије, не бисмо ишли даље, него бисмо се утврдли и чекали Бугаре. Пре него би између њих и нас дошло до велике битке, надали смо се да ће се силе умешати и пресећи рат. […]

Изгледа да рат с Бугарима ми нисмо схватали као прави рат, него као поход за заузимање земљишта. Уместо да приберемо сву снагу против главне силе непријатељеве, ми смо је раширили као „лепезу“, да бисмо обухватили сво оно земљиште које смо потраживали. Основна мисао ратног плана била је више политичка него војничка.

Ратни план одаје, иначе, две ствари: велики страх од унутрашњег непријатеља,  – велико потцењивање спољашњег непријатеља.“[17]

Унутрашњим непријатељем сматрани су радикали. Њихова је емиграција у Бугарској је уочи пловдивског преврата спремала буну у Источној Србији.

„Од унутрашњег непријатеља, радикала, краљ Милан страховао је врло много; од спољашњег непријатеља, Бугара, није страховао готово нимало. На први поглед ово изгледа неразумљиво; бугарска војска била је руска творевина, – опремљена руским парама и обучавана руским официрима. Она је имала два пута већи сталан кадар него наша војска; њене пушке нису биле тако добре као наше, али топови,  – Крупови острагани, били су бољи. Њена бројна снага износила је 56.400, – дакле, неколико хиљада више него сва наша мобилисана војска. На основу чега смо се ми надали победи у једном нападном рату који смо водили против Бугара без бројне надмоћности и с горим топовима? Пре свега, не само краљ Милан, него цео свет код нас, сматрао је Бугаре за миран ратарски народ без војничких врлина. Говорили смо о њима презриво као о „баштованџијама“, и једнако смо правили поређења између нас који смо се ослободили сами и њих које су ослободили Руси. Ми смо били хајдучка крв, они нису; наша победа над њима била је стога сигурна… Што је главно, краљ Милан и наша врховна команда држали су да нам до Софије Бугари неће давати много отпора. Три четвртине њихове војске било је у Источној Румелији. Наш поход на Софију имао је да буде војна шетња, која би у исто доба била и политичка досетка. Докле су Бугари отимали Источну Румелију од султана, ми бисмо им зашли за леђа и уграбили њихову властиту престоницу.“[18]

Међутим, ми смо са тиме закаснили, оклевајући три недеље са нападом. Ситуација се у међувремену променила, јер су Бугари преместили војску.

„Наш ратни план одговарао је стању ствари какво је постојао првих недеља после пловдивског преврата, када смо могли ући у Софију, тао рећи, без боја, и када су наше трупе, уместо праве борбе с противником, имале само да заузимају његово земљиште. У тренутку објаве рата, стање ствари било је много озбиљније. Нас је чекала крвава битка с бугарском војском, која се непрестано прикупљала. Оно што смо замишљали као војну шетњу, било се, и без нашег потпуног сазнања, претворило у прави рат.“[19]

Исход рата и узроци

„Седмог новембра завршена је тродневна битка од Сливнице [тридесет километара од Софије], и то нашим неуспехом. У походу на Софију ми смо заустављени код првог утврђеног положаја, и у првој већој битки потучени. Узроци нашег неуспеха јасни су. Наступали смо споро, борили се без одлучности и без полета. […] њима су појачања стизала непрестано; наш напад није се смео одлагати; ми смо га ипак одложили, и то два пута; када је до одсутне битке дошло, наше и бугарске снаге биле су већ изједначене, ако чак Бугари нису били јачи за који батаљон. Наши војници нису се борили горе од њихових, али њихови су, захваљујући руским учитељима, били извежбанији у јуришу на бајонет. Њихови топови тукли су боље од наших. Ми смо имали бољу, савременију пушку; шта нам је то вредило, кад наш војник још није умео њоме да рукује… Главна наша махна била је наше командовање. […] Према усресређеним бугарским нападима, наша снага била је растегнута и распарчана. […] То је било зато што ми врховне команде нисмо имали. Наша врховна команда седела је у Цариброду [данашњи Димитровград],  на тридесет километара од бојног поља. Једног главнокомандујућег у Сливничкој битки није било […] За ово одсуство врховног командовања највише је крив краљ Милан. Он је отурио од себе све искусније војсковође из турских ратова [1876-1878], и хтео да командује сам. Међутим, он није био војник ни по спреми ни по нервима. Одмах првог дана Сливничке битке, он је клонуо духом после једног локалног неуспеха на левом крилу […] Страх од бугарског заобилажења био је за нас фаталан.“[20]

Страх се код краља Милана претворио у панику. У таквом стању је донео одлучујуће одлуке. Уследило је повлачење. Српско-бугарски рат је завршен бугарским заузимањем Пирота. Примирје је постигнуто уз посредовање великих сила (из тројецарског савеза). Бугарски кнез је хтео да заузме још и Ниш. Под притиском аустријске дипломатије да ће њена војска ући у Србију, а руска у Бугарску, и да ће кнез остати без престола, он је прихватио примирје. Међутим, Русија није благонаклоно гледала на такав потез аустријске дипломатије.

„Краљ Милан, који ништа већма није желео него да се српско-бугарски сукоб распири у много већи аустријско-руски сукоб, могао је сада видели колико су његови планови билимало остварљиви, јер су се косили с Бисмарковом политиком. Чим је изгледало да ће српско-бугарски рат изазвати сукоб Русије и Аустрије,  Бисмарк се умешао и стао задржавати Аустрију.“[21]

Мировни преговори

„Прекид пријатељства затекао је Бугаре на нашем земљишту као господаре Пирота. У накнаду зато, она наша војска која је почетком рата управљена ка Видину, продрла је у бугарско земљиште до самога Видина. Она је тај град опсела, али га у тренутку примирја још није била узела. Положај Бугара био је толико бољи од нашега, што су они узели Пирот, а ми нисмо узели Видин, и што су они имали успеха на главном војишту, а ми на споредноме.

О примирју преговарали смо, испрва, ми и Бугари непосредно, али нисмо се могли погодити. Ми смо говорили само о закључењу примирја, а не и о закључењу мира. Бугари су се бојали да ми не тражимо примирје само тога ради да би смо се спремили за продужење рата. Затим, они су тражили да се наша војска која је држала Видин у опсади, повуче с бугарског земљишта. Ми смо тражили да се исто тако и бугарска војска која је ушла у Пирот, повуче са српскога земљишта. Најзад, на позив наше владе, умешале су се велике силе. […] Текст примирја који је комисија утврдила, ми и Бугари имали смо само да потпишемо.“[22]

Аустрија је спасила Србију бугарског захтева за ратном одштетом (тврдила да Србија нема одакле да плати ратну штету)[23], али је Србија морала пристати на бугарско уједињење.

„Формално, Источна Румелија остала је и даље одвојена од Бугарске, уствари те су две земље биле спојене, јер је бугарски кнез био истовремено гувернер Источне Румелије. […] Наш рат, зато што није успео, постигао је управо оно што је имао да спречи.“[24]

Шта нам је Српско-бугарски рат показао о краљу Милану?

„Бугарски рат, који је краљ Милан замишљао као своју личну ствар, изнео је на видело како његове добре тако и његове рђаве особине.

Прво је изнео на видело његову велику политичку увиђавност. Брже и потпуније него ико други код нас, он је разумео „бугарску опасност“, – и покушао да бар одржавањем оне равнотеже коју је Берлински конгрес установио између нас и Бугара, спречи њихову превласт на Балкану.

Опозиција га је осуђивала што је водио „братоубилачк рат“; због етнографсог сродства које је између нас и Бугара постојало, она није веровала у супротност наших политичких интереса, та супротност постала је доцније очевидна у македонском питању, – и онда се тек показало колико је краљ Милан имао право.

У време бугарског рата наше јавно мњење давало је за право опозицији, а не краљу Милану. Код многих наших људи, племенска свест била је јаче развијена него национална, – а национална свест јача него државна. То је била обична ствар, да се интереси појединих делова Српства стављају изнад интереса српске државе, или да се интереси Словенства стављају изнад интереса Српства. Тражило се на пр. да ми ради Босне водимо једну политику која би могла узроковати аустријску окупацију Србије, – или тражило се да ми идемо за Русима и онда, када су они радили за Бугаре, а не за нас.

Краљ Милан није био добар Словенин, а ни добар Србин. Србију је волео поглавито стога што је била његова држава, а не што је била језгро српства. Али баш с те оскудице и словенске и свесрпске сенитименталности, он је судио с много више политичке трезвености и државног егоизма него велика већина ондашњих Срба.

Бугарски рат, који је изнео на видео увиђавност краља Милана, изнео је на видело и његову малодушност. Један од главних узрока нашег пораза био је и страх краља Милана, – страх, и пре и после почетка рата, од опасности које су биле или савим уображене или јако увеличане. Из страха од радикала, он је ушао у рат без народне војске, само са стајаћом војском, која је још била малобројна. Из страха да нас Турци не нападну, и из страха да се не замери аустријској дипломатији, он није објавио рат одмах после одбијања Грековљеве [бугарске] мисије [о мирном решењу спора], када смо могли ући у Софију без борбе. Из страха од бугарског заобилажења нашега левог крила, он је одмах првог дана Сливничке битке, када ош ништа није бил изгубљено, побегао с фронта и оставио војску бе команде. Када се, после рата, [Милутин] Гарашанин [председник владе и министар спољних послова] први пут видео са краљицом, он је одмах пребацио: „Зашто ми не рекосте какав је краљ?! Да сам знао какав је, ја никада не бих с њиме, улазио у рат!“

Од тиранина италијанског ренесанса с којим су га упоређивали, краљ Милан је имао политичку интелигенцију и политички егоизам, али није имао њихове гвоздене нерве. То је био слабонерван човек, који је у свом кабинет врло оштро и енергично резоновао, али који се пред практичним тешкоћама брзо замарао и губио кураж. И зато у бугарском рату, који је требао да буде врховна проба његове владалачке способности, он је имао једну врло добру идеју, коју је одмах, са самом почетку остваривања, упропастио.“[25]

Поледице рата

„Нашем народу бугарски рат, с једне стане, користио је, а с друге шкодио. […] После бугарског рата, ми почињемо у Македонији систематски рад на одбрани наших народних интереса од бугарске пропаганде. Бугарски рат усресреди је наше народне енергије у правцу ове области, – и то је корист коју смо од њега имали.

Штета коју нам је он учинио, састојала се у томе, што је наш добар глас био упропашћен. Цео свет је држао да ми имамо већу и бољу војску него Бугари, – и кад су нас Бугари, на опште изненађење, тукли, то се тумачило исто толико нашим кукавичлуком колико њиховим јунаштвом. Болесна страшљивост краља Милан залепила се, у неку руку, за цео српски народ, као да је то наша национална особина. Иако смо ми били неистрошен сељачки народ, који зацело није патио од сувише културе, о нама се говорило као о једном народу који је стао да се квари и да се измеће, чим је окусио прве „плодове цивилизације“. Ми смо изгледали мекушци, не само за културне напоре Западне Европе, него неспособни чак и за оно војевање које је балканским народима лежало у крви. У очима Европе, ми смо изгубили сваки војни, па с њиме и сваки политички значај. Међу балканским народима ми смо се срозали на последње место. На прво место уздигли су се Бугари. Они су важили за највећу војну силу на Балкану; Бугарска, то је била мала Пруска; која је имала пре а после да наметне своју превласт целом полуострву.

Рђаво мишљење које се у Европи створило о нама, утицало је неповољно и на нас саме. Ми смо стали сумњати о својој властитој вредности. […] Сливница, која нам је убила веру у нас саме, била је једна од оних војних недаћа које су много штетније својим даљим моралним последицама, него непосредним политичким губицима.“26

***

О Српско-бугарском рату писао је и књижевник Бранислав Нушић у делу Приповетке једног каплара. Нушић је био учесник овог рата.

[1] Слободан Јовановић, Влада Милана Обреновића, Београд 1934, 219-314.

[2] С. Јовановић, 219-220.

[3] исто, 221-224.

[4] исто, 224-226.

[5] исто, 226-227.

[6] исто, 248.

[7] исто, 240.

[8] исто, 242.

[9] исто, 253-254.

[10] цитат Ристића према Јовановић, 255.

[11] исто, 255-256.

[12] исто, 256.

[13] исто, 257.

[14] исто, 253-259.

[15] исто, 260.

[16] исто, 262-263.

[17] исто, 265-267.

[18] исто 269-270.

[19] исто, 272.

[20] исто, 283-287.

[21] исто, 301.

[22] исто, 301-302.

[23] исто, 307.

[24] исто, 310.

[25] исто, 310-313

[26] исто, 313-314.

Оставите коментар

Објављено под Балкан, Србија

Априлски устанак у Бугарској (1876)

„Османски Балкан је због устанка [у Херцеговини 1875] постао нестабилан. Пошто су му се бугарски добровољци прикључивали, обновљени Бугарски комитет у Букурешту одлучио је да искористи тренутак и изазове побуну  у Бугарској. Септембра 1875. избила је та побуна и убрзо пропала. Необесхрабрени, планрали су следећи покушај за престојеће пролеће, у намери да га учине истовремено с изнова разбукталим герилским ратом у Босни и очекивано интервенцијом Србије и Црне Горе.

Априлски устанак претвори се у још једну катастрофу. Иако је касније постао један од најзнаменитијих догађаја у бугарској интерпретацији националне историје, он би изазвао мало пажње да није било његовог гушења. У немогућности да изазову народни одзив, устаничке вође морале су да се ограниче на планинске градове. Главнину устаничке војске чинили су учитељи, свештеници, студенти и занатлије. Већи део становништва није хтео да учествује у припреми устанка, ни касније када је устанак започео, док је један део у ствари подржавао османску власт. Богатији хришћани нису желели револуционарну авантуру, а муслимани су јој још мање били наклоњени. Било је издаја и међусобног оптуживања.

Порта је била одлучна да сломи сваки покушај устанка на том осетљивом подручју. Пошто на располагању није имала редовне трупе, поново је почела да регрутује башибозук, нередовне трупе састављене од муслиманског становништва. Домаћи Турци, помаци, Черкези и избеглице од „неверничке“ власти упустили су се у страховиту освету, искаљујући је на хришћанским сељацима, углавном невиним за ранија убиства муслиманских цивила у устанку. Насиље су често вршили људи који су и сами били жртве – сељаци чији су сродници побијени или бедни Черкези. Не само да је већина устаника побијена већ су читава села опустошена и спаљена, док је око 30.000 људи погинули (тај број је, у складу са наклоностима, касније увећаван или умањиван). Тако је за неколико недеља устанак окончан.“[1]

Zname_Aprilsko_vastanie.svg

„Тако је за кратко време бугарски устанак потпуно савладан. Његово гушење праћено је страховитим турским репресалијама. У тим „бугарским грозотама“, о којима се глас разнео по целој Европи, наносећи Османском Царству, велику моралну и политичку штету, потпуно, или делимично, је спаљено око 80, а опљачкано 200 села; лизу 30 хиљада људи, жена и деце били су жртве турске и башибозучке одмазде и бесног терора. Те су жртве биле у потпуној несразмери са снагом устанка, али ће оне, ипак, допринети ствари будућег ослобођења Бугара од Турака.“[2]

Одјек бугарског устанка у Великој Британији

„У формулисању и спровођењу своје политике током кризе 1875-1878, Велика Британија је полазила од својих традиционалних опредељења: одржавати интегритет слабе Турске, како би се преко ње обезбедила британска превласт у Источном Медитерану и спречило руско овладавање мореузима Босфор и Дарданели. Због тога је Британија била и против ослободилачких покрета Балканских народа, гледајући у њима само експоненте Русије и ништа више. За све друго њена званична политика била је глува и слепа. Међутим, упорност у борби коју су Срби у Босни и Херцеговини показали током 1875-76. године све јасније припремање Србије и Црне Горе за рат, те жртве које су Бугари поднели у пролеће 1876. узнемирили су британску јавност и конзервативна Дизраелијева влада на то није могла да остане неосетљива. У њеној политици појавио се нови став: Турску, ипак, не треба бранити по сваку цену, поготово што је она један државни банкрот који Европи више ни дугове не може да враћа. Зато треба пустити балканске народе да с њом одмере снаге. Ако су у стању да је сами победе нека је потисну са Балкана и нека оснују самосталне националне државе, које ће после тога љубоморно чувати од сваке хегемоније, па и руске. Ако ли нису за то кадри – у шта је Дизраели чврсто веровао – онда им не треба ни дозволити да се ослобађају уз туђу помоћ, већ их само, „у име човечности“, избављати од турске одмазде.“[3]

[1] Стеван К. Павловић, Историја Балкана 1804-1945, Београд 2004, 162-163.

[2] Чедомир Попов, Грађанска Европа III (1871-1914), Београд 2010, 221.

[3] Попов, 213.

Оставите коментар

Објављено под Балкан, Бугарска

Како су Немци потиснули руски утицај у Србији и Бугарској (1878-1886)

После ратова са Турцима (1876-1878), мала Србија, напуштена од Русије (којој су ближи били интереси Бугарске), морала је да се споразумева са Аустро-Угарском, која је тежила успостављању своје хегемоније на Балкану. Подршку на Берлинском конгресу (за територијално проширење у складу са ратним освајањима, насупрот захтевима Бугарске и Русије) Србија је Аустроугарској платила уступцима економским (изградња железнице и прихватање раније склопљеног, за Србију неповољног, аустријско-турског трговинског уговора,) и политичким (усклађивање спољне политике, што је значило и одрицање од Босне и Херцеговине и територијалне везе са Црном Гором).

Народ, ипак, није могао да прихвати Немце, који су вековима владали Србима, као савезнике, него је, и поред великог разочарења 1878. године, остао веран највећем словенском народу  – Русима. Двор је резоновао традиционално, у складу са актуелним околностима, а народ емотивно, уздајући се у трајнији ослонац. То је сукоб династије и најпопуларније Народне радикалне странке, уздигло и на размимоилажењу у спољној политици.

Међутим, иако је односе са Србијом нарушила уступцима Бугарској, Русија ни у њој није одржала свој утицај.

Бугарска након Берлинског конгреса

„У Кнежевини Бугарској Берлински конгрес је дао право Русији да две године учествује у образовању њених државних установа и војне силе. Важан догађај у остваривању тог руског права био је избор, априла 1879, царског даљег рођака Александра Батенберга за кнеза Бугарске. Цар Александар II није тада ни слутио да ће тај избор бити почетак слабљења руске контроле над младом Кнежевином. Цар се, напротив, надао да ће Батенберг сузбити политички значај бугарских либерала који су 1881. однели победу на изборима за прву Народну скупштину Бугарске и одмах изразили противљење руској премоћи у Бугарској. Два кључна министарства у влади Бугарске (спољних послова и војске) држала су двојица руских генерала. Батенберг је и поред тога сматрао да свој владарски положај у Бугарској може учвстити усаглашавањем своје политике са расположењем Народне скупштине и патриотске јавности.

На новим изборима, 1884. године либерали су опет однели победу, а њихове вође Каравелов, и нарочито Стамболов отворено су се супроставили руском туторству у Бугарској. На захтев либерала, кнез је са министарских места уклонио руске генерале и одобрио тајну акцију либерала на уједињењу Кнежевине Бугарске и Источне Румелије. У Румелији је 1884. формиран Унионистички комитет, под вођством Ж. Стојанова, који је одмах ступио у тајне везе с врховима политичких и војних власти Кнежевине. У септембру 1885. овај Комитет је свргнуо са власти турског гувернера Румелије и прогласио њено уједињење с Бугарском. Кнез Александар је спремно дочекао позив нових управљача Румелије и на челу својих трупа тријумфално умарширао у Пловдив. Тиме је бугарско национално уједињење било завршено.

Све потписнице Берлинског уговора прећутно су признале овај fait accompli мада је он драстично рушио принцип status quo [постојеће стање] за који су се, наводно, здушно залагале. Штавише, приволелеле су и Турску да се огласи само са формалним протестом против овог чина. Тако је учињено да би се из уједињења бугарске државе елиминисао руски утицај.  Петроград је то добро разумео и једни од сила није признао „пловдивски преврат“, тражећи санкције против кнеза Батенберга, што је истински чудило необавештену европску јавност, која се сећала жустрог руског залагања 1878. за стварање „Велике“ Бугарске.

Уједињење Бугарске највише је узбудило српског краља који је после Румелије у рукама Бугара већ видео Македонију. Суптилно и рафинирано подстицан од Аустро-Угарске, он је решио, и на то приволео и своју владу, да се оружјем супростави уједињењу Бугара. Рачуница Аустрије у овом случају била је јасна: крваво завадити два словенска народа на Балкану и за дуго времена онемогућити њихову сарадњу без икакве обавезе да се испуни обећање дато краљу  Милану о могућности проширења Србије „у правцу југа“.  Тако су непромишљени српски краљ и марионетска напредњачка влада, која се на власти држала само на његовом владарском ауторитету, 14. новембра 1885. увели Србију у рат против Бугарске. Нико од озбиљног дела српске политичке јавности тај рат није одобравао. И војска је, после још незавршене реформе и после Тимочке буне (1883) била и материјално, а још више морално, неспремна за ово узалудно бесциљно војевање, ради одбране Берлинског уговора. Тучена на Сливници, Србија је брзо изгубила овај рат. Успаничени краљ је био спреман да напусти и војску и престо, али га је од ових нових непроишљености избавила Аустро-Угарска. Пошто је постигла оно што је хтела, њена дипоматија је енергично интервенисала и 22. септембра присилила Бугаре да сместа прихвате примирје које је 3. марта 1886.  претворено у мировни уговор потписан у Букурешту на бази status quo ante bellum [постојеће стање пре рата].

У први мах после тога изгледало је да је из овог рата нeку корист извукла и Русија. Уз помоћ незадовољних бугарских официра, приморала је кнеза Александра Батенберга 1886. на абдикацију. То је, међутим, била Пирова победа. На бугарски престо вољом Немачке и Аустроугарске доведен је принц Борис [Фердинанд?] Кобург потпуно одан Централним силама. Руски утицај је за много година потиснут са Балкана.“[1]

[1]Чедомир Попов, Грађанска Европа III (1771-1914), Београд 2010, 254-256.

Оставите коментар

Објављено под Европа, Србија, XIX век

Велика источна криза и Балкански конгрес

Источно питање је појам који се односи на питање опстанка Османског царства, када је у XIX веку било јасно да је та држава у великој кризи и да од великих сила зависи њен опстанак, а оне су крај решење опстанка Османског царства одлагале у страху од поремећаја равнотеже снага. Решење је одлаган јер ниједна сила није била сигурна да би најбоље прошла у подели територија након распада Османског царства.

Значајна фаза Источног питања била је Велика источна криза, која је почела у лето 1875. устанком хришћана у Херцеговини, а завршена Берлинским конгресом 1878. године.

„Велика источна криза отпочела је у јулу 1875. устанком у Херцеговини, да би се наредних недеља, месеци и година проширила на Босну, Бугарску, две српске кнежевине (Србију и Црну Гору), остале Србе, Румуне, Грке, Албанце, Македонце. Ширином тих покрета отворено је свом жестином целокупно Источно питање, чиме је изазвано и пуно ангажовање свих његових спољних фактора – великих европских сила. […] Мали, слаби и недовољно развијени, они нису имали, не само снаге, него ни неопходног јединства за успешно извршавање тао тешког и замашног историјског подухвата какав је био избацивање Турске из Европе. Зато су они, покренути на борбом тежином положају у којем су се налазили, а делимично и прејаком вером у властите снаге, у току саме те борбе били приморани да се осврћу за страном помоћи, да је прижељкују и траже. То ће бити један од важних разлога што ће се у саму ослободилачку борбу балканских народа умешати и велике европске силе, узимајући постепено иницијативу у сопствене руке, да би на крају, мимо воље и учешћа оних који су читаво питање и покренули, издиктирале своја решења и одлуке.

Најзначајнији спољни актери у развоју прилика на Балкану  у Источном питању у току кризних година, као и до тада, су Русија, Аустро-Угарска и Велика Британија. Иза акција и поступака првих двеју стајао  је често и снажан утицај, у оно време још нове европске велесиле – Немачке. У другом плану, мада не без икакве улоге, била је Француска, а на споредном колосеку се налазила Италија.“[1]

Политика европских сила према Балкану

Аустроугарска балканска политика се заснивала на двојакој мотивацији.

„Први мотив био је вишедеценијски страх Хабзбуршке монархије од националних револуција на Балкану, њиховог проливања на аустроугарски простор, те од стварања велике јужнословенске државе, која би могла постати упориште руске доминације у решавању Источног питања.“[2] Други, новији, мотив, била је одлука из јануара 1875. године да се у првој повољној прилици запоседну Босна и Херцеговина. По плану томе је требало да претходи и добијање сагласности од Европе да Аустро-Угарска мирно запоседне Босну и Херцеговину у виду „миротворне“ и „цивилизаторске“ акције.

Власт у Русији је проценила да су међународни услови и прилике у Русији за ремећење постојећег стања на Балкану на почетку Велике источне кризе крајње неповољни. Насупрот званичном ставу у Русији је постојала и јака славенофилска струја, коју је заступао и престолонаследник, која је била за интервенцију на Балкану, истичући паролу о помоћи једноплеменој и једноверној словенској браћи у Османском царству. Њеном расположењу неће одолети ни државни врх. Међутим, свесна војних и финансијских слабости, Русија је морала да избегне сукоб са Аустро-Угарском „тешким уступцима и обавезама, како на властити, тако и још више, на рачун јужнословенских народа, за чије ослобођење је, наводно, и била спремна да ратује.“[3]

„У формулисању и спровођењу своје политике током кризе 1875-1878, Велика Британија је полазила од својих традиционалних опредељења: одржавати интегритет слабе Турске, како би се преко ње обезбедила британска превласт у Источном Медитерану и спречило руско овладавање мореузима Босфор и Дарданели. Због тога је Британија била и против ослободилачких покрета балканских народа, гледајући у њима само експоненте Русије и ништа више. За све друго њена званична политика била је глува и слепа. Међутим, упорност у борби коју су Срби у Босни и Херцеговини показали током 1875-76. године све јасније припремање Србије и Црне Горе за рат, те жртве које су Бугари поднели у пролеће 1876. узнемирили су британску јавност и конзервативна Дизраелијева влада на то није могла да остане неосетљива. У њеној политици појавио се нови став: Турску, ипак, не треба бранити по сваку цену, поготово што је она један државни банкрот који Европи више ни дугове не може да враћа. Зато треба пустити балканске народе да с њом одмере снаге. Ако су у стању да је сами победе нека је потисну са Балкана и нека оснују самосталне националне државе, које ће после тога љубоморно чувати од сваке хегемоније, па и руске. Ако ли нису за то кадри – у шта је Дизраели чврсто веровао – онда им не треба ни дозволити да се ослобађају уз туђу помоћ, већ их само, „у име човечности“, избављати од турске одмазде.“[4]

Улазак Срба у рат против Турака (1876)

Након неколико месеци колебања, Кнежевина Србија се одлучила да на устанак у Херцеговини (који се проширио и на Босну) реагује уласком у рат против Османског царства 1876. године. Упркос њеним очекивањима, то није пропраћено општебалканским устанком против Турака. У рат је ушла и Црна Гора, али нису њихове бивше савезнице Румунија и Грчка, које се нису одазвале позиву Србије и нису испунили своје раније савезничке обавезе. Изостали су и очекивани устанци у Бугарској и Старој Србији (Рашка, Косово и Метохија, Македонија).

Споразум Аустро-Угарске и Русије у Рајхштату

Најпре су се „у месту Рајхштат у Чешкој 8. јула 1876. године Цареви Александар II и Франц Јозеф, и њихови министри кнез Горчаков и гроф Андраши, да се у рат на Балкану њихове државе не мешају, али ако интервенција ипак постане неопходна онда је ниједна страна неће предузимати без претходног међусобног договора.“[5]

Разматрајући могуће исходе рата Србије и Црне Горе против Османског царства, највиши представници Аустро-Угарске и Русије су се споразумели да се у случају победе Османског царства две силе заузму да се Србији и Црној Гори сачува положај од пре рата. У случају победе Срба, ове две силе не би допустиле образовање велике српске државе, него само да Србија заузме „неке делове Старе Србије и Босне“, а Црна Гора део (источни) Херцеговине. Остале делове Босне и Херцеговине, који нису прецизно одређени, окупирала би Аустро-Угарска.

Осим тога „У Рајхштату је било речи и судбини осталих балканских територија у случају распада Османске Царевине: Грчка би се, и без борбе, ујединила са својим сународницима с Крита и из Епира и Тесалије; Бугарска, Румелија (Бугарска јужно од планине Балкан) и Албанија добиле би независност или аутономију; Бесарабија би била враћена Русији [која ју је припојила од Османског царства Букурешким миром 1812, а изгубила Париским миром 1856, након поразу у Кримском рату од европске коалиције, након чега је Бесарабија припала Молдавији, која ће се 1859. ујединити са Влашком, чиме ће настати Румунија, која је још била под врховном влашћу султана].

Ратовање Срба против Турака 1876.

Дакле, ослобођење и уједињење српског народа због којег су Србија и Црна Гора ушле у рат 1876. не би било допуштено ни у случају победе у рату. А у рату се није могао ни очекивати успех, јер „у рат против Турске Србија и Црна Гора су ушле са знатно инфериорнијим војничким, а нарочито материјалним снагама од Турске.“[6] Уз то „Ратни планови Србије и Црне Горе су имали једну темељну слабост која је проистицала из династичких и политичких противуречности њихових владарских кућа и њихових државних програма. Они су били тако формулисани да правци дејстава српске и црногорске војске не доведу до њиховог спајања и заједничких операција, већ у правцу њихове што веће самосталности и раздвојености. На томе је нарочито инсистирао кнез Никола.“[7]

Након неуспеха краткотрајног српског напада, средином јула се прешло де у одбрамбени положај на свим фронтовима. Средином августа дошло је, „на иницијативу британске владе, која је проценила да су Срби „доживели слом“ и да треба прекидати крвопролиће, понуда великих сила да посредују за примирје. Српска владе је мислила „да би прво требало извојевати неку значајнију победу, па онда ићи у тражење часног изласка из рата.“[8] То су дочекали, па је крајем августа затражено примирје, јер се рат није могао добити. Понуду за посредовањем великих сила је прихватила и Црна Гора.

Али, до примирја се ипак није брзо дошло.

„Порта [влада Османског царства] је дуго затезала с прихватањем примирја, а кад га је 10. октобра најзад прихватила у трајању од шест месеци, на опште изненађење, одбацила га је Србија. То је био резултат утицаја генерала Черњајева [руски генерал који је заступао панславистичке идеје у јавности, понудио своје услуге српској влади, добио држављанство, чин генерала и команду, временом и врховну  над српском војском у овом рату][9] и руских славенофила на кнеза Милана и неколицину српских министара чији је циљ био да Србију задрже у борби све дотле док се и Русија не примора на улазак у рат. Из тих разлога, Черњајев је и заваравао кнеза Милана да је положај Србије сада „бољи него икад пре“. На српско одбијање примирја, Турци су одмах, свежим снагама, обновили офанзиву, наишавши на увелико малаксалог противника. […] Турци су 29. октобра извршили енергичан напад на овај положај [последњи утврђени положај Ђуниски вис] и разбили српско-руску одбрану. Сви путеви у долину Мораве су им били отворени. Србија је била пред сломом. И сам Черњајев се успаничио. Он је послао очајнички телеграм кнезу Милану: „Телеграфишите искрено Цару, иштите примирје у 24 сата“. Затим је напустио трупе и одјурио а Београд. После краћег одмора напустиће Србију и одвести са собом преживеле руске добровољце.“[10]

Русија је брзо реаговала и одлучно затражила од Османског царства да пристане на примирје. Тако је спасила Србију. Након прихватања и у два маха продужавања примирје, Османско царство и Србија су коначно 1. марта 1878. године, потписали мировни уговор на основу стања пре рата. Црна Гора је, ипак, остала у статусу рата и тако дочекала почетак руско-турског рата.

Као што је званичнике Србије на рат против Османског царства, ради помоћи браћи која је подигла устанак против турске власти, подстицла јавност, тако је и у Русији била јака панславистичка агитација за помоћ православним Словеним на Балкану, због чега је позивала на рат против Османског царства. Руска дипломатија је знала да јој победа у рату неће бити довољна ако се против ње створи европска коалиција, као приликом Кримског рата (1853-1856). Процењено је да је за отклањање такве опасности најпотребније да се Русија споразуме Аустро-Угарском, која је од свих европских сила била најзаинтересованија за Балкан, чиме је представљала главног конкурента Русији на том подручју. Првобитни позив Русије на договор око поделе Балкана Аустро-Угарска је одбила, свесна да јој је за то, ипак, потребна и сагласност других европских сила. Русија се онда обратила преосталом европском царству – Немачкој.

„Бизмарку [председнику владе Немачког царства] је упућено питање: Какво би било држање Немачке у случају руско-аустријског рата? После дужег оклевања, овај је одговорио да Немачка не би могла допустити пораз свог најпоузданијег савезника – Аустро-Угарске. Зато нека се Русија с њом што пре споразуме. Да би олакшао тај споразум, Бизмарк је и грофу Андрашију ставио до нања да уколико намерава да ратује са Русијом Аустро-Угарска не би требало да рачуна на Немачку, па је и њему препоручивао спораум с Петроградом. Таквим држањем Бизмарк је доста допринео попуштању аустро-руске затегнутости до које је било дошло у октобру 1876. и утро пут њиховом споразумевању о деоби интересних сфера на Балкану.“[11]

Будимпештански споразум Русије и Аустро-Угарске око Балкана (1877)

„Преговори су успешно окончан 15. јануара 1877, када су у Будимпешти аустроугарски министар иностраних послова Андраши и руки амбасадор Новиков потписали тајну конвенцију „која је Русији обезбеђивала неутралност Аустро-угарске у рату против Турске“. Ту неутралност Русија је платила правом Аустро-Угарске да у тренутку, који сама изабере, окупира Босну и Херцеговину. Конвенција је садржала  следеће: Аустро-угарска неће своје операције проширивати на Румунију, Србију и Црну Гору, а Русију на Србију, Црну Гору и Босну и Херцеговину; Румунија, Србија и Црна Гора могу ратовали на страни Русије, али при том се руске трупе не смеју појављивати на територији Србије и Црне Горе.

Поред ове главне, 18. марта је потписана и допунска конвенција, којом се прецизира да Аустро-угарска приликом окупације Босне ући и у Новопазарски санџак, већ ће се две силе о његовој судбини посебно договорити. Друго, Русија стиче право да поново анектира југоисточну Бесарабију која јој је одузета 1856. Треће, потврђује се важност Рајхштатског споразума у погледу онемогућавања стварања велике јужнословенске државе. Четврто, начелно се прихвата могућност формирања независне бугарске државе и признавања државне самосталности Румунији, Србији, Црној Гори и Албанији, а оставља се за каснији споразум питање о судбини Епира, Тесалије, Крита и самог Цариграда. Тако се на основу Будимпештанке конвенције унапред знао главни дбитник у руско-турском рату – Аустро-Угарска. О конвенцији је био обавештен само Бизмарк.“[12] А он „Русе је још отвореније подстицао на рат против Турске, стављајући им у изглед и сам Цариград; Енглезима је нудио Египат. Циљ је био јасан: завадити Енглезе и Русе око Цариграда и Енглезе и Французе око Египта. И једни и други су осетили замку и избегли су је – Бизмаркови предлози били су одбијени.“[13]

Допринос балканских хришћана победи Руса у рату против Турака (1877-1878)

 „Руска армија је кренула у балканску кампању са снагама од око 185.000 људи. Њима ће се придружити и румунска војска од чијег ће укупног броја у бојевима у Бугарској директно учествовати око 38.000 бораца; руској армији ће прискочити у помоћ и око 7.500 балканских добровољаца „оплоченаца“, међу којима највише Бугара (6.500), затим Македонаца (око 400), те Грка, Срба и других. У рату против Турске ће учествовати све време и сједињене црногорско-херцеговачке снаге (око 25.000 људи), а у последњој фази (од децембра 1877) у борбе ће се врло успешно поново укључити и Србија са својих 90.000 војника. Свим овим снагама од укупно скоро 350.000 људи, Турска је могла да супростави своју регуларну и резервну војску од укупно око 270.000 бораца. И поред ове бројчане инфериорности она ће показати далеко жилавијим и опаснијим противничком него што се очекивало. И у погледу наоружавања, а понегде и у погледу вештине командовања, онда је над својим противницима понекад испољавала и видљиву супериорност.“[14]

Однос европских сила према рату Русије против Турака (1877-1878)

„Када је Русија објавила Турској рат све остале велике силе дале су изјаве о неутралности. Док је, међутим, неутралност Француске и Немачке била према Русији благонаклона и безусловна, британска је била предвиђена само до тренутка до којег се њеној влади не би учинило да су комуникације са Индијом угрожене. […]  Већ почетком јуна енглески министри су целој европској дипломатији давали на знање да би руска окупација Цариграда за Велику Британију била casus belli [разлог за рат].“[15]

А Русија је након успешног ратовања заиста угрозила и Цариград, пришавши на само 12 киломатера од престонице Османског царства, заузимањем места Сан-Стефано. Ту је потписан мир којим је завршен овај рат.

Санстефански мир и Берлински конгрес

„Руско-турски рат завршен је фамозним Санстефанским миром од 3. марта 1878. Њиме су обухваћене не само Русија и Турска, које су потписале мировни уговор, већ и Румунија, Србија и Црна гора, које ни о чему нису питане, нити су позване да потпишу Уговор.

Полазећи најпре од својих сопствених, а затим од бугарских стратешких и политичких интереса и прироритета, руска дипломатија је у Сан Стефану, као најважнију тековину, издејствовала стварање Велике аутономне кнежевине Бугарске, која је требало да обухвати: бугарску националну територију од Дунава до Егејског мора, затим пиротски и врањски округ на српској територији, целу Македонију, као и неке територије источне Албаније и северне Грчке. Лука Солун није била обухваћена овако скројеном „Великом Бугарском“, али је Бугарској дат широк приступ Егејском мору са значајним пристеништем Кавалом. Источна граница Велике Бугарске стизала је код Лиле Бургаса до под сам Цариград. У вези с Бугарском у мировном уговору је постојала и одредба да ће руска окупација њених територија трајати две године, докле Кнежевина не организује самосталну државну управу.

Стварањем Велике Бугарске Русија је рачунала да, посредним путем, преко њене територије и без запоседања Цариграда и мореуза, чему су се одлучно противиле остале велике силе, испуни свој вековни сан о изласку на топло море. Штавише, из Бугарске могло би се, у некој будућој згодној прилици, лако и брзо овладати и самим Цариградом.“[16]

Санстефанским мировним уговором Русија је себи обезбедила и враћање Бесарабије (коју је била изгубила 1856. године), азијске територије освојене у овом рату и ратну одштету.

„Осим Руса и Бугара санстефанским преуређењем Балкана су могли да буду задовољни још само Црногорци: Црној Гори је призната државна независност, а одређено јој је и значајно територијално проширење у национаним границама. Уз градове Никшић, Гацко, Спуж, Подгорица и Жабљак, припао јој је и Бар, преко којег је добила излаз на Јадранско море.

Сви остали балкански народи су одлукама из Сан Стефана остали у већој или мањој мери незадовољни. За Босну и Херцеговину, Епир, Тесалију и Крит, мировни уговор је предвиђао широке административне реформе у оквиру Османског царства, с ти што је Русија стављала на знање да, сходно својим ранијим обавезама, није противна ни аустријској окупацији Босне и Херцеговине. Румунији је призната државна независност и додељена јој је територијална компезација у Добруџи за изгубљену Бесарабију. Што се тиче Србије, њој Санстефанси уговор не само што није обезбедио остваривање свих амбициозних циљева из другог рата против Турске (Видин на истоку и цео Косовски вилајет са нишким, скопским, призренским и новопазарским санџацима на југу и југозападу), већ ни очување директних ратних тековина у српском националном простору. У корист Бугара одузимао јој је Пирот и Врање, које су сами Срби ослободили, а те у последњем требутку, пред очајничим отпором Срба, признат јој је Ниш, који су Руси, такође, намењивали Великој Бугарској.“[17]

Балкански народи су протествовали против санстефанских одедби које је Русија наметнула. Србија је поред територија оје су припале Бугарској тражила и Македонију, коју је још одлучније тражила Грчка, која је тражила и Епир и Тесалију. Румуни нису били задовољни Добруџом као надокнадом за губитак Бесарабије. И Албанци су изнели захтеве за спајање санџака у којима су били већинско становништво.

Санстефански споразум је измењен због незадовољства не балкаских народа, него европских сила. Руско приближавање Медитерану је уплашило не само Велику Британију и Аустро-Угарску, те и њеног савезнка Немачку, него и Француску и Италију (које су такође имале интересе у Медитерану).

„Руси који су се нашли пред реалном опасношћу истовременог ратног сукоба са Аустро-Угарском и Великом Британијом, нису имали куд већ су се и сами сагласили са ревизијом Санстефанског мира на конгрес сила у Берлину [на предлог Аустро-Угарске]. […]

Општа принципијелна сагласност сила о сазивању конгреса није, међутим, значила и могућност њиховог непосредног окупљања. Противречности и раскорак тежњи и интереса међу силама су у марту 1878. били толики да је рат међу њима изгледао ближе и реалније, него високи дипломтски форум. Требало је да прође пуна три месеца да се најаинтересованије сила у закулисним погађањима договоре о свим битним питањима, па да се сазове конгрес који је имао само да потврди њихове нагодбе. Кључни преговори вођени су имеђу Русије и Британије, односно између Русије и Аустро-Угарске, уз асистенцију Немачке, углавном на страни ове последње. Сви ти преговори вођени су уз примену претњи и застрашивања и уз блиску огућност британско-аустријског савеза и његовог напада на Русију.“[18]

Аустро-Угарска се сагласила са британским гледиштем о Бугарској, а Британци су им заузврат обећали подршку у питању окупације Босне и Херцеговине. Аустро-Угарска је признала Русији право на освојене територије у Азији и Бесарабију, а Русија је морала да пристане на измену одредби о Бугарској.

„Она се планином Балкан делила на два дела: трибутарну кнежевину Бугарску на северу и аутономну провинцију Источну Румелију на југу. Од Источне Румелије се одваја узак појас уз Егејско море који се, као и читава Македонија, оставља Турској.“[19]

На Берлинском конгресу (од 13. јуна до 13. јула 1878. године) су потврђени ови тајни договори, уз још неке мање измене Санстефанског уговора. Признате су независности Србије, Црне Горе и Румуније, али су донекле измењене одредбе о територијалним проширењима. Ситуација са Бугарском је усвојена у складу са договором пред конгрес.

„Турци и Британци су настојали да што већма спрече продор Србије на југ, према јужној Србији и Македонији, а Руси да откину што више српских територија за Бугарску на југоистоку. Уочи самог конгреса и у току његвог рада српско државно вођство (кнез Милан и [министар спољних послова] Јован Ристић) је успело да, прихватањем одређених обавеза према Аустро-Угарској (трговински уговор, изградња железнице кроз Србију, политичко везивање за Беч) обезбеди важну подршку грофа Андрашија [министра иностраних послова Аустро-Угарске]  за одбрану макар ратних тековина Србије из другог рата с Турском.“[20]

Због отпора албанског становништва, подстакнутог и од турских власти, на Берлинском конгресу потврђеног територијалног проширења Црне Горе није могло да се реализује у потпуности. Спор ће се решити 1880. године, када је Османско царство, под притиском европских сила, уместо Плава и Гусиња уступило још један приморски град – Улцињ.

Усвојен је „британски предлог да се Аустро-Угарској повери „привремена“ али временски неограничена окупација Босне и Херцеговине, будући да је то „једина“ ефикасна мера која може осигурати мирну егзистенцију босанско-херцеговачког становништва.

Румунији је право конпензације за губитак Бесарабије проширено на још неке територије. Русија се одрекла неких територијалних добитака у Азији, па су јој остали признати.

Потврђена је обавеза да Русија добије ратну одштету од Османског царства, које је већ било оптерећено дуговима западним повериоцима. Стога је Османском царству наметнута међународна финансијска комисија, чиме се нашло под англо-француском финансијском, а преко ње и политичком контролом.

Османско царство је пред Берлински конгрес подршку Велике Британије у заштити од руских захтева платило препуштањем Кипра (што ће изазвати незадовољство Француске и Италије када буду сазнали, па је Велика Британија умирила Француску сагласивши се да узме Тунис, за шта је Француска добила и сагласност немачког председника владе Бизмарка, који је такву сагласност дао и Италији, покушавајући тако да их доведе у сукоб). Британија своју обавезу није испунила, а ни Кипар вратила, као што је било договорено ако не успеју да одбране турске територије од Руса.

Берлински конгрес, на којем су европске силе одлучивале о судбини балканских народа, десио се на самом прагу империјалистичке епохе јавно афирмишући право моћних сила на политичку и територијалну поделу света.

 Литература:

Чедомир Попов, Грађанска Европа III (1771-1914), Београд 2010, 210-247.

[1] Попов, 211.

[2] Попов, 211.

[3] Попов, 212-213.

[4] Попов, 213.

[5] Попов, 223.

[6] Попов, 224.

[7] Попов, 225.

[8] Попов, 225.

[9] Нова историја српског народа, Београд 2002, 176.

[10] Попов, 226.

[11] Попов, 228.

[12] Попов, 231-232.

[13] Попов 232.

[14] Попов, 234.

[15] Попов, 234.

[16] Попов, 239.

[17] Попов, 239.

[18] Попов, 241.

[19] Попов, 242.

[20] Попов, 244.

[21] Попов, 254-256.

Оставите коментар

Објављено под Србија, XIX век

Викинзи и смрт

Викинзи су на различите начине поступали са покоjницима. Према обичајима својих предака спаљивали су лешеве – евентуално заједно са лађом и другим прилозима, укључујући животиње и људе […] Међутим, сахрана обичних сељака или чак робова била је веома скромна, па би често само закопали тело. У многим крајевима најрадије су насипали гробне хумке, под условом да су то себи могли приуштити.

Чини се да је за Викинге употреба чамаца и бродова била веома значајна. Познато је да су они спаљивани не би ли мртвима служили као симболично превозно средство. Осим тога био је познат обичај да се камење на гробовима поставља усправно, како би гроб попримио облик чамца. […]

Истакнутим поданицима било је, изгледа, намењен веома упечатљив обред: били би положени на брод, који би потом био запаљен и поринут у море.

Независно од начина сахрањивања, Скандинавци су пре примања хришћанства покојнике најчешће сахрањивали с прилозима. Мушкарци су сахрањивани са оружјем попут секира, кoпаља, ножева, штитова, кацига и алатом, а жене с накитом и предметима из домаћинства. Уз то су у гробове оба пола стављани храна и пиће, каткад у драгоценим посудама. Животиње као коњи и пси такође су пратиле свог господара, односно господарицу, у смрт. Очигледно је био изузетак да се поводом нечије смрти жртвују људи – нарочито робиње – и сахране заједно са покојником. Па ипак су сачувани извештаји и археолошки трагови таквх случајева у Русији, Скандинавији и на Британским осtрвима.

У викиншко доба, однос према мртвима стално се мењао. Нормани су у том погледу, као уосталом и у другим сферама културе, прихватали туђе подстицаје: од западноевропсих хришћана, византије, паганских степских народа, а можд чак и од припадника муслиманске вере. […]

Колико је било различитих посмртних обреда толико је било и представа о загробном животу које су Викинзи имали. Делом су те представе проистицале из древног веровања да покојник наставља да живи у својој гробној хумци. Уколико би му нешто недостајало, дешавало се да се појављују ноћу као неживо биће и улива страх. Против тога помагала су само чаробна средства. Понекад су мртви, за које се тврдило да су „нежива бића“, чак ископавани из гробова и сахрањивани на другим местима.

Сматрало се да већина покојника одлази у Хел, подземно царство мртвих […] Али Хел за викинге није представљао ужасно место, где су проклети изложени пакленим мукама. Он се само сматрао тужним домом покојника. Касније је настало још једно царство мртвих, за утопљенике и оне који су пали у борби, чувена Валхала, којој је посвећен посебан део [у овој књизи].“[1]

Сахрана једног главара

Викинзима у Русији је 922. године стигло изасланство багдадског калифа, које је предводио Ибн Фадлан.

„Напослетку је Ибн Фалдан био сведок погребне свечаности на којој је сахрањен један руси главар. Када умре тако значајна личност, најпре се приређује велика пијанка, па је неретко било случајева да се гости напију до смрти. Онда питају робове преминулог ко жели да се жртвује за свог господара, и то би најчешће била робиња. Тако је и на овој сахрани једна млада жена требало да прати свог господара на онај свет. Стога ју је, тако припремљену а смрт, чувала стража. Најпре су је посебно улепшали и дали јој пиће да се орасположи.

На дан спаљивања извукли су брод преминулог на копно и положили га на велику хрпу дрвета. Затим је донета клупа за одмор, прекривена покривачима и јастуцима. Једна жена, названа анђелом смрти, предводила је ритуал, попут свештенице. Била је велика као џин, наводи Ибн Фадлан, дебела и мрког изгледа. Мртваца су, величанствено одевеног, однели у шатор који је био разапет на лађи. тамо су га пажљиво сместили и окружили га опојним напитком, воћем и цвећем, хлебом, месом и луком. Потом исекоше убијеног пса на два дела и положише га на брод. Поред леша ставише све његово оружје. Затим убише два коња, исекоше их на комаде, те и њих положише крај њега. Слично учинише са две краве, једним петлом и једном кокошком.

На крају мушкарци приведоше робињу, која треба да буде жртвована. Очигледно опијена и безвољна, млада жена морала је да уже у шаторе појединих пратилаца умрлог како би свако општио с њом. И сваки пут би свом господару саопштила да је власник шатора то учинио и љубави према преминулом. На крају доведоше и подигоше робињу на један подест. Пошто је иговорила неколико речи, спустише је.Тај ритуал понављао се неколико пута. Затим каза да види своје родитеље, своје рођаке и напослетку свог господара, који седи у лепом, зеленом рају окружен мушкарцима и слугама и ове је к себи. Одведоше је на брод и скидоше јој наруквице и ланце с ногу.

На крау подигоше робињу на лађу, мушкарци са штитовим и моткама принесоше јој још један пехар опојног напитка, а она апева и испи га. После још једног пехара очиледно више није била при здравој памети, а старица је одведе до шатора умрлог.  Тада мушкарци почеше да ударају моткама по штитовима – према Ибн Фадлану, с намером да надјачају девојчине смртне крике. Шесторица мушкараца уђоше у шатор да још једном опште с робињом, пр него што је спустише на одар поред умрлог. Двојица је прихватише за руке, а двојица за ноге. Старица стави осуђеници на смрт конопац око врата, а крајеве додаде преосталој двојици. Они удавише девојку, док јој старица неколико пута зари нож у ребра.

После стравичног ритуала жртвовања, мушкарци и старица сиђоше, док најближи рођак мртваца, потпуно наг, н узе запаљену цепаницу и окренут леђима крене унатрашке ка лађи те је запали. Убрзо пламен лизну у вис. На крају преко пепела насуше земљу, у облику округле хумке.“[2]

[1] Арнулф Краузе, Викинзи, Београд 2011, 158-163.

[2] Арнулф Краузе, Викинзи, Београд 2011, 153-154.

Оставите коментар

Објављено под средњи век