Српска револуција (1804-1835)

Дан државности Србије обележава се 15. фебруара на црквени празник Сретење, јер су на тај дан покренут Први српски устанак (1804) и усвојен први устав Србије (1835).

Србија се под турском влашћу налазила од пада последње српске средњовековне престонице Смедерева 1459. године. Борба за ослобођење је започета Првим српским устанком (1804). Освета Турака након његовог слома (1813) је довела до Другог српског устанка (1815), након којега су Срби стекли полуаутономију. Потпуну аутономију и статус кнежевине, Србија је добила, уз дипломатску помоћ Русије, 1830. године. Српском револуцијом се назива читав период од 1804. до 1835. када је Србија добила први устав и када је укинут феудализам. Период Српске револуције се дели на ратно доба (1804-1815) и мирнодопски период (1815-1835).

Борба за национално ослобођење Срба од турске власти и стварање модерне српске државе започети су на простору Смедеревског санџака, територијалне јединице у Османском царству познате и под именом Београдски пашалук. Смедеревски санџак је био званичан назив ове управне области у Османском царству све од 1459. до 1878. године. Првобитно седиште санџака након турског освајања је било у Смедереву, последњој српској средњовековној престоници, а касније је премештено у значајнији погранични Београд, када је тај град освојен 1521. године. На челу санџака су били санџак-бегови, односно везири, а сви они су имали и титулу паша. Средњовековну српску државу Турци су коначно освојили 1459. године. Срби су се нашли у пограничном простору између муслиманског Османског царства и хришћанске Хабзбуршке монархије (од 1804. Аустријско царство). Вековима су Срби учествовали у ратовима хришћана против Турака. Због тога су многи после ратова, оправдано страхујући од освете турских власти, бежали на север, на простор Мађарске, под влашћу хришћанских Хабзбурга. Тако су се Срби нашли са обе стране уз границу, због чега су и највише страдали у тим ратовима. У последњем аустријско-турском рату (1788-1791) борбе су углавном вођене на простору Београдског пашалука, а на страни Аустрије су углавном ратовали српски добровољци (фрајкори). Рат је код Срба остао упамћен по имену Кочина крајина, по команданту српских добровољаца Кочи Анђелковићу. Срби су у том рату стекли неопходно војничко искуство и увидели да против Турака могу ратовати и самостално, не чекајући да Турцима рат објави моћнија хришћанска држава, па да се Срби  онда придруже. Рат од 1788. до 1791. године завршен је Свиштовским миром. Срби су тражили од Аустрије да Турцима затражи аутономију за Србију какву је имала Влашка. Добили су само амнестију учесника у рату, коју су Турци дали да не би остали без становништва уз границу када они побегну у Аустрију у страху од одмазде Турака (као после рата од 1683. до 1699. године и других).

„Најважнији елемент Свиштовског мира – Свиштов је данас дунавски град у Бугарској – била је одлука да се Београд врати Турцима. Овај гест био је осмишљен тако да буде довољно великодушан да обезбеди да се сукоби заврше, да трупе могу да се упуте ка Француској, али је имао далекосежне и врло неочекиване последице. Да је Београд постао део нове Хабзбуршке монархије онакве каква је била у следећој деценији, не само да би Беч контролисао једну од главних кошница на северном Балкану већ би Срби постали важна група у Монархији попут Чеха, а не само мали елемент у деловима Угарске. Историја деветнаестог века пошла би запрепашћујуће другачијим током. Било како било, Срби су се убрзо и сами побунили и истерали Турке из Београда. То је створило језгро независне државе којој никада не би било дозвољено да постоји да је још увек била под хабзбуршком влашћу. Али то показује границе контрачињеничне историје – спорна, али очигледно не епохална историјска одлука из 1791. године да се једна ослабљена тврђава врати Турцима, усмерила је Србе на пут који је завршио убиством Франца Фердинанда 1914. године и уништењем четири царства.“

Сајмон Вајндер, Данубиа: Лична историја хабзбуршке Европе, Београд 2021, 292.

Почетком XIX века Османско царство је било у кризи. Централна власт је слабила, што су користили локални моћници да се осамостале. Београдски пашалук су међу собом поделила четворица дахија (вођа јаничара – припадника елитних пешадијских трупа, регрутованих међу хришћанским становништвом, који су касније исламизовани). Повод за устанак Срба била је сеча кнезова од 4. до 10 фебруара 1804. године, у којој је убијено 70-ак истакнутих Срба, као опомена онима који су планирали устанак против дахија – одметника од централне власти, који су загосподарили Београдским пашалуком. На црквени празник Сретење Господње, 2/14. фебруара 1804. године, у Орашцу је одржан збор на којем је одлучено да се подигне устанак. За старешину устанка изабран је Ђорђе Петровић – Карађорђе (1762-1817), након што су понуду одбили хајдук Станоје Главаш и трговац Теодосије Марићевић. Карађорђе (Црни Ђорђе) назвали су га Турци јер је био црномањаст, а у Србији је било доста Ђорђа и Петровића.

Карађорђе је био са села, најпре се одметнуо у хајдуке, затим био добровољац у Кочиној крајини, официр фрајкора, које је напустио након ратовања у Србији, јер није желео да иде са аустријском војском да ратује у Француској, па је остао у аустријском Срему, где је био шумар у манастиру Крушедолу, а после Свиштовског мира (1791) вратио се у Србију под Турцима и трговао свињама. Једно убиство (као реакција на шамар који је добио због девојке) га је одвело у хајдуке, друго у Аустрију, на путу докле је и очуха убио (јер се предомислио и хтео да се врати, чиме је ризиковао да Турци од њега силом извуку где му је породица). Касније је као вођа устаника наредио и убиство брата (оптуженог за недела, али без суда, а толико правдољубив није био када је толерисао злостављање народа којим је управљао и неке друге сличне). Био је прави избор за вођу устаника, којима је подизао елан својом делатношћу и одважношћу. Тежио је устанком да обухвати цео српски народ.

„Хришћанска раја, под утиском краја века, куге из 1794, појаве комете и помрачења месеца и сунца 1804, била је спремна да прати своје кнезове и да учествује у буни против јаничара. Они су очекивали месију, у лику српског оснивача цркве, светог Саве, или легендарног хероја Марка Краљевића, који би их ослободио стране владавине и обновио средњевековно српско царство.“

Наташа Мишковић, Базари и булевари, Београд 2003, 79.

Траг Караћорђа, документарна серија Радио телевизије Србије

Прва битка у Првом српском устанку је била код места Дрлупа и завршена је без победника. У бици код Чокешине свих 313 српских бораца је изгинуло у сукобу против 7 000 турских ратника. Током 1804. устаници су протерали дахије, али се појавио нови узурпатор султанове власти. До краја 1804. Турци су протерани из унутрашњости у утврђене градове.

У бици код Иванковца 1805. године устаници су поразили војску коју је послао султан. Након Иванковца устанак од борбе против узурпатора султанове власти прелази у отворену борбу за ослобођење од турске власти. Султан шаље војске из три правца: Ниша, Видина и Босне. Године 1806. код Мишара се одиграла највећа битка Првог српског устанка, када је 33 000 Срба поразило 80 000 султанових војника. Да би заузели бољи одбрамбени положај, устаници од почетка 1806. први пут преузимају војне акције изван граница Београдског пашалука. Победом код Делиграда 1806. године устаници су покренули контраофанзиву. Заузет је Београд јануара 1807. године, а фебруара 1807. заузимањем Шапца ослобођен је цео Београдски пашалук.

„Срби су истина ову буну почели само из очајанија. О срећнијему напретку нико није могао ни сањати, а камоли на јави мислити, него да се освете субашама и даијама, и, ако би како било могуће, да ји проћерају, пак да остану опет раја под владањем доброга царева везира, као што је било и под Аџи-Мустајпашом; али сад, оставивши се тако срећно на Турску крв и намамивши на пљачку, и познавши сладост слободе, и прости је народ изгубио вољу, а камоли поглавице, опет тако постати раја Турска. Да се сами од Турака отети не могу, то су знали сви, него намисле, да моле какога ришћанског цара, да ји тако помири с Турцима, да плаћају осјеком, а сами између себе да владају и заповиједају. Из различни тадашњи опстојатељства најпослије пристану сви, да се пошаљу посланици у Русију.“

Вук Стеф. Караџић, Описаније Србије, Београд 1987, 134.

Крајем 1806. након српских победа Турци су понудили мир. На преговоре у Цариград је послат земунски трговац Петар Ичко. Иако је споразум предвидео да Срби добију тражене уступке (аутономија уз останак турских војника) одбили су турску понуду Ичковог мира јер је Русија ушла у рат против Турске (1806-1812). Устаници су видели прилику да ратујући уз моћног савезника уместо аутономије остваре потпуну независност.

Дипломатија Првог српског устанка

Победама на Штубику и Малајници 1807. ослобођена је Тимочка крајина и утврђена источна граница. То је био почетак српско-руске војне сарадње. Није било већих борби 1808. године јер је пораз од Наполеона код Фридланда Русију приморао на Тилзитски мир (1807) и примирје са Турцима у Слобозији (августа 1807), које се односило и на Србе. 

План о ослобођењу и уједињењу свих Срба под Турцима јавио се 1809. године. Српска војска је по плану кренула у офанзиву у 4 правца. На североисток предводио је ка Видину Миленко Стојковић, али је брзо заустављен. На северозапад ка Босни предводио Сима Марковић, али је и он брзо заустављен. На југозапад ка Рашкој предводио је Карађорђе. Ту је изостала већа подршка Црногораца. На југоисток ка Нишу предводио је Стеван Синђелић.  Преко Дунава се очекивао долазак Руса, они су стигли тек касније. Након пораза на Чегру 1809. године уследила је контраофанзива Турака. Нереални планови, неслога команданата, лоше процене турских снага и руска неактивност били су узроци пораза 1809. године. Аустрија и Француска се нису одазвале за помоћ, а каснија појава Руса спасила је устанике потпуне пропасти, одвраћајући већи део турских трупа ка Бугарској. Заједничким српско-руским победама код Варварина и Лознице 1810. заустављена је турска офанзива, границе су одбрањене, али уз знатне жртве. Током 1811. било је само мањих пограничних окршаја.

Миром у Букурешту 1812. године Русија је завршила рат против Османског царства, јер јој је претила опасност од напада Наполеонове Француске. Букурешки мир споменуо је и Србе, за које је одређено да добију полуаутономију, уз амнестију за учеснике устанка, повратак турских војника у српске градове и предају српских топова. Детаљније какву аутономију би добили Срби тек је требало да се договоре са Турцима, што су они одуговлачили и после Другог устанка, док их Руси нису притиснули Акерманском конвенцијом (1826) и миром у Једрену (1829). Букурешки мир је био први међународни угoвор у новом веку у којем су поменути Срби. Срби, тежећи потпуној независности, наставили су сами рат против Турака и били поражени 1813. године, после 9 година и 9 месеци ратовања. Карађорђе и друге вође устанка после његовог слома и годину дана избеглиштва у Аустрији, прешли су у Русију, где су срдачно дочекани.

Као реакција на турски терор након угушења устанка избила је Хаџи Проданова буна 1814. године, која је имала само локални значај у чачанском крају. Хаџи Продан Глигоријевић је био старовлашки кнез. Нови београдски паша је оптеретио Србе и већим финансијским давањима. Тако је харач (порез) повећан за 4 пута у односу на време пре Првог српског устанка. 

Други српски устанак отпочео је 11/23. априла 1815. године, након сабора у Такову, на црквени празник Цвети. За вођу устаника изабран је Милош Обреновић (1780-1860). Милош је у младости био слуга, чувар стоке. Узео је презиме првог мужа своје мајке (иначе би се по оцу презивао Теодоровић), јер је његов старији полубрат био угледни војвода. Презиме полубрата је почео да користи после његове смрти. У томе су га следила и млађа браћа. Он је био међу ретким устаничким вођама које су одлучиле да остану у земљи после 1813. године. Београдски паша га је именовао за рудничког кнеза, а касније му је поверио на управу још две нахије, што га је и званично учинило најутицајнијим српским старешином у Пашалуку. Свестан малих изгледа за успех Хаџи Проданoве буне, он јој се није прикључио, него је активно учествовао у њеном сузбијању. Устаници су током Другог српског устанка ратовали против војске београдског везира, а када су стигли султанове војске одлучили су се да преговарају. Борбе су трајале 4 месеца, искључиво у границама београдског пашалука. 

Таковски устанак, слика Паје Јовановића из 1898. године

Бечки конгрес био је значајан за српске устанике.

„Успех Руса олакшао је и положај Срба. Порта је морала водити рачуна о својим обавезама према победничкој Русији и одмах је, 1815, показала готовост да преговара с вођом новог устанка, Милошем Обреновићем.“ 

А. Јелачић, Историја Русије, 240.

Устаничка држава је уређена уставним законима 1805, 1808. и 1811. године у току зима, када се није ратовало. Органи власти су били вожд, Савет (Правитељствујушчи Совјет) и Народна скупштина. Савет је  настао као представничко тело 12 нахија београдског пашалука, а 1811. године је претворен у владу. Титула Карађорђа је најпре била командант (1804-1808), затим предводитељ (1808-1811) и на крају вожд (1811-1813). Био је и председник Савета. Имао је неограничену власт.

После слома Првог српског устанка Карађорђе је брзо побегао у Аустрију, оставивши народ без поруке. Када се вратио, нови вођа, који се изборио више од Карађорђа, иако је мање ратовао, а више се договарао са Турцима, није имао милости за Карађорђа, који се вратио у погрешно време за његову политику. Живот једног од највећих српских вођа окончан је вољом његових кумова.

Време Првог српског устанка се поклапало са европском доминацијом Наполеоновог Француског царства. Тада најмоћнија сила у Европи је подржавала Османско царство, са којим је имала заједничког противника – Русију. У време Другог српског устанка најмоћније европске државе су на Бечком конгресу уређивале Европу након Наполеоновог слома. Нису се бавиле питањем Балкана. Русија је једина војно и дипломатски помогла српске устанике. Букурешким миром (1812), којим је завршен руско-турски рат, Срби су добили амнестију за учешће у рату, аутономију у унутрашњим питањима – право на умерен порез који ће сами сакупљати, али је Турцима признато право да се врате наоружани у утврђене градове. После Другог српског устанка 1815. кнез Милош се споразумео са Марашли Али-пашом о увођењу двојне турско-српске управе у Београдском пашалуку. Након новог руско-турског рата (1828-1829), мировним споразумом у Једрену Турска се обавезала Русији да да аутономију хришћанским кнежевинама Влашкој и Молдавији, Србији и Грчкој (која ће следеће године стећи независност).

Мир из 1815. године био је усмен и сматран је привременим. Србија је фактично имала аутономију, али то није било правно озакоњено, упркос руско-турским споразумима из 1812. (Букурешки мир) и 1826. године (Акерманска конвенција). Тек након Једренског уговора (1829) са Русима, султан је био приморан да Србима те 1829. године изда хатишериф којим се гарантовала Србима унутрашња самоуправа и забрањивало Турцима настањивање по унутрашњости, ван старих утврђења. Српска аутономија је прецизирана хатишерифом из следеће, 1830. године, када је султан и кнезу Милошу издао берат којим му је потврдио кнежевско достојанство за живота, које се затим оставља у наследство његовим директним потомцима.

Кнежевина Србија је правно утемељена хатишерифима из 1829, 1830. и 1833. године. На издавање хатишерифа утицала је Русија и Једренским миром 1829. и претходно Акерманском конвенцијом (1826), којом су решавана спорна питања Русије и Турске, па је споменуто и турско непоштовање 8. тачке Букурешког мира. Срби су 1830. добили аутономију, права на јавност црквених обреда (употреба црквених звона и истицање крстова на црквама), држање вoјске, организовање судова, оснивање болница, школа, штампарије (у Србији за време Првог српског устанка је било мање од 1% писменог становништва), поште.  Хатишерифом из 1830. Милошу Обреновићу је признато право наследства престола, на основу одлука народних скупштина из 1817. и 1827. године. Повељом султана (бератом) 1830. године правно је утемељена власт династије Обреновић. Преостала питања су решена хатишерифом из 1833. године, када је утврђен износ данка који је Србија требало да плаћа Османском царству (све дажбине према Турцима су се свеле у ту једну), утврђен рок за исељење Турака из Србије (могли су да остану само турски војници у шест старих утврђених градова: (Београд, Смедерево, Кладово, Шабац, Ужице и Соко) и Србији присаједињена територија 6 нахија изван Београдског пашалука, ослобођених у Првом српском устанку, а које је требало да се врате по одредби Букурешког мира (1812). Територија 6 нахија (Неготин, Зајечар, Књажевац, Алексинац, Ивањица и Лозница) припојених Кнежевини Србији 1833. године је чинила нешто више од половина површине територије београдског пашалука. Број становника је такође увећан за око 50%, судећи по броју кућа, јер прецизнијих података о броју становника присаједињених крајева није било. Тако је Србија постала вазална кнежевина унутар Османског царства са независном унутрашњом управом. Вазални положај се огледао у обавези плаћања годишњег данка и присуству турске војске у утврђеним градовима (Београд, Смедерево, Кладово, Шабац, Ужице, Соко – код Љубовије).

Кнежевина Србија је, по попису из 1834. године, имала 678 192 становника на 37 740 квадратних километара површине земље. Од тога је само 6% живело у градским насељима. Турака је остало 24 хиљаде и то само у градовима. Осим Срба и Турака, било је и око 20 хиљада Румуна, 12 хиљада Рома, око 2 хиљаде Јевреја и око хиљаду представника других народа. Указом из 1836. године кнез Милош је све досељенике који нису имали пасош земље у којој су се родили прогласио грађанима Србије. По том попису просечно домаћинство је имало 6,5 особа. Српски сељак је постао власник земље коју је обрађивао. Материјалне обавезе према турским спахијама преузела је на себе држава у оквиру исплаћивања годишњег данка Турцима (1830). Кнежевина Србија је била друштво слободних сељака уједначених у сиромаштву. Бројни истакнути Срби су од кнеза Милоша тражили да се турски феудалци замене српским, тако што ће они постати спахије. Тако је и Вук Караџић тражио спахилук у родном Тршићу. До укидања феудализма српски сељаци су поред обавезе плаћања данка султану имали и пореска оптерећења према аутономној српској држави. Она су укључивала и велики број натуралних давања као и кулучење (радну обавезу) на имањима кнеза Милоша и других старешина. На Сретењској скупштини 1835. године, на захтев опозиције која је подржала сељаке, одређено је да се све обавезе сељака одреде у једну пореску суму. Одлука је спроведена од Ђурђевдана 1835. године.

У ратовањима од 1804. до 1815. године страдало је око 150 хиљада Срба, односно око петине свег становништва тог простора. Резултат је био стицање аутономије Србије у Османском царству и укидање феудализма са одласком Турака.