„Нема догађаја који је више пољуљао јавно мњење у његовој, дотад некритичкој подршци империјалистичким авантурама, као што је био Други бурски рат (1899-1902), свеприсутна тема на америчким и европским насловницама.
Европска штампа била је изричито критична према британском циничном покушају да британској круни осигура најуноснија јужноафричка налазишта злата, по цену истребљења локалних холандских колонизатора, Бура.(…)
Додуше, презир у иностранству био је много искренији и глас критике прерастао је у олују протеста кад је британски заповедник Лорд Киченер применио политику „спаљене земље“, системског уништавања бурских фарми и затварања жена и деце у затвореничке објекте назване „концентрациони логори“ – што је била прва појава тог термина. Двадесет и осам хиљада цивила, четвртина свих затвореника, умрло је од глади и изложености епидемијама које су се врло брзо шириле у напрасно импровизованим логорима. Од свих тих жртава 22.000 биле су млађе од 16 година.“
Philipp Bloom, Vrtoglave godine – Europa , 1900-1914, Zagreb 2015, 134.
Ово није био типичан колонијални рат, јер су противници британских освајача били ранији холандски колонисти. Дакле хришћани, чак Европљани. Бури су храбро бранили за своје друштво у којем је апартхејд већ био успостављен. Бурима су се временом придружили и добровољци који су долазили из Немачке и Француске. Британци су на крају успели да савладају исцрпљене досељеничке снаге, али та победа, остварена уз застрашујуће људске губитке, била је морални пораз разорних размера.
Рат је познат као Бурски, по Бурима, фармерима углавном холандског порекла који су се на том простору настанили пре успостављања британске власти, а чији су потомци били Африканери, који су живели у Трансвалу, једној од само две независне државе у јужној Африци. Африканери су названи по свом језику, који је тако назван да би се истакла посебност у односу на претке. Тај језик се временом све више разликовао од холандског.
Ово је био први модерни рат због коришћења модерних превозних средстава, што је омогућило превоз великог броја британских војника флотом. Био је и први медијски испраћен рат. Чак 58 редакција је послало своје дописнике на лице места, што је била последица појаве масовне писмености, која је у Британији била остварена након реформе образовања из 1870. године.
„Главни узрок Бурског рата је било откриће богатих рудника злата, који су изненада ту сиромашну област претворили у потенцијално најјачу тачку афричког континента. Импозантна британска војска је после првих пораза, успела формално да припоји ове две области 1900. године. Герилски рат, који је анексијом био подстакнут, изазвао је сурову британску одмазду. Паљене су африканерске фарме, стока је убијана, уништавана је укупна имовина. Створени су тада и први концетрациони логори (додуше, неки историчари тврде да су први концетрациони логори направљени на Куби 1896) у које су интернирани цивили за које се сумњало да подржавају непријатеље. Рачуна се да је у њима било затворено око 160.000 Африканера, од којих је око 30.000 ту и завршило живот.
Африканерске јединице биле су приморане на потписивање мира 1902. године, мира који се обично оцењује као Пирова победа британске војске. Наиме, британска војска показала је неочекивану слабост, јер је била принуђена да пребаци пола милиона војника да би победила африканерску војску, за коју се веровало да је слаба и лоше опремљена.“
Дубравка Стојановић, Рађање глобалног света 1880-2015, Београд 2015, 37.
Рат против Бура указао је Енглезима на њихове војне слабости, које би је у судару са неком јачом силом чиниле инфериорном. Након тога је уследило енглеско споразумевање са Французима.
„Уз то, Британија није, после рата, успела да успостави чвршћу власт у тим областима. Сећања на британске злочине створила су јака антибританска осећања код локалног становништва, што је пресудно утицало на даљи ток догађаја у том делу света.“
Дубравка Стојановић, Рађање глобалног света 1880-2015, Београд 2015, 37.
Историјска читанка 
[…] […]