Након укидања санкција Савезној републици Југославији (СРЈ) први избори су одржани за скупштину СРЈ, новембра 1996. године. Претходно се председник Србије Слободан Милошевић за изборе припремио и укидањем последње независне телевизије Студио Б. Свих 54 телевизијa у Србији, рачунајући и локалне, биле су у функцији власти. Од неколико стотина радијских станица у Србији, понека критична реч на рачун власти се могла чути на само четири, од којих су се само две чуле у Београду (Радио Б92 и Радио Индекс). Опозиционо оријентисани дневни лист била је само Наша борба, која је била елитистички усмерена и коштала три пута скупље од других.
Изборне пропозиције натерале су опозиционе странке на удруживање. На петогодишњицу Деветомартовске побуне настала је коалиција Заједно, коју су чиниле Српски покрет обнове, Демократска странка, Грађански савез Србије и Демократске странке Србије. На чело коалиције Заједно стао је Драгослав Аврамовић, који је спасао Србију од хиперинфлације, али га је Милошевић сменио са места гувернера Народне банке маја 1996. године. Коалицији у којој су први пут заједно на изборима наступиле две највеће опозиционе странке (СПО и ДС) се придружило и новонастало Удружење слободних и независних синдиката Србије. Од релевантних опозиционих странака изван коалиције је остала само ултранационалистичка Српска радикална странка Војислава Шешеља. На формирање ове коалиције Милошевић је одговорио предизборном коалицијом са партнерима из власти Југословенском удруженом левицом (ЈУЛ), чија је председница била његова супруга Мирјана Марковић и Новом демократијом, која је после претходних избора (1993) ушла у владу иако је у скупштину ушла као део опозиционе коалиције ДЕПОС. Заједничко за све три странке је да су приликом оснивања наследиле део велике имовине Савеза комуниста Србије (Нова демократија омладинске организације). Након притисака седамдесетседмогодишњи Аврамовић, у то време најпопуларнији политичар у Србији, натеран је да се повуче из коалиције Заједно, која је за то сумњичила Запад, којем је Милошевић након Дејтона постао „гарант мира и стабилности на Балкану“. Запад је Србији санкције укинуо током предизборне кампање, октобра 1996. године.
„Коалиција Заједно званично је настала 2. септембра. Споразум који су потписали Драшковић, Ђинђић и Пешићева одређивао је да места која освоји коалиција буду подељена пропорционално броју гласова освојених на изборима у децембру 1993. године; 54 посто добио би СПО, 5 посто ГСС и 41 посто ДС. Чињеница да је Ђинђић пристао на расподелу места која је одражавала однос снага између странака који је постојао неколико година раније, посматрана је као још једна манифестација његовог „прагматичног“ става према коалиционим споразумима. Договор је такође оставио отворена врата ДСС-у да се придружи, наводећи да би у том случају места била подељена тако што би СПО и ГСС узели половину места а ДС и ДСС заједно другу половину. Пошто су завршили тежак задатак образовања Коалиције Заједно, страначки лидери желели су да регрутују Драгослава Аврамовића, рачунајући да ће његов престиж и углед у народу дати тежину њиховој коалицији. Аврамовић је пристао да буде на њеном челу, под условом да се коалицији прикључи и ДСС. Зоран Ђинђић и ДС били су наклоњени овом предлогу за проширење коалиције, сматрајући ДСС потенцијалним контрабалансом утицају СПО-а у Коалицији Заједно. Из истих разлога СПО је био изузетно непријатељски настројен према овој идеји.”
Роберт Томас, Србија под Милошевићем: политика деведесетих, Београд 2002, 286.
На изборима за скупштину СРЈ новембра 1996. године коалиција око СПС је освојила 45,4%, Коалиција Заједно 23,8%, а СРС 18,8%. Коалиција Заједно је освојила мање гласова него њене странке појединачно на претходним изборима 1993. године. Напредовала је Српска радикална странка, Војислава Шешеља, против које се власт није усмерила у кампањи.
„Неки посматрачи објашњавали су опадање опозиционих гласова тиме што је савез разноликих странака, попут Коалиције Заједно, удаљио исто толики број присталица опозиције колико их је и привукао, због сукоба личности и политике између различитих странака који су били јавно познати. У прилог овој тврдњи указивали су на велики број неискоришћених и прецртаних гласачких листића. ДСС је саопштио да је њихова одлука да се придруже Коалицији Заједно била грешка, тврдећи да је број гласова који је добио СРС био неприродно висок зато што није постојала „умерена“ националистичка алтернатива између Коалиције Заједно и СРС-а, попут њихове странке, за коју би гласачи могли да гласају. ДСС је, међутим, био закаснела и невољна придошлица у табору Заједно и остало је кључно питање – како ће „језгро“ Коалиције Заједно (СПО, ДС, ГСС) издржати разочарање после свог првог изборног испита.“
Роберт Томас, Србија под Милошевићем: политика деведесетих, Београд 2002, 291.
Владајућа Социјалистичка партија Србије (СПС) први пут на изборима није учествовала сама. Победом владајуће коалиције први пут је парламентарна странка постала (основана је јула 1994. године) Југословенска удружена левица (ЈУЛ), упркос занемарљивој подршци бирачког тела.
„Стратегија коју су осмислили Марковићева и Милошевић, а чија је оштрица био ЈУЛ, показаће фаталне недостатке. ЈУЛ је желео да себи створи фасаду савремености, привукавши под своје окриље више истакнутих личности из света забаве и спорта, али било је очигледно и домаћој и међународној јавности да се ради о потпуно истом покрету који се уобличио око фосилизоване врсте марксистичке идеологије. Поред све своје моћи и материјалног богатства, ЈУЛ такође никада није могао реално да се нада да ће заузети место СПС-а у провинцији, који је имао моћну структуру огранака и масовно чланство. Као и Арканов ССЈ, случај ЈУЛ-а показао је да је потребно више од велике количине новца и наклоњености медија да се створи права политичка партија са снажном народном подршком. Чињеница да је тежио овом циљу биће, међутим, узрок тензија између СПС-а и ЈУЛ-а. Сукоб унутар владајуће коалиције прошириће се на градове широм Србије. У пројекту привлачења подршке етничких мањина, ЈУЛ је углавном био неуспешан; као партија која је тако отворено била повезана за режимом, она није имала озбиљне шансе, упркос својој моћи, регионалном и националном патронату, да угрози утицај националних странка попут санџачког СДА. Српско становништво такође је тешко прихватало жестоку марксистичку и антикапиталистичку реторику лидера ЈУЛ-а, који су били познати по свом богатству. Обични Срби сматрали су идеолошки став ЈУЛ-а према бизнису и личном богатству дубоко лицемерним и то је даље допринело његовој све већој непопуларности. Каснији догађаји потврдиће да је стварањем ЈУЛ-а, по налогу своје супруге, Милошевић осигурао себи политичку катастрофу у будућности.“
Роберт Томас, Србија под Милошевићем: политика деведесетих, Београд 2002, 244.
Опозиција је 1996. године боље контролисала бројање гласова, у том погледу јој ни изборни закон није одмагао, али је Милошевић и даље контролисао бројање гласова на Косову, где је добијао фантастичан број гласова, чак и међу албанским становништвом, што није било реално, али опозиција није имала прилику да докаже неправилности. Милошевић је након ових избора био на врхунцу власти, али га је врло брзо задесила највећа криза током владавине.
Само две недеље касније грађани су поново изашли на биралишта – гласало се у другом кругу локалних избора. Коалиција Заједно је на локалним изборима наступила без Демократске странке Србије, коју је од почетка покушавао да избегне Српски покрет обнове, јер је Вук Драшковић у Војиславу Коштуници видео конкуренцију међу национално оријентисаним опозиционим бирачима (четири године касније ће се показати да јесте било тако, али ће се коначна победа остварити заменом улога тих странака, односно њихових вођа). ДСС је, ипак, остала у коалицији у неким општинама (Крагујевац, Смедерево, Чачак, Панчево).
„Све је, дакле, водило ка још једној рутинској победи милошевићеваца. А онда је освануо 17. новембар. Први резултати били су запрепашћујући. Милошевићевци су изгубили укупно 45 општина! На списку изгубљених места нашли су се, најпре, велики градови као што су Београд, Ниш, Нови Сад, Крагујевац и Суботица. Ту су и важна обласна средишта попут Краљева, Чачка, Зрењанина, Ужица, Пирота, Јагодине, Сомбора, Вршца, Кикинде. Коначно, изгубљене су и варошице попут Панчева, Ариља, Гуче, Пожеге, Новог Кнежевца, Бајине Баште, Трстеника, Инђије, Сокобање, Ирига, Раче, Темерина, Титела, Звечана, Лапова, Опова… Пораз милошевићеваца је био толико велики да су у неким значајнијим местима (попут Новог Сада) добили мање од 10% одборничких места, а у две београдске општине (Врачар и Стари град) нису добили ниједно место! Коалиција Заједно, која је освојила већину опозиционих општина, славила је победу, и спремала се да преузме управу у највећим српским градовима.“
Слободан Антонић, Заробљена земља – Србија за владе Слободана Милошевића, Београд 2002, 184-185.
Како се десио тај сензационални преокрет за само две недеље? Изборни систем за локалне изборе био је другачији, већински а не пропорционалан. По већинском изборном систему једна изборна јединица је давала једног одборника, који би морао да добије више гласова од противкандидата, ако не свих, онда у другом кругу, када су учествовали само двојица са највише гласова у првом кругу. Није се гласало за изборне листе странака, него за појединачне кандидате. Међутим, такав изборни систем је био и на ранијим локалним изборима, а опозиција је ретко где побеђивала. Пресудно је било то што су бирачи радикала гласали опозиционо (слично ће се десити годину дана касније, са замењеним улогама, када кандидат радикала уђе у други круг председничких избора наспрам кандидата власти), супротно у односу на претходне локалне изборе. Између тих избора Шешељ се посвађао са Милошевићем 1993. године, па је за њега изјављивао да је „највећи криминалац и највећи српски издајник“ (Наша борба, 4. августа и 11. маја 1995. године), а чак је и два пута био у затвору 1995. године, где је провео више месеци. Опозиција није могла да се договори о заједничком (коалиционом) изборном наступу, упркос Шешељевом интересовању, јер Вук Драшковић није хтео са Шешељом и Коштуницом, а ни Коштуница није хтео само са Шешељом, него у већу коалицију. Ипак, то није сметало да опозиционо оријентисани бирачи у другом кругу гласају за противкандидата власти. Тако је опозиција победила у 15 од 18 највећих градова Србије! Опозиционе општине простирале су се на 28% територије Србије и у њима је живело 38% становништва Србије. Опозиција је добила приступ у седам локалних телевизија и на десетине општинских радио станица, што ће се показати битним за коначну победу четири године касније.
Међутим, након првих изјава представника за медије владајућих странака Ивице Дачића (СПС) и Александра Вулина (ЈУЛ), у којим је признат пораз, Милошевић се до краја дана након избора предомислио, и решио да се резултати гласања промене или гласање понови. То није био први покушај изборне крађе за време Милошевићеве владавине, али је овај био најочигледнији.
Општинске изборне комисије су, због наводних неправилности приликом гласања поништавале гласања на бирачким местима на којима су победили опозициони гласачи, па је тамо требало да се понове избори. Проблем је био што опозиционе странке нису имале своје представнике у тим комисијама, нити су добијале одлуке, па без конкретних решења нису имале на шта да се жале суду. Изван законских оквира излазила је очигледна крађа изборних резултата тамо где су општинске изборне комисије мењале резултате, иако је у њиховој надлежности било само да резултате потврде или гласање пониште. У Нишу је општинска изборна комисија одузела 11 мандата опозицији и доделила их СПС-у. У Београду је коалиција Заједно освојила 70 од 110 мандата, али им је изборна комисија поништила најпре 10, па још 33 мандата. Избори су поништавани и другде где је СПС мислила да понављањем може да дође до жељеног резултата. Поништавања није било у Новом Саду, где је СПС од 70 мандата добила само 6 и у Чачку, где је коалиција Заједно добила 55 од 70 одборничких места.
Избори су углавном поништавани на основу приговора да је прекршен члан закона који не дозвољава истицање симбола политичких странака и другог пропагандног материјала на бирачком месту и на 50 метара од њега. Фотографије предизборних плаката код бирачких места као доказ прихватао је и суд, иако су бирачки одбори, задужени за контролу гласања, проверавали то пре отварања бирачког места. Тако је гласање поништено на више стотина бирачких места.
„Варка са плакатима [лепљени за фотографисање и одмах уклањани] понегде је допуњавана и другим маштовитим приговорима. У Ужицу су поништавани избори јер је кандидат за одборника донео бурек члану бирачког одбора и дао му га испред бирачког места (Наша борба, 20. новембар 1996, стр. 2). У Белој Цркви, СПС се жалио на победу једног месног опозиционара, пошто је он, на дан избора, прошао бициклом поред бирачког места (Наша борба, 26. новембар 1996, стр. 22). Милошевићевци су, чак, ради веће учинковитости, направили и образац жалбе у којој је требало попунити само број бирачког места, назив изборне јединице и потписати се. А образложење је било већ откуцано и јединствено за све: Представници коалиције Заједно растурали су свој пропагандни материјал грађанима […] и на дан гласања сачекивали бираче у околини бирачког места, на удаљености мањој од 50 метара […] У току гласања, доношена је храна и алкохолно пиће члановима бирачког одбора, уз боравак представника коалиције Заједно и ДСС на бирачком месту (пресликано у Блицу, 22. новембар 1996, стр. 4).
Тамо, пак, где је месним првацима СПС-а било помало нелагодно да накнадно подносе овакве приговоре, избори су једноставно кварени убацивањем вишка листића. У Ужицу и Краљеву изборна комисија је, накнадном провером, а на захтев СПС-а, нашла по један гласачки листић вишка готово свуда где је победила опозиција. Остало је сасвим нејасно како тај вишак нису уочили бирачки одбори већ приликом пребројавања гласова? У Јагодини, где нису поништаване победе такмаца из СПС-а чак и тамо где је утврђено постојање 101 листића вишка и код разлике од свега 7 гласова у корист СПС-а, уредно је поништаван избор опозиционих кандидата свуда где је утврђен само један листић вишка, па макар победничка разлика износила и преко 200 гласова! (Наша борба, 25. новембар 1996, стр. 18).“
Слободан Антонић, Заробљена земља – Србија за владе Слободана Милошевића, Београд 2002, 190-191.
Протести опозиције и грађана су кренули из Ниша, већ дан након избора, 18. новембра, а затим су се прикључивали и други градови, чак и они где није било изборне крађе (Нови Сад и Чачак), па и ни тамо где опозиција није победила. Свакодневна окупљања су отпочела спонтано, није их такве планирала опозиција. Грађани су на улице извукли опозицију, а не обрнуто, што се такође најпре десило у Нишу. Уместо планираних повремених протеста опомене пред један велики у главном граду, Србија је протествовала свакодневно свуда. Буна се ширила по земљи.
„И заштитни знак ове побуне – протестне шетње, настале су самоникло. Грађани нису желели само да стоје и слушају говоре, већ су хтели да њихово негодовање чује цела варош. То се, у почетку, није много допадало опозиционим првацима. Они су се, с правом, бојали напада полиције. Међутим, грађани су били спремни да прихвате и тај ризик. И тако су почеле шетње. Слично је било и са пиштаљкама. Уобичајени начин исказивања незадовољства је звиждање. Али, не знају сви људи да звижде прстима, а поготово то није лако усред зиме, када већина света носи рукавице. Неко се сетио пиштаљке. Убрзо, српским градовима одјекивао је писак из хиљада и хиљада звиждаљки, појачаних чегртаљкама, клепетушама, трубицама и свим осталим што ствара буку.
И побуна великошколаца настала је спонтано. Београдски студенти први пут су се окупили да звижде и шетају 22. новембра 1996. године, у подне. Од тада, свакодневне шетње нису престајале. Високошколци су приређивали посебне демонстрације, независне од оних коалиције Заједно. Тиме су желели да нагласе како они протестују као грађани, не као страначке присталице.“
Слободан Антонић, Заробљена земља – Србија за владе Слободана Милошевића, Београд 2002, 193.
Опозиционе демонстрације у Србији те деценије већ су имале традицију, али су се јавили и нови елементи.
„Демонстрације су брзо попримиле редовну и познату шему. Демонстранти би се окупљали рано поподне испред главног штаба ДС-а на Теразијама, затим кретали у „шетњу“ по центру Београда, звиждећи и узвикујући антидржавне слогане у проласку поред главних државних институција. Неки демонстранти су 27. новембра гађали зграде РТС-а, Политике и Радио Београда јајима и камењем разбивши више прозора на нижим спратовима. Бес су искалили на овим зградама јер су оне представљале кључне институције српских државно-контролисаних медија који су одбијали да извештавају о свакодневним демонстрацијама. Лидери Коалиције Заједно знали су да ће такво уништавање имовине само ићи на руку социјалистима и поткопати борбу опозиције. Тражили су од својих присталица да бацају јаја на државне зграде али да не бацају камење. Грађани су послушали овај захтев и наставили су паљбу јајима по државним институцијама, па су због тога ове демонстрације назване „револуција јаја“ као намерна имитација термина „јогурт-револуција“ везаног за догађаје у Војводини, који су помогли Милошевићу да дође на власт 1988. године. Вук Драшковић рекао је на једном митингу да је Милошевић „ушао у историју преко јогурта а изаћи ће преко јаја“. Почетна одлука вођа опозиције да користе бацање јаја као симболички облик мирног протеста, избегавајући право насиље, обележила је даљи тон демонстрација. Постало је уобичајено да демонстранти користе слоган навијача Црвене звезде: „Ајмо, ајде, сви у напад!“ на својим свакодневним протестима. Ови ритуални слогани, позајмљени са фудбалских терена, служили су као замена за право насиље. „Напади“ споменути у песми често би попримали облик све домишљатијих шала попут „бомбардовања“ зграде РТС-а папирним авионима. Девојке су носиле букете цвећа како би нагласиле мирољубивост. Ненасилност демонстрација и чињеница да су се демонстранти такмичили међу собом како би измислили најдуховитији слоган на својим плакатима, дали су свакодневним „шетњама“ карневалску драж. То што су демонстранти почели да носе заставе страних земаља, поред традиционалних српских, монархистичких и четничких, такође је дало овим догађајима чудну „постмодернистичку“ атмосферу. Овај „интернационализам“ био је у складу са жељом лидера Коалиције Заједно, која је била присутна од деветомартовског митинга, да нагласе свету своју прозападну оријентацију. Такође је одражавала искрено уверење обичних демонстраната да Србија треба да се „врати у Европу“ и да политички и економски живот треба да се управља по европским стандардима и пракси.
Историја опозиционе активности у Србији од 1990. године била је у извесном смислу хроника уличних демонстрација, али протести који су започели у новембру 1996. били су ширих размера и трајали су дуже од свих ранијих. Догађаји у престоници ширили су се по целој Србији. Осмог дана протеста, 27. новембра, када је у Београду демонстрирало 200.000 људи, у исто време 20.000 људи било је на улицама Ниша, 15.000 у Крагујевцу и 5.000 у Краљеву. […]
Иако је одлука власти да поништи изборне победе Коалиције Заједно био непосредан повод за демонстрације, било је јасно да многи грађани излазе на улице у знак протеста због општег политичког и економског неуспеха државе и свеприсутне корупције режима. Припадници политичких странака које нису биле у Коалицији Заједно на локалним изборима, такође су учествовали у демонстрацијама и у маси су се могле видети заставе ДСС-а, СНС-а [Саборна народна странка, основана јануара 1995. године одвајањем од СПО, дугорочно политички безначајна], Демократског центра [настао фебруара 1996. године од организације која се раније одвојила од ДС, након смене Драгољуба Мићуновића са места председника странке] и СДУ-а [Социјалдемократска унија Жарка Кораћа, настала фебруара 1996. године одвајањем од ГСС фракције незадовољне сарадњом са ДС, коју су сматрали националистичком и ратнохушкачком за Босну]. Још важније, како су се демонстрације настављале, почеле су у великом броју да привлаче оне који нису припадали ниједној одређеној странци. Ненасилни дух демонстрација који је импресионирао западне новинаре који су пристизали у Београд у све већем броју, изузетно је фрустрирао власти које су више од свега желеле сукоб који би им послужио као изговор да успоставе ред.“
Роберт Томас, Србија под Милошевићем, политика деведесетих, Београд 2002, 295-296.
Грађани су били упорни, упркос околностима које им нису погодовале.
„Када је хиљаде грађана Србије изашло на улице да се буни због изборне крађе, није их дочекала само новембарска хладноћа. Дочекала их је и несхватљива хладноћа Запада.“
Слободан Антонић, Заробљена земља – Србија за владе Слободана Милошевића, Београд 2002, 194.
Опозиција се љуто обратила Европској унији (ЕУ), након њених првобитних реакција.
„Лидери Коалиције Заједно презрели су изјаву међународних посматрача који су рекли да су избори били „слободни и правични“. Према опозицији, међународни посматрачи стигли су сувише касно и у тако малом броју да „би било боље да нису ни дошли“. Сви међународни посматрачи напустили су Југославију после обављеног гласања за савезне изборе 3. новембра а пре завршетка локалне изборне кампање, чији је други круг гласања требало да се одржи 17. новембра. Нетрпељивост коју су неки опозициони политичари осећали према Западу била је појачана очигледном спремношћу западних дипломата да се у току кампање појављују у званичним посетама у друштву водећих чланова владајуће „левичарске“ коалације.“
Роберт Томас, Србија под Милошевићем: политика деведесетих, Београд 2002, 290.
Запад се бојао да је опозиција више национално оријентисана од власти да ће оспорити постигнут мировни споразум у Дејтону. Истрајавање грађана на улицама је навело САД и ЕУ да постепено ублажавају став.
„Четири године Милошевићевог труда око Запада испарило је за мање од четрдесет дана. Од „фактора стабилности на Балкану“ Милошевић је поново постао мали, „балкански диктатор“. Он је и даље жарко желео да га Запад прихвати као свог. Али, услов за то био је да склони народ са улице. И Милошевић се збиља око тога трудио. Шта све није покушавао не би ли решио кризу. Само једно није хтео да уради. Оно што је једино могло да заустави демонстрације. Да призна изборни пораз.“
Слободан Антонић, Заробљена земља – Србија за владе Слободана Милошевића, Београд 2002, 197.
Милошевић, у почетку, није озбиљно схватио демонстранте.
„Изгледа да је Милошевић, у овој ствари, почео да потпада под утицај властите пропаганде. Наиме, сва владина гласила држала су се искључиво извештавања Танјуга, који је демонстрације, најпре, прећуткивао, да би затим утврдио како се број учесника у њима све више смањује.“
Слободан Антонић, Заробљена земља – Србија за владе Слободана Милошевића, Београд 2002, 197.
Опозиција се нашла пред дилемом да ли на поновљеним изборима треба да учествује. Централе странака су биле против, али су неки локални одбори били за. Грађани су негде гласали и опозиција је убедљиво победила (у Ужицу са 7:1, у Крагујевцу са 10:1), а негде су грађани позивани да на поновљене изборе не излазе и власт је убедљиво победила (Београд, Ниш, Краљево). Милошевић се надао да ће се опозиција задовољити добитком неких градова, па ће ту одустати од протеста. Власт није одустајала од гушења слободних медија, па су 3. децембра техничке службе РТС искључиле предајнике Радија Б92 и Радија Индекс. Током протеста је настао дневни лист Блиц, који је извештавао о демонстрацијама, па се брзо нашао под притиском власти. Гушење демонстрација је спречавала њихова бројност (од 3. до 15. децембра број није падао испод 100 хиљада, а достизао је и 200 хиљада). Од 17. децембра је Милошевић почео са контрамитинзима у појединим градовима.
„Пошто се опозиција није склонила, Милошевић је за 24. децембар у Београду заказао збор својих присталица. И то, у исто време и тик уз место где су се свакодневно окупљали опозициони демонстранти. Из свих крајева Србије почели су, плаћеним аутобусима и уз бесплатне оброке, пристизати присташе Милошевића. Њих је требало да буде толико да у једном тренутку надвладају и растерају опозиционе демонстранте. Да би им се дала пуна слобода дејствовања, полиција је повучена са улица, а камере за праћење саобраћаја искључене. Било је то зелено светло милошевићевцима за некажњени обрачун са присталицама опозиције. Ако би том приликом неко настрадао, мислило се, па боже мој. То је још један доказ у какав хаос и анархију опозиција гура Србију. У најгорем случају, може послужити и као добар повод за увођење ванредног стања. Зато је баш и изабран уторак, 24. децембар, Бадње вече по грегоријанском рачунању времена. У божићном расположењу на Западу, ретко ко ће имати жеље и стрпљења да се удубљује у то ко је започео тучу на полумрачним улицама далеког Београда. Међутим, и овај наум Милошевића се изјаловио. Упркос свим напорима, у Београд је дошло одвећ мало његових присташа да би могли да растуре супарнички збор. Било их је између четрдесет и шездесет хиљада, пет пута мање од изашлих Београђана.“
Слободан Антонић, Заробљена земља – Србија за владе Слободана Милошевића, Београд 2002, 200-201.
Уместо да придошли у Београд растерају шетаче замало се десило обрнуто. Између неистомишљеника је дошло до физичког контакта отимањем око транспарената.
„Више социјалиста носило је оружје и почели су да пуцају на своје противнике. Присталица Коалиције Заједно Ивица Лазовић, члан СПО-а, погођен је у главу и озбиљно повређен. Инцидент су снимили припадници међународних медија а један припадник СПС-а из Врбаса у Војводини је због тога затим ухапшен. У другом инциденту, демонстранта Коалиције Заједно Предрага Старчевића толико тешко су претукле присталице СПС-а да је следећег дана преминуо. Укупно педесет осам људи је хоспитализовано за време сукоба. Упркос жестини ових сукоба, дан је прошао са доста чарки али ипак није било борбе великих размера која се могла очекивати.“
Роберт Томас, Србија под Милошевићем – Политика деведесетих, Београд 2002, 311.
Полиција је, ипак, морала да се појави и раздвоји супротстављене, како би се митинг власти на Теразијама одржао. Три дана након контрамитинга у Београду, свој извештај о изборима је завршила делегација ОЕБС (Организација за европску безбедност и сарадњу), која је дошла на позив Милошевића. Потврдио је победу опозиције, упркос њеним прибојавањима да ће бити другачије. Извештај који је сачинио доскорашњи дугогодишњи премијер Шпаније Фелипе Гонзалес (1982-1996) подржале су ЕУ и САД и појачале притисак на Милошевића.
Два дана после контрамитинга, 26. децембра, полиција је почела кордонима да онемогућава шетње демонстраната. Налазила су се креативна решења, попут „игре семафора„.
„Друга игра звала се „Бука је у моди“. Све време трајања II дневника РТС, од пола осам па до осам, грађани су са својих прозора и тераса, или испред својих зграда, правили несносну буку. Дували су у пиштаљке и трубе, ударали у шерпе и лонце, трескали о канте за ђубре, вртели чегртаљке… Смисао је био да се буком надгласају лажи које су долазиле са канала државне телевизије. Овај вид негодовања започео је пред Нову годину, у средишту града, али је убрзо постао толико омиљен да је, свако вече, цео Београд звечио. И не само да су се људи окупљали испред својих зграда, већ су после лупања кретали и у протестне шетње по крају. Напослетку, неких тридесетак поворки се стајало спајати и усмеравати у средиште града, на Позоришни трг. Полиција је покушавала да заустави ове реке људи, али то је често било немогуће. Спречени да изводе једну централну шетњу, Београђани су, тако, правили на десетине мањих поворки које су једнако успешно узбуњивале град.
Трећа игра звала се „Блокадом против блокаде“, или „Кордоном против кордона“. Када би демонстранти кренули у шетњу, полиција је испред њих истурала вишеструки ред тешко оклопљених специјалаца (тзв. кордон). Демонстранти би, обично, звиждали и галамили, па би се вратили на Трг. Међутим, у неколико наврата, великошколци су успели да победе полицију тако што су стајали испред кордона, чекајући док се не уклони. Два пута, 10. и 12. јануара, полиција је прва попустила, и у два сата по поноћи отишла кући. Трећи пут, 18. јануара, полиција је издржала до пола седам ујутро. А онда је, 19. јануара, полиција добила наређење да се не мрда. Жандарми су се у врсти почели смењивати на свака два часа, тако да су могли да издрже много дуже него раније. Високошколци су, и овог пута, били решени да истрају. Тако се једна гвоздена воља нашла спрам друге. Испред реда оклопљених полицајаца, у Коларчевој улици, стајали су студенти и други грађани. Како би чекање, на снегу и студени, било лакше, великошколци су изводили свашта. Читали су полицајцима Аристотела и Маргарит Јурсенар, плесали уз музику са разгласа (дискотека „Плави кордон“), играли лопте, певали, правили ватромет… У помоћ су им долазили и професори, синдикалци, банкари, библиотекари, социолози, новинари, глумци, кошаркаши, свирачи…. Данима и ноћима потрајало је то надигравање, све до уочи Савиндана. За тај 27. јануар било је најављено да ће кроз Коларчеву улицу проћи литија, на челу са патријархом Павлом. Милошевић јесте био безбожник и пустахија. Али, да заустави литију и Патријарха жандармима, то се ни он није усуђивао. Неколико сати пред литију, жандарми су се повукли. После осам дана, великошколци су славодобитно прошли кроз варош.
Милошевић је остао упоран да полицијским запречењима онемогући вечерње шетње демонстраната. Али су и они били упорни да са поворкама наставе. У том надмудривању, прошао је цео јануар. Улични протести трајали су већ два и по месеца, а Милошевићев положај бивао је све тежи и незавиднији.“
Слободан Антонић, Заробљена земља – Србија за владе Слободана Милошевића, Београд 2002, 204-205.
Милошевића временом почињу да напуштају разни на које је до тада рачунао (начелник Генералштаба Момчило Перишић, највиши званичници Црне Горе – председник Момир Булатовић, председник Скупштине Светозар Маровић и председник Владе Мило Ђукановић, министар информисања Александар Тијанић, новинари Вечерњих новости и БК телевизије, а затим и власник те телевизије Богољуб Карић, док није упозорен уценама) као што на уличне протесте свраћају и они који у сличним активностима никада нису учествовали, па ни гласали за коалицију Заједно. Подршку протестима 12. јануара упућује и градоначелник Београда из редова СПС-а, Небојша Човић.
„Следећи ударац властима био је значајан у моралном и духовном пре него у чисто политичком смислу. Синод Српске православне цркве састао се на хитној седници 2. јануара како би разговарао о политичкој кризи. Црква је осудила „комунистички, безбожни и сатански“ режим због „фалсификовања гласова народа, спречавања политичке и верске слободе, а нарочито због пребијања и убијања људи на улицама Београда“. Том приликом је речено: „Он [Милошевић] нас је већ супротставио читавом свету а сада хоће да нас нахушка једне против других и изазове крвопролиће како би сачувао своју власт.“
Роберт Томас, Србија под Милошевићем – Политика деведесетих, Београд 2002, 315.
Један од покушаја разбијања протеста десио се 75. дана протеста, у ноћи између недеље 2. фебруар и понедељака 3. фебруара 1997. године. Колона демонстраната која је долазила из правца Новог Београда заустављена је на Браковом мосту, код Бранкове улице. Пола сата пред поноћ полиција је кренула у акцију, сузавцима, пендрецима и воденим топовима, на минус шест степени. Демонстранти су пребијани хапшени, пре него што су растерани. Поводом тога остала је запамћена цинична изјава Александра Вулина, портпрола ЈУЛ-а:
“Приче о томе да су на минус шест степени грађани поливани хладном водом немају основа. Зар је требало да их поливају топлом водом?”
Наша Борба, 6.2.1997.
Огласио се и патријарх Павле, упутивши „поруку и молбу народу и властима Србије„:
„Откако је почела ова додатна невоља, толико непотребна, а све опаснија за читаву нашу земљу и наш народ, упутио сам до сада десетак порука, апела, молби, да се успостави мир и нађе праведно, демократско разрешење. Покушао сам и да личним учешћем у великој Светосавској молитви допринесем миру и доброј вољи међу грађанима, без обзира на њихова мишљења и припадности.
Све се нажалост, показује узалудним, али то не може и не сме умирити нашу еванђељску обавезу, нашу одговорност пред живим Господом и Сином Његовим, да заћутимо и да се сили приклонимо само зато што она Бога не моли.
Ови догађаји слуте на најгоре, па зато, не престајем да очински молим и преклињем, како огорчени народ, младе и старе, да се уздрже од сваког изазивања нереда, тако молим и оне наоружане да буду чувари реда и мира, а не оне власти која тако трагично по све нас све више тоне у незнању шта ради. Уздам се у Бога да ће јој Он отворити очи, и овај народ престати да злоставља.
Са молитвом: Спаси Господе народ свој и благослови достојаније своје, обраћа се и данас свима вама, браћи и деци духовној, Ваш у Христу патријарх српски Павле.“
Сутрадан је, након новог заустављања шетње, дошло до новог окршаја полиције и грађана, који су те вечери били опремљени за такву активност.
„Да употреби сву расположиву силу и да до краја растури демонстрације, није се усуђивао због Запада. Да после свега попусти опозицији и да, јој оно што тражи, није смео због својих присталица и следбеника. Пред Западом, Милошевић се представљао као политичар који је спреман да преговара и попушта. Пред домаћом јавношћу, он се градио чврстим и непоколебљивим вођом на чије одлуке не утичу ничији притисци, поготово не страни. […] Милошевић није могао да народ склони са улица никако другачије осим да претходно учини озбиљне уступке опозицији. А то је, заправо, значило почетак краја његове власти.“
Слободан Антонић, Заробљена земља – Србија за владе Слободана Милошевића, Београд 2002, 213.
Два дана након највеће силе над демонстрантима Милошевић је попустио, 4. фебруара 1997. године, 77. дана протеста (скоро идентичан број дана, 78, одупираће се НАТО бомбардовању две године касније).
“Председник Републике Слободан Милошевић упутио је јуче председнику Владе Републике Србије Мирку Марјановићу писмо следеће садржине:
„Господине председниче,
Сматрам да су изборни спорови, у вези са делом локалних избора, посебно у Београду, нанели велике штете нашој земљи и на унутрашњем и на међународном плану и да је крајње време да се проблем пресече и то управо у највишим институцијама наше Републике: Влади и Народној скупштини.
Зато Вам предлажем да, у складу са својим Уставним овлашћењем, Влада Републике Србије поднесе на усвајање Народној скупштини предлог посебног закона (лекс специалис [Lex Specialis]), којим ће бити проглашени за коначне, резултати дела локалних избора у Србији, према налазу мисије ОЕБС-а. Желим да нагласим да државни интерес унапређења односа наше земље са ОЕБС-ом и међународном заједницом у целини далеко превазилази значај било ког броја одборничких места у неколико градова.
У чврстом уверењу да је овај предлог усмерен на решење, којим ће извршна и законодавна власт на прагматичан начин, поштујући правни поредак наше земље, разрешити насталу кризу, срдачно Вас поздрављам.
Слободан Милошевић”
Државни је интерес унапређење односа са ОЕБС, Наша Борба, 5.2.1997, 1.
Милошевић је попуштање представио као уступак Западу. Опозиција је окончала протест након што су одборници добили решења о избору, 15. фебруара, 88. дана шетњи у Београду. Студенти су наставили да шетају док ректор Београдског универзитета није поднео оставку, 20. марта, 119. дана протеста.
Убрзо након оствареног циља дошло је до разлаза у коалицији Заједно.
„У основи свађе налазио се судар частољубља Драшковића и употребне прорачунатости Ђинђића. Драшковић је желео да сруши Милошевића, али само под условом да он буде тај који ће то да уради. Ђинђић је такође желео да сруши Милошевића, али је био уверен да је то немогуће са Драшковићем као председничким кандидатом. Пошто нико од њих двојице није желео да попусти, носећа конструкција опозиционе грађевине – коалиција Заједно са треском се распала, а Милошевић је остао господар Србије.“
Слободан Антонић, Заробљена земља – Србија за владе Слободана Милошевића, Београд 2002, 221.
Опозиција је своју победу довела у питање.
„Али, кад је Драшковић видео како његов савезник избегава да га јавно подржи као кандидата за председника, почео је заузврат да затеже око Ђинђићевог [председник Демократске странке од јануара 1994. године] места градоначелника.“
Слободан Антонић, Заробљена земља – Србија за владе Слободана Милошевића, Београд 2002, 222.
Зоран Ђинђић је попустио и изабран је за градоначелника Београда.
„Двадесет првог фебруара 150.000 људи изашло је да прослави долазак Коалиције Заједно на власт у Београду. Први чин нове Градске управе те вечери био је уклањање комунистичке петокраке која је последњих педесет година стајала на врху зграде скупштине. Државни медији жестоко су осуђивали овај потез Коалиције. На главном дневнику РТС-а гледаоцима је речено: „Симбол који је пет деценија сведочио о слободољубивој природи овог народа и одбацивању стране управе и окупације уклоњен је из Београда. Овај чин је увреда за све патриоте; нове власти у Београду покушавају да одмах, једним потезом, уклоне доказ да се народ борио под овим симболима – које горљиви Ђинђић и његове присталице сада уклањају – против немачког фашистичког зла и окупације током најтежег периода, и платио цену огромним бројем убијених и погубљених. […] Уништавајући најсветије трагове мирољубиве природе свог народа, није ли Ђинђић започео брисање мрља из прошлости оних које стално посећује у Бону ради консултација, и чију је заставу месецима носио улицама Београда?“ Жестина ове изјаве и њен снажан националистички тон били су показатељ огорчености власти која је била поражена, као и стратегије коју ће она користити у борби са опозицијом да поврати оно што је изгубила.“
Роберт Томас, Србија под Милошевићем – Политика деведесетих, Београд 2002, 322-323.
Онда је нови сукоб изазвала жеља Вука Драшковића да за другу најважнију функцију у граду (председник Извршног одбора Скупштине града) истакне супругу Даницу (што је подсећало на брачни пар Милошевић), од чега је, ипак, одустао после отпора Ђинђића. Спор се распламсао и на питању обнове монархије и рехабилитације покрета Драже Михаиловића, што је у својој политици СПО запостављао од неуспеха Видовданског сабора 1992. године, а након преузимања власти у Београду поново почео да истиче. Драшковић је обнову монархије најављивао у случају да постане председник републике. Ђинђић је био свестан да Драшковић не може да привуче неодлучне бираче, поготово не да преузме део бирача власти. Ђинђић је покушавао и да прошири коалицију, али се Драшковић и томе противио. Коалиција Заједно се распала 23. јуна 1997. године.
Иако је Народна скупштина Републике Србије прихватила извештај комисије ОЕБС-а и признала победу опозиције на локалним изборима 1996. године, власт није применила ниједну меру коју је ОЕБС препоручио за унапређење изборног процеса. Изменом закона три дана пред расписивање избора чак су и погоршани изборни услови у односу на претходне изборе 1993. године. Захтеви опозиције, међу којима су били равноправни приступ државним медијима и онемогућавање учешћа на изборима онима за које је утврђено да су учествовали или омогућили изборну крађу 1996. године, нису прихваћени. Незадовољне изборним условима, Демократска странка, Грађански савез Србије и Демократска странка Србије су се одлучиле за бојкот избора 1997. године.
СПО се одлучио за учешће на изборима, након што је у директном разговору Драшковића и Милошевића договорено заустављање затварања локалних медија блиских опозицији. Претходно је 1994. године под контролу СР Југославије враћен дневни лист Борба (новинари су онда основали нови лист Наша борба), а 1996. године под контролу градске власти Београда Радио телевизија Студио Б (поништавањем приватизације), а потребама власти је уподобљен и на претходним изборима неутралан програм Телевизије Политика.
„Током 1995. године покренута је нова телевизијска станица БК, коју је основала компанија Браћа Карић, велика приватна фирма чији су власници били у блиским везама са режимом и Слободаном Милошевићем лично. Нова ТВ станица вишеструко је фаворизована: од Војске Југославије и од РТС је добила неопходне фреквенције и право да користи трансмисиону мрежу РТС. Са своје стране, БК ТВ се одликовала модерном телевизијском формом, одсуством критике друштвене ситуације и доста суптилним фаворизовањем владајуће партије. Ове њене карактеристике значајан део публике је доживео као новину у односу на отворену пропаганду режима присутну на РТС, па је нова телевизија брзо стекла велику публику.“
Јованка Матић, Телевизијска презентација изборне кампање за парламентарне изборе у Србији 1990-2000, Факултет политичких наука Универзитета у Београду, Београд 2006 (докторска дисертација), 175.
Бројне су биле, углавном локалне телевизије основане 1996. године.
„Међу новим приватним и изразито комерцијално усмереним медијима, великим обухватом публике посебно се истичу ТВ Пинк, чији је власник члан ЈУЛ [Жељко Митровић], и Радио и ТВ Кошава које је водила ћерка брачног пара Милошевић-Марковић.
Нови комерцијални медији имали су типично „наркотизирајућу“ функцију. Великом и привлачном понудом забаве и разбибриге у којима није било места за тешке политичке теме, они су доприносили утиску о нормализовању општег друштвеног живота, стабилизовању односа са светом, нудећи пријатно бекство од тескобне свакодневице. Истовремено, они су у форми политички неутралне забаве неговали културне вредности национализма и анти-модернизма („турбо-фолк култура“). Они су за режим обављали још једну корисну функцију – служили су као алиби његовог толерантног односа према медијима. На замерке режиму да гуши слободу медија, Слободан Милошевић је одговарао да у Србији постоји „2.200 радио и ТВ станица и листова, углавном у рукама приватника, и нико им се не меша у уређивачку политику“.“
Јованка Матић, Телевизијска презентација изборне кампање за парламентарне изборе у Србији 1990-2000, Факултет политичких наука Универзитета у Београду, Београд 2006 (докторска дисертација), 175.
Број телевизијских канала у Србији је био никад већи, а разноликост политичког програма на њима никад мања. Све телевизије су фаворизовале владајућу коалицију и игнорисале опозицију. Ипак, протести у зиму 1996/97. године су изнедрили четири нова опозиционо оријентисана дневна листа („Наша борба“, „Дневни телеграф“, „Блиц“ и „Демократија“), који су по укупном тиражу надмашили тираж новина блиских власти, а најслушаније радио станице у Београду су постале једине опозиционо оријентисане – Б92 и Индекс.
„До потпуно нове ситуације на медијском плану дошло је после преузимања локалне власти од опозиционе коалиције „Заједно“. У општинама у којима је формирана нова власт, део приватних радио и ТВ станица почео је да извештава о активностима ових партија које су раније занемаривале. Заокрет у уређивачкој политици посебно је био видљив у јавним електронским медијима у овим срединама, чије су управне одборе сада бирали нови изборни победници. Иако су се странке из коалиције „Заједно“ раније оштро супротстављале режимској контроли медија, први пут када су се нашле у прилици да то и саме чине, поступиле су на исти начин као и СПС. Општинске власти направиле су од јавних локалних медија своје гласноговорнике, са оправдањем да се само на овај начин може супротставити снажној режимској медијској пропаганди. У новом, „опозиционом нападу“ на медије посебно се истакао СПО. Од ранијег најжешћег критичара државне телевизије РТС, коју је прозвао „ТВ Бастиља“, СПО је постао творац малих, локалних „ТВ Бастиља“ које су се на подједнако некритичан начин односиле према коалицији „Заједно“ како се РТС односила према СПС и њеним политичким савезницима.“
Јованка Матић, Телевизијска презентација изборне кампање за парламентарне изборе у Србији 1990-2000, Факултет политичких наука Универзитета у Београду, Београд 2006 (докторска дисертација), 177-178.
Ипак, локалне телевизије 1997. године пратило је само 15% гледалаца. Убедљиво најгледанија је била РТС, коју је пратило 50% гледалаца, а следио је Пинк (16,5%), који није имао информативни, него само забавни програм.
„Између два политичка и медијска блока није било никаквог дијалога. Свако је оперисао својим дефиницијама стварности и више него икада у Србији је важило правило „кажи ми шта читаш (гледаш, слушаш), па да ти кажем ко си“. Истовремено, поверење јавности и у једне и у друге медије, због јасне политичке пристрасности било је мало и у највећој корелацији са страначким преференцијама.“
Јованка Матић, Телевизијска презентација изборне кампање за парламентарне изборе у Србији 1990-2000, Факултет политичких наука Универзитета у Београду, Београд 2006 (докторска дисертација), 179.
Након највећег уједињења опозиције 1996. године уследила је највећа подела следеће 1997. године. Док је ДС тврдила да на изборе не вреди излазити јер је по постојећим изборним условима „победник унапред познат“, СПО је позивао бираче да гласају „јер су изборни услови бољи него икад раније“.
„Лидер СПО Вук Драшковић усмерио је своју кампању више против бојкота избора него против политичког противника на власти, јер је рачунао на гласове присталица опозиционих странака које су се одлучиле на бојкот.“
Јованка Матић, Телевизијска презентација изборне кампање за парламентарне изборе у Србији 1990-2000, Факултет политичких наука Универзитета у Београду, Београд 2006 (докторска дисертација), 172.
СПО је настојао да се представи као једина алтернатива режиму.
„Изгледало је да су СПО и ДС заменили позиције у односу на историјски приступ својих странака политичкој стратегији и њихов однос према држави. Од свог оснивања СПО је следио радикалан идеолошки пут и одбацивао легитимитет државних институција, па је стога био склон ванпарламентарним потезима попут уличних демонстрација. ДС, а нарочито Ђинђићево крило, био је насупрот томе посвећен „постепеној“ стратегији рада путем постојећих институција. Године 1997. међутим, Драшковић је заговарао изборну и парламентарну стратегију, док се Ђинђић ставио на чело „антиизборне“ кампање бојкота.“
Роберт Томас, Србија под Милошевићем – Политика деведесетих, Београд 2002, 350.
СРС је истицала незадовољство изборним условима и оптуживала СПО за тајни договор са СПС-ом у циљу медијске и политичке маргинализације СРС, а ДС да су страни плаћеници и део антисрпске завере Запада.
Изборе је бојкотовало 12 странака, а на њима је учествовала 91 изборна листа (коалиције, странке, групе грађана), од којих су у свих 29 зборних јединица (број повећан за ове изборе) кандидате имале само три листе СПС-ЈУЛ-НД, СПО и СРС.
На изборима је гласало 57% бирача (само 4% мање него на претходнима, када није било бојкота). Коалиција СПС-ЈУЛ-НД (подела мандата у скупштини је била 80-20-5, иако је ЈУЛ био бар десетоструко слабије изборне снаге од СПС) је добила 34%, СРС 28%, а СПО 19% гласова.
Опет су у успону у односу на претходне изборе били Шешељеви радикали, којима је прешао део гласача СПС-а, који је на изборима 1997. године у коалицији добио мање него самостално на претходним изборима 1993. године.
„Релативни неуспех владајућег СПС на републичким изборима 1997. последица је поразних резултата њене економско-социјалне политике у дужем раздобљу. Изразито неповољном билансу владавине СПС у економско-социјалној сфери ваља, такође, додати то да се СПС крајем 1995. изричито одрекао (прихватајући Дејтонски и Ердутски споразум) „националних циљева“ у Босни и Херцеговини и у Хрватској, чије је остварење уградио у претходном раздобљу у „државну политику“ СРЈ. На тај начин, за разлику од парламентарних избора 1993. на којима се владајући СПС, и поред очигледно лоших резултата у економској сфери, могао похвалити остваривањем „националних циљева“ у Босни и Херцеговини и Хрватској, на изборима 1997. то није било могуће јер су се неповољним економским учинцима „придружили“ катастрофални ефекти у сфери „националне политике“. Изнето објашњење суочава се, међутим, са питањем зашто исти чиниоци нису довели до релативног неуспеха СПС (односно коалиције СПС-ЈУЛ-НД) на савезним изборима одржаним 1996?
Одговор на то питање треба тражити у једном на изглед коњунктурном моменту, карактеру односа између СПС и СРС. Од добрих или лоших односа између две партије зависило је опредељење значајног дела бирача који – као што смо то већ показали – осцилирају, попут клатна, између СПС и СРС. На изборима 1997. испољила се, у ствари, правилност уочена на изборима 1992, 1993. и 1996, да кад су односи између СПС и СРС добри, радикали успевају да привуку део бирача СПС, а кад су односи лоши, значајан проценат бирачког тела радикала „клизи“ ка социјалистима. На изборима 1997. односи СПС са радикалима били су коректни, јер је СПС био заокупљен сукобом са партијама демократске опозиције, што је подстакло велики део „лутајућих гласача“ да подрже СРС. Овде треба одмах нагласити да карактер односа између СПС и СРС није (или није пре свега) у посматраном раздобљу зависио од случајних околности и произвољних процена лидера двеју партија, него од политичке спремности владајућег СПС да се ангажује на реинтеграцији Србије и СРЈ у Европу и у свет. У раздобљима у
Владимир Гоати, Избори у СРЈ од 1990. до 1998. – воља грађана или изборна манипулација, Београд 2001, 60.
којима се СПС на томе ангажовао (друга половина 1993; 1996), он се неизбежно сударао са ултранационалистичким СРС и, истовремено с тим, приближавао се демократској опозицији. Кад се пак СПС одупирао процесу реинтеграције у Европу и у свет, он је у томе увек налазио поуздан ослонац у СРС.“
За победу на изборима опет је пресудно било ко са позиције власти организује изборе.
„Владајућа партија је као и у ранијим изборним циклусима користила монопол у одлучивању за куповање подршке осиромашених грађана. Економски најпрофитабилнији државни потез продаја 49% акција државне телефонске компаније иностраним партнерима – највећим делом је искоришћен за исплату заосталих плата и пензија.“
Јованка Матић, Телевизијска презентација изборне кампање за парламентарне изборе у Србији 1990-2000, Факултет политичких наука Универзитета у Београду, Београд 2006 (докторска дисертација), 173.
На председничким изборима у првом кругу, 21. септембра, није било победника. Кандидат социјалиста Зоран Лилић (ранији председник СРЈ, што је 1997. године постао Милошевић, јер му је устав бранио трећи избор за председника Србије) добио је 36% гласова, други је био Шешељ са 27%, а Драшковић је имао 21%.
„Пошто је Војислав Шешељ освојио 28,6 посто гласова на председничким изборима, а СРС добио осамдесет два посланичка места у скупштини, радикали су се с правом могли сматрати правим „победницима“ на изборима. Социјалисти су очигледно били шокирани напредовањем радикала. Они су несумњиво намеравали да изграде СРС као „трећу силу“ у српској политици али нису очекивали толики успех радикала. Западне дипломате такође су биле узнемирене успехом ултранационалисте Војислава Шешеља који се непопустљиво супротстављао Дејтонском споразуму. Висок ниво подршке Шешељу не треба, ипак, посматрати само као израз континуиране подршке ултранационалистичке политике великог дела бирачког тела или жеље да се створи територијална „велика Србија“. За време зимских протеста 1996. године Коалиција Заједно успела је да озбиљно угрози владу социјалиста. Сама коалиција показала се, међутим, сувише слабом и нејединственом и није успела да искористи своје успехе. Шешељ је био тај који је искористио прилику да се окористи штетом коју је Коалиција Заједно нанела кредибилитету Милошевићевог режима. И пре и у току изборне кампање, Шешељ је деловао снажно и самоуверено, показујући да има чврсту контролу над својом странком.“
Роберт Томас, Србија под Милошевићем – Политика деведесетих, Београд 2002, 353-354.
У другом кругу избора, као и претходне године, бирачи опозиције су гласали против кандидата власти и Шешељ је победио (тесно)! Био је то први пораз социјалиста (на републичком нивоу), 5. октобра 1997. године! Међутим, гласање је поништено, јер није изашло бар 50% бирача, као што је Уставом било предвиђено. Званично је излазност била 49%!
„Победу Војислава Шешеља у другом кругу председничких избора олакшао је изостанак одговарајуће подршке Зорану Лилићу од стране државних електронских медија. Неуобичајено мала заинтересованост тих медија за други круг председничких избора обезбедила је чврсто упориште претпоставци да владајући режим у Србији, заправо, настоји да на место председника републике Србије не буде изабран ниједан кандидат, укључујући и кандидата СПС. Такво настојање режима добро се уклапало у глобални план реконструкције политичког система „треће Југославије“ који су социјалисти обзнанили почетком 1997. У суштини, тај план је био усредсређен на јачање савезног нивоа власти на уштрб републичког, о чему сведочи предлог СПС изнет у марту 1997. да председник СРЈ – функција за коју се спремао да је заузме Слободан Милошевић – буде биран непосредно, уместо одлуком Савезне скупштине, како то предвиђа члан 97 Устава СРЈ (1992). Кад се узме у обзир идеја СПС о „јаком председнику СРЈ“, постаје јасније да незаинтересованост официјелних медија за председничке изборе у Србији 1997. није била пуки пропуст, него део шире стратегије. Ту стратегију „премештања власти“ из република у федерацију могао би да угрози председник Републике Србије, с обзиром на велика уставна овлашћења која тај положај обезбеђује свом носиоцу. Пошто се компетенције председника републике тешко могу смањити променом Устава Србије – јер је поступак промене […] изузетно тежак и неизвестан – одабран је други начин који се састоји у смањивању политичке важности функције председника републике свођењем њеног носиоца на привременог вршиоца дужности. Тај циљ је реализован на председничким изборима одржаним 21. септембра и 5. октобра 1997, јер на њима није изабран председник републике.
Али, то је био само део глобалног плана реалокације власти са републике на федерацију чије је спровођење претпостављало да СПС обезбеди на септембарским парламентарним изборима 1997. апсолутну већину у Народној скупштини Србије, јер је само у том случају могла, по свом нахођењу, да бира и да смењује председника парламента, а тиме и вршиоца дужности председника републике. Пошто СПС није на септембарским изборима освојила потребну већину у Народној скупштини, врх СПС је променио своју стратегију и одлучио ипак да на новим председничким изборима, одржаним 7. и 21. децембра 1997, „попуни“ место председника републике властитим кандидатом.“
Владимир Гоати, Избори у СРЈ од 1990. до 1998. – воља грађана или изборна манипулација, Београд 2001, 119-120.
На поновљеним изборима социјалисти су заменили кандидата и појачали пропаганду на државној телевизији. У другом кругу су биле бројне и неправилности на бирачким местима. Традиционално главни адут за изборну крађу био је бојкот избора Албанаца на Косову. Њихови бројни лажни гласови су приписани кандидату социјалиста Милану Милутиновићу. Он је добио знатно више гласова од Шешеља, али вероватно ни тада није гласало довољно бирача да би избори успели (по извештајима Центра за слободне изборе и демократију и Демократске странке), али је званично проглашена излазност била 50,98%. Број гласова са Косова се знатно повећао у другом кругу.
„Овако велика изборна крађа на Косову била је могућа, између осталог, и захваљујући томе што су милошевићевци у много случајева били једини чланови тамошњих бирачких одбора. Знајући за ову могућност, Шешељ је решио да на Косово пошаље посебне изборне посматраче. Али, они никада нису стигли на одредишта. Полиција их је масовно заустављала на граници са Косметом и упућивала њихова возила на ванредне техничке прегледе. У случају да су покушали да пут наставе возом, полиција их је дочекивала на успутним станицама и задржавала колико год је могла више. Када би се, најзад, успели докопати бирачких места, открили би да је, у већини случајева, гласање већ одавно завршено. Премда није лако одбацити изнете разлоге, склонији смо објашњењу да очигледност овог тешког изборног прекршаја није узгредна последица сигурности његових извршилаца да се неће суочити са санкцијама, него управо намеравани резултат њихове акције. Отклањање и најмање сумње у јавности да је избор председника републике резултат кривотворења, а не истинске подршке грађана, има за циљ да потпуно дискредитује демократски легитимитет носиоца те функције и да трајно умањи његов политички утицај. Тиме је на модификован начин у односу на наведену изворну намеру СПС, олакшана редистрибуција моћи у корист савезног нивоа, односно председника СРЈ.“
Слободан Антонић, Заробљена земља – Србија за владе Слободана Милошевића, Београд 2002, 237.
„То што је кандидат СПС – према званичним подацима – добио у многим местима Космета, насељеним искључиво Албанцима, стопостотну подршку свих бирача показује да се починиоци овог тешког изборног прекршаја нису уопште трудили да презентиране податке учине уверљивим и да тако прикрију трагове кривотворења. Можда разлоге за то треба тражити у одсуству страха од органа кривичног гоњења и (или) у уверењу починилаца и њихових налогодаваца да ће протести домаће и стране демократске јавности због изборних махинација бити млаки, јер је њихова жртва кандидат ултранационалистичког СРС чији је евентуални избор за Председника та иста јавност оцењивала највећом опасношћу за Србију и за СРЈ.“
Владимир Гоати, Избори у СРЈ од 1990. до 1998. – воља грађана или изборна манипулација, Београд 2001, 119-120.
Време ће показати да ће значај тада изабраног председника Србије бити још више умањен када се промени председник СРЈ, а да ће његов наследник бити изабран из још више покушаја него те 1997. године.
Међутим, још је постојала шанса да СПС изгуби власт 1997. године, јер су СРС и СПО имали већину посланика у парламенту (127 од 250). Нису се договорили. Није била немогућа ни влада СПС и СПО, јер су заједно са радикалима сменили Ђинђића са места градоначелника 30. септембра 1997. године (после 7 месеци), мада нису заједнички формирали нову градску власт, него је СПО владао самостално, уз подршку СПС (градоначелник је био унук Драже Михаиловића – Војислав Михаиловић). Преговори око владе СПС и СПО су пропали због превеликих захтева СПО. Онда се Милошевић брзо договорио са Шешељом, који је постао потпредседник владе у којој је министар информисања био Александар Вучић, што ће се касније показати да није било небитно. Скупштина је владу изабрала 24. марта 1998. године. По 15 места у влади добиле су СПС и СРС, а 5 ЈУЛ. Нова демократија, која је била у предизборној коалицији са СПС и ЈУЛ-ом није добила место у влади, на инсистирање СРС, која је тиме условила свој улазак у владу.
Милошевић је владао са највећом опозиционом странком, а другој највећој омогућавао власт у Београду (што је искористила за богату материјалну корист) и наду да може да ускочи у Владу као замена. Међутим, тачно годину дана након формирања владе, Србија ће се наћи у највећем проблему за време Милошевићеве владавине – биће војно нападнута од стране много јаче силе. Након следећих избора, септембра 2000. године, СПО не само да више није био на власти у Београду, него је остао и без иједног одборника.
Историјска читанка 